Смрт у Синановој текији

Приказ

Прича без разгранате фабуле, у трећем приповедном лицу, први пут објављена 1936. године. Главни и једини развијени лик је Алидеде, свети човек, мухамденац, пореклом из Босне, који се после четрдесет пет година проведених у Цариграду, нагло одлучује да се врати у родни крај. У Цариграду је Алидеде постао чувен са своје безгрешности, у једној текији учио је веру и ширио славу свог дервишког реда, али га је слутња смрти, у шездесет петој години живота, привела помисли да човек треба да умре тамо где је рођен. И тако се, после много времена, Алидеде скрасио у Синановој текији у Сарајеву, где су га посећивали „угледни грађани и побожни путници“, радо и много. То није дуго трајало. Једне вечери, када се свет почео окупљати да слуша како Алидеде говори свете речи, он загризе петељку лозовог листа, осети страшну горчину и нагло паде у предсмртни ропац. Пренели су га у његову собу и покушали да га поврате. Али узалуд, живео је још свега минут-два. У том кратком времену муњевито му се вратио цео живот, уназад, и, нарочито јасне, у томе, две слике, обе повезане са мишљу на жене. Најпре се сетио како је у најранијем детињству видео леш неке наге утопљенице коју је набујала Босна била доплавила у њихово двориште. Пао је у ватру и бунцање, немоћан да било шта о томе каже мајци и другим укућанима. Ујутру, леша више није било. А друга слика вратила га је у време када је био млади дервиш, већ на гласу због учености и посвећености Мухамеду. Једне ноћи Алидеде је чуо и видео како нека прогоњена, полуодевана жена очајнички лупа на врата његове текије-матице, али се брзо уклонио и повукао у своју собу. И то је било све што је Алидеде осетио од женства и женскости: у животу он никада није згрешио са женом, а у смртном часу се, са горчином, досетио „да жена стоји, као капија, на излазу као и на улазу овога света“. Онда се, последњим просевом свести, обратио Богу, хвалећи његову моћ и снагу, али и исказујући своје уверење о тежини живота: „горче је и теже него што сам мислио робовање законима Твоје земље“. (...) „Тако је издахнуо. Било је уочи петка, ноћ младог месеца. И по општем мишљењу, смрт је била чудесна и света и морала је да испуни свакога дивљењем, као и живот му.“ „Смрт у Синановој текији“ је медитативна прича о животу једног лика са врло израженом равни универзалног исказа, па у том смислу демонстрира и репрезентује једну од основних, глобалних карактеристика Андрићевог приповедног света.