На сунчаној страни

Приказ

a suncana strana VelikaРеч је о постхумно објављеном Андрићевом рукопису. Током треће деценије двадесетог века Андрић је објавио пет приповедака са затворском тематиком. Почев од приче „Занос и страдања Томе Галуса“ у којој аутор свога јунака види у Трсту као случајно заточеног младића, преко проза „На сунчаној страни“, „Сунце“, „У ћелији број 115“ па до приче „Искушење у ћелији број 38“, Андрић прати несрећнога младића током свих његових тамничких страдања. У састав прозе На сунчаној страни ушао је и први део триптиха „Јелена жена које нема“ који се, када је први пут објављен, појавио са поднасловом „Галусов запис“. С друге стране, у Архиву Српске академије наука и уметности пронађена су два непубликована поглавља рукописа На сунчаној страни („Постружниково царство“ и „Проклета историја“) који се по свим карактеристикама (однос међу јунацима, топоними, развијање сижеа) могу сматрати саставним делом споменуте прозе. Пратећи „персоналну хронологију“ Томе Галуса, из објављених прича и необјављених фрагмената било је могућно конструисати у великој мери кохерентну романескну целину.    

Главни јунак недовршенога „романа“ може се сматрати  Андрићевим двојником. Иво Андрић, и сâм политички сужањ, и јунак тамничке прозе Тома Галус, чине се као духовни близанци: стварна и имагинарна хронологија као да су се измешале. У лику Томе Галуса, више него код било ког другог, могу се наслутити одређене аутобиографске пројекције. Међутим, ако се у Андрићевим раним делима – Еx Pontu, Немирима и песмама – јавља лирски субјект који непосредно, у првом лицу једнине, артикулише специфично, конкретно и стварно тамничко искуство, при чему се јасно не уочава дистансца између писца и лирског субјекта, у прози о Томи Галусу реч је о једном вишем степену транспозиције: тим поступком некадашњи лирски субјект успоставља се као елемент сложене прозне структуре. Промена статуса лирског гласа и формирање конкретног прозног карактера у функцији су прозне, могло би се рећи „епске“ објективизације јединственог  тамничког искуства. Мада би се, гледано са становишта еволутивног критеријума, „роман“ На сунчаној страни могао сматрати тачком на прелазу Андрићеве лирске фазе у епску. Према многим обележјима та се проза чини ближа Андрићевим раним делима. Премештајући лирског субјекта из раних радова у једну епску процедуру/поступак, Андрић је, највероватније, имао намеру да формира целовит романескни карактер. Међутим, својом лирском основом лик Томе Галуса као да није могао да се успостави као фактор роменескне целине. У време када се Андрић дефинитво опредељује за један посебан поетички концепт, у оквиру којег нема места за казивање о блиском, аутобиографском искуству, већ за теме посредоване историјском дистанцом, и када се полако артикулишу идеје о делима као што су На Дрини ћуприја и Травничка хроника, сасвим природном се чини пишчева одлука да од „романа“ о своме алтер егу заувек одустане.

Међутим, објављен као целина, „сашивен“ од објављених прича и одбачених, односно, необјављених фрагмената, „роман“ На сунчаној страни данас се види као потпуно ново дело Иве Андрића које баца нову, посебну, јарку светлост на његово рано дело и чини да се на нов начин протумачи и разуме његова проза

Приповеткa, “Сунце“, чита Иво Андрић лично