Мара милосница

Приказ

„Мара милосница“ (1926) једна је у низу Андрићевих приповедака о кобности лепоте и злу којем је њен носилац изложен. Испричана је из објективне приповедачке перспективе у, за Андрића уобичајеном, трећем лицу. Мара је несрећна девојка коју је турски паша угледао у пекари њеногa оца и у њеном телу, извијеном у покушају да дохвати хлеб са високе полице, препознао  демонску фаталност женског принципа. После пашиног неприкосновеног наређења да се то прелепо чељаде доведе у његове одаје, Мара, кћерка турске наложнице, и сама то постаје. Живећи одвојена од осталог света, недовољно зрела да сагледа сву кобност свог положаја и пропаст до које ће доћи после пашиног одласка, Мара се навикавала на  господарево присуство и његове обичаје. Чудан парадокс излаже писац сукобом фратра Грге Мартића и Вели-паше. Фратар се тобож брине за душу залутале овчице из стада и мучи несрећну, неуку девојку причама о паклу у који ће отићи њена душа. Вели-паша, иако човек друге вере, уморан од живота, који неће бити спомињан по добрим делима, наређује фра-Грги да не дира његову робињу. Тако ће Мара неочекивано наћи већи мир у кући турског паше него под окриљем цркве којој припада.

Али када Вели-паша напусти град и са собом поведе сву служинчад и животиње, он неће повести Мару. Слуге и пашини љубимци попут рајских птица и дивљих мачака, незаменљиви су, док је улога наложнице увек намењена новој лепотици. Оставши без склоништа, Мара спознаје стварну природу света. Вели-паша је покушао да збрине девојку дајући је у једну од богатијих хришћанских кућа. Тек ће тамо Мара схватити колико мрачних нагона, несрећних прича из прошлости и опскурних обичаја, крије та тобож угледна породица и колико зла може човек човеку нанети. Слушајући приче младе невесте Памуковића, Мара немо посматра скривене сцене из живота кућне чељади. Њен крхки телесни и ментални састав неће издржати ноћ у којој је напада Памуковића зет и у којој први пут заиста бива суочена са собом. Несрећна нападачева жена, одводећи пијаног мужа пишти: „Треба ти турска наложница.“ Од тог тренутка Мара престаје да распознаје свет око себе. После извесног времена рађа мртво рођенче и сама умире. Следи приповедачев коменатр дат у форми одговора на питање читаоца изненадно уведеног у текст приче. Описујући завршну сцену у којој слуга Памуковића, сахрањујући Мару, кроз сузе каже: „Сахранили смо божјег анђела“ приповедач сугерише да су бића попут Маре милоснице судбински унапред осуђена на пропаст у негостољубивом и злом свету.