Јелена, жена које нема



Приказ

Једна од мањег броја Андрићевих прича доследно и без објективизујућег оквира испричана у првом лицу. Први пут је објављена 1962. године. Тада је штампана са индикативним поднасловом („Галусов запис“), што упућује на закључак да је испрва била замишљена као део ненаписаног романа о истоименом јунаку кога срећемо у још неким Андрићевим причама. У каснијим издањима приповетке тај поднаслов је избрисан. (Видети белешку о реконструисаном роману „На суначаној страни“.) „Јелена, жена које нема“ у ствари је прозно-поетски триптих („Од самог почетка“, „На путовању“, „До дана данашњег“) у којем лирски приповедач излаже историју једног емотивног и церебралног привиђења које га прати упорно, годинама јављајући се у очекиваним али и сасвим неочекиваним приликама. Јелена је астрално, сасвим измаштано биће, чист женски принцип који даје смисао приповедачевом животу. („Али ја сам већ навикао да је и не очекујем и да сав утонем у сласт коју даје бескрајни тренутак њеног јављања.“) Појава Јелене, жене које нема, увек је чврсто повезана са путовањем и са светлошћу. Јелена је метафоричка материјализација приповедачеве маште, она је пројекција потпуне а недосегнуте испуњености субјекта који мисли, дише и осећа, она је смислотворни, космички принцип. („Тако ме у замасима који обезнањују носи та васионска љуљашка од једне савршене среће до друге, од Јелениног и мог присуства до нестанка и нас и свега са нама у срећи општег постојања. И ни на једној тачки тога бескрајног лука нема застајања ни за тренутак, јер се увек или пењемо или спуштамо.“) Како приповедач дуже живи и како му се све чешће долази помисао на крај живота, Јелена се јавља све ређе. Сновиђење („магновење“, каже приповедач) траје све краће. Светлост у којем се Јелена појављује све је слабија, ноћ долази по своје. („А ноћ је била увек зло време мога живота.“) Јелена је привид, чисти привид који се може јавити на хиљаде различитих начина и у хиљаду (не)очекиваних прилика, али који чили под теретом сазнања да је живот нешто друго од маште. А кад је живот нешто друго, машта је утолико потребнија. Приповедач ишчекује њено писмо које никада не стиже. У последњем одељку приповетке, Јелена се постепено трансформише у фигуру која је не само чиста машта него и чиста потреба. Престанак мисли на њу значи престанак живота. Са таквим уверењем завршава се и приповест о Јелени: „Само да не престанем да је ишчекујем“, каже приповедач у последњој реченици.