Песме

Приказ

Sta sanjam i sta mi se dogadja

Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак“ и „Блага и добра месечина“, објављеним у Босанској вили 1911. године. Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика који је издало Друштво хрватских књижевника у Загребу, објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма“, „Строфе у ноћи“, „Тама“, „Потонуло“, „Јадни немир“ и „Ноћ црвених звијезда“). Прву књигу стихова у прози – Ex Ponto – Андрић је објавио 1918. године, у Загребу, а збирку Немири штампао је у Београду 1920. године. Његове лирске песме  које за живота нису сабране у књигу, објављене су постхумно, 1976. Године, у Београду, под називом Шта сањам и шта ми се догађа.

Стварајући почетком века, Андрић се својом поезијом приближава неколиким песничким школама, али ће најуочљивији и најјаснији бити утицаји експресионистичке поетике, пре свега на изражајном плану: разара се правилна структура везаног стиха и строфе. Андрић, међутим, не разбија сасвим логичку структуру језика, већ од песме тражи да проговори смислом. Слободан стих без риме, одбацивање строге архитектонике сонетске форме, показали су се као најпогоднији за спонтано и интуитивно пулсирање мисли. У поезију се уносе јасна и непосредна значења, а песма се не пише да збуњује, већ да казује, да слика.

Карактеристичан младалачки немир са траговима меланхоличне јадиковке својствен је Андрићевим раним стиховима. Контемплативна расположења, горчина и суморни тонови биће једна од константи Андрићеве лирике. Песник је усамљен, нејак и збуњен непредвидивим и тешким животом, разнежено наднесен над собом. У Андрићевој поезији писаној пре Првог светског рата, као ни у поезији већине припадника његове генерације, нема наговештаја историјске буре која ће изменити лице света. Младобосански побуњеник, борац за национално ослобођење и уједињење, у својој поезији само је трагична јединка бачена да трпи „бесмислени терор прилика и ствари“.

 

Ex Ponto

Приказ

Ex PontoУ Ex Pontu (1918), раном Андрићевом делу, названом „разговори с душом“ (Нико Бартуловић), стилизовано је лично искуство у настојању да му се, у лирској сентенци, придода значење филозофско-поетске истине, а да при том задржи фабулативно-наративну основу, на основу које би се могла реконструисати стања једног заточеника. Та књига песама у прози разврстана је у три циклуса: први има 26, други 25, а трећи 88 текстова, уз завршни „Епилог“. У страсном лирском монологу, песник се обрачунава са собом, покушава да у тамничким бдењима разреши унутрашњу драму и ослободи се трауме изазване утамничењем. Неправедан пад иза решетака у други, суров и мучан свет, где је жртва „на сухом уклетом спруду“, доводи песника у стање да поставља важна егзистенцијлна питања и грозничаво размишља о свету и месту појединца у његовим трагичним оквирима.

Немири

Приказ

NemiriИ књига Немири (1920) настаје делом у затвору и интернацији. Као и Ex Ponto, и то дело је исповедног карактера, с тим што су аутобиографски елементи замаскирани или поетски транформисани. Три циклуса који чине књигу – „Немир од вијека“, „Немир дана“ и „Брегови“ – представљају три  битна односа субјекта према фундаменталним људским могућностима. У делу се јавља и реска социјална нота. Песник сетних и меланхоличних расположења, који својим дотадашњим стиховима поставља питања суштине и смисла пролазнога живота, буди се наједном као борац за социјалну правду. Поред мрачног, интровертованог, самозагледаног Андрића, у делу се појављује један борбени, активистички Андрић, окренут свету.