Жеђ

Приказ

Причу „Жеђ“ Андрић је први пут објавио 1936. године. Исприповедана је, већ према Андрићевом обичају, у трећем лицу, из перспективе потпуно објективног приповедача који прича оно што види својим свевидећим оком. Временски, прича се одвија одмах после аустријске окупације Босне, почеком XX века, када се у високом и равном селу Сокоцу отвара жандармеријска касарна. Командир те касарне довео је са собом у тај далеки и забачени крај и младу жену, европских манира који потпуно одударају од околине. Убрзо по њиховом доласку у тој области појави се хајдучија и њен муж крене у даноноћне хајке. Ненавикла на нове услове живота, и на стално одсуство мужа, жена не може ни да спава ни да једе. Не бива ништа друкчије ни када се муж, разочаран неуспехом потера, после дугих избивања наврати кући. Жена се моли господу да њен муж коначно успе и да тако учини крај њеној патњи. И молитве буду услишене. Једног дана жандарми некако успеју да ухвате главног хајдука, Лазара Зеленовића. Хајдук је ухваћен случајно. Био се склонио у логу коју је начинио у обали крај горског потока, где је мировао и стално испирао рану од метка. Али, наишле су врућине и рана му се дала на зло. У потери, командир некако набаса на то добро заклоњено склониште. Не би га ни открио да није осетио задах хајдукове ране. Окупио је жандарме па су лако савладали рањеног Лазара, везали га ланцима и спровели га до касарне. Како нису имали затвор Лазара су, под стражом, закључали у подрум испод командировог стана. Хајдук, као у народној причи, ни по коју цену неће да ода ни другове ни јатаке. Да би га присило на признање комаднир строго нареди да се хајдуку не да ниједна једина кап воде, ма колико он тражио и запомагао. И збиља, хајдук, кога чува његов познаник и земљак Живан, очајнички запомаже у ноћи, кунећи, преклињући и молећи за воду. Док њен муж оловним сном спава крај ње, расањена млада жена слуша то запомагање, које не престаје, али постаје све слабије, да би пред зору прешло у тешки, неразговетни уздах. Жена, која је слушала о хајдуковој свирепости, пробди ноћ, осећајући њен страховити притисак, појачан хајдуковим предсмртним молбама. Размишља, не могавши никако да заспи, о кривици и освети, бесконачном низу кривица и освета које творе људски живот. Ноћ јој се чини као велика пустиња од мрака. У тој пустињи она нема снаге ни за шта, чак ни да пробуди мужа. Па ипак је свануло. Хајдуков јецај постаје све слабији, једва чујан. Млади, разбуђени комадир привлачи жену к себи, она се испрва кратко отима али потом брзо потоне у „познату а увек нову страст“. У вртлогу те страсти ишчезавају слике ужасне, пробдевене ноћи. Соба се пуни „живом светлошћу дана“.