Песме

Приказ

Sta sanjam i sta mi se dogadja

Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак“ и „Блага и добра месечина“, објављеним у Босанској вили 1911. године. Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика који је издало Друштво хрватских књижевника у Загребу, објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма“, „Строфе у ноћи“, „Тама“, „Потонуло“, „Јадни немир“ и „Ноћ црвених звијезда“). Прву књигу стихова у прози – Ex Ponto – Андрић је објавио 1918. године, у Загребу, а збирку Немири штампао је у Београду 1920. године. Његове лирске песме  које за живота нису сабране у књигу, објављене су постхумно, 1976. Године, у Београду, под називом Шта сањам и шта ми се догађа.

Стварајући почетком века, Андрић се својом поезијом приближава неколиким песничким школама, али ће најуочљивији и најјаснији бити утицаји експресионистичке поетике, пре свега на изражајном плану: разара се правилна структура везаног стиха и строфе. Андрић, међутим, не разбија сасвим логичку структуру језика, већ од песме тражи да проговори смислом. Слободан стих без риме, одбацивање строге архитектонике сонетске форме, показали су се као најпогоднији за спонтано и интуитивно пулсирање мисли. У поезију се уносе јасна и непосредна значења, а песма се не пише да збуњује, већ да казује, да слика.

Карактеристичан младалачки немир са траговима меланхоличне јадиковке својствен је Андрићевим раним стиховима. Контемплативна расположења, горчина и суморни тонови биће једна од константи Андрићеве лирике. Песник је усамљен, нејак и збуњен непредвидивим и тешким животом, разнежено наднесен над собом. У Андрићевој поезији писаној пре Првог светског рата, као ни у поезији већине припадника његове генерације, нема наговештаја историјске буре која ће изменити лице света. Младобосански побуњеник, борац за национално ослобођење и уједињење, у својој поезији само је трагична јединка бачена да трпи „бесмислени терор прилика и ствари“.