Писмо из 1920. године

Приказ

Прича у првом лицу, премијерно објављена 1946. године. Временски пада у март 1920. у доба после Првог светског рата. Приповедач и његов пријатељ Макс Левенфелд седе на коферима на железничкој станици Славонски Брод и чекају воз за који не знају када ће доћи, али знају да ће бити препун. Макс Левенфелд је приповедачев пријатељ из младости кога није видео неколико година. Левенфелд је Сарајлија, племенитог порекла, мајка му је била лепотица на гласу. Приповедач и Левенфелд постали су пријатељи у гимназији, упркос разлици у годинама, што у том узрасту значи много. Пријатељство се продубљује, млади људи заједно читају књиге, и један другом поверавају тајне. Макс је атеиста, а приповедач који је од њега млађи три године види у њему и узор и пријатеља. Макс је, после матуре, отишао у Беч, да студира медицину и пријатељство се прекинуло. Нашли су се, случајно, после ратних година, на перону железничке станице, у ишчекивању београдског воза. У неколико речи, причају један другом како су провели рат. После војне лекарске службе Макс је средио своју сарајевску оставштину и спрема се да емигрира у Јужну Америку. Измењен је, и не разговара више ни о књигама ни о поезији. За њега приповедач каже: „После тога великог рата сретало се међу интелигентима доста таквих кивних људи, кивних на неки нарочит начин, на нешто неодређено у животу.“ Макс одлази заувек и говори приповедачу да ће у себи стално носити сећање на Босну, као неку дугу, неизлечиву болест. Мислио је да ће у њој провести живот, али сада зна да неће. Приповедач га пита због чега, заправо, он одлази, зашто бежи. Макс на то одговара да се сви узорци могу свести на једну једину реч: на мржњу. Приповедач жели да се успротиви тој тврдњи али у тај мах наилази воз и разговор се прекида. Двадесетак дана касније приповедач у Београду добија писмо. Пише му Макс Левенфелд. Образлаже ону једну једину реч која је узрок његовог одласка. Он зна да је Босна дивна, необична земља, али је, истовремено и земља мржње и страха. Босански човек није свестан те мржње, чији је корелатив страх. У Босни и Херцеговини, говори Макс Левенфелд, „има више људи који су спремни да у наступима несвесне мржње, разним поводима и под разним изговорима, убијају или буду убијени, него у другим по људству и пространству много већим словенским или несловенским земљама.“(...) „И тако, ви сте осуђени да живите на дубоким слојевима експлозива који се с времена на време пали управо искрама тих ваших љубави и ваше огњене и свирепе осећајности. Можда је ваша највећа несрећа баш у томе што и не слутите колико мржње има у вашим љубавима и заносима, традицијама и побожностима.“ Левенфелд пише приповедачу о сарајевској ноћи, о томе како свака богомоља избија неко своје доба (католичка, православна и мухамеданска) а сам Бог ће, у том часу, знати колико је сати по јеврејском рачунању времена. Хтео је, каже, да се посвети изучавању те мржње, али је увидео да нема ни снаге ни способности за тако нешто. И пожелео је приповедачу сваку срећу у новом животу и у новој држави. Прошло је од тада прво десет година, приповедач је сазнао да се Левенфелд населио у Паризу, где је отворио ординацију и међу јужнословенским светом постао познат као „наш доктор“, да би, потом, прошло нових осам година. Приповедач сазнаје да се доктор као добровољац упутио у шпански грађански рат и да је тамо погинуо. Прича завршава реченицом-коментаром: „Тако је завршио живот човек који је побегао од мржње.“