Немирна година

Приказ



Једна од дужих Андрићевих приповедака, написана у трећем лицу, први пут штампана 1953. године. Главни лик је газда Јеврем, богати трговац и зеленаш, стварни господар целе касабе, код кога по савет и, важније од тога, по новац, долазе људи свих сталежа и свих вера. Син сиромашнога трговца, Јеврем се, после изученога посла у Сарајеву, враћа у касабу. Захваљујући изванредним способностима убрзо постане најбогатији човек у том делу Босне, али му се после четрдесте године одузму ноге и он остане трајно непокретан. Седи код куће и прима многобројне посете, а дворе га жена, кћи-удовица и унука. Јеврем је апсолутни господар, тиранин који ужива у понижењу других; његовој вољи нико се не може одупрети. Кажњава тако што снажним рукама уврће уши несрећним потчињеним бијући њиховим главама о зид онолико дуго и онолико снажно колика је тежина казне. Објективни приповедач вели: „Знало се шта значи пословати са газда-Јевремом: претрпети и штету и срамоту... А ипак су сви долазили и тражили њега и његову помоћ“. И све буде тако док у његовој кући нагло не израсте, у невиђену лепоту, усвојеница Гага, нађено циганско сироче. Она опчини газда-Јеврема, потпуно, таквом снагом да укућани помисле како су чини пале на њиховог господара. Размишљају како да се ослободе Гаге, али им газда-Јеврем, сазнавши за то, сурово припрети. Каже кћери: „Ја сам те створио, ја ћу те растворити као да те бог никад дао није!“ Мутна, тешко докучива игра неоствариве чежње између Гаге која интуитивно осећа своју еротску моћ и газда-Јеврема наставља се из дана у дан. Гага је дословно једина особа која је у стању да одбије Јевремово наређење. И бива тако, кроз игру пристајања и прихватања у потчињености, у сивој и спеченој вароши, у којој се споро мењају годишња доба, све док у касабу не дође војска, са заповедником Алибегом, потурченим пољским племићем, авантуристом и пустахијом. Алибег се једном случајном приликом суочи са Гагином лепотом и убрзо поручи Јеврему да је одлучио да се ожени његовом усвојеницом. Газда Јеврем испрва одлучно одбија тај захтев. Што на претњу, што на молбу иза које је стајала присила, што на невидљиви али делујући притисак укућана и касабе Јеврем, после дугог и мучног размишљања, на то ипак коначно пристане. Војска одлази и Гага са њима. У Јевремом дому наступа мир и празнина; тихо и постепено, једва видљиво, господар касабе копни. Пристиже јесен и са њом нови трговачки послови, потом и зима коју Јеврем не воли. Мисао на Гагу полако нестаје; те зиме господар је младу Циганку које се готово више нико и не сећа уснио само једном. У сну, он је здрав и покретан, али му Гага не допушта да се помакне с места. Јеврем је сан заборавио чим се пробудио. Приповедач овако завршава приповетку „Немирна година“: „Јер, снови немају власти над човеком који и стварне догађаје, кад хоће, заборавља лако и брзо, а снове не памти уопште.“