Из Андрићеве ризнице

На Дрини ћуприја | Травничка хроника | Проклета авлија | Госпођица | Омерпаша Латас | На сунчаној страни | Пут Алије Ђерзелеза | За логоровања | Мустафа Маџар | Мост на Жепи | Мара милосница | Аникина времена | Жеђ | Смрт у Синановој текији | Труп | Писмо из 1920. године | Злостављање | Прича о везировом слону | Немирна година | Јелена, жена које нема | Из Еx Ponta | Из НемираИз Лирике | Из Знакова поред путаИз Свезака | Из есејистичке прозе

На Дрини ћуприја


  I поглавље


Већим делом свога тока река Дрина протиче кроз тесне гудуре између стрмих планина или кроз дубоке кањоне окомито одсечених обала. Само на неколико места речног тока њене се обале проширују у отворене долине и стварају, било на једној било на обе стране реке, жупне, делимично равне, делимично таласасте пределе, подесне за обрађивање и насеља. Такво једно проширење настаје и овде, код Вишеграда, на месту где Дрина избија у наглом завоју из дубоког и уског теснаца који стварају Буткове Стијене и Узавничке планине. Заокрет који ту прави Дрина необично је оштар а планине са обе стране тако су стрме и толико ублизу да изгледају као затворен масив из којег река извире право, као из мрког зида. Али ту се планине одједном размичу у неправилан амфитеатар чији промер на најширем месту није већи од петнаестак километара ваздушне линије.
На том месту где Дрина избија целом тежином своје водене масе, зелене и запењене, из привидно затвореног склопа црних и стрмих планина, стоји велики и складно срезани мост од камена, са једанаест лукова широког распона. Од тог моста, као од основице, шири се лепезасто цела валовита долина, са вишеградском касабом и њеном околином, са засеоцима полеглим у превоје брежуљака, прекривена њивама, испашама и шљивицима, изукрштана међама и плотовима и пошкропљена шумарцима и ретким скуповима црногорице. Тако, посматрано са дна видика, изгледа као да из широких лукова белог моста тече и разлива се не само зелена Дрина него и цео тај жупни и питоми простор, са свим што је на њему и јужним небом над њим.
На десној обали реке, почињући од самог моста, налази се главнина касабе, са чаршијом, делом у равници, а делом на обронцима брегова. На другој страни моста, дуж леве обале, протеже се Малухино поље, раштркано предграђе око друма који води пут Сарајева. Тако мост, састављајући два краја сарајевског друма, веже касабу са њеним предграђем.
Управо, кад се каже „веже“, то је исто толико тачно као кад се каже: сунце излази изјутра да бисмо ми људи могли да видимо око себе и да свршавамо потребне послове, а залази предвече да бисмо могли да спавамо и да се одморимо од дневног напора. Јер тај велики, камени мост, скупоцена грађевина јединствене лепоте, каквог немају ни много богатије и прометније вароши („Још свега два оваква имају у Царевини“, говорило се у старо време), једини је сталан и сигуран прелаз на целом средњем и горњем току Дрине и неопходна копча на друму који веже Босну са Србијом и преко Србије, даље, и са осталим деловима Турске Царевине, све до Стамбола. А касаба и њено предграђе само су насеља која се увек неминовно развијају на главним саобраћајним тачкама и с обе стране великих и важних мостова.
Тако су се и овде, с временом, ројиле куће и множила насеља на оба краја моста. касаба је живеле од моста и расла из њега као из свога неуништивог корена.
(Да би се јасно видела и потпуно разумела слика касабе и природа њеног односа према мосту, треба знати да у вароши постоји још једна ћуприја, као што постоји још једна река. То је Рзав и на њему дрвени мост. На самом крају вароши Рзав утиче на Дрину, тако да се средиште вароши и уједно њена главнина налазе на пешчаном језичку земље између две реке, велике и мале, које се ту састају, а расута периферија простире се са друге стране мостова, на левој обали Дрине и на десној обали Рзава. Варош на води. Али иако постоје и још једна река и још један мост, речи „на ћуприји“ не означавају никада рзавску ћуприју, просту древну градјевину без лепоте, без историје, без другог смисла осим што служи мештанима и њиховој стоци за прелаз, него увек и једино камени мост на Дрини.)
Мост је око две стотине и педесет корака дугачак а широк око десет корака, осим на средини, где је проширен са две потпуно једнаке терасе, са сваке стране коловоза моста по једна, и достиже двоструку ширину. То је онај део моста који се зове капија. Ту су, наиме, на средњем стубу који се при врху проширује, озидани са обе стране испусти, тако да на том стубу почивају, лево и десно од коловоза, по једна тераса, смело и складно истурена из праве линије моста у простор над шумном, зеленом водом у дубини. Оне су око пет корака дуге и исто толико широке, ограђене каменом оградом, као и цео мост по дужини, али иначе отворене и ненаткривене. Десна тераса, идући из вароши, зове се софа. Она је издигнута за два басамка, опточена седиштима којима ограда служи као наслон, а и басамаци и седишта и ограда, све од истог светлог камена, као саливено. Лева тераса, преко пута од софе, иста је, само празна, без седишта. На средини њене ограде зид се издиже изнад висине човека; у њему је при врху, узидана плоча од белог мермера и на њој урезан богат турски натпис - тарих-са хронограмом који у тринаест стихова казује име онога који је подигао мост и годину кад је подигнут. При дну зида тече чесма: танак млаз из уста каменог змаја. На тој тераси смештен је кафеџија са својим џезвама, филџанима, увек распаљеном мангалом, и дечаком који преноси кафе преко пута, гостима на софи. То је капија.
На мосту и његовој капији, око њега и у вези са њим, тече и развија се као што ћемо видети, живот човека из касабе. У свима причањима о личним, породичним и заједничким доживљајима, могу се увек чути речи „на ћуприји“. И заиста, на дринској ћуприји су прве дечије шетње и прве игре дечака. Хришћанска деца, рођена на левој обали Дрине, пређу одмах првих дана свог живота мост, јер их већ прве недеље носе у цркву на крштење. Али сва друга деца и она која су рођена на десној обали и муслиманска, која нису уопште крштавана, проводила су, као и њихови очеви и дедови некад, главни део детињства у близини моста. Пецали су рибу око њега или ловили голубове под његовим окнима. Од најранијих година њихове очи су се привикавале на складне линије те велике грађевине од светлог, порозног, правилно и непогрешно сеченог камена. Знали су све мајсторски изрезане облине и удубине као и све приче и легенде које се везују за постанак и градњу моста, и у којима се чудно и неразмрсиво мешају и преплићу машта и стварност, јава и сан. И то су их знали одувек, несвесно, као да су их са собом на свет донели, онако као што се молитве знају, не сећају се ни од кога су их научили ни кад су их први пут чули.
Они су знали да је мост подигао велики везир Мехмедпаша, чије је родно село Соколовићи, ту, иза једне од ових планина које окружују мост и касабу. Само везир је могао дати све што треба да се ово трајно чудо од камена сагради. (Везир - то је нешто сјајно, крупно, страшно нејасно у свести дечака.) Зидао га је Раде Неимар, који је морао живети стотинама година да би саградио све што је лепо и трајно по српским земљама, легендарним и стварно безимени мајстор каквог свака маса замишља и жели, јер не воли да много памти ни многима да дугује, чак и у сећањима. Знали су да је градњу ометала вила бродарица, као што је одувек и свуда понеко ометао сваку градњу, и ноћу рушила оно што је дању саграђено. Док није „нешто“ проговорило из воде и саветовало Раду Неимару да нађе двоје нејаке деце близнади, брата и сестру, Стоју и Остоју по имену и да их узида у средње стубове моста. Одмах је почело тражење деце по целој Босни. Обећана је награда ономе ко их нађе и доведе.
Најпосле су сејмени пронашли у једном удаљеном селу двоје близнади, при сиси, и отели их силом везирове власти; али када су их повели, мајка није хтела да се одвоји од њих, него је кукајући и плачући, неосетљива на псовке и ударце, посртала за њима све до Вишеграда. Ту је успела да се прогура пред неимара.
Децу су узидали, јер друге није могло бити, али неимар се, како кажу, сажалио и оставио на стубовима отворе кроз које је несрећна мајка могла да доји своју жртвовану децу. То су ови фино срезани слепи прозори, уски као пушкарнице у којима се сада гнезде дивљи голубови. Као спомен на то већ стотинама година тече из зидина мајчино млеко. То су они бели, танки млазеви што у одређено доба године цуре из беспрекорних саставака и види им се неизбрисив траг на камену. (Представа о женином млеку изазива у дечјој свести нешто што им је сувише блиско и отужно а исто тако нејасно и тајанствено као и везири и неимари, и што их збуњује и одбија.) Те млечне трагове по стубовима стружу људи и продају као лековити прах женама које после порођаја немају млека.
У централном стубу моста, испод „капије“, има један велики отвор, уска и дугачка врата без вратница, као џиновска пушкарница. У том стубу, каже се, има велика соба, мрачна дворана у којој живи Црни Арапин. То знају сва деца. Он у њиховим сновима и надлагивањима игра велику улогу. Коме се он јави тај мора да умре. Ниједно дете га још није видело, јер деца не умиру. Али га је угледао једне ноћи Хамид, онај сипљиви и вечито пијани или мамурни хамал крвавих очију и умро је још те ноћи, ту поред зида. Додуше, био је пијан до несвести и заноћио је ту на мосту, под ведрим небом при температури од -15°. У тај мрачни отвор гледају дечаци често са обале, као у понор који и страши и привлачи. Договоре се да сви гледају нетремице, а који први машта угледа да викне. Зуре у ту широку, мрачну пукотину, стрепећи од радозналости и од страха, док се неком малокрвном дечаку не учини да се отвор као црна завеса почиње да њише и помера, или док неки од оних подругљивих и безобразних другова (увек има по један такав) не викне „Арапин!“ и не почне тобоже да бежи. То поквари игру и изазива разочарење и негодовање код оних који воле игру маште, мрзе иронију и верују да би се паж1љивим гледањем могло заиста нешто видети и доживети. А ноћу, на спавању, многи од њих рве се и носи са тим Арапином из ћуприје, као са судбином, све док га мајка не пробуди и тако се ослободи мучног сна. И док га запоји хладном водом („да растјера страву“) и нагна да изговори божје име, дечак већ поново спава, преморен од дневне игре, тврдим дечјим сном у коме страхови још не могу да ухвате маха и не трају дуго.
Узводно од моста, на стрмој обали од сивог кречњака, са једне и са друге стране, виде се округле удубине, све два по два, у правилним размацима, као да су у камен урезани трагови копита неког коња натприродне величине; оне иду одозго са Старог града, спуштају се низ литицу до реке и појављују се опет на другој обали, где се губе под мрком земљом и растињем.
Деца, која дуж те камените обале, за летњих дана, по вас дан лове ситну рибу, знају да су то трагови давних времена и старих ратника. Тада су на земљи живели велики јунаци, камен је још био незрео и мек као земља, а коњи су били као и јунаци, џиновског раста. Само, за српску децу то су трагови Шарчевих копита, остали још од онда кад је Краљевић Марко тамновао горе, у Старом граду, па побегао из њега, спустио се низ брдо и прескочио Дрину, на којој тада није било ћуприје. А турска деца знају да то није био Краљевић Марко нит' је могао бити (јер откуд Влаху и копилану таква сила и такав коњ!), него Ђерзелез Алија, на својој крилатој бедевији, који је као што је познато, презирао скеле и скелеџије и прескакао реке као поточиће. Они се о томе и не препиру, толико су и једни и други убеђени у тачност свога веровања. И нема примера да је икада ико успео да кога разувери или да је ко променио своје мишљење.
У тим удубинама, које су округле а широке и дубоке као овећи чанци, задржи се још дуго после кише вода, као у каменим судовима. Те јаме, испуњене млаком кишницом, дечаци зову бунарима и у њима држе, и једни и други, без разлике веровања, ситну рибу, кркушице и плоте, које ухвате на удицу.
А на левој обали, у страни, одмах изнад друма има једна овећа хумка, земљана али од неке тврде земље, сива и скамењена. На њој ништа не расте и не цвате до нека ситна трава, тврда и бодљикава као челична жица. Та је хумка мета и граница свих дечијих игара око моста. То се место некад звало Радисављев гроб. И прича се да је то био неки српски првак, силан човек. И кад је везир Мехмедпаша наумио да зида мост на Дрини и послао људе, све се покорило и одазвало на кулук, само је устао тај Радисав, подбунио народ и поручио везиру да се окане тог посла, јер неће, шале, подићи ћуприје на Дрини. И муке је имао везир дока је савладао Радисава, јер је био јунак мимо људе, а није га била ни пушка ни сабља, нит' је било конопца ни ланца којим се могао везати; све је кидао као конце. Такав је тилсум имао при себи. И ко зна шта би било и да ли везир икад подигао ћуприју да се није нашао неки од његових људи, мудар и вешт, и подмитио и испитао момка Радисављевог. Тако су Радисава изненадили и удавили на спавању, везавши га свиленим конопцима, јер једино његова амајлија није помагала. Наше жене верују да има по једна ноћ у години кад се може видети како на ту хумку пада јака бела светлост пада са неба. И то некако у јесен, у време између Велике и Мале Госпојине. Али, дечаци који су, и верујући и не верујући, остајали да бдију поред прозора са изгледом на Радисављев гроб, нису никад успевали да виде небеску ватру, јер би их још пре поноћи савладао сан. Зато су опет путници, којима није до тога, виђали неки бео сјај на хумци изнад моста, враћајући се ноћу у касабу.
А Турци, у касаби, напротив, причају од старина да је на том месту погинуо као шехит неки дервиш, по имену шех, Турханија, који је био велики јунак и од неке каурске војске бранио овде прелаз преко Дрине. А што на том месту нема ни нишана ни турбета, то је по жељи самог дервиша, јер је хтео да тако буде сахрањен без знака и биљега, како се не би знало да је ту. Јер, ако икад опет навали нека каурска војска овуда, он ће устати испод овог брежуљка и зауставити је као што је и некад учинио, тако да од вишеградске ћуприје неће моћи даље напред. Али зато његову хумку само небо понекад озари својом светлошћу.
Тако се живот касабалијске деце одиграва испод моста и око њега, у бескорисној игри или дечијим маштањима. А са првим годинама зрелости он се преноси на мост, управо на капију, где младићка машта налази другу храну и нове пределе, али где почињу већ и животне бриге и борбе и послови.
На капији и око капије су права љубавна маштања, прва виђење у пролазу, добацивања и сашаптавања. Ту су и први послову и пазари, свађе и договори, ту састанци и сачекивања. Ту се, на ћупријској огради од камена, излажу на продају прве трешње и бостан, сабахзорски салепи и врући симити. Али ту се сакупљају и просјаци и сакати и губави, исто као и млади и здрави који желе да се покажу или да виде друге, као и сви који имају да изнесу ма шта нарочито од плодова, одела или оружја. Ту често поседају, зрели, угледни људи, да се поразговоре о јавним стварима и заједничким бригама, али још чешће младићи који знају само за песму и шалу. Ту се приликом великих догађаја и историјских промена истичу прогласи и позиви (на оном издигнутом зиду, испод мермерне плоче са турским натписом, а изнад чесме), али ту су се све до 1878, вешале или набијале на колац главе свих оних који су ма с кога разлога бивали погубљени, а погубљења су у овој касаби на граници, нарочито у немирним годинама, била честа, а за неких времена, као што ћемо видети, и свакодневна.
Не могу прећи преко моста ни сватови ни погреб а да се не зауставе на капији. Ту се сватови обично спремају и сврставају пре уласка у чаршију. Ако су мирна и безбрижна времена, обредају се ракијом и запевају, поведу коло, и често се задрже много дуже него што су мислили. А код укопа, они који носе покојника спусте га малко да се одморе, редовно ту на капији, где му је иначе протекао добар део живота.
Капија је најважнија тачка на мосту, исто као што је мост најважнији део вароши, или како је један турски путник, кога су Вишеграђани лепо угостили, написао у свом путопису, „његова капија је срце моста који је срце ове касабе која сваком мора да остане у срцу“. Она показује колико су стари неимари, за које се у причама прича да су се носили с вилама и свакојаким чудима и да су морали да зазиђују живу децу, имали смисла не само за сталност и лепоту грађевине него и за корист и удобност коју ће од те грађевине имати и најдаљи нараштаји. И кад човек упозна овдашњи живот и добро размисли, мора да каже сам себи да је заиста мали број људи у овој Босни који имају овакву згоду и овакво уживање као што га сваки и последњи касабалија  може имати на капији.
Наравно да зимско доба не долази у обзир, јер тада прелази преко моста само онај који мора, па и тај пружи корак и погне главу под хладним ветром који стално дува над реком. Тада, разуме се, нема задржавња на отвореним терасама на капији. Али у свако друго доба године капија је права благодет за мало и велико. Тада сваки овдашњи грађанин може, у свако доба дана и ноћи, да изиђе на капију и седне на софу, или да се задржава ту око ње у послу или разговору. Истурена и узвишена петнаестак метара ту изнад зелене хучне реке, та софа од камена лебди у простору, над водом, између тамнозелених брда са три стране, са небом и облацима или звездама над собом, а са отвореним видиком низ реку као уским амфитеатром који у дубини затварају модре планине.
Колико има везира или богаташа на свету који могу своју радост или бригу, или свој ћеиф или доколицу да изнесу на овакво место? Мало, врло мало. А колико је наших,  у току столећа и низу нараштаја, преседело овде зору, или акшам или ноћне часове кад се неприметно помера цео звездани свод над главом! Многи и многи од нас седео је ту, поднимљен и наслоњен на тесан, гладак камен, и при вечитој игри светлости на планинама и облака на небу, размрсивао вечно исте а увек на други начин замршене конце наших касабалијских судбина. Неко је давно тврдио (истина, то је био странац и говорио је у шали) да је ова капија имала утицаја на судбину касабе и на сам карактер њених грађана. У тим бескрајним седењима, тврдио је странац, треба тражити кључ за склоност многих касабалија ка размишљању и сањарењу и један од главних разлога оне меланхоличне безбриге по којој су познати становници касабе.
Свакако, не може се порицати да су Вишеграђани од давнина важили, у поређењу са становницима других места, као људи лакомислени, склони уживањима, и брзи на трошак. Њихова варош је на повољном положају, околна села су родна и богата, и пара, истина, пролази обилно кроз Вишеград, али се не зауставља дуго у њему. А ако се нађе неки газда штедиша и кућеник, без икакве страсти, то је редовно неки дошљак; али вишеградска вода и ваздух су такви да се већ његова деца рађају отворене руке и раширених прста, и подлежући општој зарази расипности и безбриге живе са девизом: „Други дан, друга и нафака.“
Прича се да је Старина Новак, кад је изнемогао и морао да се повуче и напусти хајдуковање по Романији, овако учио Дијете Грујицу, кад је требало да га замени:
-Кад сједиш у бусији, ти добро гледај путника који наиђе. Ако видиш да јордамли јаше а на њему црвен џамадан, сребрне токе и бијеле тозлуке, то је Фочак. Удри одмах, јер тај има и на себи и у бисагама. Ако видиш сиромашки одјевена путника: оборио главу и поклопио се по коњу као да је у прошњу пошао, удри слободно, то је Рогатичанин. Такви су сви: тврдице и тутумраци, а пуни пара као шипак. Али ако видиш неку диванију: прекрстио ноге на седлу, куца у шаркију и пјева иза гласа, не ударај и не каљај руке узалуд, него пусти трице нек прође; то је Вишеграђанин, а тај ништа нема, јер се у њих пара не држи.
Све би то потврђивало горње мишљење онога странца. Па ипак је тешко поуздано казати у којој је мери то мишљење тачно. Као у толиким другим стварима и овде није лако одредити шта је узрок а шта последица. Да ли је капија направила од касабалија оно што су или је, напротив, она замишљена у њиховом духу и схватању и саграђена према њима и њиховим потребама и навикама? Излишно и узалудно питање. Нема случајних грађевина, издвојених из људског друштва у коме су никле, и његових потреба, жеља и схватања као што нема произвољних линија и безразложних облика у неимарству. А постанак и живот сваке велике, лепе и корисне грађевине, као и њен однос према насељу у коме је подигнута, често носе у себи сложене и тајанствене драме и историје. Свакако, једно је извесно: између живота људи у касаби и овога моста постоји присна, вековна веза. Њихове су судбине тако испреплетене да се одвојено не дају замисити и не могу казати. Стога је прича о постању и судбини моста у исто време и прича о животу касабе и њених људи, из нараштаја у нараштај, исто као што се кроз сва причања о касаби провлачи и линија каменог моста на једанаест лукова, са капијом, као круном, у средини.


XXIV (последње) поглавље


(...)
Али нека, мислио је он даље, ако се овде руши, негде се гради. Има ваљда још негде мирних крајева и разумних људи који знају за божји хатор. Ако је бог дигао руке од ове несрећне касабе на Дрини, није ваљда од целог света и све земље што је под небом? Неће ни ови овако довека. Али ко зна? (Ох, да му је мало дубље и мало више ваздуха удахнути!) Ко зна? Може бити да ће ова погана вера што све уређује, чисти, преправља и дотерује да би одмах све прождрла и порушила, раширити по целој земљи; можда ће од васцелог божјег света направити пусто поље за своје бесмислено грађење и крвничко рушење, пашњак за своју незајажљиву глад и несхватљиве прохтеве? Све може бити. Али једно не може: не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних а душевних људи који ће за божју љубав подизати трајне грађевине, да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље. Кад би њих нестало, то би значило да ће и божја љубав угаснути и нестати са света. То не може бити.
У тим мислима корача хоџа све теже и спорије.
Сад се јасно чује да у чаршији певају. Кад би само могао да удахне више ваздуха, кад би пут био мање стрмен, и кад би могао стићи до куће да легне у свој душек и да види и чује некога од својих! То је једино што још жели. Али не може. Не може. Не може више ни да одржи прави однос између дисања и срца, срце је потпуно заптило дах, као што се понекад у сну дешава. Само овде нема спасоносног буђења. Отвори широко уста и осети да му очИ звиру из главе. Стрмина која је и дотле непрестано расла примаче се потпуно његовом лицу. Цело видно поље испуни му тврди, оцедити друм, који се претварао у мрак и обухватао га свега.
На узбрдици која води на Мејдан лежао је Алихоџа и издисао у кратким трзајима.

Травничка хроника


Пролог


На крају травничке чаршије, испод хладовитог и хучног извора Шумећа, постоји откад свет памти мала „Лутвина кахва“. Тога првог сопственика кафане, Лутве, не сећају се ни најстарији људи; тај је бар стотинак година већ на неком од разасутих травничких гробаља, али сви иду код Лутве на кафу и његово се име памти и изговара тамо где су заборављена имена толиких султана, везира и бегова. У башти је кафаница, под самом стеном, у подножју брега, има једно одвојено, хладовито и мало узвишено место, где расте стара липа. Око те липе и између стена и бусења уклопљене су ниске клупе неправилна облика на којима је задовољство поседети и са којих се тешко устаје. Оне су излизане и искривљене годинама и дугом употребом и потпуно срасле и постале једно са дрветом, земљом и каменом око њих.
За време летњих месеци, то јест од почетка маја па до краја октобра, то је, по давнашњој традицији, место на ком се после подне, око ићиндије, састају травнички бегови и угледнији људи који су припуштени у њихово друштво. У то доба дана нико се други од грађана не би усудио да седне и пије кафу на тој узвисини. То се место звало Софа. И та је реч у народном говору у Травнику имала, кроз нараштаје, своје утврђено друштвено и политичко значење, јер што је на Софи речено, претресано и закључено, то је било готово исто толико колико да је решено међу ајанима, на Дивану код везира.
И данас ту седи десетак бегова, иако је дан већ облачан и јавља се ветар који у ово доба године доноси кишу. Последњи је петак у месецу октобру 1806. године. Седећи на својим местима, бегови тихо разговарају; већина их замишљено прати игру сунца и облака и зловољно кашљуца.
Говор је о једној крупној новости.
Један од њих, неки Сулејман-бег Ајваз, који је ових дана путовао послом у Ливно, разговарао је тамо са неким Сплићанином, озбиљним човеком како каже, и од њега чуо ту вест коју он сада беговима казује. Људима је нејасно, распитују га за појединости и траже да понови већ речено. Сулејман-бег објашњава:
- Па ето тако. Љепо ме човјек пита: „Спремате ли се мусафирим у Травнику?“ „Јок ми“, кажем ја, „није нама до мусафира.“ „Е, било вам не било, ваља да им се спремате“, каже, „јер ће вам стићи француски конзул. Тражио Бунапарта на Капији у Стамболу да може послати свога конзула, да отвори конзулат у Травнику и да ту сједи. И већ му је то одобрено. Још ове зиме се можете надати конзулу.“ Одбијам ја на шалу: „Стотине година смо живили без тих конзула па можемо и одсада, а и шта ће конзул у Травнику? Али он једно те једно. Како сте живили да сте живили, сад вам ваља живити са конзулом. Таква времена дошла. А конзул ће себи наћи посла; сјешће поред везира да наређује и распоређује, да гледа како се владају бегови и аге а како раја, и да све јавља Бунапарти.“ „То нит је било нити може бити, сузбијам ја влаха, нико нама никад није у наше послове завиривао, па неће ни тај.“ „Е, богами, ви гледајте како ћете“, каже мени он, „али конзула ће вам ваљат примити, јер што Бунапарта затражи нико досад није одбио па неће ни девлет у Стамболу. Него чим види Аустрија да сте примили француског конзула, затражиће и они да примите њеног, а за њом ће доћи Русија...“ „Еј, оде ти далеко комшија“, заустављам га ја, али он се само смјешка, рђа латинска, и хвата се за брк: „Ово ти мени одсјеци, ако не буде јă налик на ово.“ - Ето, то сам чуо, добри људи, и никако ми не излази из главе - заврши Ајваз своје причање.
У данашњим приликама - француска војска је већ годину дана у Далмацији, Србија не престаје да се буни - једна оваква нејасна вест била је довољна да узнемири и иначе забринуте бегове. Узмучили се и забринули бегови, иако се то по њиховим лицима и мирним димовима које одбијају не би могло приметити. Споро и неодлучно говоре, један по један, и нагађају шта би то могло бити и колико има лажи а колико истине у овим вестима, шта би требало предузети да се ствар извиди и можда већ у зачетку спречи.
Једни су мишљења да су то измишљене и претеране вести којима неко жели да их узнемири и заплаши. Други опет кажу, са горчином у гласу, да су таква времена дошла и да се такве ствари дешавају и у Стамболу и у Босни и у целом свету, да се ничему не треба чудити и да на све треба да буду спремни. Трећи се опет теше да је ово Травник - Травник! - а не која му недраго касаба и паланка, и да се њима не мора и не може десити оно што се другима дешава.
Сваки говори понешто, тек колико да се јави, али нико не казује ништа одређено, јер сви чекају шта ће казати најстарији међу њима. А најстарији је Хамди-бег Тескереџић, крупан старац, спорих покрета, али још увек снажног тела џиновских сразмера. Многе је ратове прошао и допадао и рана и ропства, а имао је једанаест синова и осам кћери и многобројно потомство од њих. Брада и бркови су му ретки а цело оштро правилно лице опаљено, пуно ожиљака и модрих пега од једне давнашње експлозије барута. Тешки очни капци оловне су боје и спуштени ниско. Реч му је спора али јасна.
Најпосле Хамди-бег својим зачудо младим гласом прекиде нагађања, слутње и бојазни:
- Де сад, да не жалимо за жива хаџија, што но се каже, и да не узбуњујемо свијет без потребе. Све треба слушати и памтити, али не треба све одмах срцу узимати. И са тим конзулима, ко зна како је. Ја доћи ја не доћи. А и да дођу, неће Лашва потећи наопако, него опет овуда куда тече. Ми смо овдје на своме, а сваки други који дође на туђем је и нема му дуга станка. Војске су овде падале па се нису могле дуго задржати. Многи је овдје дошао да остане, али смо ми сваком досада у леђа погледали, па ћемо и њима, ако баш дођу. Сад их још нема ни на помолу. А што је так тамо тражио у Стамболу, то још не мора бити готова ствар. И досада је многи много којешта тражио , али не бива све ко шта тражи...
Изговоривши љутито последње речи, Хамди-бег застаде и у потпуној тишини одби један дим па настави:
- Па и да буде! Ваља видјети како ће бити и колико ће бити. Ничија није до зоре горила, па неће ни тога...тога...
И ту се Хамди-бег лако загрцну и закашља од прикривене љутње, и тако не изговори Бунапартино име које је било у свима мислима и на свима уснама.
Више нико не рече ништа и на томе остаде разговор о тој најновијој вести.
Убрзо облаци заклонише сасвим сунце и прође јак и хладан талас ветра. На тополама поред воде зашушта лишће металним звуком. Студена језа која је пролазила целом травничкопм долином казивала је да је за ову годину дошао крај седењима и разговорима на Софи. Један по један почеше бегови да се дижу и уз неме поздраве разилазе кућама.


VIII поглавље


(...)
Давил је јахао са осећањем да се враћа са неке сахране.
Мислио је на везира са којим се малочас растао, али као на нешто што је давно и неповратно изгубљено. Сећао се појединости из многих разговора са њим. Чинило му се да види његов осмејак, маску од светлости која поиграва цео дан између уста и очију и коју гаси ваљда само кад спава.
Сећао се везирових уверавања, све до последњег часа, како воли Француску и цени Французе. И сада, у светлости овога растанка, проверавао је њихову искреност. Чинило му се да јасно види везирове побуде, чисте и одвојене од уобичајених професионалних ласкања. Чинило му се да схвата уопште како и зашто странци воле Француску, француски начин живота и француска схватања. Воле је по закону противности; воле у њој све оно што не могу да нађу у сопственој земљи а за чим њихов дух има неодољиву потребу; воле је, с правом, као слику свестране лепоте и складног, разумног живота, коју никаква тренутна замрачења не могу да измене и унаказе, и која се после сваке поплаве и сваког замрачења указује свету поново као неуништива снага и вечита радост; воле је и кад је познају само површно, мало или чак никако. И волеће је многи и увек, често из најопречнијих разлога и побуда, јер људи никад неће престати да траже и желе више и боље од онога што им судбина даје. Па, ево, и он сам сада мисли о Француској, не као о својој родној земљи коју добро и одувек познаје, и у којој је и зла и добра видео, него о Француској као дивној и далекој земљи склада и савршенства о којој се машта увек усред грубости и дивљине. Док је Европе биће и Француске и никад је не може нестати, осим да у извесном смислу (то јест у смислу светлог склада и савршенства) цела Европа постане једна Француска. Али то није могућно. Исувише су људи различити, туђи и далеки један другом.
Ту се Давил сети једног летошњег доживљаја са везиром. Живахни и љубопитљиви везир распитивао се увек о француском животу и једног дана му је тако рекао да је много слушао о француском позоришту и да би волео да чује бар нешто од онога што се у Француској приказује, кад већ не може да види право позориште.
Одушевљен овом жељом, Давил је већ сутрадан дошао са другом свеском Расинових дела под пазухом, решен да везиру прочита неколико сцена из „Бајазета“. Пошто је послужена кафа са чибуцима, сва послуга се повукла, осим Давне који је имао да преводи. Конзул је објаснио везиру, како је најбоље могао, шта је позориште, како оно изгледа и у чему је задатак и смисао глуме. Затим је почео да чита сцену у којој је говор о томе како Бајазет поверава Амурата на чување султанији Роксани. Везир се намрштио, али је слушао даље сувопарни Давнин превод и патетично конзулово читање. Али кад је дошло до објашњења између султаније и великог везира, Мехмед-паша је прекинуо даље читање, смејући се слатко и одмахујући руком.
-Па тај не зна шта говори - рекао је везир и строго и подругљиво - откако је света и века нит је било нити може бити да велики везир упада у харем и разговара са султанијама.
Везир се затим још дуго смејао искрено и гласно, не кријући да је разочаран и да не разуме смисао ни вредност такве духовне забаве. И казивао је то отворено, готово грубо, са безобзирношћу човека друге цивилизације.
Узалуд је Давил, непријатно дирнут, настојао да му протумачи значење трагедије и смисао поезије. Везир је неумољиво одмахивао руком.
-Имамо и ми тако разних дервиша и богомољаца што рецитују звучне стихове; ми им дајемо милостињу, али никад не помишљамо да их изједначимо са људима од посла и угледа. Не, не, не разумем.
(...)


XIII поглавље


(...)
Само су се фра Јулијан и Дефосе одвојили и као стари познаници расправљали мало живље.
Босански фратар и младић из Француске имали су очигледно још од оног првог сусрета на Купресу осећање симпатије и поштовања један према другом. Доцнији сусрети у Гучој Гори само су их још више зближили. Обојица млади, ведри и здрави људи, они су залазили у разговор па и у пријатељску препирку са задовољством, без задњих мисли и личне сујете.
Издвојивши се мало и посматрајући кроз замагљени прозор гола дрвета посута ситним снегом, они су разговарали о Босни и Босанцима. Дефосе је тражио податке и објашњења о католичком живљу и раду фратара. А затим је и сам казивао своје досадашње утиске и искуства, искрено и мирно.
Фратар је одмах видео да „млади конзул“ није губио време у Травнику, него да је сакупио много података о земљи и народу, па и о католичком живљу и раду фратара.
Обојица су се слагала да је живот у Босни необично тежак и народ свих вера бедан и заостао у сваком погледу. Тражећи разлоге и објашњења томе стању, фратар је све сводио на турску владавину и тврдио да никаквог бољитка не може да буде док се ове земље не ослободе турске силе и док турску власт не замени хришћанска. Дефосе није хтео да се задовољи тим тумачењем, него је тражио разлоге и у хришћанима самим. Турска владавина створила је, тврдио је он, код својих хришћанских поданика извесне карактеристичне особине, као притворство, упорност, неповерење, леност мисли и страх од сваке новине и сваког рада и покрета. Те особине, настале у столећима нејднаке борбе и сталне одбране, прешле су у природу овдашњег човека и постале трајне црте његовог карактера. Настале од нужде и под притиском, оне су данас, и биће и убудуће, велика препрека напретку, рђаво наслеђе тешке прошлости и крупне мане које би требало искоренити.
Дефосе није крио да је изненађен упорством којим се у Босни не само Турци него и људи свих осталих вера бране од сваког утицаја, па и најбољег, опиру свакој новини, сваком напретку, па и оном који је могућ и под садашњим приликама и зависи само од њих. Доказивао је сву штетност те кинеске укочености, таквог зазиђивања од живота.
-Како је могућно - питао је Дефосе - да се ова земља смири и среди да прими бар онолико цивилизације колико њени најближи суседи имају, кад је народ у њој подвојен као нигде у Европи? Четири вере живе на овом уском, брдовитом и оскудном комадићу земље. Свака од њих је искључива и строго одвојена од осталих. Сви живите под једним небом и од исте земље, али свака од те четири групе има седиште свога духовног живота далеко, у туђем свету, у Риму, у Москви, у Цариграду, Меки, Јерусалиму или сам бог зна где, само не онде где се рађа и умире. И свака од њих саматра да су њено добро и њена корист условљени штетом и назатком сваке од остале три вере, а да њихов напредак може бити само на њену штету. И свака од њих је од нетрпељивости начинила највећу врлину и свака очекује спасење однекуд споља, и свака из противног правца.
Фратар га је слушао са осмејком човека који сматра да зна ствари и нема потребе да своја знања проверава или проширује. Очигледно решен да му противречи по сваку цену, он је доказивао да његов народ, с обзиром на прилике у којима се налази, може да живи и постоји само овакав какав је, ако не жели да се одроди, изметне и пропадне.
Дефосе му је одговарао да један народ, ако почне да усваја здравији и разумнији начин живота, не мора зато да се одрекне своје вере и својих светиња. По његовом мишљењу управо фратри би могли и морали да раде у том правцу.
-Ех, драги господине, - говорио је фра Јулијан са оном кокетеријом човека који брани конзервативне тезе - ех, лако је вама говорити о потреби матерјалног напретка, и о здравим утицајима, и кинеској укочености, али да смо ми били мање крути и отварали врата разним „здравим утицајима“, данас би се моји парохијани Перо и Анто звали Мујо и Хусо.
- Дозволите, не треба одмах ићи у крајност, у тврдоглавост.
- Шта ћете? Ми смо Бошњаци људи тврде главе. Такве нас свак зна и по томе смо чувени - говорио је фра Јулијан са оном истом самодопадношћу.
- Али, извините, што се ви бринете какви сте у очима других људи и шта се о вама мисли и зна? Као да је то важно! Важно је колико човек има од живота и шта у животу начини од себе, од своје средине и свога потомства.
- Ми чувамо свој став и нико се не може похвалити да нас је натерао да га променимо.
- Али, оче Јулијане, није важан став, него живот; став је у служби живота; а где вам је овде живот?
Фра Јулијан управо заусти да, по обичају, каже неки цитат, кад их домаћин прекину у разговору. Фра Иво се био дигао. Црвен од доброг ручка, он је бискупски пружао свима своју тешку руку, као омањи јастук, и тешко дишући и шиштећи уверавао да је зима и мећава, да је Доца далеко и да им ваља кретати, ако желе за вида да стигну.
Младић и фратар се расташе са жаљењем.
(...)


Епилог


Већ је трећа недеља откако се време усталило. Као сваке године, бегови су почели да излазе на разговоре на Софи у Лутвиној кахви. Али њихови разговори су уздржљиви и суморни. У целој земљи врши се онај прећутни договор за устанак и отпор против неподношљивог и лудог владања Али-пашина. Та ствар је у духовима већ решена и сад сазрева сама од себе. Својим поступцима Али-паша и сам убрзава то сазревање.
Данас је последњи петак маја месеца 1814. године. Сви су бегови на броју и разговор је жив и озбиљан. Свима су познате вести о поразима Наполеонових армија и његовој абдикацији; сад само измењују, упоређују и допуњују своја обавештења. Један од бегова, који је јутрос говорио са људима из Конака, каже да је све уређено за одлазак француског конзула и његове породице, а да се зна поуздано да ће убрзо за њим кренути и аустријски конзул, који је због Француза једино и седео у Травнику. Тако се може слободно рачунати да ће пре јесени нестати из Травника конзулa и конзулатa и свега што су они донели и увели.
Сви примају те вести као глас о некој победи. Јер, иако су се у току година умногоме привикли на присуство страних конзула, сви су ипак задовољни што ће нестати тих странаца са њиховим друкчијим и необичним начином живота, са њиховим дрским мешањем у босанске послове и прилике. Претресају питања ко ће преузети „Дубровачки хан“ у коме је сада Француски конзулат и шта ће бити од велике Хафизадићеве куће кад и аустријски конзул напусти Травник. Сви говоре мало гласније, да би и Хамди-бег Тескереџић, који седи на свом месту, могао да чује о чему је реч. Он је престарео и тронуо, слегао се у себе као трошна грађевина. Издаје га слух. Не може да дигне очне капке који су још више отежали, него мора да заврти главу кад хоће кога боље да погледа. Усне су му модре и лепе се једна за другу при говору. Старац диже главу и пита онога који је последњи говорио:
- Кад оно би те дођоше ови...конзули?
Настаде зглéдање и погађање. Једни одговарају да има шест година, други да има више. После краћег објашњавања и рачуна сложише се и утврдише да је први конзул стигао пре више од седам година, на три дана пре рамазанског Бајрама.
- Седам година - каже замишљено и отежући речи Хамди-бег - седам година! А сјећате ли се каква је онда узбуна и повика била због тих конзула и због тога...тога...Бунапарте? Те Бунапарта овдје, те Бунапарта ондје. Те ово ће учинити, те ово неће. Свијет му је тијесан; његовој сили нема мјере ни карара. А овај наш каурлук бијаше дигао главу кň јалов клас. Те једни се држе за скут француском, те други аустријском конзулу, те трећи очекују московског. Лијепо се избезумила раја и повилéнила. Па, ево, и то би и прође. Дигоше се цареви и сломише Бунапарту. Конзули ће очистити Травник. Помињаће се још коју годину. Дјеца ће се на јалији играти конзулa и кавазa, јашући на дрвеним приткама, па ће се и они заборавити к0 да никад нису ни били. И све ће опет бити као што је, по божјој вољи, одувјек било.
Хамди-бег застаде, јер га је издавао дах, а остали су ћутали у очекивању онога што би старац још могао да каже, и пушећи сви су уживали у доброј, победничкој тишини.

Проклета авлија


I поглавље


(...)
Управник ове чудне и страшне установе је Латифага, звани Карађоз. Тај надимак му је одавно постао право и једино име и под тим именом је познат не само овде него и далеко изван зидова Проклете авлије. Он је и својим изгледом и свима својим особинама њено оличење.
Отац му је био наставник у некој војној школи; тих човек, љубитељ књиге и размишљања, оженио се већ у зрелим годинама и имао је свега то једно дете, мушко. Дете је било живо и бистро, волело је књигу, али нарочито музику и сваку игру. До четрнаесте године дечак је добро учио и изгледало је да ће поћи очевим стопама, али тада је његова живост почела да се претвара у бес, а његова бистрина окренула наопаким путем. Дечак је брзо стао да се мења, чак и физички. Нагло се раскрупњао и неприродно се угојио. Његове умне, смеђе очи стале су да играју као на зејтину. Напустио је школу и почео да се дружи са кафанским свирачима и мађионичарима, са коцкарима, пијаницама и пушачима опијума. Сам није имао неког нарочитог дара за вештине, ни праве страсти за коцку и пиће, али га је привлачио тај свет и све оно што се плете око њега, исто као што га је одбијало све што је припадало свету мирних, обичних судбина, устаљених навика и редовних обавеза.
Бујан и још неискусан, младић је брзо упао у сумњиве послове и дрске подвиге свога друштва и дошао у сукоб са законом. И не једанпут. Отац га је вадио неколико пута из затвора, користећи се својим угледом и својим познанствима са људима на положају, нарочито са управником целокупне полиције, старим и добрим школским другом. „Је ли могуће да мој син обија куће, пљачка трговце и отима девојке?“-питао се очајни отац. А стари искусни управник му је одговаро мирно али по истини. Да краде, не краде баш, ни трговце не вара, ни девојке не отима лично, али где год се ствари дешавају, можеш бити сигуран да ћеш и њега ту негде у близини наћи. А ако га овако оставимо, загазиће и сам у преступ. Него ваља тражити завремена неко решење. И управник градске полиције нашао је „решење“, које је сматрао као једино могуће, дакле најбоље: да младића који је пошао злим путем узме у своју службу. И као што бива, од младог човека, који је био већ заузео своје место међу коцкарима и господским дангубама, постао је добар и ревностан стамболски полицајац.
Није то постао одједном. Колебао се првих година и тражио своје место, а нашао га је тамо где се најмање могло очекивати, у раду против свог некадашњег друштва. Немилосрдно се окомио на скитнице, пијанице, сецикесе, кријумчаре и свакојаке несрећнике и докоњаке из тамних квартова Стамбола. Радио је са страшћу, са необјашњивом мржњом, али и са вештином, са познавењем те средине какво је само он могао да има. Те старе везе помогле су му да прошири круг свога рада, јер ситни преступници одају крупне. Подаци о људима се гомилају, обавештачка мрежа се појачава и шири. Изузетна ревност и успеси у служби довели су га после десетак година за помоћника управника овог великог „прихватилишта“. А кад је стари управник умро од срчане капи, он је био једини који га је могао заменити. Тада је почела његова владавина у Проклетој авлији. И траје, ево, већ двадесету годину.
Ранији управник, тврд и искусан старац, имао је крути, класични начин управљања. За њега је било главно да свет порока и безакоња у својој целини буде што јасније обележен и што боље одвојен од света реда и закона. Појединац и његова кривица нису га много занимали. У току многих година он је на Проклету авлију и на све што живи у њој гледао као на карантин, а на њене становнике као на опасне и тешко излечиве болеснике које разним мерама, казнама и страхом, физичком и моралном изолацијом треба држати што даље од такозваног здравог и поштеног света. А иначе, у свему их препустити саме себи. Не дати им да изађу из свог круга, али и не дирати их без потребе, јер се од тог додира ништа добро ни паметно не може изродити.
Нови управник је целим својим ставом и свима поступцима стао одмах да примењује друкчији начин.
Већ прве године Латиф је, кад му је отац умро, продао велику, лепу очинску кућу у Новој махали и купио једно запуштено, велико имање изнад саме Проклете авлије. Све у кипарисима, оно је личило на пусто острво или старинско гробље. Од Проклете авлије било је одељено раселином са  шумом племенитих дрвета и читавим системом разних ограда и високих зидова. Ту је, поред богате живе воде, међу старим дрветима, саградио лепу кућу, која је гледала на противну страну падине и тако била заштићена од јужног ветра и нездравог задаха из арсенала и пристаништа. Кућа је имала велико преимућство да је и врло удаљена од Проклете авлије и врло близу њој. По целом изгледу, по миру и чистоћи, то је био други свет, на хиљаду миља одавде, а ипак у самом суседству Авлије и невидљиво везана са њом. Служећи се преким, само њему приступачним путељцима, Карађоз је могао у свако доба дана, право од своје куће, неопажен ући у Авлију. (Тако се никад није тачно могло знати кад је ту а кад није, ни откуд може одједном искрснути.) Управник се том могућношћу често користио. Надзирао је лично и затворенике и њихове чуваре. И познавајући готово сваког од заточених, његову прошлост и његову садашњу кривицу, он је са доста права говорио да „зна како дише Авлија“. А кад појединца и није знао баш у главу, познавао је ону скитничку и преступничку душу у њему и у сваком тренутку могао је стати пред њега и наставити разговор о његовој или туђој кривици. А исто тако, и још боље, познаво је сваког чувара и његове добре и рђаве, јавне и скривене особине и склоности.
Тако је бар сам говорио и тиме се увек хвалио. И тако је целог века остао и у најужој вези са светом нереда и криминала, који је у младости заувек напустио, и у исто време изнад њега и далеко од њега, одељен својим положајем и својим густим баштама и за друге непрелазним железним оградама и вратницама.
Од самог почетка Карађоз је „радио изнутра“. По том свом необичном начину рада он је био и много гори, тежи и опаснији, и у извесном смислу, понекад бољи и човечнији од ранијих управника. Од бескрајног и неухватљивог преплитања тих супротности састојао се његов необични однос према Авлији и целом оном људству које је као спора, мутна река пролазило кроз њу. Ни најстарији и најлукавији гости Проклете авлије нису могли ухватити краја ни конца тој Карађозовој игри, која је била потпуно лична, пуна неочекиваних и смелих обрта и смицалица, врло често у противности са свим правилима полицијског рада и поступања и са општим друштвеним обичајима и навикама. Већ прве године он је стекао свој надимак Карађоз. И заиста је та Авлија и све што је са њом живело и што се у њој дешавало била велика позорница и стална глума Карађозовог живота.
Рано прегојен, космат, тамне пути, он је рано и остарео, бар наизглед. Али је његов изглед могао да превари човека. Са свих својих сто ока тежине, он је, кад би затребало, био жив и брз као ласица, а његово тешко и млохаво тело развијало је у таквим тренуцима биковску снагу. Иза поспаног и као мртвог лица и склопљених очију крила се увек будна пажња и ђаволски немирна и довитљива мисао. На том лицу тамномаслинасте боје није нико никад видео осмех, ни онда кад би се цело Карађозово тело тресло од тешког унутарњег смеха. То лице је могло да се стеже и растеже, мења и преображава, од израза крајњег гнушања и страшне патње до дубоког разумевања и искреног саучешћа. Игра очију у том лицу била је једна од великих Карађорђевих вештина. Лево око било је редовно готово потпуно затворено, али се између састављених трепавица осећао пажљив и као сечиво оштар поглед. А десно око било је широм отворено, крупно. Оно је живело само за себе и кретало се као неки рефлектор; могло је да изађе до невероватне мере из своје дупље и да се исто тако брзо повуче у њу. Оно је нападало, изазивало, збуњивало жртву, прикивало је у месту и продирало у најскровитије кутове њених мисли, нада и планова. Од тога је цело лице, наказно разроко, добивало час страшан, час смешан изглед гротескне маске.
У својим разговорима о Карађозу хапсеници су, претресајући сваку појединсот о њему, говорили нарочито много и често о тим његовим очима. Једни су тврдили да не види ништа на лево око, други опет да баш на оно десно исколачено, не види. И за двадесет година се никад нису могли сложити у томе, али су увек и сви стрепели од погледа тих његових очију и избегавали га, ако је икако могуће било.
Ничег од тешког достојанства османлијског високог чиновника није било на Карађозу ни у његовом говору и кретању. У сваком поједином случају, са сваким осумњиченим лицем он је играо нарочиту игру, без стида и обзира, без поштовања другог човека и себе сама. Радио је увек неочекивано, као по неком надахнућу. Упадао је у разно доба дана и ноћи и прилазио појединцу или читавој групи хапсеника.
- Пхи, пхи, пхи, пхиии!
Изговарао је те своје слогове у различитим висинама и интонацијама, сваки пут друкчије, а увек тако као да се чуди и гнуша и над тим човеком и над самим собом и над „ствари“ која је међу њима.
- Шта је? Ти још овде чмаваш? Пхи! Него деде, како је оно било?
Тако је разговор почињао, али се никад није могло знати какав ће даљи његов ток бити. То је могло бити дуго испитивање са познавањем свих појединости, са тешким претњама које су често биле само претње, али од којих се свака могла тог истог часа претворити у страшну стварност. Могла су то бити упорна, опасна и неодољива наговарања, али и бездушне лакрдије без видљивог смисла и циља.
Ако притешњен и измучен човек, желећи да се ослободи бар за тренутак Карађозовог притиска, стане да преклиње и да кроз искрен или глумљен плач уверава о својој невиности, Карађоз је могао одједном да промени држање и да стане да се удара по челу.
- Шта велиш, ни крив ни дужан ниси? Их, куд ми то каза баш сада, побогу човече. Пхи, пхи, пхиии! Да си рекао да си крив, још сам могао да те пустим, јер кривих овде има много. Сви су криви. Али баш нам један невин треба. И зато те не могу пустити. Да ниси сам рекао, још би нешто и могло бити. Овако, сада, ваља да седим овде док не пронађем негде неког невиног, таквог као што си ти, да те смени. Сад, седи и ћути!
И Карађоз, обилазећи даље Авлију, у пратњи неколицине чувара, наставља своју игру, сад већ само себе ради, виче да све одјекује, и не може да се заустави.
- Нека ми само нико не каже за неког: невин је. Само то не. Јер овде нема невиних. Нико овде није случајно. Је ли прешао праг ове Авлије, није он невин. Скривио је нешто, па ма то било у сну. Ако ништа друго, мајка му је, кад га је носила, помислила нешто рђаво. Сваки, дабогме, каже да није крив, али за толико година колико сам овде, ја још нисам нашао да је неко без разлога и без неке кривице доведен. Ко овде дође, тај је крив, или се макар очешао о кривца. Пхи! Пустио сам их доста, и по наредби и на своју одговорност, да. Али крив је био сваки. Овде невиног човека нема. Али има их на хиљде кривих који нису овде и никад неће ни доћи, јер кад би сви криви доспели овамо, ова би Авлија морала бити од мора до мора. Ја људе знам, криви су сви, само није сваком писано да овде хлеб једе.
Мало-помало цео тај монолог, говорен у ходу, постаје све бржи и живљи, док се не претвори у лудачку вику и псовање свега што ова Авлија затвара и што живи изван ње. У гласу му, испод све грубости и великог гнушања према свему, једва чујно трепти нешто као сузан грч жаљења што је све то тако.
А онај „невини“ сад зна да може да седи још недељама а да га Карађоз више не погледа.
Деси се да може да за коју недељу после овог случаја доћу у групи угледни рођаци неког богатог младића који је ухваћен заједно са својим рђавим друштвом, да моле Карађоза да га пусти јер је невин. Он се одједном сав измени, као да се нечег присетио, замисли се и уозбиљи, оба ока за тренутак склопи, тако да му се лице одужи и измени израз, нагне се учтиво ка молиоцима, утањи глас.
- Јесте ли ви рекли онима који су га ухапсили да је невин?
- Јесмо, дакако да смо рекли, али...
- Е, то сте погрешили. Пхи, пхи, пхиии! То не ваља. Јер баш сад хватају невине и пуштају криве. Такав је нов ред. Али кад сте ви сами пред властима изјавили да није ништа крив, мораће да остане овде.
Људи гледају, збуњени, у његову смирену маску очекујући да се Карађоз насмеје и окрене ствар на шалу. И сами се помало смешкају. Али он остаје неумољиво озбиљан, хладан и учтив. И тако их отпреми. А они још дуго не могу да се приберу. Причају ствар међу пријатељима, иду па се жале утицајним познаницима, који слежу рамена и одмахују руком, као људи који тврдо верују да у Карађозу седи и из њега говори сам ђаво, и то не један.
Али Карађоз ће можда већ сутрадан, прелазећи Авлију, пресрести оног првог „невиног“ и одједном наставити разговор од пре три недеље. Прићи ће му нагло, унети му се у лице, гледајући као да ће га прождрети.
- Пхи! Шта ти мислиш, докле ћеш овде да смрдиш? Као да нема смрада и без тебе. Одмах да се губиш одавде, јеси ли чуо? Купи прње и да те моје очи више не виде, јер ћу наредити да те пребију као мачку.
У први мах скамењен од изненађења, човек одједном прикупи снагу и само клисне из Авлије, остављајући оно својих ситница да се чувари и хапсеници отимају о њих.
У својој „игри“ Карађоз је могао сате да проведе са човеком оптуженим за неку крађу или утају, за силовање, тешку повреду или бекство, да се бенави, да урла или шапуће, да изиграва глупака или острвљеног крвника или човека од срца и разумевања, све наизменце и све са истом искреношћу и убедљивошћу. Понекад се рвао са таквим човеком или грлио, био га или миловао, и једнако му се уносио у очи: „Признај, јади те не знали! Признај, и спаси главу, јер видиш да ћеш крепати у мукама. Признај!“
А кад постигне циљ, извуче признање и добије податке о саучесницима или о месту на ком је скривен украдени новац, он само отаре длан о длан, као човек који је најпосле свршио прљав и непријатан посао, збаци све те маске одједном као излишне и предаје ствар редовном поступку. Али ни тада не заборавља и не напушта потпуно оног који је признао, него му често својим исказом помаже и олакшава.
Неразумљива је била та његова бесконачна и чудна игра, али он, у ствари, као да није веровао никад ником, не само окривљеном ни сведоку него ни самом себи, и стога му је било потребно признање као једина донекле стална тачка са које се може у овом свету, у ком су сви криви и достојни осуде, одржавати бар привид неке правде и какав-такав ред. И он је то признање тражио, ловио, цедио га из човека са очајничким напором, као да се бори за свој рођени живот и размршава своје неразмршљиве рачуне са пороком и преступом и лукавством и нередом.
Та игра је изгледала у већини случајева излишна и несхватљива и недостојна, толико је била замршена и извитоперена, а у ствари је била добро и трезно срачуната и редовно постизавала свој циљ. У њој није било понављања ни рутине, била је увек нова и расла сама из себе, тако да је збуњивала и најискусније, окореле и честе госте Проклете авлије. Понекад је постајала неразумљива и онима који већ годинама раде са Карађозом. О њој су ишле приче по Стамболу, толико су његови поступци изгледали понекад нечовечни и сулуди а понекад опет неурачунљиво благи и пуни сажаљења и обазривости.
Због свега тога жалбе на Карађоза биле су честе и разноврсне; чак се постављало питање његовог смењивања; везири су на Дивану расправљали о њему, и не једном. А на крају крајева, све је ипак остајало по старом. Сви су знали да је Карађоз управник на своју руку, чудан и самовољан, али су исто тако знали да није лако наћи човека који би се тако дан и ноћ носио са целим једним светом лопова, скитница и дегенерика сваке врсте и држао их у својој Авлији у каквом-таквом запту и реду. И Карађоз је остајао и даље на свом месту да управља Проклетом авлијом.
Цео свет је налазио да је то најприродније решење. Цео свет, рачунајући ту и свет из Поклете авлије. Ту је Карађоз одувек био сталан предмет разговора, оговарања, подсмеха, псовања, мржње, некад и физичких нападаја. (Опсовати сваком приликом Карађозову ћерку, то је устаљен, давнашњи обичај у Авлији.) Сви они, омађијани, прате и тумаче сваки Карађозов корак и поглед, сваку реч; стрепе од њега, избегавају га кад могу и колико год могу. Али ти исти људи говоре о њему са непризнаваним дивљењем и препричавају његове подвиге. Сви су они навикли на Карађоза, сродили се на свој начин са њим. Грде га, али као што се грди вољени живот и клета судбина. Он је део њиховог проклетства. У сталној стрепњи и мржњи, они су постали једно с њим и тешко им је било замислити живот без њега. И кад већ мора да постоји Проклета авлија и у њој управник, онда је још бољи овај и овакав. Његов начин рада чудовишан је и понекад за појединца страшан, али у том начину постоји увек могућност изненађења, у рђавом али и у повољном смислу, као нека врста вечите лутрије и сталне неизвесности за хапсеника. Од тога им све, па и сам Карађоз, постаје подношљивије и лакше, или бар им изгледа тако, јер сви они воле коцку и избегавају извесност која је за њих увек тешка. сав тај престонички свет порока и нереда сматрао је Карађоза својим; он је био њихов „крмак“, „стеница и крвопија“, „пас и пасји син“, али њихов.
Такав је Латифага, звани Карађоз.
(...)

Госпођица


I поглавље


(...)
У тој невеселој соби проводи Госпођица већи део свога времена, јер је то једина просторија која се греје. Ту спава, ту проводи дан, ту ради, ту и кува на малој пећи свој оскудни ручак који је у исто време и вечера. А Госпођица не троши много времена на такве послове као што су спремање куће и кување. Већ због тога што она не воли трошење уопште, па ни тај глагол-трошити-ни у каквој вези и ни у ком облику. Друга је ствар са послом који сада ради, са крпљењем. То је пријатан и користан посао; у њему се истина, губи време и замарају очи, али штеди све остало; а времена и очију има човек напретек, у сваком случају више него свега осталог. „Крпеж и трпеж кућу држе“, каже она себи ту народну пословицу, седајући поред прозора и узимајући своје старе, већ толико пута крпљене чарапе, а затим је несвесно и нечујно понавља и окреће у себи, по безброј пута-крпеж, трпеж!-као што младе девојке при раду, безгласно и нагонски, понављају речи љубавне песме која је, сама по себи безначајна, никла богзна где и богзна кад, али у којој оне, зачудо, налазе живу слику и тачан израз својих најдубљих жеља.
„Крпеж!“ То је сласт. То је, истина, вечита борба и заморно надмудривање са моћним, невидљивим непријатељем. У тој борби има сувопарних, тешких, привидно безизлазних тренутака, има и пораза и клонућа, али има, и много више, светлих тренутака преданог, светачког служења и победничког заноса. Истањи се и поцепа једно место на танким папучама или неком комаду рубља, тако да цела ствар није више ни за што, ни за ношење ни за бацање. Али ту, где друге жене попуштају и предају се тој свемоћној сили која све троши и тањи на вама и која прати сваки људски живот и сваки покрет, као проклетство које је са грехом првог човека пало на људско постојање, ту за Госпођицу тек почиње права борба и тек се отварају мучни и далеки, али сјајни изгледи великих победа. Свима својим тихим и невидљивим, али великим и упорним девичанским снагама она се баца на тај предмет и не пушта га из руку ни испред очију док не буде изушиван и искрпљен за нову, дугу употребу. „Свака би друга, на мом месту, ово бацила, али ја не бацам ништа. У мене нема штете ни растура.“ Тако говори Госпођица сама себи и занесено, са љубављу, гледа ту папучу што је спасена и отета оној душманској сили која све на нама и око нас нагриза, буши, кида и раствара. Истина, та папуча није више лепа на очи, а и иначе, сузила се и искривила и жуљи и гребе и рањава кожу на нози, али шта је то према задовољству које даје та победа и та уштеда? Нека боли и нека рањава, то је сладак бол и срећна рана. И много више од тога  она је спремна да поднесе. А што се тиче лепоте, за њу је још мање брига мори. Лепота је скупа, лудо скупа а ништавна и варљива ствар. Нема горег расипника ни веће опсене. Никад је није много веолела и увек је зазирала од ње, а животно искуство само је још боље утврдило у том. Никад није право разумела зашто људи праве толику разлику између оног што је лепо и оног што није, и шта је то што их заноси и опија да због тога што називају лепотом губе здравље и троше новац, моћни, свети, велики новац који је изнад свега и са којим се никаква лепота не може ни приближно мерити. Али сада, како улази у године и како јој се све више и јасније откривају неслућене и непрегледне лепоте и сласти штедње, она почиње све јаче и одређеније да мрзи ту лепоту, као јерес, као злог, супарничког идола који заводи људе на жалосне странпутице и одвраћа их од јединог правог божанства, од штедње. „Крпеж“, то је тиха, праведна служба томе божанству. Крпити, значи борити се против пропадања, значи помагати вечности у њеном трајању. Зато је тај неугледни и ситни посао тако велик и свет и испуњава целу душу миром и задовољством. Због тога вреди и помучити се и штошта поднети и отрпети.
„Трпеж!“ И то је сласт. Она то зна, јер је и много трпела у животу и много задовољства од тога осетила. И зашто да човек и не отрпи понешто кад зна да тиме избегава много горе зло и искупљује много веће добро? Човек не би био разумно биће кад не би могао да увиди колико је користан и сигуран посао који тако прави. Јер, шта су ситне муке и одрицања која подносимо у служби штедње према ономе што нам она даје и од чега нас спасава. Она одржава живот и трајност око нас, обогаћује нас стално и чини, тако рећи, вечним оно што имамо; она нас чува од трошка, губитака и нереда, од сиромашења, од беде која долази на крају а која је гора и црња од смрти, прави пакао, још на земљи и за живота. И кад човек помисли како све око нас стално и неприметно чили и нестаје, кида се, троши и измиче, а како је мало и слабо оно што можемо и умемо да предузмемо и учинимо у борби против тога, онда би пристао на сваку патњу и свако одрицање, само да се одупре томе злу, онда мора да се застиди због сваког тренутка одмора, као због дангубе, и због сваког залогаја, као због бацања и раскоша. Са фантастичном храброшћу мученика треба подносити све у тој борби без изгледа.
Од тога заноса у мислима Госпођицу проће стварна језа. Задрхта и забоде иглу у чарапу па се, онако сва укрућена, тешко диже и оде да пригледа ватру у пећи. То и није ватра него оскудни пламичак који никад не успева да загреје собу, али који, тако се Госпођици чини, гута дрво и угаљ као Везув и Етна или као онај неки амерички вулкан чијег се имена више не сећа, али за који зна да још више прождире  и сажиже својим пламеном него ови наши познати вулкани. Пође да дода још мало угља, па се одмах трже, као да је хтела да уради неко велико и непоправљиво зло, стегну зубе и храбро се врати на своје место. Ту наставља да крпи чарапу. Задовољна је самом собом и овим светом у коме свуда и увек има места за штедњу. (Сећа се да је некад, негде у новинама прочитала да је у касарнама, за зимских месеци, прописана температура од петнаест степени Целзијуса.) Са тим мислима и не осећа много студен. Греје је она лопатица угља коју није потрошила. А у исто време, руке су јој модре, усне сиве, нос црвен. На махове прође јој целим телом дубока, унутарња дрхтавица од студени. Ипак, Госпођица не уступа, и не напушта своје место. Тако и добри, способни ратници не могу да избегну кратку дрхтавицу у тренуцима опасности, али је савлађују јунаштвом, и иду напред.
Тако Госпођица и крпи и трпи, али не жали и не попушта. Премрзла и укрућена, она учвршћује просењено место на чарапи, провлачи конац пажљиво између жица које су попустиле и размакле се, једну жицу захвати иглом, другу пропусти, тако све редом, напред па натраг, док не појача и не учврсти то начето место.
И кад га тада погледа, испуни је од главе до пете, као нека топлота, свест да је још једна тачка из њеног кућанства забележена на позитивну страну у сложеном књиговодству губитка и добитка. И више од тога: да је у великој и вечној борби против квара, штете и трошка однесена још једна победа, да је на великој, васионој галији, која је стално угрожена, запуштена још једна подмукла пукотина. И често, у срећним тренуцима, та свест порасте до победничког заноса.
А затим долази на ред друга рупа, на истој или на другој чарапи. И свака у почетку изгледа безнадна и непоправљива. А над сваком се, на крају, ипак, осмехне победа. Тако пролазе сати у том наоко једноличном и сувопарном послу. Јер, он само изгледа једноличан. У ствари, док хвата и испушта жице, провлачећи конац, Госпођица пушта маха и својој уобразиљи и својим успоменама, и мисли и машта на свој начин и сећа се, упоредо или наизменице. Све тако од жице до жице и вечерас пролази пред њом цео њен живот...
(...)

Омерпаша Латас


Аудијенција


У јесен, кад се окишало и нагло захладило, Омерпаша је повукао војску у градове, а сам се вратио у Сарајево и пустио глас да се спрема да ту презими. У ствари, и то је била само једна од његових ратних варки. Његове трупе биле су и опремљене и увежбане за зимско ратовање, али он то није хтео да покаже. Познајући добро босанске устанике и њихов древни начин ратовања, он је рачунао са тим да ће им се војска и онако пред зиму прилично осути. Својим повлашћењем у Сарајево хтео је да остави утисак као да и он не може преко зиме да ратује, и да тако постигне да што већи број побуњеника напусти положај и оде кућама на зимовање. А кад се то деси, он ће искористити прве суве зимске дане да изненади и нападне тако распршене и малобројне устаничке снаге које су још на положајима. Искуство и теорија научили су га да највише изгледа на успех имају оне операције за које противник сматра да их нећеш моћи извести.
Ово време од краја јесени до почетка зиме, сераскер је искористио да успостави везе са угледним људима од све три вере из целе земље. Неки су сами долазили, а неке је он позивао. Тих дана у Сарајеву смењивале су се депутације једна за другом. Свима је сераскер објашњавао своју намеру да у потпуности и без поговора спроведе у Босни и Херцеговини царске уредбе, и претњама и ласкањима, даривањима и уценама настојао да их све обавеже и уплаши, у сваком случају да их присили да му у том послу помогну.
Почетком новембра месеца стигли су у Сарајево кнез Богдан Зимоњић са још четири главара из источне Херцеговине. Ова петорица била су пред четом која је разбила Алипашиног кавазбашу Пиводића на Зијевњу, пошто су прво одбили позив да му се придруже и крену против Омерпашине војске. Сад их је сераскер позвао да им захвали на лојалном држању и да им да упутства за даље управљање и одржавање мира и реда. Али Омерпаша је имао још један, много важнији разлог да лично види ове људе и разговара са њима. Он је знао да ће, у овом уништавању свих жаришта отпора и немира, после Босне врло вероватно доћи на ред Црна Гора, а да ће свакако њему бити поверен тај задатак. И он се у највећој тајности спремао на то. А за такав поход на Црну Гору њему је важно да на херцеговачко-црногорскиј граници влада мир и да ту има међу Србима неколико угледнијих људи на које би се бар донекле могло ослонити. Зато је рачунао да обећањима и даровима веже неког од ових кнезова (по могућности самог Зимоњића) за себе, да га испита о стању на граници и да види до које мере би могао убудуће рачунати са његовом помоћи.
Омерпаша је најпре примио кнеза Богдана самог као главног и најугледнијег од њих, док су остали задржани доле у великој ађутантској соби. Под тешким и високим Зимоњићем шкрипале су и јецале дрвене степенице док су га изводили горе на спрат у велику собу за пријеме. Кад се нашао пред Омерпашом у тој светлој, застртој просторији, у којој је ведар новембарски дан улазио на све прозоре, кнез је мало застао, као планинац на пропланку и чистини, трепнуо очима и лако забацио главу, да би јасније видео око себе и боље се снашао. Омер га је пустио један тренутак тако, а онда му је срдачно и једноставно понудио да седне.
-Овде, поред мене.
(Кад би овако насамо говорио са утицајним људима из народа, Омер је подешавао нарочит тон и нарочиту боју гласа. Он је тај тон и тај глас вадио негде из дубоко затрпаних сећања на разговоре Личана и Босанаца које је слушао у детињству по сајмовима. Био је уверен да је, говорећи тако „рођачки“, неодољив и способан да гане и придобије сваког. Али, у том је био жртва самообмане и прецењивања самог себе, као што често бивају људи који, због изузетно великих успеха у животу имају сувише поверења у своју снагу и своју памет, а премало поштовања за туђу. Трудећи се да говори присно, непосредно и грубо народски, он је заборављао колико су га многе године и велики успон у Цариграду удаљили од народа, коме никад није ни био посве близак. Самоуверен и сигуран у себе, он није могао да осети како му испод извештаченог говора и понашања избија лажна нота коју може да примети и осети свак осим њега, и која има тачно обрнуто дејство. Тако се он, бар у овом случају, одавао управо оним чим је мислио да заведе и превари другог.)
-Овде, поред мене!
Поновио је Омер свој позив и, неочекивано, оберучке прихватио кнежеву десну руку. То је била бела и чудно неотпорн, али огромна, тешка као недопечен хлеб; а ипак се по нечем осећала успавана снага удараца како бије из те руке која је толика да обе пашине јаке али мршаве, лепо вајане, тамнопуте руке нису могле да је потпуно прекрију, и изгледале су на њој малене, суве, као огореле.
Без видљива отпора, Зимоњић је још оклевао да седне; непомичан, лако је трептао очима, и најпосле проговорио. Његов глас, у коме је такође било оклевања, био је и бојом и висином тона блеђи и скромнији него што се од тог снажног тела и мушког лица могло очекивати.
-Да бијасмо...позвали и моје друштво...да сви буду при овом разговору. Ако ти...није што противно?
Он је у говору застајкивао малко, и то на оним местима где је отприлике требало да дође Омерово име или његове титуле које он због нечега није хтео или није могао да изговори.
-Није ми противно, али мислим да је боље да прво разговарамо нас двојица, као двије главе, а послије могу и они доћи. Имам и ја своје друштво, па видиш да нисам никог позвао. Друштво посла не свиђа.
Кнез пристаде не рекавши ништа.
Говорећи мирно, у исто време и с висине и топло, Омер је захвалио кнезу што је са својим људима на Зијевну, разбио чету Алипашиног кавазбаше и што се тако показао као веран поданик, паметан главар и пријатељ мира и реда. О Алипаши Сточевићу говорио је као о човеку који је био и прошао а његове људе назвао је рђама и изелицама. Поменуо је султанске намере и планове: да се најпосле поведе у дело Хатишериф од 1839. године. То ће бити од користи по целу државу, а нарочито по хришћанске народе. Само, додао је узглед, кнез и његови људи треба да се чувају Црногораца, који су непромишљени, немирни и брзи на зло.
Кнез се мало помаче на јефтиној аустроугарској фотељи превученој зеленим плишем, која се није видела испод њега.
Омер је говорио затим о реду који милом или силом треба да се уведе у целој Турској, па и у Босни и Херцеговини, о војној сили којом располаже и којој се никакав одметник одупрети не може, о новом и бољем положају хришћана, о важној улози и великој одговорности коју људи као што је кнез Богдан сада имају у свом народу. Он је неколико пута севнуо очима, а шака десне руке стезала се полагано у песницу, и исто тако полагано опуштала. Зимоњић је ћутао. Гледајући у његово широко лице, танка и велика, чврсто стиснута уста и високо чело које је било у доњој половини преплануло, док му је горња половина, која је иначем под капом, била бела и глатака као у младића, Омер је говорио даље о кнежевој породици за коју се зна у Стамболу одавно. Помињао је његовог далеког претка кнеза Јована, који је двапут излазио пред султана, његовог оца попа Аћима, кога је народ волео и турске власти уважавале. И све се сводило на то да је он, кнез Богдан, позван да буде много више и боље од оног што је сада, један од стубова тога новог реда, стварни првак и једини главар свога народа.
Зимоњић је седео без речи и покрета, само је једном лако прешао дланом преко очијум као да уклања невидљиву нит јесење свиле која је налетела на њега. Омера је изазивало то ћутање, облетао је око њега речима и наваљивао као на затворен град. После ласкања и слабо прикривених понуда дошле су претње. Глас му није више био дубок, дувански промукао, и није долазио из груди, него негде из главе, кроз нос, ружно истањен. Тим гласом говорио је живо о изузетном времену и свом задатку у Босни.
Једном у сто година долази царски сераскер у Босну, једном или ниједном, али кад дође, онда може све и везати и дрешити, и одузети и додати, и високо попети и ниско спустити; кишу само не може пуштати ни заустављати, али друго све може. А једино будале то не знају и не виде, и једино се излапеле беговске главе поуздају у своје фермане и тапије, а не знају да је то давно прошло и да ти папири не вреде ни толико да се од њих наложи ватра насред Сарајева. То су неуки и слепи људи, који не разумеју садашњост и не виде шта се око њих дешава ни куд свет иде. Па ни прошлост не памте, иначе би знали шта значи кад сераскер стигне са царском војском. Не знају да такав човек све може, само једно не: не може се пред султаново лице вратити несвршена посла. Не знају, на своју несрећу, не знају, да такав човек нема ником да полаже рачун ни о броју скинутих глава ни о сумама утрошених дуката. А то би морали да знају. То треба да зна сваки који себи и својој породици и свима својима жели добро. И тешко оном ко то на време не види!
Сераскер који је сада изгледао заморен и зловољан, постепено је мењао начин говора. Онај „рађачки“ тон бледео је све више. А у последњим реченицама јављао се чак неки стран изговор и нагласак.
Зимоњић је ћутао. Само је неколико пута трепнуо очима, што је могло личити и на безначајан осмејак, и на уздржљиво одобравање и ни на шта.
Најпосле, заћутао је и Омер. Али, ћутање му је било теже од разговора који није био лак. Обори очи земљи, али ту не може дуго да издржи, а чим их подигне, поглед му сусреће исти призор. Пред њим стоји џиновски гатачки кнез, доброћудан и учтив наизглед, а загонетан и уверљиво уздржљив, стоји и смешка се осмејком који не казује ништа, као што ни оскудне речи које изговара не казују стварно ништа одређено и не обавезују никог ни на шта. Уосталом, ко ће знати да ли је то осмејак или само дивљачка гримаса, да ли су то речи или задовољно рзање огромног здравог тела? И све то почиње помало да га љути. Већ од самог почетка, сам не зашто, био је према њему љубазнији и приснији него што је хтео и него што то овај сељачки кнез о свом положају и својој важности заслужује. Па, ево и сада, љути се али не показује своју љутњу. Напротив, као коцкар који зна да само новим и већим улогом и смелијом игром може изгубљено да поврати, он је сад појачавао своју љубазност. Нагло је мењао ток разговора. Питао је како су се тукли Алипашини људи, какво им је било наоружање, па одједном окрете на друго.
-Ама, заиста не пушиш дуван?
-Ето...нисам навикао. Тако.
-Ах, ах! А ја пушим и ноћу.
-Ја.
То кнежево „јŕ“ више је неодређен звук него реч, а уколико је реч, не казује ништа, нити потврђује нити пориче оно што је речено, нити подстиче на даљи разговор. Омер одмах повиси глас лажно весело и срдачно, „рођачки“.
-Али имаш право, имаш право! Зато си здрав. А служи те здравље, а? И, онако, мушка снага?
Зимоњић је прешао преко питања као да му је постављено на непознатом језику. А разговор је кренуо опет другим правцем. Омер је питао какво је стање на граници са Црном Гором, који су главни људи са црногорске стране, и какви су. Одговор кратак, никакав. Граница је „ко граница“, а неких важнијих људи ту баш и нема. Бежећи од ћутања, Омер је за Турке око Гацка и по источној Херцеговини. Какви су сада? Има ли још силеџија? На то је кнез одговорио нешто мало живље, али опет неодређено. Има неколико таквих злих људи; могао би казати њихова имена и набројати недела, али боље да му у том помогне његово друштво.
Видећи да са овим човеком нема разговора, бар не овако и не сада, Омерпаша је устао, дозвао послугу и наредио да доведу Зимоњићеве другове. Дошла су и поседала четворица првака. Људи кошчати и крупни, мањи и мање снажни од кнеза Богдана, али и јачи и виши од сераскера. Они су говорили, чак и непитани, и један другом упадали у реч. Омерпаша их је слушао као издалека, гледајући мимо њих. (Свуда где је умиривао буне, у Азији као и на Балкану, он је долазио у додир са рајом и њеним представницима и увек је тај додир изазивао у њему неко мучно сажаљење, помешано са јаком одвратношћу, које га је гонило да скрати разговор и прекине додир. А ови људи који говоре језиком његовог детињства још су тежи и непријатнији и изгледају му као нижи створови који су се за муку родили, живели и остарели, али се нису развијали ни право очима прогледали.) Слушао их је с напором. И само их је једном хладно и строго вратио на правац разговора. Зимоњић је ћутао. Све се завршило Омерпашином свечаном захвалом и похвалом и храбрењем да на том путу истрају. Он је устао, поустајали су и прваци, гледајући једнако у њега, као да очекују да им још нешто, главно каже. Сад су стајали поређани војнички, са капама у рукама, а Омер је пролазио поред њих. Последњи у реду, мршав старац накострешених бркова и истурене јабучице, са тешким сребрним токама на грудима, рекао је на пашине хвале, мало оштро:
-Јесте, господине, све је онако како си рекао, али још увек су велике дације и свакојаки терети на нама.
Омер, који је стајао управо пред њим, за главу нижи од њега, осмехнуо се и положио руку на његове велике токе.
-Скинућу ја то са вас.
Старац је нагло оборио поглед, као да хоће да види јесу ли токе још на њему, а Омер је повукао руку и, једнако се смејући, поновио да ће стати на пут сваком зулуму и укинути сва неправедна давања и намете. Препоручио им је да остану још који дан и да разгледају Сарајево. А за то време, сви су његови гости и у хану где су одсели могу да поручују шта год желе од јела и од пића. Не треба да се устручавају. Руковао се са свима, а кад је дошао ред на Зимоњића, рекао му је брзо и неочекивано:
-Ти ћеш, војводо, остати данас код мене на ручку.
Зимоњић је опет забацио главу и горњи део тела лако уназад, као човек који се измиче у жељи да боље види и да се разабере. Заустио је да каже нешто, показујући руком на своје друштво. Омер га је прекинуо. Ништа не треба да брине. За њих је спреман ручак у хану. И прваци су најпосле изишли, неспретно се окрећући и бацајући зачуђене и брижне погледе пут Зимоњића.
Два човека, који су сада остали лице у лице сами, нису личили један на другог ни по чем, али по једном јесу: по мучном осећању ишчекивања и неизвесности.
У својим мислима спорог и тврдог хода Зимоњић је процењивао изгледе и могућности овог наметнутог му састанка удвоје. Шта може да уради овај Омер са њим? Или ће и даље настојати да га ласкањем и мићењем веже за своју и турску ствар? Или ће га после ручка предати заптијама и задржати у затвору? Тога је бивало код ранијих везира. Или ће га отровати? Не, то неће. Нисам ја нека тако крупна и важна глава, а што је главно, сераскеру не би никако сада ишла у рачун моја смрт и нема никакве потребе ни да ме хапси и прогони,  а још мање да ме смакне. Тога се не треба бојати. Опасност овде, то је Омер сам. Злица и крвопија, без срца и образа, а паметан и вешт, и лукав као змија. Зна му порекло, зна и крваве трагове који су остајали за њим куд год је пролазио по Тусркој Царевини. А и да не зна, доста му је ово што овде већ два сата гледа и слуша. Кад видиш овако човека сувише сигурна у себе и у оно што каже, хитра и слатка на речи, који ти нуди што му не тражиш, одобрава што кажеш, а остаје при оном што је намислио, знај да је курва и бездушник, и клони га се колико можеш. То зна сигурно. И да је ово нешто крш и шума, он би то и учинио, али како да га се клониш кад останеш овако насамо са њим, по његовом влашћу, у његовој кући и на његовом проклетом хлебом?
У забуни и ишчекивању био је, на свој начин, и Зимоњићев домаћин. Било је прилично јасно да ће овај крупни горштак остати при свом ћутању или при речима које не казују ништа више од ћутања, али са тим се Омерпаша није хтео ни могао помирити. Чудан лични пркос нагонио га је да ову ствар тера до краја. Јесте да му је стало да пронађе неког од првака на тој граници, кога би могао придобити и у потреби искористити, али то није много хитно ни тако важно да би због тога морао да се оволико удвара овој громади од човека. Он у овом тренутку и не мисли толико на то колико на своју чудну и нестрпљиву потребу да овог сељака смекша и савије бар мало ка себи, да га наведе на приснији, макар само и лични разговор.
Оживео, опет свеж и насмејан као у почетку аудијенције, сераскер је издавао наређења за ручак. Нечујно су улазили и излазили момци. Двојица су била у црним полуевропским моделима са широким панталонама, које су се сужавале при дну као шалваре, и са неком врстом дугачких реденгота закопчаних безбројним низом дугмета све до под грло. Један је био у живописном турском костиму. Тај је био Црнац. Појављивали су се и нестајали нечујно, а и сераскерова наређења била су кратка и полугласна. Излазећи, ишли су врло вешто натрашке, и свему изгледали кнезу као пеливани о којима је слушао да постоји, али које никад није видео. Један од тих момака унео је пиће и мезе. Четири разне врсте ракије и коњака биле су у четири кристалне флаше повезане сплетом сребрне жице у један сервис.
Опет је настао разговор око Зимоњићеве умерености.
-Како, ни ракије не пијеш?
-Ама, не може бити! Анасонлију да пробаш?
Зимоњић је одбијао; ни речима ни покретом, али целом тежином свога насмејаног ћутања.
-Добро, ниси томе вјешт, али ово је столачка лозовача, ово можеш.
Споразумели су се за лозовачу. Тада је Зимоњић неким невероватно спорим и достојанственим празничним покретима прихватио напуњену чашицу, која је у његовој руци изгледала малена попут женског напрстка, принео је уснама и, отпивши врло мало, вратио на столић. Омер је мешао своју мирисну анасонлију која је у води остављала млечан траг.
Опет је ушао један од оних момака у црном, са рукама савијеним на прсима као покојник, и тмулим гласом рекао нешто. Сераскер се дигао и повео свога госта на ручак. Прешли су само широки, полутамни ходник којим су као сенке клизили момци у црнини и прибијали се леђима уза зид да пропусте господу као да је тесно.
Соба у коју су ушли била је много мања, европски намештене, са два прозора. На средини је био на европски начин застрт сто. Ручак се састојао од много разних јела, али није трајао дуго, јер је све брзо уношено и изношено. Јели су ћутке, Омер жустро и расејано, као да баца иза себе, а Зимоњић прибрано и полако. Крупни човек у тешком вуненом оделу, под својим сребрним токама, изменио се при јелу, постао лак и свечан, пун неке напрегнуте пажње и мачијег опреза. Обазриво је узимао сасвим ситне залогаје, полако их приносио устима и неприметно жвакао. Од прибора за јело служио се само кашиком. Често се брисао убрусом, а затим палцем леве руке, лаким покретом чистунца, пажљиво подизао бркове са усана.
После компота у коме је Зимоњић само поквасио своју малу (у његовој руци невероватно малу) кашику, Омер се дигао ћутке, а гост је кренуо за њим. Прешли су на велики диван прекривен неким белим крзном. Ту је, кад је дошла кафа и Омер запалио чибук, поново отпочео разговор.
Сераскер је опет постављао питања, час о приликама у Црној Гори, час о аграрним односима, администрацији или снабдевању у Херцеговини. И опет је Зимоњиоћ одговарао као и раније: на прва ћутањем и лаким одмахивањем („Јŕ, ко ће то знати?“), а на друга полаганим и подробним изношењем свих народних потреба и незгода.
Омер га је посматрао искоса сјајним, као насмејаним очима, гледао га је нетремице и живо, као да су у овом сусрету питања већ постала споредна а поглед главно, и као да још никако не може све на њему добро да сагледа и оцени. А што га је више гледао, то се више чудио телесној грађи, оделу и држању свога госта.
Младолик и набујао изгледао је овај четрдесетогодишњи кнез. Лице бело и чисто, само мало преплануло, необично широко без бора, али чудно састављено од многих изломљених површина и јаких исполина. Кад мирује, оно се затегне и разведри и постане глатко и безазлено као у здрава детета, али кад се без видљива повода, поједини делови тога лица стану да померају и крше, оно добија измучен, оштар, опасан и подмукао израз. Црна и тврда дуга коса и непомични, растресити бркови иза спуштених густих трепавица светлуца његов поглед, неодређено трепери између лаке збуњености и још неодређеног осмејка, и целом разговору даје израз неке љубазне нејасности. А јасно је само толико да то што продире кроз танке отворе између трепавица, као кроз пушкарнице, није његов прави поглед који се скрива иза спуштених очних капака и отуд, невђен, све види.
На кнезу је стајаће гатачко одело од грубо ваљаног сукна, без финијег ткива и свилених гајтана; само је џемадан од црвене чоје, а његова ивица, која се види на грудима, порубљена је широким, позлаћеним ширитом. То одело даје му свечан и крут изглед кипа, нарочито уске сребрне токе на грудима и беле доколенице од ваљане вуне, на којима се, са стране, у густом низу, виде жуте металне копче, затегнуте као да ће попуцати од неке мучне снаге тих листова.
И сав је тај човек у својој гломазности и крутости, природан и слободан, као да само такав може бити и као да на свету не постоје други људи са другим схватањима и другачијим оделом и држањем.
(...)
Омерпаша је тада жустро и пословно устао и, стојећи поред непомичног кнеза, наставио још јачим гласом да говори. Зимоњић је нашао опет свој осмејак и збуњено се померао у месту, очигледно не знајући да ли да устане и он. Али у том тренутку сераскер је опет сео, и то сасвим поред њег. Говорио му је готово на ухо.
-Ти мени не верујеш.
Зимоњић се измицао горњим делом тела и бранио од такве помисли, настојећи лаким покретом руку и изразом лица да разувери сераскера.
-Не, не, ти не знаш с ким говориш. И зато ми не верујеш.
Ту је опет устао. Споро и неодлучно дигао се и Зимоњић. Мала соба се стезала око њега и све се више пунила забуном и неприликом због неочекиваног и необичног обрта који узима овај разговор; као да је одједном избачена из склопа везировог Конака, и сваке турске и босанске стварности, у неки неслућен свет нових односа и могућности. А у том свету све је непредвиђено, несигурно, све подједнако могуће и подједнако опасно и варљиво. Поглед му се отимао пут прозора и видика који се тамо отварао.
Напољу је под чистим небом све сјало од необично јаког поподневног сунца топле јесени: у даљини, на другој страни града беле куће и ретки стаклени прозори, а сасвим близу витка камена мунара и уз њу висок, танак и пожутео јаблан. Видело се како јак ветар повија вршак тога јаблана, откида с њега и далеко носи жуто лишће које понекад блесне на сунцу као златне парице просуте са висина.
Сераскер је и даље премерао собу спорим корацима, као да их броји, у једном па у другом правцу. Зимоњић се полако померао у месту, настојећи да увек буде лицем окренут сераскеру. Био је заиста збуњен као мало кад у свом не лаком и немирном животу, и могао је да сабере сву снагу како не би изгубио испред очију ко је и шта је где се налази, због чега је ту и с ким говори.
Тако су се мерила и носила та два човека од којих један, Омер, жели све што човек може постати и бити, и што га подиже у очима света, а други неће ништа до само да буде и остане оно што је.
С времена на време Омер би поновио као увређено и разочарано, изазивачки:
-Ти мени не верујеш и не примаш моју ријеч као истиниту.
На то би му Зимоњић сваки пут учинио покрет руком као човек који се брани од такве помисли, али сераскер се није дао зауставити и настављао је све живље и узбуђеније:
-Добро! Нека буде као да све оно што је овде речено нисмо никад говорили, ни помислили. Нека буде! Добро! Ништа ти не тражим и ништа те не питам. Али једно хоћу: да ми вјерујеш.
И пре него што је кнез могао да нађе и изговори реч, сераскер се зауставио у ходу, и стојећи пред својим гостом, широким покретом положио обе руке на груди.
-Слушај, Богдане, немој мислити да сам изнутра ово што изгледам споља.
Зимоњић је његове речи чуо сада као пригушен далек глас, а од свега око себе видео је само две жуте руке раширених прста на тамној блузи генералске униформе.
А онда је нестало и тога.
(...)
Све је то трајало колико траје трен ока, а кад се последњим напором ослободио тога падања, прибрао и осетио ноге под собом, сада опет на шареном ћилиму сераскерове собе, пред њим је стајао Омерпаша, још једнако са рукама на грудима, и гласно га (ваљда већ по други пут) питао:
-Је ли вјера, Богдане?
-Јесте...вјера-успео је најзад да одговори одсутно и механички, као узетим језиком.
-Е онда, знај да пред тобом не стоји Омерпаша него Мићо Латас из Јање Горе. И кад не вјерујеш мојим ријечима, вјеруј овом...
Омер је одвојио руке од груди, скинуо живо тешки фес са модром кићанком и бацио га театрално на бели диван, а затим је саставио три прста десне и - прекрстио се, без речим оборених очију, скромним, кратким и навиклим покретима.
За четрдесет година свога живота Зимоњић је видео доста чуда и од Турака и од својих, а у породици која је главарска, наслушао се шта је све бивало и шта све може бити. Знао је добро да се од човека може човек свачем надати, и да може дочекати и видети и оно што је мислио да се никад видети не може, али ово је било исувише невероватно и неочекивано.
(...)

На сунчаној страни


Сунце


(...)
На ћелији пред којом су се зауставили био је број 38. Стражар отвори, загледа пажљиво високи мали прозор и решетке на њему, крчаг и празну полицу, и залупи без речи врата за младићем који остаде неко време насред ћелије не пуштајући ствари из руку.
Ћелија је била малена, али са две железне постеље између којих се једва могло проћи и две столице од небојене чамовине.
До ручка је време прошло доста брзо. Измерио је ћелију уздуж и пореко, разгледао оскудне предмете у њој и комадић сивог зида који се види кроз висок прозорак. Затим је сео и мислио о том кога ће му убацити на другу постељу. У тим мислима било је и страха и наде, али су све завршавале страхом. Тамничке мисли брзо узлећу, али брзо и падају.
Кад се сврши ручак и кад изнесоше судове, отпоче прво поподне у самици. Пошто је његова пажња брзо и похлепно покупила и утрошила све што је ова убога ћелија пружала, отпоче посматрање и трошење самога себе.
Дуго је слушао шум у својим ушима. Изгледало му је као да то зујање јача и расте, и на махове му се причињало као да ће се оно претворити у одређен звук, можда у људску реч. Пажња је бивала све напрегнутија, очекивање све живље и кад је већ изгледало да је дошло до врхунца и приближило се остварењу, одједном би онај шум падао поново у једнолично безнадно зујање које не казује ништа. Тако се с времена на време понавља та болна плима и осека раздраженог слуха. А чудо се не дешава.
У игру су почела да улазе и остала чула. Пре свега очи. Поглед му је падао на руке које су почивале на коленима. Посматрао је жиле, нокте, боре, нарочито оне које иду око зглавкова као двоструки ситно плетени ланчићи. Празнина је отпочињала исту игру са видом као тишина са слухом. Кад се дуго загледао у те руке што мирују на коленима почиње да замишља да су то нечије руке и да се нада да ће се оне одвојити и испунити простор пред његовим очима новим невиђеним и радосним покретима и растерати самоћу и чамотињу. Гледа их занесено, причиња му се да се лагано помичу и одвајају. Нада лудо расте. Ево, сад ће се слободно дићи руке другог живог бића! Али кад машта дође сасвим близу остварења, занесен поглед се врати у стварност: пред њим леже само његове познате руке, везане за њега и утамничене с њиме. тада само немоћно макне прстима, као напола мртав инсект. А већ идућегн тренутка поглед му се укочи и замагли, и поново отпочиње кратка илузија, осуђена унапред на безнадан пад.
На својим непомичним рукама хапшеник је најпре угледао сунце. Не сунце сaмо, јер оно не допире никад у ову ћелију, него његов румени, далеки, посредни одблесак. Велико афричко сунце, које је пре три месеца слободан гледао како се диже над Средоземним морем, било је ништа према овом једва приметном сјају. Рашири малко прсте. Подиже лице према прозору, као да је тај прозор невидљиво сунце.
-Једно је сунце. Једно исто свуда.
Говорио је сам себи, у заносу, и одмах су му се речи претварале у певање и лице у занесену, насмејану гримасу човека који је преплављен и заслепљем јарком, неиздржљивом сунчевом светлошћу, и наслоњен на ограду брода-пева.
Мора и градове, планине и поља, он није могао да види. Али то није било ни потребно. Све је имао, све је било блиско, присно и могућно, јер је угледао сунце. То није више био велики сјајни колут који га је допратио кроз градске улице до тамничких врата. Не, то што је он сада знао као сунце и звао сунцем, то је било ово невидљиво а свагдашње, немирно и дрхтаво струјање које је испуњавало и покретало сваки делић не само његовог тела него и свега око њега, и саме мртве ствари. Сунце - у исто време и течност и звук и дах, са укусом вина и воћа, стално у покрету са жаром ватре и свежином воде, и што је главно, неисцрпно и непресушно - сунце.
-Постоји само сунце - говорио је сам себи као пијан, мислећи како би се те речи могле певати као мелодија.
Да, у ствари постоји само сунце, а све ово што живи, дише, гамиже, лети, сја или цвате, само је одблеска тога сунца, само један од видова његовог постојања. Сва бића и све ствари постоје само утолико уколико у својим ћелијицама носе резерве сунчевог даха. Сунце је облик и равнотежа; оно је свест и мисао, глас, покрет, име.
Сад то зна јасно и без двоумљења као што никад ништа до сада у животу није знао. Ето, то је нашао у дну мрачне и влажне ћелије у којој је био невин затворен. И од тога је цео звучао као жица и осећао потребу да пева, сам не зна да ли гласно или нечујно, увек исту мисао и исту мелодију.
О, васионо, шта има у твојим висинама, незнаним, слободним и пространим и за оне модре небеске опне, кад се оваква блага од сазнања крију по јадним људским тамницама! И шта носе у себи свемирске маглице и комете које пролећу небом, када ово јадно људско тело изгладнело, у сенци и влази, бијено и устрашено, може да развије овај жар и оволики занос радости!
У истину, највеће чудо било је у томе да се ово тело под теретом велике илузије и силног заноса, држи у равнотежи, колико-толико и да може да савлада ову неодољиву потребу за летом и кликтањем, и да се неком чудном опет сунчаном, противтежом држи да се, уместо кликтања, не распе у нечујну експлозију као сунчана златна прашина која се губи у сунцу.
Осећао је на махове да му у утроби гори и сја цело сунце и да му се дијафрагма подиже и таласа као пламен и да му тај унутрашњи сјај бије и сукља на очи, на носнице, на све поре. Тада је имао болне и дивне тренутке великог незадржљивог, житког смеха, који је навирао из њега као топљено злато, и тако снажно да је ширио уста, као певач, од бојазни да се не угуши или да не прсне. А сунце у њему непрестаје да сја, свемоћно и једино, неисцрпно, непресушено.
Из тог заноса пренуше га звекет кључева и шкљоцање браве. Делила се вода по ћелијама. Долазило је време спавању. Није ни приметио да је ћелија била већ мрачна. У том тренутку над њим се, високо на самом плафону, одједном, као сама од себе, запалила сијалица оплетена жицом. Брзо се свукао и легао у леву постељу. Све му је изгледало благо и добро. Спавао је тврдо, сањајући непрестано сјајно сунце и неке моћне, фантастичне одевене људе како се сунцу клањају. А око њих непрегледна стада и тешка натоварена кола, која се савијају и шкрипе под теретом богате жетве.
А кад је, сутрадан у свитање, хладно и сумрачно свитање, био пробуђен оштрим и хладним звуком хапсанских звона, чудио се без бола и огорчења што је ноћ пуна сунца и богатства, а јутро сиво, убого, без зрачка и видела.

Пут Алије Ђерзелеза


(...)
А Ђерзелез посрће. Подаље у полумраку, за последњим Циганкама и лови Земку. Усиљава се да трчи што боље и бијаше је добро пристигао, кад она наједном окријену налијево и изгуби се на путу који води између њива. Ђерзелез се није надао тако наглом заокрету; онако крут, тежак и пијан, кад се једном залетио, он се није могао зауставити, пређе обронак равнице и отисну се низ високу стрму обалу пут потока. Испрва се дочекивао на ноге, али како је обала бивала све стрмија, изгуби равнотежу и скотрља се као клада све до у поток. Под рукама осијети влажно камење и глиб, и одмах поче да се диже. У очима му је још титрао сјај, али ту је било мрачно. Напипа воду и стаде да хлади руке и чело. Тако је сједио дуго. Ноћ је одмицала.
У неко доба осијети студен и неугодну дрхтавицу, прибра се и одлучи у тупој глави да се извуче из потока. Пењао се и отискивао, придржавао рукама за траву и огранке, одупирао се кољенима, идући све више налијево где је обала била мање стрма; и све је то чинио као у сну.
Након дуга времена и много напора он се нађе на рубу равнице на којој већ давно није било живе душе. Било је тамно. Осјети равно и тврдо тло под ногама и тек тада изнеможе потпуно. Он опаде на кољена, дочека се на руке и осјети нешто топло и прхко под собом; био је изишао на мјесто где је изгорио пласт сијена. Тако је лежао потрбушке, одупирући се на руке. Било му је мучно. Под њим је у хрпи црног гара бљеснула још гдјекад покоја искра. Чуло се како пси реже и глођу остављене кости. Са једног бора паде шишарка и докотрља се до њега. Он се осмијехну.
- Не гађај се, Земко, роспијо...'вамо дођи!
Никако не може да се сабере. Присјећа се да је хтио неког да бије; хтио је неког да упита шта је ово са њим, али било се наоблачило, и касна ноћ; и никог није било, ни кога да пита, ни с ким да се бије.
(...)
Као увијек кад би угледао женску љепоту, он изгуби у тили час сваки рачун о времену и истинским односима, и свако разумевање за стварност која раставља људе једне од других. Видећи је онако младу и пуну као грозд, он није могао ни начас да посумња у своје право; потребно је само да руку пружи!
Један трен је гледао, раскорачен и зажмиривши мало на десно око, а онда се насмија полугласно и ширећи руке и готово поскакујући пође према њој. Дјевојка га угледа на вријеме, трже старицу за рукав и увуче је у авлију - Ђерзелезу се укрстише у очима гипки и велики покрети зреле дјевојке - а онда тресак, и он не видје ништа до, пред самим носом, велику бијелу плоху авлијских врата за којима је шкрипала брава и стругао мандал. -Тако је стајао. Још је остало малко, сада већ бесмисленог, смијешка на његовом лицу; а онда се окрену:
- Видиш!...
И у несвијесном чуђењу неколико пута понови ту ријеч без смисла и значења, као што чини човјек који се жестоко удари.
(...)
Она се звала Катинка и била је кћи Андрије Пољаша, несрећна због своје љепоте о којој су пјевали двије пјесме по свој Босни. На кућу су им ударали због ње. Никад није смјела излазити. Свецем би је водили зором на рану мису у Латинлук, и тад умотану у бошчу као Туркињу, да је не познају. Ријетко је силазила и у авлију, јер је одмах до њих била ислахана, за читав бој виша од њихове куће, а ђаци те школе слабо храњени и много бијени младићи, проводили су, блиједи од жеље, сате на прозорима, ловећи је погледом по авлији. А кад год би изишла, угледала би за прозором нацерено лице лудог Алије, жута и крезуба идиота, који је био слуга у тој школи.
Дешавало се, послије бурних вечери, кад би аскери или сарајски момци врискали и накашљавали се испод прозора и ударали на врата, да би је мајка ни криву ни дужну, грдила и у чуду се питала „у кога се уметну“ да је рад ње град луд и кућа немирна, а она би је слушала, скопчавајући јечерму на грудима, без зрачка разумевања у великим очима. Она је често поваздан плакала не знајући куд ће са животом и са својом проклињаном љепотом. Она је клела саму себе и гризла се и узалуд мучила, у својој великој невиности, да докучи шта је то „безобразно и турско“ на њој што залуђује све мушкарце и рад чега се успаљују и маме око њине куће аскери и балије, и због чега то мора она да се крије и стиди  а њени да живе у страху. И сваки дан је бивала љепша.
Отад заређаше Ђерзелезу поподневи у халвеџиници. Почеше се купити и неке Сарајлије. Долазио је и млади Бакаревић, па Дервиш-бег са Широкаче, риђ и подбуо од пића, а сад, због поста, љут као рис; и Авдица Крџалија, ситан, мрчав и жустар као ватра, познат укољица и женскар. Ту, у полумрачној халвеџиници, гдје је свака ствар била потамњела и лепљива од шећера и испаривања, чекали би да пукне топ и водили дуге разговоре о женама само да забораве жеђ и духан.
Са горчином и запаљеним устима и неким болним немиром у сваком мишићу, Ђерзелез их је слушао, смијао се, па и сам покаткад причао, заплићући се и узалуд тражећи ријечи. А пред њим је увек Катинкина кућа затворених врата и непомичних пенџера.
(...)
Ђерзелезу удари крв у главу. Та ствар, тако јасна и вјероватна и неповратно истинита: да у тој кући већ од некидан нема дјевојке с блиједим и мршавим лицем а тешком косом и бујним великим тјелом (он је још једном угледа цијелу), узбуни и преврну све у њему. Као да се стеже и смркну халвеџиница; крвави му дођоше и баба и Арнаутин; окрену се и као слијеп изиђе на улицу.
Надимао се од гњева. Не моћи до те влахиње; никад не моћи! И не моћи никог убити и ништа разбити! (Нови вал крви запљусну.) - Или да ово није варка! Да њега не магарче? Каква је ово шала опет? И какве су то жене до којих се не може као ни до Бога? А истог часа је јасно осјећао да су то претанки конци за његове руке и да - по који је то пут већ у животу!? - не може никако да схвати људе ни њихове најједноставније поступке, да ваља да се одрече и повуче, и да остаје сам са својим смијешним гњевом и сувишном снагом.
Ишао је туп и убијен. Ниједне мисли у глави, само се црвен облак један за другим диже и расплињује. Није се освртао, а за њим је остајала бијела шутљива кућа и мрачна ниска халвеџиница.
(...)
(...)
Ђерзелез ју је познавао из пријашњих ноћи. Она се изненади дањој посјети; устаде, а он рече мирно, с врата:
- Јекатерина, дошао сам до тебе.
- Нека, нека, добро дошао! - говорила је она намјештајући му покорно јастуке.
Сјео је на кратко шиљте, а она остаде стојићи, малко пригнута. И одмах поче да га распасује.
Послије је лежао положивши главу на њен скут, док му је она миловала сунцем опаљену шију. Припио је лице уз танко ткиво њених димија; пред очима су му кружили свијетли и црвени колутови несрећне крви и безбројне успомене, ублажене и далеке.
И та рука што је осјећа на себи, је ли то рука жене? - Мљечанка у крзну и сомоту чије се тијело, витко и племенито, не може ни замислити. Циганка Земка, дрска и подмукла, а мила животиња. Гојна удовица. Страсна а превејана Јеврејка. И Катинка, воће које зри у хладу. - Не, то је рука Јекатерине. Само Јекатерине! Једино до Јекатерине се иде право!
И још се једном јави мисао с којом је сто пута заспао, нејасна, никад до краја домишљена, а увредљива и јадна мисао: зашто је пут до жене тако вијугав и тајан, и зашто он са својом славом и снагом не може да га пређе, а прелазе га сви гори од њега? Сви, само он, у силној и смијешној страсти, цио свој вијек пружа руке као у сну. Шта жене траже?
Мала рука не престаје да га глади, вјешто и зналачки низ кичму. И опет гасне мисао и руши се неријешена и тешка у њему. Говорио је као у сну, непомичан.
- Колико сам свијета видио, Јекатерина! Колико сам ја свијета обишао!
Он сам није више знао би ли то да јој се тужи или да се хвали; и прекину се. Био је миран у сањивој тишини у којој се сливају и измирују сви дани и догађаји. Силом је склапао очи. Хтио је да продужи тај час без мисли и жеље, да што боље отпочине, као човјек ком је дан само кратак одмор и коме ваља даље путовати.

За логоровања


(...)
Кадија је очајан због трошка и нерада. Наљути се и огорчи у мехћеми, па се затвори у кућу и пријети да неће излазити док се логор не дигне. Док га опет страх и нестрпљивост не истјерају из куће.
Кућа му је била усред вароши. У огромној згради живили су само он и жена му са послугом, коју су често мењали. Тврдичина кућа је била пуна свега. Набијени подруми, хамбари и штале. У собама, гдје је владала увек зимна тишина, било је претрпано од простирке, ћилима, везова, кутија и сандука. А свуда и у свему је била она, у босанским кућама тако честа, студена чистоћа, што застрашује и одбија и не весели никог и не служи ником. То богатство и ту чистоћу је по цио дан бранила и чувала кадијина жена, крезуба и пљоснатих груди, сва искривљена и отрцана од обилажења по собама, свађе са слушкињама и прекомјерне штедње.
Ту је живила бјегуница, кћи требињског кјатиба.
Њу је са очева читлука отео хајдук, Шпаљо Црногорац, и одвео је у манастир Тару, зар да је покрсти и узме. Али како је потјера ишла у стопу за њима, он је бјежао с њом од манастира и од јатака до јатака. Остављао би је по који дан скривену и одлазио и четовао, па би онда изненада, у по дана или ноћи, долазио и вукао је даље. Док га на путу из Горажда за Соколац не разбише надмоћни Турци и не отеше му дјевојку. Довели су је у Вишеград, и људи у меџилису закључише да је првом приликом отпреме оцу, а дотле да је смјесте у чију кућу у којој нема дјеце. Тако допаде кадији.
Та висока дјевојка бијаше сасвим избезумљена од страховања и несреће. Говор јој се био одузео. Гледала је укочено и тупо у свијет, не распознавајући и не схватајући ништа.
Страшни Шпаљо, који је као муња пао на њихов чардак, поклао све а њу одвукао са собом вас од коже и срме, студен и тврд. Па сеоске куће, пуне дима и ђубрета. Па ледени манастири што заударају на свињску маст и тамјан, и неки сједи калуђери гробна гласа и од дувана жутих бркова. Па ноћна бјежања, кад се под планинском тамом мрви свијест и воља, и гране шибају по очима. Она се потпуно изгубила у том страху, тврдоћи и студени. Откако је код кадије, мало се умирила. Не проговара, али не плаче, него поваздан сједи у малој башти опкољеној високим зидовима. Ту је пуно влаге и страсно сплетених вријежа. Чим је уведу у собу, бјежи у кут, стишћући руке међу кољена.
Дани пролазе, а кадија узалуд чека да паша пошаље по њу као што је обећао. Међутим, џебана не стиже. Они логорују.
Тек поткрај друге недеље све се одједном ријеши. Најприје, у петак вече, ваздух захладње и са шумом навријеше студене струје у котлину, и превладаше. Наста тутањ продола. Муња се везује за муњу. А с ноћи се проли тежак пљусак. Киша је толиком снагом била о земљу, да се расипала у пару коју је вјетар носио на замахе. Све ишчезну и умукну, осим кише која је сву ноћ падала као сан и олакшање.
Сутра стиже већи део џебане. Био је влажан и испран дан. Продубили се видици и изведриле даљине. Шуме су у даљини као нове.
Одлучено је да се сутра зором дигне логор и крене, а по остали део џебане да се пошаљу сеизи и да га воде равно у Сребрницу. Паша позва поново кадију. Дјевојку из његове куће поведоше у алват Сулејман-бегова чардака. Мула Јусуф је преузео на себе бригу да је то вече отпреми са старим Авдагом и сеизима у Сарајево, а одатле ће је његов пријатељ Мунир-ефендија, који отпрема државну пошту, послати оцу у Требиње.
У логору се лупало, спремало и пјевало живље.
Био је нагал сутон иза свијетла дана, са кратком румени, кад Мула Јусуф сиђе у алват да обиђе дјевојку.
Стара Фатима је била отишла. Она је сједила у једном куту сва умотана у велику бошчу. Говорио јој је брзо, умиљато, како ће он над њом дову да учи, да је излијечи и отпреми кући. Али зато треба да скине са себе бошчу. Она је један час стајала као да оклијева.
- Ваља да се скинеш кћери. Јакако!
Она збаци бошчу са себе и стајаше над њим висока и непомична, много љепша и крупнија у малој ниској соби. Изненади га и запањи стасом и обликом. Врат јој је сјао; на њег није падала ни коса ни сјенка, па је још више изгледао гојан и бијел.
- И јечерму ваља да скинеш. И јечерму! Без тога не може.
Глас му је подрхтавао; смијешио се укочено.
Дјевојка некако беспомоћно и предано рашири руке (изгледало је као да се разапиње) и скиде јечерму. Покрети тих руку, бијели и велики а без икакве моћи и свијести, савише и сломише уздрхтала мулу и он приђе сам да јој одријеши димије.
- И ово 'ћери, све треба, све, све!
Отимала се једва осјетно и неким укоченим, одмјереним покретима као у сну.
Ту рука има да путује, преко тих бедара и бокова. Никад краја! То је топло а глатко као лед. Уста му се криве и купе у грч као од малина. Подсјецају му се ноге и дрхти видно мишић на лијевом образу. А дјевојка је стајала као изван себе и пуштала све тупим, тешким миром који блуднику враћаше свијест и изазиваше жељу да сласт продужи и пооштри, да изазове отпор и покрет.
Са ниског рафа он дохвати берберску бритву. Тешко је дисао. Вас у леду од главе до пете. И још је дуљио ријечи и покрете.
- Ваља да те обријем.
Али се дјевојка тада неочекивано изви, сасвим мукло врисну и поче да бјежи по соби. Била је у самој кошуљи, и сад кад се кретала изгледало је да су сви облици на њој порасли и да се непрестано разлијевају и расту.
Дјевојка се бранила и падала и прелијетала собу као развијена застава, а мула је, црн и танак, насртао на њу и одскакивао од ње, мрсећи непрестано бесмислене ријечи и витлајући бријачем:
- Стани... Прво обријати, стани!
На десној страни јој се поцијепа кошуља и указа се раме, и опет преко очекивања бијело, обло и велико. У борби и отимању дотаче јој се нехотице бритвом голог рамена и из кратке ране бризну крв.
Мула се укочи, глава му се завали, лице посивље, модре вјеђе се спустише дубоко. Из отворених уста су му вирила два зуба. Тако остаде часак, онда се стресе и бијесно јурну на дјевојку. Она је врискала, али пригушено и мукло (животиња која нема гласа), и дочекивала га је и одбијала као бедем, тврда, бијела и гола. Тукла је о зидове и трескала о закључана врата. И још у топоту ногу им измијешаном дахтању чуо се тај звук њена тврда и огромна тијела, јасан, звонак, готово металан. Изобличен, мула је бјеснио. Сарук му се завалио сасвим на тјеме, а дах му се претвара у шиштаво кликтање:
- Кх, кх, кх!
И опет је обли крв, сад на другом рамену, а онда залипта из грла млазом. Дјевојка се сави, паде и испуни кут собе, а мула допаде и помијеша се вас са њом.

Мустафа Маџар


(...)
Освану на Горици више Сарајева. Застаде међу шљивицима. Под њим је сваки час посртао коњ раскрвављених цеваница и упалих бокова. Све је небо било озарено и танки облаци  сасвим прожети сјајем. Над градом је лежала ниска магла из које су стршили само врхови мунара, као јарболи потопљених лађа.
Пређе руком преко росна лица. Узалуд је настојао да растјера два црна немирна колута кроз које му се мутно указивао вас сјај дана и град под њим. Пипао је слијепоочнице, окретао се лево и десно, али су се с погледом заједно помицали и црни колути кроз које је све пред њим изгледало сплинуто, дрхтаво и мрачно. И тишина је глува, а у њој се чује крв како насједа без престанка и бије мукло у шији. Не може да се сјети где је ни који је дан. Помишља на Сарајево, али све му се намећу и плету, у мисли кавкаски градови и њихове мунаре. На махове му се сасвим губи вид.
Једва некако изиђе из замршених шљивика и плотова, и кад сиђе у прву махалу заустави коња пред једном кахвом, гдје су на широкој и зеленој мераји, крај гробља и чесме, већ сједели неки Турци и сркали каву. Сјаха и уђе. Згужван, каљав, несигурно ступа кроз помрчину која му је на очима. Сагледа лица око себе, па онда их наједном нестане, да се опет за трен укажу, умножена и испревртана. Сједе. Кроз хук крви у ушима слуша њихове разговоре, али тешко доводи у везу поједине ријечи. Они су говорили о прогонима које је починио султанов изасланик, кул-ћехаја, Лутфибег.
Послије многих и дугих ратова, бијаше се намножило беспослењака и пијаница, који су по Сарајеву и осталој Босни отимали, убијали и чинили насиља сваке врсте. Кад у Стамболу додијаше жалбе, султан посла овог свог нарочитог изасланика с неограниченом влашћу. Тај високи човјек, што је пролазио улицама као какав испосник, блијед, погнут, и оборених танких бркова, бијаше неумољив, свиреп и брз. Никад се није осјетила толика строгост власти. Кога год ухвати пијана или беспослена, или кога му покажу као убицу и отимача, он га баци у жуту табију, гдје су његови џелати Анадолци давили тврдим јатаганима све редом, без испита и истраге. Било је дана када је удављено по шездесет зликоваца за једну ноћ. Раја се радовала. Турци почеше да мрмљају на његову строгост. Али он ухвати и удави двојицу сарајских дућанџија, који су га јавно оговарали, прије него што се ико могао за њих заузети.
На улицама су се вићали лешеви оних који су погинули бранећи се, у пијанству или гњеву, од ћехајиних пандура. Све се испуни страхом. Крв се виђала свуда. Никад није било лакше погинути.
И сад су ови Турци у кахви говорили о ћехајиној строгости. Не усуђујући се да јавно кажу шта мисле, они су само жалили што погибоше толики Турци, међу њима у чувени јунаци и мејданџије. Један старц је говорио прекорно:
- Валахи ће нас преплавити раја. Наши гину а крштеног гада се накотило, краја му нема.
Разабирајући ријечи, Мустафи се мутно учини да то има везе са његовом мишљу. С великим напором се сабра:
- И крштеног и некрштеног: свијет је пун гада.
Сви се окренуше на тај глас, сасвим промукао и шиштав као шапат. Тада га видеше како је вас раскидан, умрљан травом и жут од иловаче. Таман као угљен у лицу. Тек тада видјеше да су му очи сасвим заливене крвљу, у којојје остала зјеница као црна тачка у средини, да му се руке непрестано грче, да му је раздрљени врат набрекао, а лијеви брк изгризен и краћи.
Загледаше се. А он, кроз мрак од крви, назре како се према њему окрећу сва та лица, и учини му се да се спремају на навалу. Маши се сабље. Сви скочише. Старији уза зид, а двојица млађих, с ножевима стадоше напријед. Обори првог, али, обневидио, промаши другог. Преврну ступу у којој се кава туца. Бранећи се, као слијеп потрча на улицу. Турци за њим. Сјатише се пролазници. Неко је мислио да то ћехајини људи хватају зулумце, неко да Турци гоне ћехајина заптију. У последње доба су били навикли свакодневно на такве гужве, и сви су учествовали у њима с неком крволочном злурадошћу, па ма на којој страни.
Обневидео, он се заплете у вратнице, и у исти час склопише га и Турци из кахве и они са улице. Много руку га хвата. Здераше с њег џемадан, оста у кошуљи. Паде му сарук. Пуца и кошуља. Отима се бијесном снагом и не пушта сабље из руку. Како их је било много, танке вратнице се наједном с праском оборише, рпа се заљуља и попада, а Мустафа им се истрже, замахну сабљом и стаде да трчи низ стрму махалу. Сва гомила за њим.
Бјежао је, ништа не видећи пред собом, ћелав, го до паса и рутав. Свијетина је алакала за њим:
- Држи га, махнит је!
- Уби чој'ка!
- Рсуз!
- Фатај, не дај!
Неки пролазници узалуд покушаше да га ухвате. Обори заптију који му се био испријечио. Многи нису ни знали зашто га гоне, али руља за њим је расла. Из капија су излијетали све нови и придруживали им се. Са ћепенака су их дућанџије храбриле и бацале се на њега нанулама и кантарским јајима. Уплашени пси су бјежали упоредо с њим. Кокоши су прхале и крештале. Сви се прозори окитише главама.
Гоњену и ударану са свих страна, још једном му се у угашеној свијести мало разгали: Свијет је пун гада. Одасвуд!
Иако сасвим изван себе, он није подлијегао ударцима и трчао је много брже од свих њих.  Већ се примицао зеленом гробљу на Чекрклинци, кад из једне ковачнице изиђе Циганин и, видећи да гоне полунага човјека, баци се на њега комадом старог гвожђа, погоди га у слијепоочницу и обори на мјесту.
Крупна звијезда прелеће преко мрачна и уска неба, а за њом се осуше ситније. Учас згасну и посљедња. Мрак и тврдо. Тврдо. То је било посљедње што је осјетио. Прогонитељи су пристизали.

Мост на Жепи


Четврте године свога везировања посрну велики везир Јусуф, и као жртва једне опасне интриге паде изненада у немилост. Борба је трајала целу зиму и пролеће. (Било је неко зло и хладно пролеће које није никако дало лету да гране.) А са месецом мајем изиђе Јусуф из заточења као победник. И живот се настави, сјајан, миран, једноличан. Али од оних зимских месеци, кад између живота и смрти и између славе и пропасти није било размака ни колико је оштрица ножа, остаде у победнику везиру нешто стишано и замишљено. Оно неизрециво, што искусни и напаћени људи чувају у себи као скровито добро, и што им се, само покаткад, несвесно одражава у погледу, кретњи и речи.
Живећи заточен, у осами и немилости, везир се сетио свога порекла и своје земље. Јер, разочарање и бол одводе мисли у прошлост. Сетио се оца и мајке. (Умрли су обоје још док је он био скроман помоћник надзорника царских штала, и он је дао да им се опервазе гробови каменом и подигну бели надгробни нишани.) Сетио се Босне и села Жепе, из ког су га одвели кад му је било девет година.
Било је пријатно, тако у несрећи, мислити на далеко земљу и раштркано село Жепу, где у свакој кући има прича о његовој слави и успеху у Цариграду, а где нико не познаје и не слути наличје славе ни цену по коју се успех стиче.
Још тога истог лета он је имао прилике да говори с људима који су долазили из босне. Распитивао је, и казивали су. После буна и ратова бејаху наишли неред, оскудица, глад и свакојаке болести. Он одреди знатну помоћ свима својима, колико год их још има у Жепи, и у исто време нареди да се види шта им је најпотребније од грађевина. Јавише му да има још четири куће Шеткића и да су понајимућнији у селу, али да је и село и сав тај крај осиромашио, да им је џамија оронула и погорела, чесма пресахла; а најгоре им је што немају моста на Жепи. Село је на брегу крај самог утока Жепе у Дрину, а једини пут за Вишеград иде преко Жепе, педесетак корака повише ушћа. Какав год мост начине од брвана, вода га однесе. Јер, или набуја Жепа, нагло и изненада као сви горски потоци, па подрије и отплави греде; или надође Дрина, па зајази и заустави Жепу код ушћа, и она нарасте и дигне мост као да га није ни било. А зими се опет ухвати поледица по брвнима, па да се поломе и стока и људи. Ко би им ту мост подигао, учинио би им највеће добро.
Везир даде шест ћилима за џамију и новаца колико треба да се пред џамијом подигне чесма са три луле. И у исто време одлучи да им подигне мост.
У Цариграду је тада живео један Италијан, неимар, који је градио неколико мостова у околини Цариграда и по њима се прочуо. Њега најми везиров хазнадар и посла са двојицом дворских људи у Босну.
Стигли су још за снега у Вишеград. Неколико дана узастопце су гледали зачуђени Вишеграђани неимара како, погнут и сед, а румен и младолик у лицу, обилази велики камени мост, туцка, међу прстима мрви и на језику куша малтер из саставака и како премерава корацима окна. Затим је неколико дана одлазио у Бању, где је био мајдан седре из којег је вађен камен за вишеградски мост. Извео је аргате и откопао мајдан, који је био посве засут земљом и обрастао шипрагом и борићима. Копали су док нису нашли широку и дубоку жилу камена, који је био једрији и бељи од оног којим је зидан вишеградски мост. Одатле се спустио низ Дрину, све до Жепе, и одредио место где ће бити скела за превоз камена. Тада се један од оне двојице везирових људи вратио у Цариград с рачуном и плановима.
Неимар остаде да чека, али није хтео да станује ни у Вишеграду ни у којој од хришћанских кућа понад Жепе. На узвисини, у оном углу што га чине Дрина и Жепа, сагради брвнару - онај везиров човек и један вишеградски кјатиб су му били тумачи - и у њој је становао. Сам је себи кувао. Куповао је од сељака јаја, кајмак, лук и суво воће. А меса, кажу, није никад куповао. Поваздан је нешто тесао, цртао, испитивао врсте седре или осматрао ток и правац Жепе.
Уто се из Цариграда вратио онај чиновник са везировим одобрењем и првом трећином потребног новца. Отпоче рад. Свет није могао да се начуди необичном послу. Није ни наличило на мост оно што се радило. Најпре побише укосо преко Жепе тешке борове греде, па између њих два реда коља, преплетоше прућем и набише иловачом као шанац. Тако свратише реку, и једна половина корита остаде сува. Управо кад су довршили тај рад, проломи се једног дана, негде у планини, облак, и зачас се замути и набуја Жепа. Ту исту ноћ провали већ готов насип по средини. А кад сутрадан освану дан, вода је била већ спласна; али је плетер био испроваљиван, коље почупано, греде искривљене. Међу радницима и у народу пође шапат да Жепа не да моста на се. Али већ трећи дан нареди неимар да се побија ново коље, још дубље, и да се исправе и поравнају преостале греде. И опет је из дубине одјекивало каменито речно корито од маљева и радничке вике и удараца у ритму.
Тек кад све би спремљено и готово, и довучен камен из Бање, стигоше клесари и зидари, Херцеговци и Далматинци. Подигоше им дрвењаре, пред којима су клесали камен, бели од камене прашине као воденичари. А неимар је обилазио око њих, сагињао се над њима и мерио им сваки час рад жутим лименим троугаоником и оловним виском на зеленом концу. Већ су били с једне и с друге стране просекли камениту и стрму обалу, кад понестаде новца. Наста зловоља међу радницима и у народу мрмљање да од моста неће бити ништа. Неки који су долазили из Цариграда причали су како се говори да се везир променио. Нико не зна шта му је, да ли је болест или су неке бриге, тек он бива све неприступачнији и заборавља и напушта већ отпочете радове и у самом Цариграду. Али после неколико дана стиже везиров човек са заосталим делом новца, и градња се настави.
На петнаест дана пред Митровдан, свет који је прелазио Жепу преко брвана, мало повише градње, примети први пут како се с обе стране реке помаља бео гладак зид од тесана камена, оплетен са свих страна скелама као паучином. Од тада је растао сваког дана. Али уто падоше први мразеви и рад се обустави. Зидари одоше кућама, на зимовање, а неимар је зимовао у својој брвнари, из које није готово никуд излазио, поваздан погнут над својим плановима и рачунима. Само је радњу приглéдао често. Кад, пред пролеће, стаде лед пуцати, он је сваки час, забрину, обилазио скеле и насипе. Покаткад и ноћу, са лучем у руци.
Још пре Ђурђевдана вратише се зидари и рад отпоче поново. А тачно у п0 лета би посао довршен. Весело оборише радници скеле, и из тога сплета од греда и дасака појави се мост, витак и бео, сведен на један лук од стене до стене.
На свашта се могло помислити пре неголи на тако чудесну грађевину у растргану и пусту крају. Изгледало је као да су обе обале избациле једна према другој по запењен млаз воде, и ти се млазеви сударили, саставили у лук и оставили тако за један тренутак, лебдећи над понором. Испод лука се видело, у дну видика, парче модре Дрине, а дубоко под њим је гргољила запењена и укроћена Жепа. Дуго нису очи могле да се привикну на тај лук смишљених и танких линија, који изгледа као да је у лету само запео за тај оштри мрки крш, пун кукриковине и павите, и да ће првом приликом наставити лет и ишчезнути.
Из околних села поврве свет да види мост. Из Вишеграда и Рогатице су долазили варошани и дивили му се, жалећи што је у тој врлети и дивљини а не у њиховој касаби.
- Ваља родит везира! - одговарали су им Жепљани и ударали дланом по каменој огради, која је била права и оштрих бридова, као да је од сира резана а не у камен сечена.
Још док су први путници, застајкујући од чуђења, прелазили преко моста, неимар је исплатио раднике, повезао и натоварио своје сандуке са справама и хартијама, и заједно са оним везировим људима кренуо пут Цариграда.
Тек тада пође по вароши и по селима говор о њему. Селим, Циганин, који му је на свом коњу догонио ствари из Вишеграда и једини залазио у његову брвнару, седи по дућанима и прича, богзна по који пут, све што зна о странцу.
- Асли и није он човек к'о што су други људи. Оно зимус док се није радило, па му ја не отиђи по десетак-петнаест дана. А кад дођем, а оно све нераспремљено к'о што сам и оставио. У студеној брвнари он сједи са капом од међедине на глави, умотан до под пазуха, само му руке вире, помодриле од студени, а он једнако струче оно камење, па пише нешто; па струже, па пише. Све тако. Ја отоварим, а он гледа у мене оним зеленим очима, а обрве му се накостријешиле, би реко прождријеће те. А нит говори нит ромори. Оно никад нисам видио. И, људи моји, колико се намучи, ето годину и по, а кад би готов, пође у Стамбул и превезосмо га на скели, одљума на оном коњу: ама да се једном обазрије јал на нас јал на ћуприју! Јок.
А дућанџије га све више испитују о неимару и његовом животу, и све се више чуде и не могу да нажале што га нису боље и пажљивије загледали док је још пролазио вишеградским сокацима.
А неимар је дотле путовао, и кад би два конака до Цариграда, разболе се од куге. У грозници, једва се држећи на коњу, стиже у град. Одмах сврати у болницу италијанских фрањеваца. А сутрадан у исто доба издахну на рукама једног фратра.
Већ идућег дана, ујутро, известише везира о неимаровој смрти и предадоше му преостале рачуне и нацрте моста. Неимар је био примио само четврти део своје плате. Иза себе није оставио ни дуга ни готовине, ни тестамента ни каквих наследника. После дужег размишљања, одреди везир да се од преостала три дела један исплати болници, а друга два дају у задужбину за сиротињски хлеб и чорбу.
Управо кад је то наређивао - било је мирно јутро поткрај лета - донесоше му молбу једног младог а ученог цариградског муалима, који је био из Босне родом, писао врло глатке стихове, и кога је везир с времена на време даривао и помагао. Чуо је, каже, за мост који је везир подигао у Босни и нада се да ће и на ту, као на сваку јавну грађевину, урезати натпис да се зна кад је зидана и ко је подиже. Као увек, он и сад нуди везиру своје услуге и моли да га удостоји да прими хронограм који му шаље и који је с великим трудом саставио. На приложеној тврђој хартији био је фино исписан хронограм са црвеним и златним иницијалом:
Кад Добра Управа и Племенита Вештина
Пружише руку једна другој,
Настаде овај красни мост,
Радост поданика и дика Јусуфова
На оба света.
Испод тога био је везиров печат у овалу, подељен на два неједнака поља; на већем је писало: Јусуф Ибрахим, истински роб божји, а на мањем везирова девиза: У ћутању је сигурност.
Везир је седео дуго над том молбом, раширених руку, притискујући једним дланом натпис у стиховима, а другим неимарове рачуне и нацрт моста. У последње време он је све дуже размишљао над молбама и списима.
Прошле су, још летос, две године од његова пада и заточења. У прво време, после повратка на власт, он није примећивао какве промене на себи. Био је у најлепшим годинама кад се зна и осећа пуна вредност живота; победио је све противнике и био моћнији него икад пре; дубином скорашњег пада могао јер да мери висину своје моћи. Али што је више одмицало време, њему се - уместо да заборавља - у сећању све чешће јављала помисао на тамницу. Ако је и успевао понекад да растера мисли, он није имао моћи да спречи снове. У сну поче да му се јавља тамница, а из ноћних снова је, као неодређен ужас, прелазила у јаву, и тровала му дане.
Постаде осетљивији за ствари око себе. Вређали су га извесни предмети које пре није ни примећивао. Наредио је да се дигне сав сомот из палате и замени светлом чохом која је глатка, мека и не шкрипи под руком. Омрзну седеф, јер га је у мислима везивао с неком студеном пустоши и осамом. Од додира седефа и од самог погледа на њ трнули су му зуби и пролазила језа уз кожу. Све покућство и оружје у ком је било седефа одстрањено је из његових соба.
Све поче да прима са прикривеним али дубоким неповерењем. Однекуд се устали у њему ова мисао: свако људско дело и свака реч могу да донесу зло. И та могућност поче да веје из сваке ствари коју чује, види, рекне или помисли. Победник везир осети страх од живота. Тако је и не слутећи улазио у оно стање које је прва фаза умирања, кад човек почне да с више интереса посматра сенку коју ствари бацају него ствари саме.
То је зло ровало кидало у њему, а није могао ни помислити да га коме исповеди и повери; па и кад то зло доврши свој рад и избије на површину, нико га неће познати; људи ће казати просто: смрт. Јер, људи и не слуте колико има моћних и великих који тако ћутке и невидљиво, а брзо, умиру у себи.
И овога јутра везир је био уморан и неиспаван, али миран и сабран; очни капци су му били тешли а лице као слеђено у свежини јутра. Мислио је на странца неимара који је умро, и на сиротињу која ће јести његову зараду. Мислио је на далеку брдовиту и мрачну земљу Босну (одувек му је у помисли на Босну било нечег мрачног!), коју ни сама светлост ислама није могла него само делимично да обасја, и у којој је живот, без икакве више уљуђености и питомости, сиромашан, штур, опор. И колико таквих покрајина има на овом божјем свету? Колико дивљих река без моста и газа? Колико места без питке воде, и џамија без украса и лепоте?
У мислима му се отварао свет, пун свакојаких потреба, нужде, и страха под разним облицима.
Сунце је блештало по ситној зеленој ћерамиди на киоску у врту. Везир обори поглед на муалимов натпис у стиховима, полако подиже руку и прецрта двапут цео натпис. Застаде само мало, па онда прецрта и први део печата са својим именом. Остаде само девиза: У ћутању је сигурност. Стајао је неко време над њом, а онда подиже поново руку и једним снажним потезом избриса и њу.
Тако остаде мост без имена и знака.
Он је, тамо у Босни, бљештао на сунцу и сјао на месечини, и пребацивао преко себе људе и стоку. Мало - помало, ишчезну посве, онај круг разроване земље и разбацаних предмета који окружују сваку нову градњу; свет разнесе и вода отплави поломљено коље и парчад скела и преосталу грађу, а кише сапраше трагове клесарског рада. Али предео није могао да се приљуби уз мост, ни мост уз предео. Гледан са стране, његов бео и смело извијен лук је изгледао увек издвојен и сам, и изненађивао путника као необична мисао, залутала и ухваћена у кршу и дивљини.
Онај који ово прича, први је који је дошао на мисао да му испита и сазна постанак. То је било једног вечера кад се враћао из планине, и уморан, сео поред камените ограде на мосту. Били су врели летњи дани, али прохладне ноћи. Кад се наслонио леђима на камен, осети да је још топао од дневне жеге. Човек је био знојан, а са Дрине је долазио хладан ветар; пријатан и чудан је био додир топлог клесаног камена. Одмах се споразумеше. Тада је одлучио да му напише историју.

Мара милосница


(...)
Другог дана пред подне, враћајући се с вјежбалишта, наиђе паша с пратњом кроз чаршију. Опрезно су јахали по поледици која се кравила. Био је пазарни дан и код Гарића екмешчинице закрчише им пут неки сељачки коњи, натоварени дрвима. Док су се уплашени сељаци устрчали око упорних коња, паша баци поглед у пекарницу. Крај затворене пећи стајао је стари Илија екмешчија, погнут, с упаљеним престарелим очима, из којих су непрестано капале сузе на велике бркове. На пространом ћепенку, међу хљебовима и тепсијама са питама или месом, била је кћи му Мара. Клечећи и одупирући се једном руком, она је пружала другу за неком тепсијом у дну. Кад чу вику војника и топот сељачких коња, она подиже главу и паша је виђе онако изпружену и полеглу по ћепенку, и загледа јој се у широко дјетиње лице и ведре очи.
Кад је поподне опет пројахао туда, екмешчиница је била пуста, ћепенак напола пресавијен, а на њему је куњао бјел мачак нагорјеле длаке.
Нареди да му се тражи и доведе та дјевојка. Устрчаше се подофицири и заптије. Задржао се трећег дана поподне док му не јавише да ће ствар моћи уредити. Дјевојка нема никог до оца. Мајка јој је била чувена Јелка звана Хафизадићка, јер ју је стари Мустај-бег Хафизадић држао неколико година код себе па је онда удао за свога Гарића, који је био миран и слабоуман младић и коме је он и отворио ову пекарницу. Паша остави нешто новаца и препоручи ствар своме старом познанику Тескереџићу. А крајем марта, једног пазарног дана, доведоше му дјевојку у Сарајево.
Паша се није преварио. То је била та врста женска коју је он увек тражио и нарочито цјенио, која га је једино још привлачила. Било јој је непуних шеснаест година. Имала је велике очи голубиње боје, угашена порцуланског сјаја, које су се полагано кретале. Имала је сасвим свјетлу, тешку и тврду косу, која се ретко виђа код жена из ових крајева. И лице и руке су јој биле обрасли, као машком ситним свијетлим маљама, које су само на сунцу могле да се виде. Што је на њој било необично, то је да и они дјелови коже који нису у сталном додиру са ваздухом и свјетлом, у ње нису једнолично бијели и отужни, као обично код плавих жена, него јој је све тјело имало ту свијетлу а заруђелу боју која се мијењала само са сјенком у удубинама или са неједнаким и плаховитим струјањем крви, и тада бивала још загаситија. Имала је посве дјетињску руку, кратку и румену.
Паша је оживео. Првих дана се бавио само њом. Била му је пријатна и мисао да и сад, као никад, може по једној испруженој руци да позна врсту жене и њену праву вредност. Да ју је довео прије не би ваљало, а три-четири мјесеца доцније, чини му се, већ би прецвала. Ово јој је право време. Била је одвојена од својих, устрашена, усамљена, упућена потпуно на њега. Покаткад му се чинила као звијерка која, притјерана уз литицу, дрхти а зјенице јој западају. А то је појачавало љубавну страст и, противрјечним законима мушког срца, изазвало у њему жељу да дарива и усрећује и штити.
Становала је недалеко од пашине куће, у засебној кућици коју јој је он најмио и намјестио. Никад није ишла и нико јој није долазио осим Хамше Циганке, која је послуживала, и баба-Ануше с Бистрика, која јој је била неки род и живила с двоје унучади у великој сиротињи. Цио дан проводила је у двије полумрачне собе, радећи оне свакојаке ситне послове који су невидљиви, а који женама тако лако испуне дан. Пред вече би долазио по њу пашин момак и она би се умотала и побулила све до очију, и оборене главе полазила за њим у пашин конак.
Првих дана, кад су је тек довели из Травника, она није могла никако себи да дође. Физички бол овлада потпуно њоме; и тек кад он послије првих ноћи, поче да ишчезава, појави се, да је мучи нејасна али мрачна и тешка мисао о гријеху и срамоти. Она се бојала паше, гадила оне Саре Јеврејке, и стидила дана и свијета. Није могла да спава, а и у сну се осјећала проклетом.
Ипак се полако приближавала Сари, која је била ћутљива и добра и опремала је, и помагала у свему, с неком тужном усрдношћу. Теже се привикавала на пашу и његова миловања; и кад је уминуо бол и први страх, она их је примала укоченмо, детињски збуњено. Али с временом поче да се привикава. Завоље нарочито мирис његове коже. Никад није могла да потпуно без страха гледа у његове необично мирне очи, ни лице са оним страшним лишајем на његовом образу и с мрким обореним брковима, који су увек били малко влажни и лагано трептали при говору, као ресаста трава у шумској мрачној води. Али дах који је његово тјело ширило од себе све ју је више привлачио, кријепио и веселио; и удисала га је сатима, склопљених очију и с главом на његовим грудима или његовом длану.
Мучила се само још ноћу кад би је, као што се често дешавало слао да сама спава. Тада би се по неколико пута будила с јасном свијести - каква само може у мраку да се јави - о том шта је она и ко је она сада, и са устима пуним плача затискивала лице између душека и јастука и грцала:
- Турчин...
У тами би мисао која ју је мучила узимала облик вјечите казне и паклених мука, а не земног срама и пропасти, као дању.
Али би сутра поподне опет дочекивала пашу с једнолично руменим лицем, и са безгласним смјешком који је сав од бјелих зуба и сјајних очију.
Тако је бивало свако предвече. Он би долазио с вјежбе или с јахања, мало знојан и зарумењен, а она би га дочекивала превијених руку на грудима. Он би се тада раскопчавао. Сара би доносила хладну воду, а дјевојка износила чизме.
Пошто би се опрао и расхладио, дао би да се отворе врата и сви прозори, са изгледом на цјело Сарајево и на требевићку косу. Тако би сједео на промаји док Сара не би уњела боцу мастике и сахан са маслинама и ситно нарезаним комадићима хљеба. Послије тога би момак Салих донио наргилу на којој је у распаљеној тумбечији тињала жеравка, а у кристалној боци, на бистрој води, пливале двије трешње. И Сара и момак би ишчезли, а из покрајње собе би се вратила Мара, спремна, и спушатала му се у крило. То се између њих двоје звало „сјести у кутију“.
(...)

Аникина времена


(...)
Тај Ђурђевдан остао је у сећању света као дан када се Аника објавила. Отада па до илинданског вашара, она је потпуно развила барјак. Отворила је кућу мушкарцима; набавила неке две сеоске скитнице, Јеленку и Савету, да јој буду као дворкиње. Од тог времена па за годину ипо дана, она је смишљала зло и несрећу као што други свет мисли о кући, о деци и хлебу, жарила је и палила не само по касаби него по целом кадилуку вишеградском, и изван њега. Много се од тога поборавило, а много је мука остала невиђена и неказана, али тада се тек увидело шта може да почини жена отпадница.
Мало-помало, око Аникине куће се стваро логор. Бог сам зна ко све није ноћу долазио; младићи, жењени људи, старци, дечаци, странци чак из Чајнича и Фоче. Понеки, које стид и разум не спречава, и дању долазе, седе у авлији или у кући, ако их пусте или просто луњају сокаком с рукама у џеповима, и погледајући с времена на време у Аникине прозоре.
Тане кујунџија, мршав, са безбојним увек раширеним очима у изможденом лицу, био је један од најбезнаднијих и најревноснијих посетилаца. Седи тако на неком сандуку, за вратима, не говори ништа и, чекајући да види Анику, само гледа Јеленку и Савету. А оне пролазе поред њега као да не постоји, излазе, дочекују госте и одлазе с њима у собу. Кад га истерају из кухиње, он седне ма где у авлији и бојажљиво се смешка на Јеленку која га тера:
- Их, нека ме, б0на, овде. Шта ти чиним?
И може тако сатима да чека снужден као да је и њему самоме тешко што мора ту да седи. У неко доба дигне се и оде готово без поздрава, а сутра дан опет доће. Код куће га грди жена му Косара, црвена и крупна полусељанка састављених обрва.
- Јеси ли опет сједио код роспија, ругло свјетско? Могао си и остати код њих.
- Ех, могао сам остати - понавља он тужно, а види се да је мислима одсутан.
То Косару доводи до беснила, и она почиње страшну свађу, али Тане само одмахује руком и одговара тек покаткад, као кроза сан.
Било је и сасвим лудих, као онај Назиф, крупно и блесаво момче из беговске куће, мирна будала, мутава и глува. Бар двапут преко дана он дође под прозоре и неразумљивим мумлањем дозива Анику. Још у почетку Аника се нашалила с њиме. Он јој је испод отворена прозора нудио пуне прегршти шећера.
- Мало је то, Назифе, мало - викала је озго Аника смешећи се.
Идиот је разабрао шта му говори, отишао кући, украо у браће новца, купио две оке шећера, и вратио се под прозор. Викао је док се Аника није помолила. Церећи се од среће нудио јој је шећер. Аника се смејала грохотом. И руком и главом му је давала знак да је то још увек мало, и он је отишао жалосно мумлајући.
Отад је долазио сваки дан вукући у зембиљу, за појасом, по џеповима, колико год више може шећера. Аники се досадила шала. Љутило је лудаково упорство и слала је Савету и Јеленку да га гоне. Он се бранио од њих и одлазио гунђајући, али би већ сутрадан освануо под Аникиним прозорима са још више шећера. Док га опет не би отерали. Иначе је поваздан носио шећер по вароши, певушићи и мрморећи. Деца су пристајала за њим, задиркивала га и крала му шећер из зембиља, који је грчевито стискао уза се.
Било их је и таквих који се нису усуђивали да дођу дању, него су чекали да падне мрак и долазили тада редовно, иако нису имали изгледа ни да уђу у Аникину кућу. Тако понеки само седи по сву ноћ и пуши на камену код чесме. У мраку, нису га видели кад је дошао нити знају кад оде. Само сутрадан осване читава хрпа издељана дрвета и испушених цигарета на месту где је седео. То је неки несрећан млад човек, ко зна који; Аника га и не зна, и он њу познаје само из виђења. Јер, нису сви увек долазили само због ње. Понеки је долазио што је уопште готов на свако зло, понеки што се родио изгубљен и очајан. Тек, око те куће и на тој раскрсници купило се све што не ваља и што није како бог заповједа. Тај круг мушкараца око Аникине куће нагло се ширио и захвато све више не само слабих и порочних него и здравих и паметних људи.
На крају, мало је било млађих људи у касаби који нису били код Анике, или бар покушали да јој се приближе. Најпре се ишло крадом, ноћу, заобилазно и појединачно. Говорило се о њој као о нечем што је срамотно и страшно, али далеко и готово невероватно. Али што се више говорило, оговарало и препричавало, то је разумљивије, ближе и обичније постајало то зло. Испрва су показивали прстом и пратили шапатом оне који су јој одлазили, а на крају поче свет да се подсмева онима који не иду. Како су били ређи они који су успевали да одмах дођу до Анике, него се већина морала задовољавати Јеленком и Саветом, завист, мушки пркос и сујета почеше да врше своје. Они који су одбијани, долазили су поново у нади да ће поправити своју двоструку бруку: што јој одлазе и што неће да их прими; а они који су једном били примљени, нису више могли да се зауставе, него су се као омађијани увек поново враћали.
(...)

Жеђ


(...)
О овоме Лазару се одавно много говорило на Сокоцу. Она је слушала приче о његовој свирепости. Како мучи на најстрашнији начин сељаке који му се не покоравају, како убија жандарме из заседе, свлачи их до коже и оставља голе на путу. А сад, ево, види како њему жандарми враћају дуг. Али, може ли тако вечно ићи? Њој се чини да тако срљају у неки понор и да ће сви заједно пропасти у оваквој ноћи без свитања, у крви, у жедји, и у непознатим страхотама.
На махове је помишљала да буди човека, да га моли да једном речју својом, једним осмејком, распрши све ово као грозовит сан. Али се није мицала с места, нити је будила човека, него је седела и даље непомична, исто као да је мртвац поред ње, ослушкујући глас из подрума, сама, са својим страхом и својим питањима. Помишљала је и на молитве којима су је научили у детињству, али то су биле молитве за неки други, заборављени и потонули живот, и нису давале кључа ни помоћи. Као са сопственом смрћу, мирила се са мишљу да ће онај што јауче вечно молити и јаукати, а овај што спава и дише поред ње, вечно тако спавати и ћутати.
А ноћ је притискивала, све гушћа и све тежа. То више није била обична ноћ, једна од безбројних у низу дана и ноћи, него једна једина вечита и бескрајна пустиња од мрака у којој последњи живи човек јауче и запомаже, и без наде и помоћи богоради кап воде. Али од целог великог божјег света, са водама, кишама и росама, нема више ни једне сузе воде, и од свих живих бића, ни једне руке. Све су воде усахле и сви људи пресвисли. Живи још само слаби жижак њене свести, као једини сведок свега тога.
Па ипак је свануло. Са неверицом је гледала жена како почиње да се бели зид, на истом месту као и за ранијих свитања, и како зора, прво сива па румена, осваја собу и издваја и оживљава предмете у њој.
Напрегнутим слухом могла је да разабере још увек хајдуков глас, али као да долази из далека. Ни псовке ни проклињања.
- Ух, ух, ууух!
И то је више погађало него чула.
Иако је свитање освајало, жена није имала снаге да се макне. Сва укрућена, савијена, са главом у длановима, седела је накрај постеље и није ни приметила кад се командир пробудио.
Човек је отворио испаване очи и поглед му је пао на повијена плећа женина и њен бледи потиљак. Тада га, после прве недоумице, као млак и заносан талас, свега прође и проже свест о радосној стварности. Хтеде да зовне жену, да кликне њено име, али се предомисли. Насмејан, подиже се малко, нечујно, одупирући се на леви лакат, а десном слободном руком, без речи, изненада обухвати њена рамена и привуче је и сави пода се.
Жена се отимала кратко и узалудно. Учини јој се ужасан тај ненадани и неодољив загрљај. Чинило јој се немогућно и светогрдно да се тако брзо и лако, без речи и објашњења, изневери ноћном свету у ком је до тог тренутка живела и страдала, сама са својом муком. Хтела је да му се одупре и и увери га да то не може бити, да има тешких и болних ствари које мора да му каже и преко којих се не може тако лако прећи на свагдашњи живот. Огорчене речи су јој навирале, али није могао да изговори ни једне. Само се загрцну. Али човек није ни приметио тај знак њеног отпора, тај звук који није доспео да постане ни једна цигла реч. Хтела је да га одгурне од себе, али њени покрети нису имали ни приближну снагу њеног огорчења ни брзину њене мисли. Већ сама врлина тога одморног и пробуђеног тела притисну је као терет. Попустише кости и мишићи у младом телу као послушна машина. Уста су јој била запечаћена његовим устима. Осећала га је на себи као огроман камен за који је привезана и са којим заједно пада, стреловито и незауставно.
Губећи свест не само о прошлој ноћи него о целом животу, тонула је у глухом и сумрачном мору познате а увек нове сласти. Над њом су остајали последњи трагови њених ноћашних мисли и одлука и свега људског сажаљења, и редом ишчезавали, као водени мехурићи над дављеником.
Бела, искићена соба нагло се пунила живом светлошћу дана.

Смрт у Синановој текији


(...)
Сећао се живо и брзо. Свега двапут у животу збунила га је појава жене; и то су били они невидљиви догађаји, без значења и важности, који се одигравају тајно, остану невиђени и непознати целом свету и, најзад буду заборављени и од нас самих. И сад, од целог његовог дугог и радиног века, само та два догађаја - две ситне и бесмислене муке које су испуниле неколико дана његовог детињства и његове младости - стајали су пред њим, аветињски издвојени и порасли, бришући све остало, његов живот, тело и мисао, и стапајући се у једно једино осећање бола, које га је свега испуњавало. А све то заједно било је мање од врха најоштрије игле: последњи траг његове свести и последњи доказ постојања.
Било му је десет или једанаест година. Њихова кућа је била изван вароши, усамљена међу њивама и шљивацима, на оном месту где река Босна чини јак заокрет и заобилази Зеницу. У пролеће и у јесен, кад воде надођу, замути се и нарасте Босна и дође под саму кућу, однесе им баштенски плот, а нанесе неке туђе плотове, поломљене богзна где, наваља кладе и корење, наплави дебео нанос од муља, грања, крпа, разбијених каца и тесаног дрвета. За децу то је читав један далек и тајанствен свет ком су се она радовала и по коме су, после сваке поплаве, претурала данима.
Тога пролећа, вода је била ћудљива и необична, опадајући нагло и нагло опет надолазећи, у једном истом дану. Једно предвече, вода је била опала после мутне и изненадне бујице, која је тога јутра дерала њиховом баштом. Небо је било ниско и облачно, а с планине је долазио далек и потмуо хук који је наговештавао нову поплаву. Дечак је лутао сам и дугим штапом цртао неједнаке шаре по меком црвенкастом муљу који је остао иза воде. Код самог плота спази један кратак и обал дирек, напола потонуо у муљу, лишћу и шљунку. Обрадовао се као неочекиваној играчки и одмах се попе опрезно на њ, јер је био још влажан и клизав. Штапом се бејаше одупро о плот а ногама о дирек, и тако се њихао, губећи и опет брзо хватајући равнотежу, сав предан оним необичним покретима који старијима изгледају тако бесмислени и опасни, а које деци намећу захтеви њиховог тела у растењу и маште која се буди. Али детиње тело се лако замори и дечја машта брзо засити. Дечак одбаци штап, спусти се, опкорачи и узјаха дирек. Левом руком је додиривао нанос од песка и сувог грања. Тада му поглед паде на нешто необично и нејасно. Учини му се да је у песку и грању видео људско ухо и прамен косе. Окрену се и иза себе угледа наго женско тело, стешњено између дирека и плота, преко половине утонуло у муљу, али раме је вирило јасно из талога, а мало ниже протезао се бео кук; колено је било прекривено муљем, а затим се показао лист па прст на нози. Дечак се наједном умири. Пошто је још једно прешао погледом цело доплављено тело по дужини, спусти се с дирека полако на противну страну и поче да измиче преко баште, натрашке и не скидајући  погледа са места где је лежала утопљеница. Дошавши до пчелињака, на суво и тврдо тле, застаде. Ту га тек ухвати страх. Трчећи према кући, викао је гласно мајку, али кад је стигао и угледао укућане, превлада у њему одједном дотле непознато осећање стида. Иако је био мучен страхом и потребом да говори, није могао да нађе једне речи којом би казао оно што је видео. Лутао је по авлији, једва су га натерали у кућу, и све је мислио, гледајући оца, мајку и браћу: ево, сад треба рећи, сад ћу им казати што сам видео; али кад је требало наћи праву реч и почети, њему се стезало грло и печалила уста. Док год је било видно, стрепео је да неки од браће не оде у башту и не открије тајну.
(...)
Било му је око двадесет и пет година. Већ пет-шест година у Цариграду, био је најмлађи међу наставницима, веома цењен, необично зрео за своје године.
Текија у којој је живео имала је два лица. Једно главно и дуже, гледало је на море, а друго у стрми брег са баштама и гробљима, низ који се спуштала једна једина улица.
Једне ноћи, тек ако је била поноћ, младић се пробудио и расанио. Устао је, отворио прозор и, наслонивши главу на дрвене пречаге, удисао хладан претпролећни ваздух. Ноћ је била без месеца, али ведра и звездана. Пред њим се белесала калдрма улице која се пењала узбрдо, опасана с обе стране високим зидом и тамним баштама. Од свежег ноћног ваздуха полако су му се склапале очи. Већ је хтео да затвори прозор и да се врати у постељу, кад у врху улице угледа неки бео лик који се брзо спуштао низбрдо. Отвори широко очи, у недоумици између сна и јаве: лик му се примицао великом брзином. То је била нека жена у белој хаљини или само у кошуљи. Мало затим, иза ћошка на врху улице, помолише се два тамна мушка лика. И они су трчали. Убрзо се зачу тежак топот њихових ногу. Жена је трчала право ка капији која се налазила испод самог прозора. Јурила је, очито избезумљена од страха, не штедећи снагу, као гоњена зверка. Кад се примакла, видело се да је рашчупана, поцепана, полунага.
Чу се туп и слаб ударац тела о тешку закључану капију. Младић се нагну, и још једном виде јасно жену како лежи на великој каменој плочи; глава јој је наслоњена на сам праг, а руку пружа узалудно ка алци, јер нема снаге да је дохвати.
Гониоци, које је од куће делило свега двадесетак корака, зауставише се одједном кад видеше да је жена успела да се дохвати капије, и брзо се изгубише у једном уском пролазу, међу баштенским зидовима.
Младић се није усудио да спусти поглед још једном на капију. Као да у тој необичној ноћној сцени игра већ и он своју улогу, пусти пречагу за коју се држао. Ступајући натрашке, поче опрезно да се повлачи ка постељи и брзо леже.
Био је сав укочен и туп, без иједне мисли, као да оно што је малопре видео није уопште допрло до њега до његове свести. Постеља се одмах загреја под њим и он утону у сан брз као несвестица. Спавао је пет минута, можда десет. Тада га тргну нешто болно и силовито. Као безобзирна туђа рука, његова рођена утроба га је будила из сна. И одмах, пре него што је отворио очи, разли се у њему полумрачна, болна свест о некој замршеној несрећи. Доживео је нешто мучно и страшно. Можда је сањао? Како је лепо да постоји јава и да човек може да се пробуди и ослободи! Или је можда доживео нешто болно, што га чека шим отвори очи? Тако се неколико пута поколебао између сна и јаве, док се најзад у њему не устали тешко сазнање да није сан него јава. Разбуђен, јасно угледа још једном мрачне оружане људе како гоне неку напола нагу жену, чу јасно њен пад, и угледа још једном руку испружену ка алци која је сувише високо. И сваког тренутка може одјекнути њено куцање.
(...)
А ово сада, ово је био његов последњи минут, и у том минуту ово сећање, ако последњи бљесак његове свести.
Узалуд је настојао да не мисли на то или да се сети ма чега другог. Ништа, до та два мрачна сећања и до бола који се не изражава ни грчем, ни сузом, ни јауком. У муци дотле непознатој и неслућеној, његова се последња снага претвори у молитву какву никад није упутио ниједан правоверни, ни учен, ни неук. Овако се молио Алидеде под неиздржљивим притиском свога бола, док су му се усне мицале само по навици, јер речИ није више било на њима:
Сведржитељу, велики и једини, тако сам одувек с Тобом и тако чврсто у твојој руци, да знам да ми се ништа не може десити. То сазнање, тај мир који Ти дајеш онима који су се, оставивши све, предали потпуно теби, то је у ствари рај. Без тегобе сам живео, пловећи као ситно зрно прашине које титра у сунчеву зраку: без тежине је, плови пут висина, прожето сунцем, и само као мало сунце. Нисам знао да оваква горчина може испунити душу човека. Заборавио сам да жена стоји, као капија, на излазу као и на улазу овога света. И ево, наишла је ова горчина, којом ми се пресече срце надвоје, да ме подсети на оно што сам, загледан у небо, заборавио: да је хлебац који једемо уствари украден; да смо за живот који нам је дат дужни злој судбини - греху, таксирату; да се са овога света на онај бољи не може прећи док се као зрела воћка не откине, не полети у болном и стрмоглавом паду, и не тресне о тврду земљу. Ваљда се и рају носи модрица тога пада. Ево моја мисао, Милостиви, а ти је видиш, казао је ја или не; горче је и теже него што сам мислио робовање законима Твоје земље.
Видећи да Алидеде миче уснама, софте помислише да говори самртну молитву и сви застадоше, где се који задесио, погружени и непомични.
Тако је и издахнуо. Било је уочи петка, ноћ младог месеца. И по општем мишљењу, смрт му је била чудесна и света, и морала је да испуни сваког дивљењем као и живот му.

Труп


Иако мучен болешћу и прикован одавно за постељу, фра Петар је још увек могао да прича дуго и лепо, само кад би нашао слушаче који су му по вољи. Никад се не би могло потпуно казати у чему је управо била лепота његовог причања. У свему што је говорио било је нечег насмејаног и мудрог у исто време. Али, поред тога, око сваке његове речи лебдео је још нарочит призвук, као неки звучни ореол, каквог у говору других људи нема и који је остајао у ваздуху и титрао и онда кад је изговорена реч угасла. Због тога је свака његова реч казивала више него што она у обичном говору значи. То је изгубљено заувек.
У фра-Петровој ћелији било је великих и малих часовника, који су цео простор испуњавали својим једномерним шумом и повременим искуцавањем часова, било је оружја, делова од пушака, разне гвожђурије и алата. Он је био мајстор у тим стварима и зато му је остао од младости надимак Туфегџија. Један од тих чудних дрвених часовника откуцавао је једанаест сати. Замишљен, фра Петар је слушао њихов звук, гледајући у раф на дувару на ком су биле две-три књиге, стакло ракије са травама, и ред дуња и јабука. Још одјек последњег ударца није био замро кад је фра Петар почео да прича.
- Кад сам био у прогонству у Малој Азији, нагледао сам се свакојаких чуда и видио зла и добра. Више зла него добра, јер добра је мало мање под овим небом под којим живимо. Ту сам видио једног човјека који је био живи споменик несреће и слика свих зала која вребају живо чељаде.
Ја сам, ето, неки туфегџија. Батал-мајстор од заната. То ми је остало од детињства и то сам одувијек радио у манастиру. Оправљао сам млинове, браве, сатове и пушке. И тако сам увијек понеком био потребан јер, као што знате, све се на овом свијету троши и квари, и више има штете и батала него среће и напретка. Та ми је моја вјештина ваљала и у Акри. Поправио сам и наоштрио моме апсанџији кавени млин. Од тога ми се прочула слава. Најпослије су ми давали да поправљам и браве на нашем затвору. Почели су да ме зову и по вароши. Прво код кајмакама, па затим и код других угледних људи гдје има шта да се поправи. Тако сам дошао у кућу Челеби-Хафиза, која није била као друге куће што су, као што ни њен газда није био као други људи.
То је био читав двор, напола сакривен у густом шумарку који је издалека изгледао као чуперак на жутој стрмини на бријегу. Тек кад човјек прође велику капију, види да је то права тврђава, са насипима и  мостовима и кулама од штура камена. А шумарак крије хладовите баште и врела живе воде. Само у Азији има таквих изненађења. Откако сам овамо дошао, нисам чуо да чесма ромони. И тај шум воде дође ми драг и познат као матерњи језик. Као да нисам ни у ропству ни у Азији, него усред Сарајева, у нашој фратарској авлији, поред чесме. Али осим тога све је друго било запуштено, иако велико и богато.
Стражар који ме је довео предаде ме једном блиједом човјеку неодређених година, угасла погледа и дубока гласа. Тај ме је водио дуго уз камене басамаке, преко неких доксата, кроз неке хладне и празне просторије, све од истог сивог камена. Све тврда грађа и велика мајсторија. Дохватисмо се дрвених басамака и успесмо се на кулу на којој је био велики сат који је јуче одједном стао и због којег су ме дозвали из апса. Чим сам га отворио, видим шта је и како је. Грађа млетачка и добра, али сат рђаво усађен па му дроб закисава све до зерека. Видим: ово је радио јали Грк јали Јерменин, а они нису за тај посао, јер ту нема преваре и не помаже лагати.
Тражим гаса и зејтина, двије-три перушке и једну турпију, јер је турпија једина алатка коју ми у апсу не дају да држим. Донесе ми све то један момак па оде. Онај који ме је довео остаде поред мене. Ту на тавану, испод сата, било је дасака од неког доброг тврдог дрвета. На њима сам поређао алат. На једну од тих дасака сједе и онај момак. Сад сам могао боље да га видим. Био је већ у годинама, мршав и повијен у пасу. Сад кад се сјетим, мислим да је морао бити роб, али давнашњи, можебит од дјетињства, па потурчен и ослобођен.
То су те доживотне слуге по турским господским кућама, којима се не зна добро ни шта су ни одакле су, ни који им је прави посао у кући. Пошто су се потпуно одрекли своје вјере и свога имена и свог живота самог, они уистину владају свима око себе и остају на мјесту док се све око њих мијења, рађа, умире, или удаје и одлази. Они знају најбоље како стоји кућа и у кући мaл и имање, знају све друге тајне у души и ћуд сваког од својих господара и од послуге. Свак тражи од њих понеку услугу, помоћ или савјет, и они сваком помогну, а не траже ништа за себе, само шуте и гледају око себе и као да им је сва награда у томе што све знају а ништа не желе. Тако господским кућама често владају робови и странци, лукави Чивути и тајанствени потурчењаци, само зато што су потпуно прегорели и што немају оне пожуде и она витиа којима робују њихови господари. И за овога сам одмах осјетио да је такав неки кућни душманин.
Ја скидох капак и засуках рукаве. Прекрстим се у себи и почнем посао. Шутим ја, шути Турчин. Погледам га мало искоса и видим га гледа кроз онај мали отвор испод сата.
- Јеси ли видио? – одједном ме упита Турчин.
- Нисам – одговарам је, а не смијем да подигнем очи с посла. А и нисам ништа ни видио. Нисам честито ни погледао. Бојим се да нису нека чељад из харема и да Турчин не помисли штогод и да ми не замјери. Шта ја знам? Нисам урадио ништа, али и за мање ствари се дегенек једе и глава губи.
- Погледај слободно – каже ми опет Турчин – није оно женскиње ни харе. Погледај, па ћу ти нешто испричати.
Подигнем главу с посла и погледам. Видим доље, дубоко испод нас, на каменим плочама, које су још у хладовини, прострте серџаде и на њима сједе два роба, један кахваји а други сасвим црн. Поред њих нека носила, јастуци и шаргије. Напријед, до саме камените ограде, до које допиру врхови дрвећа из баште и коју већ обасјава сунце, стоји нешто, као дијете, као баба, не могу да разазнам. Видим, људска прилика у жутој и зеленој антерији до саме земље, на њој глава са белим кауком, ама нема ни руку ни ногу, само труп. Стоји и не миче се с мјеста, само што главом креће и клања се чудно. Боже ме не покарај, као покојни фра Филип Браваџић код велике мисе, кад га министрант кади тамјаном а он се само клања главом и не умије да престане. Не знам откуд се сјетих фра-Филипа, Бог му души дао лако, а био је добар као хљеб, само скрупулант и смијешан човјек, али ме Турчин прекиде у мислима.
- Видиш оно доље под нама. Оно је Челеби Хафиз, који је некада Сирију покорио. Слушао си за њега.
- Нисам, да му је сретно господство, нисам. Ја сам издалека и одскора овдје.
Турчин ме је гледао чудним очима, које тек сада право сагледах, , очима човјека који због нечега пати, и стога му поглед личи на поглед крштена чељадета. Гледао ме је као да је хтио да се нагледа човјека који није никада чуо за Челеби-Хафиза. И тада је почео да прича причу о трупу и његовој судбини.
Док је он причао, ја сам помало бацао поглед на доксат испод нас. Ту су робови једнако сједили на каменим плочама, у сјени бедема, а поред ограде стајао је Челеби Хафиз, труп у жутој и зеленој свили. Сјена се помицала и сунце је било прешло на њега, али он је непомичан, само што главом креће. Најприје – диже главу увис – диже! диже!! – нисам видио жива човјека да тако високо и поносно дигне главу. А онда стане да полагано креће главом, улијево, па удесно, страховито полагано, као звјерка кад њуши вјетар и предосјећа вријеме. И све тако: улијево, па удесно, док се не замори и спусти главу за тренутак. Па опет поново. Кад се окрене овамо пут сахат-куле, онда му боље назирем лице и видим да је као спечена јабука. Ни носа, ни очију, ни усница, ни браде, ни бркова. Све само један велики ожиљак, превучен затегнутом новом кожом.
А Турчин поред мене је причао, живо, без прекида, све брже и жустрије. Ја сам радио свој посао.  У почетку ми је било незгодно што он то мени прича, али сам брзо увидио да он то казује због себе а не због мене. А како сам био заузет послом, нисам му морао ништа одговарати. Само док би ја штогод крупније куцао или турпијао, Турчин би мало застао и предахнуо, понављајући ријечи за које је мислио да их нисам добро чуо ни разумио. А ја нисам баш све добро разумио и нисам му могао сваку ријеч добро ухватити, јер нисам могао запиткивати, али сам главно разабрао.
Турчин је причао ово:
„Стари су им били господа у Сирији, али су четири посљедња нараштаја била посве прешла у Стамбол. Тамо су били улема, и то јака, са оца на сина. И кад се оно узмути по унутрашњој Сирији, а тамо су мути често, послаше на њу војску. Али војска кад не може да утврди запт и ред, само повећава муку и несрећу. Са том војском пошао је из Стамбола и Челеби Хафиз. Повео га је сам командант, као човјека кољеновића, старином из тих крајева. И као што често бива за немирна и луда земана, мало-помало, осула се и разишла војска – нико још хаира у Сирији није бидио! – један по један вратиле се старјешине. И на крају, све је остало на једној чети и на Челеби-Хафизу, јер је он примио на себе оно што нико није хтео да прими: да за свој рачун умирује Сирију и дотјерује под царски закон и своју вољу све што је живо у њој. У ствари, то је била његова војска и плаћао је и издржавао од вилајета који је умиривао.
Прво је узео све земље које су, по његовим тапијама, некад припадале њиховој кући. А земље је било колико хоћеш, јер је испред Челеби-Хафиза бјежало све што бјежати може. И без сиџила и без тапије све је постајало његово на два дана хода пред њим. Свак је остављао све што има и спасавао го живот, али и Хафиз је газио и остављао све за собом и јурио само за животима као за ловином.
Дошао је на војску право са школа као витак и миран младић, необично бијеле коже, црних очију а риђих обрва и наусница. И тај млади Хафиз одједном, али то одједном: као млијеко кад се провари, претвори се у четовођу и крволока ратника. И све се заборавило, и ранији устанци против власти и редовна војска која је била дошла да их угуши, остали су само Хафиз и та земља коју је он газио и каишао како је знао и колико је могао.
Тај је жарио и палио. Земља га је позвала Ватрени Хафиз. Сметало му је и дражило га све што је живо и што стоји усправно. Зато је све палио и рушио. И само се љутио што је последњу травку не може да сабије у земљу, што и камен не може да гори. „Само ћу небо над Сиријом оставити“, говорио је, кад би се удостојио да нешто каже, а оно што је радио потпуно је одговарало ономе што је говорио.
У својој невољи, свијет се питао како се од оног бојажљивог софте са образима као крв и млијеко направи змај што коље и дави, и не може да заспи док небо над њим није црвено од пожара. Какве су то школе које је изучио и књиге које је читао? У којој се медреси овакав наук даје? И ко је, и када, усадио ову мржњу у њега, и откуд ова ватра којом све сажиже и руши, а нит се замара нит догоријева? Питали су се људи тако, не знајући зашто се питају и никад не налазећи одговор. И молили су се богу, не што су се надали помоћи, јер је бог тада још био на Хафизовој страни, него што Хафизу није вриједило молити се.
Људи су бјежали у пустињу гдје је смрт била мање-више сигурна, али ипак мање страшна од Хафизових копљаника или њихових луча и катрана. Ту, у пустињи, сакупљали би се у рупама које би ископали у стрмим обронцима гдје је пијесак сабијен и тврд. Али жеђ и глад су их изгонили ноћу да по окрајцима оаза траже воде и хране. Ту су их сачекивали Хафизови људи и убијали као звјериње по појилима. Зато се по стазама које иду ка води и поред потока самих увијек могло наћи лешева и рањеника.
Тако су пролазиле године, а Хафиз је једнако умиривао Сирију, која се била већ умртвила. Другима је уништавао и расипао, а себи је стицао и подизао. Зидао је и градио тврдо и високо и на све ударао тешке браве и махсуз кључеве и мандале.
И шта да ти казујем кад се исказати не може? Жарио је, палио је, сјекао и вјешао, силовао и глобио,  и све му је полазио за руком, и нико му ништа није могао, ни божји закон ни царска рука, ни суза ни мржња оних које је гонио. Али видиш (роб изговори ту ријеч полагано и значајно, тако да му ја погледах у руке као да ће ми заиста нешто показати; он се само малко исправи и напола склопљених очију, једва растављајући усне, поче да ниже ријечи брзо и јасно као у молитви), видиш, има један лијек свакој муци и сваком злу, а то је: да у сваком минуту у животу човјека постоји могућност да човјек погријеши, колико за длаку погријеши, али то је доста за његову смрт и потпуну пропаст. А помисли колико има минута у животу. И помисли да лакше погријеши онај који гони и креће се, него онај који пати сакривен и непомичан. Тако су, ето, сви мислили и за Хафиза: не може му нико ништа и краја му нема. Али једног дана, у једној секунди, и он се преварио: сажалио се над једном слабом и полумртвом женом коју је срео на свом путу. За један трен ока престао је да мрзи и гони, и то је било доста да се и за њега нађе сабља.
Гонећи неку угледну и многобројну породицу која се била склонила у пустињу, Хафиз се одвојио од своје чете. Траг је водио једном од оних пустињских путева који иду ка води и довео га до једног готово пресушеног потока. На жутом пјеску под мршавим дрветом које није имало сјенке, нашао је клонулу девојку. Била је полунага, са остацима одијела на себи, сва препланула од пустињског вјетра, крвавих ногу и кољена од посртања и падања. Даље није могла. Велике очи, у грозници, нису више имале откуд да плачу, али су јој низ опаљене образе назирале двије црвене бразде као ране, трагови пресахлих суза.
Она је подигла очи са земље и угледала његову сабљу, кратку а тешку, као сатарица, и гледају високо изнад сабље и ратника, изговорила је брзо кратку молитву: „У име Бога који је милосрдан изнад сваког милосрђа.“ Прошаптала је то као створење које се више не боји и не брани, јер је већ мртво и само још однекуд има дар говора. Умијесто удараца, Хафиз је раширио руке. Његови људи, који су пристизали за њим, затекли су га још тако. На зглобу десне руке висила му је огајтану испуштена сабља.
Заповједио је да се ова девојка склони и да нико у њу не дира. Тога дана увече, кад су је довели пред њега, огрнуту неким мушким хаљетком, наредио је да је одведу у његов харем.“
Роб, који је дотле причао без прекида, погледа одједном кроз онај мали прозор испод сата, и застаде. И мени се поглед оте напоље. Тамо доље слуге су спремале носила, као тезгере, само направљена од платна и пуна неких јастука и простирке. У њих лагано и опрезно посадише Хафиза, као трупац, и изгубише се низ камене басамаке. Овај мој Турчин се узнемири, диже се оклијевајући, као да жали. Изгледало је као да ће отићи не завршивши причу, и без опроштаја, али застаде поред самих мердевина и поче брзо и скраћено, преплићући ријечима, да прича као човјек кога сваки час могу да одазову, а који жели да каже нешто важно и потребно, бар најглавније од најглавнијег. Говорећи, није ни гледао више у мене, него у једну тачку на зиду, као да чита. Оно што је још стигао да исприча било је мање јасно, али живље.
„Ето, та жена је с временом завладала и харемом и свим имањем Хафизовим и Хафизом самим. Њој јединој је вјеровао. Њој је остављао кључеве кад би полазио на своје походе. Он није знао, или је заборавио, да у Сирији има пословица, зна је свако дијете, која каже за кућне кључеве: ако хоћеш да си без бриге подај их највернијем слузи; а ако хоћеш своју пропаст подај их жени. И тако је, послије толико година заједничког живота, Хафиз, једне вечери кад се вратио с војске, дочекан у својој рођеној авлији од оружаних људи. Ту му је сва пратња побијена, осим једног јединог човека који је некако успио да неопажено побјегне у мрак. Хафиз је рањен и свучен са коња.
Тада је почела необична ноћ по многобројним и великим становима Челеби-Хафизовим. Робље, пуштено из тамнице, онако полуголо, измршало и осакаћено, пљачкало је, ломило и палило. У великој главној авлији био је везан уз греду на бунару Челеби Хафиз, раздрљен и израњен. Око њега је урлало робље које се отело и циктале жене, пуштене из харема: витлали су ножевима и свакојаким оруђем и махали распламсалим машалама са којих је прштала и капала смола.
Коло је водила та иста најмилија жена Челеби-Хафизова, Сиријанка. Она је ово годинама смишљала и спремала, вјешто се претварајући и чекајући згодан тренутак да своју освету изврши. И док је имао очи да гледа, могао је да види: најдраже биће од свих бића, једино створење над којим се сажалио, које му је било блиско и коме је у животу повјеровао, скакало је око њега, избезумљено и запјењено, и добацивало му је нејасне ријечи и увреде. Она није дала да га убију, а њу су сви слушали, јер је хтела да га гледа како се мучи, и да он види да га она гледа. Пребили су му руке испод лаката и ноге испод кољена и ударали су га запаљеним машалама. Али тада се, у неко доба ноћи, зачу коњски топот. Онај коњаник који је успео да побјегне дојавио је све Хафизовом брату, и он је стигао са свега неколико коњаника, али таквом неочекиваном брзином да се оно робље, пијано и засићено, заморено толиким бијесом, одједном распршило и разбјежало без отпора, мислећи да то нека велика војска долази.
Једина која је остала поред везаног Хафиза била је Сиријанка. И прије него што је први војник стигао да је ухвати или посјече, она је ударила неколико пута Хафиза у само лице запаљеном машалом, закренула њоме и угасила је на њему. Уто је војник пристигао и оборио је једним ударцем.
Хафизов брат Сабит брзо је повратио ред. Кад је свануо дан, све је било савладано, похватано или побијено, харем, послуга и ослобођено робље. Изгорио је потпуно само један удаљени чардак. У несвијести и страшно унакажен лежао је Челеби Хафиз у пустом харемлуку, док су најбржи коњи послати по хећиме. Укратко: спасли су му живот, али је остао онакав каквог си га видио. Напустили су све у унутрашњости и преселили се овамо на морску обалу. Ватрени Хафиз, крилати Хафиз, постао је труп, клада од меса коју севап и братовска љубав одржавају у животу. Судбина му је одузела руке и ноге и очињи вид, а он сам неће више да говори. И тако проводи вијек. Само што удише мало божји ваздух и слуша череке које искуцава овај сат са куле. А у Сирији...“
Уто неко оздо запљеска рукама, а роб прекиде говор у пола ријечи и само ме лагано гурну руком у груди, као вели: готова је прича, ради свој посао. И поче да се спушта што брже може низ мердевине.
Доста сам посла имао око сата, а кад сам завршио, пустио сам га да искуцава док не дође на мјеру. Извели су ме истим путем, али нисам више видио ни Челеби-Хафиза ни оног роба. Водило ме једно голобрадо момче и предало заптији.
Има отада много година, и сам знаш, али ја нити могу да заборавим оно што сам видио и чуо на сахат-кули у Акри, нити умијем себи да растумачим. Шта је био онај блиједи пресамићени Турчин? Можда из неке од оних распршених сиријских породица? Можебит потурчењак или син потурчењака? Зашто ми је са онолико страсти и жустрине причао ствари које се апсенику и рајетину не причају? И да ли је баш све то истина и онакао како ми је казивао, или је роб измишљао и додавао из своје главе? А да није он био мало онако, бир тахта ексик? То сам се питао онда, то се питам и дан-данас кад се сјетим Челеби-Хафиза. Да сам сан уснио, не би могао бити чудноватији. Али шта ћеш? У Азији је било, у земљи гдје је све могућно и гдје се свак жив цијелог живота пита како ово и зашто оно, а гдје нико ником не може ништа да одговори ни објасни, гдје се питања не рјешавају него заборављају. И толики пуци и народи трају тако. Живе на земљи, задужујући се на оном свијету, па ето. Тако и ја сам себи не умијем да одговорим на ова питања, него се опет сам питам шта ли је са Челеби-Хафизом, да ли је жив у оном страшном лику које му је дало божје покарање и да ли слуша искуцавање оног великог сата који сам здушно и поштено поправио?
И у сну ми се јави Челеби-Хафиз. Неке године, мало прије него што ћу се разбољети, уснио сам га. Као на јави, Челеби Хафиз, само здрав и читав, са очима, са рукама и ногама, стасит и наочит Турчин, ама кáрли, боже ме не покарај, као душа из чистилишта жељна молитава.
И кад год ми је тако, у сну или на јави, дође Челеби Хафиз на мисао, ја се одмах сјетим и мога друга из Апса у Акри, који је у вријеме провео четири мјесеца са мном у истој соби, док једног дана није побјегао. Помијешао се са хамалима који су носили робу на једну руску лађу и тамо нестао.
Био је кршћанин из Либана, калиграф по занимању. Звали смо га Карајазиџи. Другог, правог имена нисам му ни ја знао. Писао је неким Јерменима у Стамболу нешто што Турци не воле и што не треба да се пише. Неки арзухал, тако нешто. („Перо је мене, каже, у ропство довело.“) И кад су били похватани, било им је суђено: да се онима који су ствар смислили одсијече глава, а ономе који је писао, рука. Главе су онима одсјекли, а њега је један његов угледни земљак послао на дугу робију, али му је спасао руку. Ту десну руку носио је увек за појасом и крио је као неку драгоцјеност коју је једанпут губио па нашао. Мени је причао да често сања како су му одсјекли руку, па кад се пробуди рука га још дуго послије боли болом. Ја сам га сам у ноћи затицао, поред свијеће, гдје плаче од бола над том руком. Тај човјек је говорио само дању. Чим падне вече, он се покрије оном танком кабаницом, гледа у мене и слуша ме, али сам не говори ништа. Тако, док не сване, он не би проговорио ни за живу главу. Изгледа да се завјетовао. Свакако је био чудан, али паметан. Умио је лијепо да говори, али је знао много више него што је говорио.
Са њим сам јединим разговарао о трупу који сам тих дана видио са куле и о причи коју сам слушао. Некоме човјек мора да каже. И од њега сам тада чуо једну ријеч коју увијек памтим.
-Јесте, каже, такав је Турчин. Исјеци га на комаде, сваки комадић тијела му опет живи за себе. И посљедњи драм меса миче се исто онако и гамиже у истом правцу у ком би се и жив и читав Турчин кретао. А крштен човјек је као срча: куцнеш га на једно мјесто, а он прсне на комаде, и нема му лијека ни поправке.
Тиме је обично или завршавао или почињао фра Петар своју причу о Челеби-Хафизу.

Писмо из 1920. године


(...)
Драги пријатељу,
(..)
Да предјем одмах на ствар. Босна је дивна земља, занимљива, нимало обична земља и по својој природи и по својим људима. И као што се под земљом у Босни налазе рудна блага, тако и босански човек крије несумњиво у себи многу моралну вредност која се код његових сународника у другим југословенским земљама ређе налази. Али видиш, има нешто што би људи из Босне, бар људи твоје врсте, морали да увиде, да не губе никад из вида: Босна је земља мржње и страха. Али да оставимо по страни страх који је само корелатив те мржње, њен природан одјек, и да говоримо о мржњи. Да, о мржњи. И ти се инстинктивно трзаш и буниш кад чујеш ту реч (то сам видео оне ноћи на станици), као што се сваки од вас опире да то чује, схвати и увиди. А ствар је баш у томе што би то требало уочити, утврдити, анализирати. И несрећа је у томе што то нико неће и не уме да учини. Јер, фатална карактеристика те мржње и јесте у томе што босански човек није свестан мржње која живи у њему, што зазире од њеног анализирања, и мрзи свакога ко покуша да то учини. Па ипак, чињеница је: да у Босни и Херцеговини има више људи који су спремни да у наступима несвесне мржње, разним поводима и под разним изговорима, убијају или буду убијени, него у другим по људству и пространству много већим словенским и несловенским земљама.
Ја знам да мржња, као и гнев, има своју функцију у развитку друштва, јер мржња даје снагу, а гнев изазива покрет. Има застарелих и дубоко укорењених неправди и злоупотреба, које само бујице мржње и гнева могу да ишчупају и отплаве. А кад те бујице спласну и нестану, остаје место за слободу, за стварање бољег живота. Савременици виде много боље мржњу и гнев, јер пате од њих, али потомство ће видети само плодове снаге и покрета. Знам ја то добро. Али ово што сам гледао у Босни, то је нешто друго. То је мржња, али не као неки такав моменат у току друштвеног развитка и неминован део једног историјског процеса, него мржња која наступа као самостална снага, која сама у себи налази своју сврху. Мржња која диже човека против човека и затим подједнако баца у беду и несрећу или гони под земљу оба противника; мржња која као рак у организму троши и изједа све око себе, да на крају и сама угине, јер таква мржња као пламен, нема сталног лика ни сопственог живота; она је просто оруђе нагона за уништењем или самоуништењем, само као таква и постоји, и само дотле док свој задатак потпуног уништења не изврши.
Да, Босна је земља мржње. То је Босна. И по чудном контрасту, који у ствари и није тако чудан, и можда би се пажљивом анализом дао лако објаснити, може се исто тако казати да је мало земаља у којима има толико тврде вере, узвишене чврстине карактера, толико нежности и љубавног жара, толико дубине осећања, привржености и непоколебљиве оданости, толико жеђи за правдом. Али испод свега тога крију се у непорозним дубинама олујне мржње, читави урагани сапетих, збијених мржњи које сазревају и чекају свој час. Између ваших љубави и ваше мржње однос је исти као између ваших високих планина и хиљаду пута већих и тежих невидљивих геолошких наслага на којима оне почивају. И тако, ви сте осуђени да живите на дубоким слојевима експлозива који се с времена на време пали управо искрама тих ваших љубави и ваше огњене и свирепе осећајности. Можда је ваша највеша несрећа баш у томе што и не слутите колико мржње има у вашим љубавима и заносима, традицијама и побожностима. И као што тле на ком живимо прелази, под утицајем атмосферске влаге и топлоте, у наша тела и даје им боју и изглед, и одређује карактер и правац нашем начину живота и нашим поступцима  тако исто силна, подземна и невидљива мржња на којој живи босански човек улази неприметно и заобилазно у све његове, и најбоље поступке. Пороци рађају свуда на свету мржњу, јер троше а не стварају, руше а не граде, али у земљама као што је Босна и врлине говоре и делују често мржњом. Код вас аскети не извлаче љубав из своје аскезе, него мржњу на сладостраснике; трезвењаци мрзе оне који пију, а у пијаницама се јавља убилачка мржња на цео свет. Они који верују и воле  смртно мрзе оне који не верују или оне који другачије верују и друго воле. и, на жалост, често се главни део њихове вере и њихове љубави троши у тој мржњи. (Највише злих и мрачних лица може човек срести око богомоља, манастира и текија.) Они који тлаче и експлоатишу економски слабије, уносе у то још и мржњу, која ту експлоатацију чини стоструко тежом и ружнијом, а они који те неправде подносе, маштају о правди и одмазди, али као о некој осветничкој експлозији која би, кад би се остварила по њиховој замисли, морала да буде таква и толика да би разнела и тлаченог заједно са мрским тлачитељем. Ви сте, у већини, навикли да сву снагу мржње остављате за оно што вам је близу. Ваше су вољене светиње редовно иза триста река и планина, а предмети ваше одвратности и мржње ту су поред вас, у истој вароши, често са друге стране вашег авлијског зида. Тако ваша љубав не тражи много дела, а ваша мржња прелази врло лако на дело. И своју рођену земљу ви волите, жарко волите, али на три-четири разна начина који се међу собом искључују, смртно мрзе и често сударају.
У некој Мопасановој приповеци има један дионизијски опис пролећа који се завршава речима да би у такве дане по свим угловима требало излепети огласе: „Грађанине француски, пролеће је, чувај се љубави.“ Можда би у Босни требало опомињати човека да се на сваком кораку, у свакој мисли и сваком, и најузвишенијем, осећању чува мржње, урођене, несвесне, ендемичне мржње. Јер тој заосталој и убогој земљи, у којој живе збијено две различите вере, требало би четири пута више љубави, међусобног разумевања и сношљивости него другим земљама. А у Босни је, напротив, неразумевање, које повремено прелази у отворену мржњу, готово општа карактеристика становника. Између разних вера јазови су тако дубоки да само мржња успева понекад да их пређе. Знам да ми се на то може одговорити, и са доста права, да се у том погледу ипак примећује известан напредак, да су идеје XИX века и овде учиниле своје, а да ће сада после ослобођења и уједињења све ићи много боље и брже. Бојим се да није сасвим тако. (Ја сам, чини ми се, за ово неколико месеци добро видео страшне међусобне односе мећу људима разних вера и разних народности у Сарајеву!) Штампаће се и говориће се свуда и сваком приликом: „Брат је мио, које вере био“ или „Не пита се ко се како крсти, нег чија му крвца грије прси“. „Туђе поштуј, а својим се дичи“, „Интегрално народно јединство не познаје верских ни племенских разлика“. Али одувек је у босанским грађанским круговима била доста лажне грађанске учтивости, мудрог варања себе и других звучним речима и празним церемонијалом. То прикрива како-тако мржњу, али је уклања и не спречава у растењу. Бојим се да и под покровом свих савремених максима могу у тим круговима да дремају стари нагони и каиновски планови, и да ће живети док год не буду потпуно измењене основе матерјалног и духовног живота у Босни. А кад ће доћи то време, и ко ће имати снаге да то? Једном ће доћи, ја у то верујем, али ово што сам видео у Босни не указује на то да се тим путем већ сада иде. Напротив.
Ја сам о томе размишљао, нарочито последњих месеци, кад сам се још борио са одлуком да заувек напустим Босну. Разумљиво је да не спава добро човек који се носи таквим мислима. И ја сам лежао поред отвореног прозора у соби у којој сам се родио, напољу је шумела Миљацка наизменице са ветром ране јесени у још обилном лишћу.
Ко у Сарајеву проводи ноћ будан у кревету, тај може да чује гласове сарајевске ноћи. Тешко и сигурно избија сат на католичкој катедрали: два после поноћи. Прође више од једног минута (тачно седамдесет и пет секунди, бројао сам) и тек тада се јави нешто слабијим али продорним звуком сат са православне цркве, и он искуцава своја два сата после поноћи. Мало за њим искуца промуклим, далеким гласом сахат-кула код Бегове-џамије, и то искуца једанаест сати, аветињских турских сати, по чудном рачунању далеких, туђих крајева света! Јевреји немају свога сата који искуцава, али бог једини зна колико је сада сати код њих, колико по сефардском а колико по ешкенаском рачунању. Тако и ноћу, док све спава, у бројању пустих сати глувог доба бди разлика која дели ове поспале људе који се будни радују и жалосте, госте и посте према четири разна, међу собом завађена календара, и све своје жеље и молитве шаљу једном небу на четири разна црквена језика. А та разлика је, некад видљиво и отворено, некад невидљиво и подмукло, увек слична мржњи, често потпуно истоветна са њом.
(...)

Злостављање


(...)
Тако је умногом наоко сређеном животу разлика између дана и ноћи огромна. Има их доста који, као и ова срећно удомљена жена, на дневној светлости иду мирни и прибрани, а  ноћу подносе такве муке да сами себе не могу да познају у врелом мраку своје постеље. Али кад у таквом јадном животу разлика између дана и ноћи постане и сувише велика, исцрпе се способност за скровиту патњу и болно претварање, и услед неједнаког притиска између дана и ноћи - прсне цео тај живот у комаде.
Више од две године Аница је живела тако. Није било никаква разлога да јој тако не прође и трећа година, и четврта, и све даље редом. У својим мислима одавно се она помирила с тим да се њена мука не може никоме ни наговестити, камоли казати, и према томе да јој нема ни лека. Године би прошле; ако не би подлегла, она би их претурила, све ћутке; претурила би године, али не би могла да претури сате и минуте.
Такав један непрелазни и судбоносни сат наишао је половином треће године њеног брака. То је био један од оних тренутака који плану пред нама и покажу нам јасно и несумљиво да је живот који водимо немогућ, недостојан, неиздржљив. Цело наше биће задрхти тада из корена и напрегне се за тешке, можда трагичне одлуке. Али, како свет око нас никад не мирује, и како смо ми сами више склони да избегавамо судбоносне преломе, обично се дешава тада да нека ситница - неко лице, неки разговор, нека књига или ситан посао - привуче нашу пажњу на себе и одврати наш поглед са истине коју смо уочили, и тако нам омогући да сами себе још једном заварамо, да кукавно избегнемо доношење праве одлуке и да продужимо стари начин живота. Али то што се дешава тако често, није се овога пута десило.
Тога септембарског предвечерја Аница је чула да девојка у приземљу отвара некоме. Помислила је да је то муж који је дошао нешто раније, и задрхтала је. Показало се да је то момак из радње, неким послом. Да је то био газда Андрија, она би провела то вече као и свако друго, и живот би се у кући наставио какав је био и дотад. Али сада је требало чекати на мужевљев долазак. То је било неиздржљиво и постајало немогућно у овом часу. У снажном, још девојачком телу оживели оштри немирни трнци, панично устремљени сви у једном правцу, вуку је и гоне неодољиво из ове куће. У мислима страховања, неизвесност, и само једно питање: какве сцене и причања доноси ово вече и каква ли јој се ноћ спрема? Да је бар девојка ту. Неколико безначајних речи, измењених са њом, скренуло би женине мисли на другу страну и задржало је. Али је случајно и девојка била у том тренутку отишла негде преко улице. Жена се одједном нашла поред свог ормана у спаваћој соби. Пред њом је био већ отворен њен мали и јевтини девојачки кофер од вештачке коже. Као што је често радила у сновима и у оним буновним мислима поред заспалог мужа, она је и сада брзо сложила најнужније од потребних ствари и одела (само оно што је она донела), и са кофером у руци спустила се низ басамаке. И опет никога да чује и да сретне. Њена је мисао потпуно стала. А онај снажан немир у телу бива све јачи и тако је силан да би ланце раскинуо. Тај немир је њу носио као сламку низ стрму улицу и водио је право очинској кући.

Прича о везировом слону


Босанске касабе и вароши пуне су прича. У тим понајчешће измишљеним причама крије се, под видом невероватних догађаја и маском често измишљених имена, стварна и непризнавана историја тога краја, живих људи и давно помрлих нараштаја. То су оне орјенталне лажи за које турска пословица вели да су "истинитије од сваке истине".
Те приче живе чудним, скривеним животом. У томе оне личе на босанску пастрмку. Има у босанским речицама и потоцима једна нарочита врста пастрмке, не велика, посве црна по леђима, са две-три крупне црвене пеге. То је необично прождрљива, али и необично лукава и брза риба, која лети као обневидела на удицу у вештој руци, али је недостижна, чак и невидљива за онога ко није вешт тим водама и тој врсти рибе. Такав човек може, са удицом у руци, ваздан газити камењар око речице па да ништа не улови, чак и да не види друго до с времена на време црну и муњевито брзу пругу како пресеца воду од једног камена до другог, а личи на свашта пре него на рибу.
Са тим причама је слична ствар. Можете да живите месецима у некој босанској касаби па да не чујете ниједну од њих право и потпуно, а може вам се десити да случајно заноћите негде и да вам за једно вече, испричају и три и четири такве приче, и то од оних посве невероватних које највише казују о месту и људима.
Травничани, најмудрији људи у Босни, највише таквих прича знају, само их ретко кад причају странцима, исто као што богати људи најтеже дају пару из руке. Али зато свака њихова прича вреди за три друге; наравно, по њиховој процени.
Таква је прича о филу, везировом слону.
(...)

Немирна година


(...)
Тога јесењег дана Гага је нешто унела и одмах кренула ка вратима са талсом нових димија који је изгледао као да је носи.
- Стани! - викнуо је неочекивано и промукло газда Јеврем.
Стала је, окренула се, и погледала право у очи. Поглед јој је био несигуран, замагљен и влажан, негде у дну као насмејан. Гледао је неколико тренутака у њу. На лицу му се није ништа могло приметити, али - незапамћена ствар! - газда Јеврем је у соби био изненађен, уплашен, могло би се рећи, кад би било могуће да се и он нечега уплаши.
- Пролази! - рекао је затим мукло и тишим гласом.
И тако данас, тако сутра – „стани!“, „пролази!“ - газда Јеврем је све чешће призивао Гагу и налазио понешто да јој нареди или примети. Између старог газде и његове слушкињице, коју доскора није ни примећивао, заметнула се тајна игра, без предаха и престанка.
Гага је и даље била бојажљива и покорна и речима и покретима плаћала уобичајени данак страха, који свако живо људско створење мора да прати газда Јеврему.
- Приђи! - каже газда, пошто је силом нашао неки повод за љутњу
Девојчица прилази.
Кад је несигурном руком нашао у густој непослушној коси њено ухо, он му се дуго светио, стежући га дуго, грчевито.
Тако једном, двапут, док се једног дана, управо једног од ових сувих и сивих претпролећних дана, не деси ово.
- Приђи!
Реч је била изговорена оштро, и преоштро можда, али са сувише даха, јер за њом је ишло нешто као наговештај уздаха, као пригушен грцај.
На то се девојчица, онако у ходу, окренула, изви се неочекивано и чудно, само горњом половином тела, као млада топола на ветру, и из тог просто невероватног положаја који је бркао све старчеве мисли, одговори кратко и подмукло:
- Нећу!
Смешила се само оном влагом у очима.
А газда је у својој непомичности постао још непомичнији, заборављајући да има ишта здраво и покретно на себи. Све се одједном укочило у њему и на њему: мисао, језик, рука. Само су очи гледале у искошену и закренуту девојчицу, али и оне укочене од чуђења. Јер, газда-Јеврему се чинило да је одједном угледао пред собом биће из другог неког света, које ничем не личи на људе који су се досад кретали око њега и није подложно ниједном од закона који владају у овом граду и у његовој кући.
И тада се десило нешто као чудо. Отакако се зна да овај мали и затворени газда-Јевремов свет иде како иде и да газда Јеврем са шиљтета управља њиме, први пут је он морао да понови своју реч јер није била одмах послушана. Али та реч је већ имала измењен звук, као напрсла.
После је опет бивало све како треба и привидно изгледало по старом.
- Приђи!
И она прилази, али некако насмејано и лако, без сенке страха и као од своје воље. Чак се дешавало да сама приђе, без позиве и речи од његове стране. Тада није могао сакрити да му рука дрхти. Тиме га је разоружала до краја. Али често се већ сутрадан после тога дешавало обрнуто. Није хтела да приђе никако, глува за све његове претње и молбе и промукла дозивања. Само би као ласица шмугнула кроз једва отшкринута врата и без шума их затворила за собом.
Та чудан и наизглед невина игра повукла је у свој вртлог неприступачног и непомичног газда-Јеврема. Оно што нису могли да учине догађаји ни људи ни године, учинила је, и не слутећи то, циганска девојчица од непуних петнаест година; она се увукла у њега, начела га и стала да растаче као што црв растаче дрво, невидљиво, изнутра. У очима страних људи оне је исти онакав какав је вазда био, ни у говору ни у држању ничег блажег ни човечнијег, нигде знака промене ни слабости. Али укућани, који су стално око њега, нарочито кћи Драгиња, помогли с времена на време да приметена његовом лицу нови необичан израз у исто време безбрижан и замишљен. То је бивало само кратко и пролазно. Секунд заборава. Па ипак, тај израз их је збунио више него иједан од његових наступа гнева, уплашио их, као да су угледале печат страшне, непризнаване болести, почетак распадања.
(...)

Јелена, жена које нема


Од самог почетка
У тишини и непомичном ваздуху летњег дана јави се однекуд неочекиван и невидљив покрет, као залутао и усамљен талас. И мој напола отворен прозор куцну неколико пута о зид. Так-так-так! Не дижући очи са посла, само се насмеших као човек који зна добро све око себе и живи мирно у срећи која је изнад изненађења. Без речи и без гласа, само једним покретом главе дадох знак да је шала успела, да може ући, да је чекам са радошћу. Тако она долази увек, са љупком шалом, са музиком или мирисом. (Музиком случајног, усамљеног звука који изгледа необичан и значајан, мирисом целог једног предела или северца који наговештава први снег.) Понекад чујем посве нејасан разговор, као да пита некога пред капијом за мој стан. Понекад видим само како поред мога прозора мине њена сенка, витка, нечујна, и опет не окрећем главе нити дижем погледа, толико сам сигуран да је то она и да ће сада ући. Само неописиво и неизрециво уживам у том делићу секунде.
Наравно да после никад не уђе нити је угледају моје очи, које је никад нису виделе. Али ја сам већ навикао да је и не очекујем и да сав утонем у сласт коју даје бескрајни тренутак њеног јављања. А то што се не појављује, што не постоји, то сам прежалио и преболео као болест која се болује само једном у животу.
Опажајући и памтећи данима и годинама њено јављање у најразличитијим облицима, увек чудно и неочекивано, успео сам да нађем у томе извесну правилност, као неки ред. Пре свега, привиђење је у вези са сунцем и његовим путем. (Ја то зовем привиђењем због вас којима ово причам, за мене лично било би смешно и увредљиво да своју највећу стварност називам тим именом, које у ствари не значи ништа.) Да, она се јавља готово искључиво у времену од краја априла па до почетка новембра. Преко зиме врло ретко, а и тада опет у вези са сунцем и светлошћу. И то, како сунце расте, тако њена јављања бивају чешћа и живља. У мају ретка и нередовита. У јулу, августу готово свакодневно. А у октобру, кад је поподневно сунце житко и кад га човек пије без краја и замора као да пије саму жеђ, она се готово не одмиче од мене док седим на тераси, покривен плетивом сунца и сенки од лишћа. Осећам је у соби по једва чујном шуштању листова у књизи или по неприметном пуцкетању паркета. Али најчешће стоји, невидљива и нечујна, негде иза моје сенке. А ја сатима живим у свести о њеном присуству, што је много више од свега што могу да дају очи и уши и сва сирота чула.
Али кад почне да се скраћује сунчева стаза и лишће да бива ређе, а на јасној кори дрвета укаже се муњевита веверица која већ мења длаку, привиђење почиње да се губи и бледи. Све су ређи они ситни шумови које сам навикао да чујем иза себе у соби, потпуно нестану шале за које знају само безбрижност младости и вечити свет снова. Невидљива жена почиње да се уткива у моју сенку. Нестаје и умире као што нестају авети и присени, без знака и опроштаја. Никад није постојала. Сад је нема.
Поучен својим дугим искуством, ја знам да она спава у мојој сенци као у чудесном логу из којег устаје и јавља ми се нередовито и неочекивано, по законима којима је тешко ухватити крај. Ћудљиво и непредвидљиво, како се само може очекивати од створења која је и жена и авет. И потпуно исто као са женом од крви и меса, и са њом долазе на махове у мој живот сумња и немир и туга, без лека и објашњења.
(...)

Из Еx Ponta


*


Два дана ме већ не изводе ни на онај један сат шетње, јер киша без престанка сипи.
Мени се чини да ми непрестано влага навире у ћелију и да ми пада по лицу и рукама као лепљив талог. Мој покривач је оштар и студен, моје јело има укус лимене посуде и моја ћелија онај неописив задах уског простора у ком један човек дише и живи, без промјене и зрачења.
Али ту за мојим вјеђама - склопим ли само очи - живи сва величина живота и сва љепота свијета. Све што је икад само такло очи, усне и руке моје све је у мојој свијести живо и свијетло на тамној позадини ове патње. Раскош и љепота живота живе неуништиво у мени.
И сад кад сам све то изгубио пуни ми душу бескрајна благодарност за све многоструке и дивне дарове што их живот даје онима који су срећнији од мене.
Откуд ми ово чудно осјећање?
Ја кроза њ пролазим као кроз тамнозелени мир и мирисну тишину оморикове шуме у љетњи дан. И заборављам све око себе.


*


Кога ли љуби сада она млада жена? Она млада жена коју сам нашао једног љета лијепу и дозрелу од шеснаест година, пролази - богзна зашто – јутрос мојим сјећањем.
Кога љуби сада она млада жена?
Једном сам на малоруској равни нашао црвен и крупан цвијет: његова сочна чашка , кратка цвата, нудила је, у широко раствореним латицама, своје надрасле прашнике свим вјетровима.
Кога љуби сада она млада жена?
Никад није било између нас ријечи (ја сам тешко и разумјевао њен језик) и наш однос није имао никада одређеног имена. Под звијездама сам је љубио до умора и до поноћи сам лежао на трави, с главом у њеном крилу.
То је била жена за љубав и предавала се нијема од страсти и сузних очију, шапућући испрекидане ријечи о вјерности.
Кога ли љуби сада она млада жена?


*


Будући! Слободна дјецо; зоро ноћи наше, кад се буду слободни и високи домови ваши оцртавали на истом небу, које је гледало патњу нашу и срам и смрт, нико неће помишљати да ти моћни темељи почивају на нашим костима. Срећа безбрижна и мисли напријед само.
Што ће вас сјећати отаца ваших који су били већи у трпљењу него у борби?
Ваш живот биће наш заборав.
Тек у несвјесној сузи ваших женa, у заносима младићa, маштању дјевојакa, моћној свирци или ријечима ваших пјесника, бљеснуће можда на час спомен отаца ваших чији је живот био кратак, а бол огроман. Тек најбољи међу вама осјетиће, можда, да из тих свагдањих догађаја бије, као вјетар, бескрајна жалост мртвих и нијемих живота који су живјели и мрли за вас, Будући!


*


Жене, ја не знам коме сте ви били блага киша јутарња, али у наш живот улазите као пљусци ношени вихорима. Преко наших бијелих тјелеса пјени се бучно живот наш, зауставља се у вирове и пада стрмоглавце.
Та мудрост није лијек, ни старост не помаже, и кад све умукне, ваш је глас још у билу крви моје.
С чега мудрачеве очи муте и светачке усне блиједе?
Жено, што не можемо да те јасно видимо као прачовјек женку на сунцу, него си постала страшна визија и отров крви наше, па бјежимо пред тобом, и док мислимо да си далеко, ти бдијеш у нашим мислима, и док хоћемо у раду да те заборавимо - гле! - на свим нашим дјелима танке вијугаве линије, трагови твојих невидљивих прста.
Шта значи таласава линија вашег тијела? И та нијема, бијела, распјевана љепота коју немирно ловимо као дјеца лептира, а она нам, наизмјенце, или задаје бол или претвара у горчину?
Жене, у очима вашим сја уломак једног љепшег неба које је сјало над срећнијим створовима но што смо ми и за неке страховите катаклизме прсло у парчад.


*


Висока плава госођо из Марибора, ако Вас се јутрос - сав у радости воћњака који цвате - сјећам, вјерујте да је без горчине неиспуњене освете, јер ја сам срећно заборавио, а опраштати немам шта, јер сам и онда једнако жалио себе и Вас.
Да, у Вашем граду сам, непозната плава госпођо, сазнао како је ићи блијед, уморан и сатрвен влажним улицама, док са расвијетељених балконa пљешћу бешћутни мушкарци и окрутне жене. Од Вас сам сазнао како је везану, немоћну робу кад му пљују у лице.
То је било давно, а ја сам, ево, све срећно претурио. Али невоља редом иде; можда је каква несрећа пала и на Вашу кућу с балконом; па ми Вас је жао, јутрос, кад помислим да Вам у Вашем болу можда каткад још и наша блиједа прекорна лица муте трзав сан.


*


Епилог


Много самујеш и дуго ћутиш, сине мој, затрављен си сновима, изморен путевима духа. Лик ти је погнут и лице блиједо, дубоко спуштене вјеђе и глас као шкрипа тамничких врата. Изиђи у љетњи дан, сине мој!
- Шта си видио у љетњи дан, сине мој?
Видио сам да је земља јака и небо вјечно, а човјек слаб и кратковјек.
- Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?
Видио сам да је љубав кратка, а глад вјечна.
- Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?
Видио сам да је овај живот ствар мучна, која се састоји од неправилне измјене гријеха и несреће, да живјети значи слагати варку на варку.
- Хоћеш да усниш, сине мој?
Не, оче, идем, идем да живим.

На Дрини ћуприја | Травничка хроника | Проклета авлија | Госпођица | Омерпаша Латас | На сунчаној страни | Пут Алије Ђерзелеза | За логоровања | Мустафа Маџар | Мост на Жепи | Мара милосница | Аникина времена | Жеђ | Смрт у Синановој текији | Труп | Писмо из 1920. године | Злостављање | Прича о везировом слону | Немирна година | Јелена, жена које нема | Из Еx Ponta | Из Немира  Из Лирике | Из Знакова поред пута |  Из Свезака | Из есејистичке прозе

Из Немира


У дјетињству моме изабрао си ме и означио да идем Твојим путем. - Нису ми биле пуне четири године кад сам уснио да ми је са иконе сишао један светац, блијед и окружен цвијећем као мртвац, и предао ми распело које је њему дотежало.
И ништа ми друго ниси на пут дао.
Теби ме је завјетовала мајка моја у часу тјескобе, у једном од оних часова кад нема ниоткуд помоћи и кад су сва врата затворена, осим врата Твојих.
Ко је још видио да се мала дјеца тако опремају у свијет, са крстом сиромаштва и теретом великих завјета? А ипак, Ти си ме тако послао и са лицем оца, који се ријетко смије, строго означио пут мој.
Па као сам могао бити срећан?
И још сам био луд и самосвој, отимао сам се путу и позвању, тргао сам у страну и био сам као зло дијете које не спава код куће него бјега, нечисто, са влатима сијена на одијелу а поглед има мутан и несталан као ничије псето.
Кад Те нисам видио над собом, мислио сам да Те нема. И ништа није остало што нисам учинио да Ти се отмем, јер је мало ко љубио гријех и страшну радост као ја. Пролазио сам свијетом и ударао лијево и десно на врата туђих судбина, али сва су се редом, као по неком мучком договору, била за мене затворена. Насртао сам узалуд на врата човјекова, и послије сам дуго сједио крвавих руку, на камену.
Јер касно сам увидио да се не отварају силом.
Нисам могао схватити зашто је за мене сваки жив човјек тајна влажних трептавих очију и зашто се пред мојим корацима свака врата затварају, као на тајни знак.
А то си Ти хтио да ме одбијеш од свијета као што се дјеца од године одбијају од сисе: да им огркне и да им се огади. То си Ти, постављао своју невидљиву руку између мене и свијета, да ме онда инокосна и остављена окружиш љубављу која боли и посвећује.


Изнад побједа


Из године у годину слушам урлик о побједи а све је мање хљеба на свијету и снаге у људима, док земљом пролази лаж о побједи.
Ваша побједа има ниско чело и црвене очи. У побједника је немиран поглед. Проклето је ваше огњено побједничко вино. О, не окрепљује оно и не весели!
Бог држи руку на тјемену побијеђених а побједни је сaм и његова радост пламти и гасне. Све што је наде, утјехе и љепоте на свијету открива се очима побијеђених; победници су слијепи, дрхте и горе, и немају ништа до своје дивље пламене радости иза које остаје пепео.
Јер шта су друго данашње побједе него сутрашњи порази? У очима човјека самца нема добивених ни изгубљених битака, него у свим ратовима једнако: добивеним као и изгубљеним, једно поражено човјечанство.
Вјетрови путују и кише иду, добре и плодне, увијек једнаке,а заставе се полако растачу и цијепају; и боје блиједе и све се заборавља а човјек остаје увијек исти, погнут под болом и устрајан у раду; вену вијенци и труну заставе а остаје човјек који сије и ради и киша која му помаже. Ко ће побиједити човјека?
То је само Бог начас окренуо лице и оставио свијет у тами, а ви урлате: побједа, али побједа нема, него једна мала крвава лаж и једна велика несрећа.
Ти побједници су блиједи са великим ружним устима, а крви им је насјела на очи, али ће их постидјети једног јутра море својим миром и њиве својом светом тишином.
Све је то само кратак ружан сан, тај говор о побједама. Нема пораза ни побједа него увјек и свуда, код поражених једнако као и код побједника, напаћен и понижен човјек.

Из Лирике


У сумрак

У сумрак певају девојке. Њини су гласови меки и дахну свежином цвећа и љубави. Њина је песма блага, као кад бехар опада. Она има нешто од мојих љубави: давно, топло и лепо. Она подсећа на сарајске сумраке, кад јабланови сјају у црвену злату, као витке поносне жене.
Као румене латице засипају ме гласови. Певају девојке. Певају лепо. То личи на поздрав од старих пријатеља, на спомен онога што проживих у љубави и заносу. Оне певају, у сутон, као срећа моја да ми рупцем маше.
Али срце је моје тамно језеро, кога ништа не диже и у ком се нико не огледа.

Блага и добра месечина

Блага и добра месечина,
што пада, к0 молитве матера наших
по гробовима заборављених
милостива је утеха оних,
који нерадо под сунцем ходе.
Месечина.
Кад прожме сиви и снуждени облак
и он буде бео и леп,
ко латице дивнога цвета.
И сиви, снуждени облак!
И лицима уседелих девојака
даје лепоту заборављених ноћи,
младости снова и цвећа
и очима тужним сјај страсних
давних ашиковања.
Месечина. Мајка невољних,
сестрица оних који се воле,
улази у срца паћеника
и диже старе, сузне спомене,
к0 свеле руже из прашних књига.
Сви који много страдају
не воле обесно сунце.
Месечина. Њина је молитва сребрена
над гробовима оних
који су жалосно умрли.
Ко мирис незнана цвећа
она је болесним,
ко бледи прсти девојке
милује образе самотним,
ко ритам старих, старих песама
звони у срцу несрећних.
Блага месечина, сестрица љубави,
милосно зове себи туробне.

Лањска песма

Миришу силно бијели цв'јетови
и пада ситна киша прољетна,
ја киснем сам.
О нико не зна како је
тешко ходити сам и болестан,
без игдје иког свога,
у златно прољеће.
У срцу моме нема љубави,
у срцу мом су тавни спомени,
давни и мучни.
Силно миришу бијели цв'јетови.
Киснем. Без мира, без љубави.
Сам и жалостан.

Тама

Ја не знам куд ово иду дани моји,
ни куда воде ове ноћи моје.
Не знам.
Ни откуд магла ружна
на све што се чекало,
ни откуд немар јадни
на све што се радило,
ни заборав откуда,
жалосни на све што се љубило.
Магла.
Ко ће да ми каже ноћас, шта мени значе
лица и ствари и спомени минулих дана?
И куда иду ови дани моји
И зашто бије тамно срце моје?
Куда? Зашто?

Потонуло

Неки глас, мирис неки и једна лепа звезда не
могу, ноћас, да дигну из моје дубине све што је
било.
Ово мора да су ми попуцали сви конци, лепи
конци, танани, што везаху мене за моје Јуче.
Не држе конци. У дубини својој осећам тегобу
мртвог Лане и жалост заборава.
Од свих ружних ноћи, ово ми дође ноћ, кад
заборавих значење свега.
Па ипак мутно слутим, да све то има драге и тужне
везе са оним, што је потонуло.

Прва прољетња пјесма

Јутрос облаци небом иду, а ја слутим радости: кад процвату брда страшним сјајем њихова оружја, кад посију пламене цвјетове по пољима, кад се зачује прва труба, кад се појаве први коњаници, уморни, прашни: и попрскани пјеном као у некој старој пјесми; о радости!
Кад ће доћи краљеве војске?
Жене ткају у тишини за њих дарове, њих спомињу добри људи у молитвама, о њима пјевају дјевојке за прозорима и за њих расте цвијеће у малим вртовима. Чека спремних стотину њежности.
Кад ће доћи краљеве војске?
Облаци небом плове као војска; ја слутим дане великих дјела.
Јутрос сам видио напупалу грану.
Кад ли ће доћи краљеве војске?

Шетња

А јутрос су ме извели на сунце.
Јарболи неког брода иза зида,
пуни и добри сунчани минути,
и ништа више не видјеше очи.
Ал' само мис0 да тим истим сунцем
бљеште  и твоји обасјани пути -
и ко топљено злато очњег вида.
суза за сузом стаде да се точи.
Заклопих очи.
Мрачна и влажна, кад се вратих, бјеше
ћелија моја, а стражар са мачем
и лицем оних који неког тјеше -
мишљаше, јадан, да од сунца плачем.
[Сплит (стари затвор), 8 .ВИИИ 1914.]

1914.

У полутами и тишини
Без снова ноћи, без мира данa.
Лагано је заборављала
Моја душа у вјенцу рана.
Ал' јутрос, с првим зраком сунца
Зацвиље спомен страшним гласом
И крв запишта из свих рана:
Унијели су ми крчаг воде
И први пут сам,  са ужасом,
На мрачној води угледао
Свој лик, испијен, блијед, и зао.
(1914, Марибор)

Јутро

(Дан један празних очију и замагљена чела.)
Тога је јутра црна птица пјевала у срцу мом:
била је-била!-твоја младост
и све је прошло с њом;
не походи нас двапут радост:
Црвљиво воће брзо зре;
а сужањ не зна ни сунца ни неба
већ брзо стари и брзо мре.-
Тога је јутра златна жица препукла у срцу мом.
(1915)


М.Ц.

Остарићемо, што од бурна живота,
И смирићемо се и проти воље;
То не значи да ћемо бити „разочарани“
 -Боже, сачувај! - и носити
демонстративно „часне седине“.
Не, тек, тако, биће нам драже место крај прозора
и стишан разговор;
доживљај ће заменити сећања,
и волићемо мало одвише књиге и слике
на којима други неће моћи богзна шта да виде.
Остарићемо, дабоме, ал то је далеко.
Сада и још за дуго, воља да се
срдимо, волимо, грдимо, бурно ломимо,
свуда код људи отпор и распре изазивамо,
тугу код својих.
И у свему томе често помислим,
не без неке нежности са самим собом:
остарићемо.
Т.Ј. ако нас опет нека огњена шимера
пре времена не однесе до ђавола.
(1922)

Лепа млада жена говори

Да сам вода текућица
У којој многи жеђу гасе,
И сваки одлази задовољан, чист и умивен,
Са својом срећом јединственом
Којој на свету нема равне.
Да сам пиће, силовито и радосно,
Које пију другари по крчмама,
Тражећи срећу у осмејку и заборав у певању.
Да им ја жеље остварујем, и најлуђе и најсмелије,
Помамним шумом ноћних сати, густим димом теревенке.
Да сам отров, муњевит и непознат,
Пиће за оне који не могу
Да сачекају залазак сунца,
Да сечем живот у корену, брже од муње,
Да мисли, бића и светове
Бришем нетрагом заборава.
(Београд, 1937)

Корачам још као да идем...

Корачам још као да идем
нечем у сусрет, гледам и мислим,
а преда мном су све саме неминовности,
без излаза, без одлагања.
Камен који може само
Да тоне.
Завеса која се свега једном спушта,
а никад не диже.
Прича о птици за коју се зна једино
Да је одлетела.
Живота нема, смрт не долази.
Несхватљива, дуга, неподношљиво дуга,
Људска судбина.
(Београд, мај 1968)

Све више, све ближe

Видик се тањи, бива светлији
И, од светлости, све више - непрозиран.
Све брже и ближе долази тренутак
Кад неће више ни бити видика,
Јер неће бити ни очију
Које га гледају.
(1970)

Крај

Септембар,
Скупоцена нагнута чаша
Којој ивицу вино кваси.
Срце бије све јаче, све дубље,
Крв је немирна, јер предосећа
Оно што доноси плодна јесен:
Одлазак, нестанак, крај.
(1970)

Ни богова ни молитава...

Ни богова ни молитава!
Па ипак бива понекад да чујем
Нешто као молитвен шапат у себи.
То се моја стара и вечно жива жеља
Јавља однекуд из дубина
И тихим гласом тражи мало места
У неком од бескрајних вртова рајских,
Где бих најпосле нашао оно
Што сам одувек узалуд тражио овде:
Ширину и пространство, отворен видик,
Мало слободна даха.
(Београд, 1973)

Из Знакова поред пута


*


Зашто балканске земље не могу да уђу у круг просвећеног света, чак ни преко својих најбољих и најдаровитијих представника? Одговор није једноставан. Али чини ми се да је један од разлога одсуство поштовања човека, његовог пуног достојанства и пуне унутарње слободе, и то безусловног и доследног поштовања. То је наша велика слабост и у том погледу сви ми често и несвесно грешимо.
Ту школу нисмо још прошли и тај наук потпуно изучили. Тај недостатк ми свуда носимо са собом као неки источни грех нашег порекла и печат мање вредности који се на да сакрити.
О томе би требало говорити и на томе радити.


*


Над Београдом сунце сија као да никад неће заћи. Али кад стане да залази, у ове јесење дане, гаси се као жеравка у води. Изгледа ми као да не залази сунце само, него и земља с њим. Потоне заједно са сунцем и модра горска коса у даљини, а затим почне да се губи и сремска равница, да се савија као насликано платно.
Савијају ћилим. Свршена представа.
Тренутна илузија која прође не остављајући трага, као неразумљива језа уз кичму.
У мом раном детињству једна од највећих и најлепших сензација била је прва циркуска представа на коју су ме одвели. Само и ту је био један тренутак страха и плача.
Кад су после прве сцене, акробација и шала, почели да савијају ћилим и припремају место за идућу сцену, дете је ударило у плач. Молило је старије да не дозволе да се смота лепи велики ћилим који му је изгледао простран и шарен као рајска ливада и да се не прекида дивна игра акробата и кловна. Узалуд су га умиривали да је то само прва тачка, да се игра наставља и да има још много лепших ствари које долазе. Дете је плакало горко и гласно и умирило се тек кад су се појавили коњи и беле мазге са прапорцима и плавим врпцама уплетеним у гриву. И док се, задивљено, поново смејало, сузе су му се саме сушиле на лицу.
Сунце је давно зашло. Тренутна илузија ишчезла. Опет се појављују знани, непомични видици. Равница се мрачи и постаје крута, са одсеченом цртом на хоризонту. Београд пали своје светлости до у бескрај и изгледа као играчка за дивове.


*


- Кажу да постоји негде место правог суда и пуне истине. Ту се сазнаје и објављује све што је међу људима било скривено и тајно, казује све што је остало прећутано и неречено, исправља све што је икад било наопако и криво, враћа све што је утајено или отето, досипа оном коме је закинуто, одасипа тамо где се пресипало. Ту се питање људског постојања право поставља и - уколико то зависи од човека - до краја решава. То је место где истина сја као сунце које не залази, где правда царује.
-Ах, па то је лепше од свих сниваних рајева и утопија! Може ли бити да такво место заиста постоји? Ако постоји, може ли се знати где је и како се долази до њега?
-Може. Оно је међу нама, овде где сада стојимо.
-?!?
- Да! Буди храбар, искрен и постојан, човекољубив, разуман и праведан - и оно ће бити свуда где твоја нога ступи и твоја реч одјекне.  


*


Оно што је вредело нешто у мени и на мени било је редовито изван моје воље и мога знања и сазнања. Оно што сам био, хотећи да то будем, такво је да у већини случајева, не вреди много, а понекад чак не служи на част ни мом карактеру ни мојој памети, и боље би било да није никад ни било, или да се бар може заборавити, кад се већ не може избрисати.
Тако ми се понекад чини да је код самог постанка мог духа и карактера учињена грешка коју ништа више не може поправити.
Ко сам ја који делам и живим на своју бруку и на своју штету, а ко је онај други који, не познавајући себе, живи у истој кожи са мном, стидећи се свог нераздвојног парњака.


*


Време је да се пење, да се напредује за степеницу више, иако ни претходна степеница није још потпуно освојена ни утврђена како треба. Говорити мало, не говорити зло, глупо, површно ни узалудно, или чак не говорити уопште. Све су то степенице на путу личног напретка и усавршавања које у току живота, као терен у рату, освајамо, губимо и поново освајамо. С годинама, тачније речено са старошћу, која наступа полако и тихо као сумрак на земљу, крв хладни, нагони одумиру, савлађујемо се и обуздавамо лакше, тако да и без своје велике заслуге говоримо мање, можда разумније и човечније. Али то није довољно. Време је да се пређе на постизавање вишег степена, а то је: унутарње ћутање. Шта вреди што мудро држимо језик за зубима, ако у нама још све ври од оштрих судова и брзоплетих реплика које не покрећу наш језик и не прелазе преко усана, али потресају и парају нашу унутрашњост? Често могу да се виде такви старци који смирено и преподобно ћуте, али им се у погледу и подрхтавању усница јавља понекад одраз унутарњих кивних и злоћудних монолога и дијалога.
Било је време да већ научимо да у себи ћутимо. Све нас позива на то. Природа сама нам помаже у томе. Време је, јер иначе ће нам се десити да до краја зло живимо и, на крају, ружно умремо. А то је страшно.


*


Кад почнемо да се питамо шта ћемо са својим животом (код неких се то питање поставља и у млађим годинама, а код већине са првим појавама старења), то је знак да силазимо са правог пута и да живот не зна шта ће са нама. Јер, не живимо ми живот, као што у својој слепој егоцентричности мислимо, него живот употребљава нас, управља нама и одбацује нас кад више не можемо да послужимо његовим нама непознатим циљевима.
После тога ми још „живимо“ неко време, али само по инерцији, крећући се сопственим погонским средствима, док нас тај живот не склони са писте као сметњу свом живом саобраћају.
Дешава се, нарочито на путовањима и кад останем дуже сам, да изгубим рачун о времену и о себи у њему, да ми посве нестане утврђено осећање времена, као што човеку нестаје даха, да губим брзину и падам као мртав предмет, сопственом тежином. Тада се губи најпре сећање, па свест о себи и својим димензијама, плановима, дужностима и потребама, нагло слаби воља и одлива се снага од нас.
У том стању, кад би потрајало, не би се могло живети ни онолико колико човек може издржати без воде или без хране, јер од њега постаје живо ништа које се губи у општем, безименом постојању.


*


Чини ми се кад би људи знали, колико је за мене напор био живети, опростили би ми лакше све зло што сам починио и све добро што сам пропустио да учиним, и још би им остало мало осећања да ме пожале.


*


Будите неповерљиви према себе, својим осећањима и расположењима. Будите неповерљиви према себи па нећете имати потребе да будете претерано неповерљиви према целом осталом свету. А тиме ћете бити бољи, праведнији, свима пријатнији, и сами себи лакши. Чим осетите општу зловољу према свету и неповерење према људима, више него што је то разумно оправдано и потребно, одмах будите на опрезу, али према самом себи, и обратите пажњу на своју унутрашњост, јер то је најбољи знак да у нешто вама није у реду.


*


Кад нисам очајан, ја не ваљам ништа.


*


Кад људи почну да старе, све ради против њих, не само време, њихов главни непријатељ, него све у њима и око њих. Њихово тело упорно, самоубилачки лучи све нове отрове који им загорчавају и скраћују дане живота. Њихов дух се слепо одупире свему што обнавља, подмлађује или бар одржава у снази и свежини, а напротив, таложи и развија у себи све оно што замрачује видике и смањује животну радост.
Као да то није довољно, по неком чудном и парадоксалном правилу, у остарелом човеку се, упоредо са опадањем свих снага, смањивањем могућности и сужавањем изгледа, јавља одједном претерана жеља за савршенством у свему, а као последица те луде жеље: незадовољство самим собом и (још више) другима, зловоља, безнадежност и очајање. Расту сумње и хладноћа у односу са људима,  а у исто време све већа бива потреба за тим истим људима, за топлином, поверењем, чистотом и оданошћу.


*


Не, никад ми не заборавимо земљу женског тела и чулне љубави. На жалост. Остане нешто, али нешто што није ништа: непотпуно сећање и несавршен заборав. И ми се осећамо као човек који је некад знао један језик и говорио течно, па га заборавио с временом тако да му ретко само поједина реч искрсне у сећању, и подсети га нејасно на времена кад је живео у оној земљи и говорио тај језик.


*


У ствари, сваки мост представља један груб и још за земљу везани почетак човековог напора да оствари свој сан о савлађивању земљине теже, па затим о летењу, да би се тако овладало светом и да би човек заузео боље место на земљи коју гази и у васиони која га окружује.


*


Да би се створило једно уметничко дело потребан је огроман рад маште. И тај напор не треба просуђивати само по ономе што је остварено и успело него и по ономе што је неуспело и одбачено приликом рада и што ће нама читаоцима и гледаоцима заувек остати непознато. Кад се помисли на све то, човек се пита како писац може издржати такав позив. Како му у рукама не експлодира оруђе којим се служи и не убије њега самог уместо да ствара по његовој вољи. Али изгледа да су они који раде такве опасне послове заштићени управо тиме што живе у унутрашњости догађаја, у самом срцу опасности.


*


У сваком времену важе као добри и велики писци они који најбоље умеју да пишу за своје време, за људе свога времена и њихова схватања и расположења. Али врло је вероватно да ће у будућности као прави писци остати само они који су умели да дају најбољу слику свога времена и људи и схватања у њему. И то без обзира на сва пролазна схватања и тренутна расположења.


*


Читајући добре писце, дешавају се пред нама чуда. Често на почетку неке реченице, кад видимо како се помаља једна мисао, ми застанемо задивљени и уплашени. И са неверицом се питамо: „Је ли могућно? Хоће ли се то што наслућујемо заиста десити? Је ли ово заиста она иста мисао коју смо и ми, не једном, наслутили при додиру наше свести са светом око нас, скривани део наше унутарње стварности? Зар има још неко да је ово овако видео и осетио?“
А кад, прочитавши до краја, видимо да је заиста тако, ми остајемо над том реченицом замишљени, захвални и срећни, јер нам је пао у део највећи дар који читање може да нам пружи: осетили смо да нисмо сами никад, ни у најтежим ни у најлепшим тренуцима, ни у својим најгорчим недоумицама, ни у најсмелијим закључцима, него да смо повезани са другим људима многоструким и тајним везама које и не слутимо, а које нам „наш“ писац открива.
То је спасоносно.


*


Пре подне радим свеж и чио. Пречитавам оно што је написано, бришем и попуњавам, настављам тамо где сам стао, мирно и само са мањим оклевањима. Све је јасно и прегледно. Отварају се преда мном перспективе и путеви којима треба само кренути. Све тęжи напред и слути на добро, иако не тако брзо као што бих хтео.
Али чим прође прва половина дана, моји планови постају мање јасни, пут се губи. Кад се запали светлост, све се збрка и потамни. Ноћ има своје путеве и захтеве. Мој рад лежи преда мном као ствар коју први пут гледам. Не могу да поимим ни оно што сам тога дана до подне написао, а камоли да видим даље напред.
А сутрадан ујутру, чим отворим очи, почињем да проналазим и сређујем оно што је мрак био прекрио. И све је опет познато и разумљиво. Радим и напредујем, час брже, час спорије, све до после подне. А тада се јучерашња игра понавља.


*

Из Свезака


За приповетку
Један од знакова њихове слабости, то је њихова потреба да се мере и упоређују са другима.


*


Знакови
Кућа у којој станујем носи много ожиљака од бомбардовања 1941. г. и 1944.г. па из шестодневне уличне борбе 1944.г. Изнад мога прозора има једно удубљење у величини мушкарчеве песнице, то је траг танког немачког топовског метка од 20 мм. У тој округлој удубини врапци су ове године савили гнездо. Посматрао сам их како су одлазили, долазили, сваки пут са сламком или неким влакном у кљуну, док нису сву ту удубину „тапацирали“ меком и топлом стељом која на крајевима повирује напоље. Још раде нешто унутра.


*


За приповетку
Карактеристичан део лепоте женског тела је - врат. Код младих и лепо грађених жена врат је монолитан сам по себи и у исто време без видљивог прелаза повезан и сједињен са главом и грудним кошем. То статуарно јединство чини велику и нарочиту драж тела; оно је битна ознака младости. С годинама, тело почиње да се рачва, веза између појединих мускула и костију почиње да се наслућује, па да бива видљива. И сам врат није више онако сливен из једног комада, као што је био; почињу да се оцртавају, нарочито код покрета, мишићи и тетиве, а ако с годинама наступе неке наслаге сала и кружне боре и превоји на кожи, то је већ крај лепоте.


*


За писца
Ниједна ствар, ниједан положај човека или појаву у природи не треба описивати као усамљене и издвојене. Код описа мора треба у нашој свести да је увек присутно, дубоко потиснуто и невидљиво али присутно - копно, код описа бола - задовољство, код зла - добро. Укратко: невидљиви опоситум. Само тада ће у нашем причању описивани предмет бити заиста и у пуној мери оно што јест, потпун, стваран и жив.
Али исто тако важи и обрнуто од тога: у опису самом описивани предмет треба да је издвојен и апсолутан у свом постојању и писац цео са свим што уме, зна и може сав у њему, искључиво посвећен њему.
То изгледа противречно, али уметност је основана на тој привидној противречности и живи од ње.
Писац је у томе сличан лекару. Код сваког појединог случаја лекар је сав у њему, са болешћу и болесником као својим јединим видиком, али и са свим искуствима и са здрављем као циљем - опоситом у себи.


*


Дипломатија
Чини ми се да у дипломатској служби свих земаља има, више него и уједној другој, „промашених људи“, људи који су погрешили врата па сада нико не може да их изведе а они не умеју да нађу излаз и да се врате. У другим струкама такав „залутао“ човек остаје непримећен, пева у хору, не помаже али и не квари, па се његов глас и његов слух и не могу проценити. У дипломатској служби прилике присиле већину људи да морају пре или после да иступе самостално и да покажу какви су и шта умеју.
Нисам прочитао много од оног што је писано о дипломатском позиву, али све што сам прочитао изгледало ми је површно и недовољно. Ја бих био у великој неприлици кад бих морао да дам одређену дефиницију и битне карактеристике тога позива. Само на негативан начин могао бих да кажем нешто о њему. И само на основу искуства.
Не само да дипломатија „није за сваког“ него се може слободно рећи да је мали број људи који заиста имају дара и звања за тај посао. Наравно, много је теже рећи какви би требало да буду ти људи. Но, покушајмо.
То су људи добре али једноставне памети, људи упрошћене и ограничене осетљивости и хладна срца, али не и лишени срца и без сваке осетљивости; способни за претварање, али незатворени и тајанствени, још мање подли, снажни, али не груби; брзи и одлучни, али не преки и брзоплети; стварни, трезвени, али не и суви и досадни. Они треба да знају доста, али на том што знају не смеју да се виде трагови учења и педантерије, а својим знањем треба да пријатно изненаде па можда и задиве оног са ким говоре, али да га никад не збуне, не увреде и не постиде њиме. Исто тако је и са њиховом храброшћу; треба да имају, и да је сигурна и добра, али да је испољавају само у крајњем случају и да је носе као што се носи оружје за који сви знају да га имате, али га не показујете. Морају да имају и маште, али само у одређеној количини, колико да човек види сваку ствар са свих страна и са свима њеним могућностима и непосредним последицама; све што је више од тога опасно је по њих и штетно по службу коју врше.
Ко да утврди и поброји шта све морају да имају они који хоће да се посвете тој служби? Треба бити многострук и једноставан. Не бити личан, али бити природно поносан, чак и горд понекад: не презирати ситнице (нипошто, и ни у чему!) али умети се задржати негде на границама ситничавости и педантерије; бити свестан у свему, али без претеране ревности [довде] ценити тренутак и увек се користити њиме, али умети оставити времену да врши своје дејство; [убачено]: имати многа и разноврсна интересовања за људе, предмете, уметности, игре, и разоноде, али се не препустити страсти ни присности у којој човек заборавља потпуно себе [довде]; бити мало човек, али не бити никад нечовек; бити спреман на све и способан за све, али не бити бездушник ни чудовиште. То у ствари значи: живети стално на два плана, на личном, човечанском и на службеном, нељудском, али никад ничим не показати и ником не одавати на ком се плану у том тренутку налазите, или још боље: ни сам не бити потпуно свестан тога, што је најсигурнији начин да се нећете одати.
Укратко, треба бити човек нарочите врсте а нимало не личити на то, него увек и у свему имати изглед обичног, просечног човека. Стотину способности треба имати, али строго и на сто начина дозираних. Уопште би се за ту врсту људи могло казати да је њихова способност више у добром и правилном сразмеру између разних особина него у вредности тих самих. Отприлике тако да свака поједина од њихових особина буде осредња а целина коју оне чине да буде оригиналана и изнад осредњости.
И још много тога има што би у тој служби требало имати и - не имати. Све што је о њој речено и што би се још могло рећи може бити мање или више тачно, али погрешно би било мислити да је то довољно и [да] се она да кратко и просто, за свагда и за све и свакога дефинисати. Али једно је сигурно: ко нема барем неке главне од побројаних особина ни барем у основи свога темперамента, карактера и васпитања и ко није способан да их у току рада развије и практички примени - за тога је боље да никад не улази у такву службу. [убачено]: А међутим управо та служба има своје спољне, сјајне стране којима привлачи и вара људе. Стога у њој има више него и у једној другој служби људи који су погрешили врата, па сада нико не може да их изведе напоље, а они сами не умеју да неђу излаз и да се врате. То је велика невоља и за службу и за њих лично. [довде] Погрешка у избору звања плаћа се у свим службама, али нигде тако скупо и тешко као у дипломатији. У другим струкама какав залутао човек може да се изгуби у множини и остане непримећен, да пева у хору у ком не помаже али и не квари, па се његов глас и његов слух и не могу проценити. У дипломатској служби прилике присиле човека да мора пре или после да иступи самостално и да покаже какав је и шта уме. Ко тај испит не положи постаје и смешна и жалосна фигура у служби за коју није а које више не може да се ослободи, олупина која још дуго и даље плови. То трује живот и подрива душу и ствара несрећнике нарочите врсте. Од њих та необична и необично тешка струка која и у најповољнијем случају троши и деформише човека, ствара настране људе, мизантропе и кандидате за самоубице.
Тако изгледа ствар приказана у схеми, али разуме се да је та схема помало вештачка и да ни овде нема много честих и изразитих типова успелих и неуспелих дипломата, а има читава скала оних који се крећу између те две крајности. Полууспелих, за четвртину успелих. Таквих који су после првих неуспеха имали снаге или вештине или среће да не потону и да нађу своје место. И обрнуто, таквих који су имали сјајан почетак али нису успели да се одрже и сада живе од своје раније славе и у сенци неког скромног места чекају срећну прилику која се не јавља.
И све то врви и креће се у непрестаној утакмици и трци за успехом и признањем, у страху од професионалне недаће, зависити из зла случаја који вреба. Јер у тој служби која изгледа униформисана и укроћена као ниједна друга нема ничег сталног ни извесног него човек иде као кроз маглу у којој светлост која повремено просијава више збуњује и вара очи него што показује пут и омогућује човеку да се снађе.

 

Из есејистичке прозе

   

Мостови


Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији, јер општији, од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно и зло.
Велики камени мостови, сведоци ишчезлих епоха кад се другојачије живело, мислило и градило, сиви или зарудели од ветра и кише, често окрзани на оштро резаним ћошковима, а у њиховим саставцима и неприметним пукотинама расте танка трава или се гнезде птице. Танки железни мостови, затегнути од једне обале до друге као жице, што дрхте и звуче од сваког воза кад пројури; они још као да чекају свој последњи облик и своје савршенство, а лепота њихових линија откриће се потпуно очима наших унука. Дрвени мостови на уласку у босанске варошице чије изглодане греде поигравају и звече под копитама сеоских коња као дашчице ксилофона. И, најпосле, они сасвим мали мостићи у планинама, у ствари једно овеће дрво или два прикована једно уз друго, пребачени преко неког горског потока који би без њих био непрелазан. По два пута у години горска бујица односи, кад надође, та брвна, а сељаци слепо упорни као мрави, секу, тешу и постављају нова. Зато се уз те планинске потоке, у затокама међу стенама, виде често ти бивши мостови; леже и труну као и остало дрво наплављено ту случајем, али та затесана брвна, осуђена на огањ или труљење, издвајају се од осталог наноса и подсећају још сада на циљ коме су служила.
Сви су они у суштини једно и подједнако вредни наше пажње, јер показују место на коме је човек наишао на запреку и није застао пред њом, него је савладао и премостио како је могао, према свом схватању, укусу, и приликама којима је био окружен.
И кад мислим на мостове, у сећању ми искрсавају не они преко којих сам највише прелазио, него они који су највише задржали и занели моју пажњу и мој дух.
Пре свега, сарајевски мостови. На Миљацки, чије је корито кичма Сарајева, они су као камени пршљенови. Видим их јасно и бројим редом. Знам им лукове, памтим ограде. Међу њима и један који носи судбинско име једног младића, мален али сталан, увучен у се као добра и ћутљива тврђава која не зна за предају или издају. Затим, мостови које сам видео на путовањима, ношу из воза, танки и бели као привиђења. Камени мостови у Шпанији, зарасли у бршљен и замишљени над сопствено сликом у тамној води . Дрвени мостови по Швајцарској, покривени кровом због великих снегова, личе  на дугачке амбаре и искићени су изнутра сликама светитеља или чудесних догађаја, као капеле. Фантастични мостови у Турској, постављени отприлике, чувани и одржавани судбином. Римски мостови у јужној Италији, од бела камена, са којих је време одбило све што се могло одбити, а поред којих већ стотину година води неки нов мост, али они стоје још једнако, као скелети на стражи.
Тако, свуда на свету, где год се моја мисао крене или стане, наилази на верне и ћутљиве мостове као на вечиту и вечно незасићену људску жељу да се повеже, измири и споји све што искрсне пред нашим духом, очима и ногама, да не буде дељња, противности ни растанка.
Тако исто у сновима и произвољној игри маште. Слушајући најгорчу и најлепшу музику коју сам икада чуо, одједном ми се указа камени мост, пресечен по половини, а изломљене стране прекинутог лука болно теже једна ка другој, и последњим напором показују једну могућну линију лука који је нестао. То је верност и узвишена непомирљивост лепоте, која поред себе допушта једну једину могућност: непостојање.
Напослетку, све чим се овај наш живот казује – мисли, напори, погледи, осмеси, речи, уздаси – све то тежи ка другој обали, којој се управља као циљу, и на којој тек добива свој прави смисао. Све то има нешто да савлада и премости: неред, смрт или несмисао.  Јер, све је прелаз, мост чији се крајеви губе у бесконачности, а према ком су сви земни мостови само дечије играчке, бледи симболи. А сва је наша нада с оне стране.   

О причи и причању


У извршавању својих високих задатака, Нобелов комитет Шведске академије решио је овог пута да писца једне, као што се каже, мале земље одликује Нобеловом наградом која, мерена међународним размерама, значи високо признање. Нека ми је допуштено да, примајући то признање, кажем неколико речи о тој земљи и додам неколико општих разматрања у вези са приповедачким делом које сте изволели наградити.
Моја домовина је заиста „мала земља међу световима“, како је рако један наш писац, и то је земља која у брзим етапама, по цену великих жртава и изузетних напора, настоји да на свим подручјима, па и на културном, надокнади оно што јој је необично бурна и тешка прошлост ускратила. Својим признањем ви сте бацили сноп светлости на књижевност те земље и тако привукли пажњу света на њене културне напоре, и то управо у време кад је наша књижевност низом нових имена и оригиналних дела почела да продире у свет, у оправданој тежњи да светској књижевности и она да свој одговарајући прилог. Ваше признање једном од књижевника те земље значи несумњиво охрабрење том продирању. Стога нас оно обавезује на захвалност, и ја сам срећан што вам у овом тренутку и са овог места, не само у своје име него и у име књижевности којој припадам, могу ту захвалност једноставно али искрено да изразим.
Нешто тежи и сложенији је други део мог задатка: да кажем неколико речи у вези са приповедачким делом писца коме сте указали част својом наградом.
Али кад је у питању писац и његово дело, зар не изгледа помало као неправда да се од оног који је створио неко уметничко дело, поред тога што нам је дао своју креацију, дакле део себе, очекује да каже нешто и о себи и о том делу? Има нас који смо више склони да на творце уметничких дела гледамо било као на неме, одсутне савременике, било као на славне покојнике, и који смо мишљења да је говор уметничких дела чистији и јаснији ако се не меша са живим гласом његовог ствараоца. Такво схватање није ни усамљено ни ново. Још Монтескије је тврдио да „писци нису добре судије својих дела“. Са дивљењем и разумевањем сам некад прочитао Гетеово правило: „Уметниково је да ствара а не да говори!“ Као што сам много година доцније са узбуђењем наишао на исту мисао, сјајно изражену, код непрежаљеног Албера Камија.
Стога бих желео да тежиште овог кратког излагања поставим, као што је по мом мишљењу право и умесно, на разматрање о причи и причању уопште. На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече и даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича смо себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања. Или можда приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели или, оборени пре времена од живота-крвника, нису стигли да се изразе? Или то приповедач можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би заварало свој страх? Или је циљ тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми , у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо; тако да често тек из речи доброг приповедача сазнамо шта смо учинили а шта пропустили, шта би требало чинити а шта не. Можда је у тим причањима, усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих бар могао наслутити, ако не сазнати смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађује прошлост или садашњост.
Кад је реч о приповедању које има за предмет прошлост, треба напоменути да има схватања према којима би писати о прошлости требало да значи пренебрегнути садашњицу и донекле окренути леђа животу. Мислим да се писци историјских приповедака и романа не би сложили са тим и да би пре били склони да признају да сами стварно и не знају како ни када се пребацују из оног што се зове садашњост, у оно што сматрамо прошлошћу, да са лакоћом као у сну, прелазе прагове столећа. Најпосле, зар се у прошлости као и у садашњости не суочавамо са сличним појавама и истим проблемима? Бити човек, рођен без свог знање и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек.
Тако, и с оне стране црте која произвољно дели прошлост од садашњости писац сусреће ту исту човекову судбину коју он мора уочити и што боље разумети, поистоветити се са њом, и својим дахом и својом крвљу је грејати, док не постане живо ткање приче коју он жели да саопшти читаоцима, и то што лепше, што једноставније, и што убедљивије.
Како да се то постигне, којим начином и којим путевима? Једни то постижу слободним и неограниченим размахом маште други дугим и пажљивим проучавањерм историјских података и друштвених појава, једни понирањем у суштину и смисао минулих епоха,  а други са каприциозном и веселом лакоћом као онај плодни француски романсијер који је говорио: „Шта је историја? Клин о који ја вешам своје романе.“ Укратко сто начина и путева може постојати којима писац долази до свога дела, али једино што је важно и пресудно, то је дело само.
Писац историјских романа могао би на своје дело да стави као натпис и као једино објашњење свега, и то свима и једном заувек, древне речи: „Cogitivi dies antiquos et annos aeteornos in mente habui.“ (Размишљао сам о древним данима и сећао се година вечности.)
Па и без икаквог натписа, његово дело као такво говори то исто.
Али, на крају крајева, све су то пистања технике, методе, обичаја. Све је то мање или више занимљива игра духа поводом једног дела и око њега. Није уопште толико важно да ли један приповедач описује садашњост или прошлост, или се смело залеће у будућност; оно што је при том главно, то је дух којим је надахнута његова прича, она основна порука коју људима казује његово дело. А о томе, наравно, нема и не може бити прописа ни правила. Свак прича своју причу по својој унутарњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности и схватања и снази својих изражајних могућности; свак сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича. Али допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни затрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или на други начин не служе човеку и човечности. То је оно што је битно. И то је оно што сам сматрао за добро да истакнем у овом свом кратком пригодном разматрању које ћу, ако ми допустите, завршити као што сам и почео: са изразом дубоке и искрене захвалности.