Мустафа Маџар

Преглед

Једна од најпознатијих и уметнички најуспелијих Андрићевих приповедака. Прича је из „турских времена“, а места збивања су Добој, Бањалука и Сарајево. Први пут је објављена 1923. године. Исприповедана је у трећем лицу, по жанру је прича лика, а приповедање одмиче линијом јунаковог кретања кроз простор. За разлику од приповетке „Пут Алије Ђерзелеза“ у којој је лик главног, епског јунака дат на благо карикатуралан начин, Мустафа Маџар дочаран је на потпуно реалистичан, могло би се рећи и натуралистичан начин. Биографију „негативног јунака“ приповедач прати са објективизмом и дистанцом хроничара. Мустафа Маџар је потомак старе и угледне потурчене маџарске фамилије. Отац му је растурио породични иметак тако да је Мустафи Маџару, после деобе са братом, остао само делић некадашњег имања са „нешто мршавих кметова“. У Сарајеву је учио медресу, потом се вратио у родни Добој, где је живео као чудак и усамљеник. У биткама је изашао на глас као јунак, из сваке нове све већи и већи. Несмирен и жедан крви, он, међутим, полако силази с ума, у сну га прогањају слике ужаса које је и сам чинио. Згрожен, стално понавља: „свијет је пун гада“. После битке на Врбасу, крај Бањалуке, под теретом снова и у дрхтавици, враћа се у свој добојски чардак, али га место не држи. Седла коња и одлази само да би негде отишао. Најпре у пољу расплаши и израњави неке кириџије а потом га пут нанесе и у католички манастир. Манастир је, међутим, замандаљен, фратри су се на време повукли, глас о Мустафи Маџару ишао је испред њега. Одлазећи даље, сусретне поред манастирског гробља два фратра и стане да их кињи. Једног од њих тешко рани. Одлучи да их води у Сарајево, да их „преда старом другу Јусуфагићу, богаташу и чувену шаљивџији“. Рањени и стално бијени фратар онемоћа и он их сврати у једну напуштену појату украј друма. Легне да се одмори. Утоне у сан. Опет сања тешко, и тргне се. Фратар издише исповедајући се братственику, а Мустафа Маџар, у бесу и манији пуца у њих. Излеће, док га прате стењање и самртни јауци, и јаше према шуми. Леже под дрво и опет сања. У сну се сукоби са два хајдука, два брата Латковића, и са њима жена у црнини коју је обешчастио у једном походу. Буди се из кошмара и јаше даље, према Сарајеву. На друму, крај хана, заустави га Абдулселамбег,  да заједно преноће, како би сутра заједно ушли у град. У сну, враћају му се слике злодела, силовање мушке деце са Крима. Буди се у зноју, и почиње да пије. Слуша Абдулселамбегово хвалисање и на концу, не могавши више да издржи, закрви се са њим. У мраку, у гужвању и пометњи, убије бега. Јаше, потом, кроз шуму, гоњен утварама које му се привиђају. Осване изнад Сарајева, уморан и изможден, и некако се сврати у неку кахву, где су Турци разговарали о бруталности султановог изасланика који је дошао да смири стање у обезвлашћеном граду. Мустафа Маџар, „вас раскидан“, ту причу сумануто повеже са својом мишљу да је „свијет пун гада, и крштеног и некрштеног“, и помисливши да су Турци кренули на њега, маши се сабље. Обори једног и, бранећи се, истрча на улицу. Ту га сколи гомила. Некако се истрже и поче да бежи. Оборио је заптију који му је препречио пут и наставио да трчи, упркос томе што су са свих страна кидисали на њега. Трчећи, и даље упорно мисли: „свијет је пун гада“, све док га неки Циганин, комадом гвожђа не погоди у главу. Прича се завршава реченицом-поентом врло интензивног, симболичког набоја: „Прогонитељи су пристизали“.