Злостављање

Приказ


 
„Злостављање“ је Андрићева прича из савременог градског живота. Написана је у трећем лицу. Први пут је објављена 1946. године. Почиње ретроспекцијом, завршном сликом једног мучног брачног случаја. Сви се изјашњавају против Анице Марковић која је својевољно и без видног разлога напустила мужа, трговца Андрију Зерековића. Суд потврђује њену кривицу. Као „побегуља“, Аница је прокажена од свих, чак и од сопственог оца. Живи анонимним и неугледним, усамљеничким животом. Нико, осим приповедача и ње не зна зашто је изабрала такав живот, напустивши привидно узоран грађански брак. И о томе је прича. Аница је пореклом из не баш богате, али честите малограђанске породице, најстарија кћи. Рано је остала без мајке, па је преузела старање о домаћинству и почела да удаје млађе сестре. Када се чинило да ће сама заувек остати неудата, појавио се угледни трговац Андрија Зерековић и запросио је, са осећањем да чини добро и велико дело. Из сиромаштва родног дома Аница удајом улази у богату кућу која је, вели приповедач, историја једне успешне трговачке каријере, од скромних почетака до зенита. Андрија се богатио захваљујући својој „вештини, скромности и понизности“. Купио је велику кући, проширио послове и тек тада се оженио Аницом. Брак је испочетка изгледао савршен. Аница је засјала у пунум сјају, а Андрија први пут у животу никако није могао до краја да израчуна шта ме је све и колико доброга донела та жена. Она је била стасита лепотица, скромна у свему, а он је био „савршен тип ружног човека“ којему је женидба донела истинско самопoуздање али и отворила у њему једну притајену предиспозицију. Постао је самољубив преко сваке мере и отуда се развила његова потреба да се пред женом представља стоструко већим него што јесте, да према својој вољи, само пред њом, уређује свет. Та се самохвала временом претворила у вербалну тортуру, а затим у чисту Аничину мору. Надмени егоцентризам једног успешног трговца четкама који себе види у историјским улогама временом постаје све неподношљивији. Њихови брачни односи потпуно су нестали, газда Андрија постао је сâм себи довољан, а Аница је сведена на биће које трпи и принудно слуша. Ноћу не може да спава. Једино време које има за себе су тренуци пре или после буђења. И њих је газда Андрија узурпирао. „Јер његова страст да својој жени прича и пред њом глуми, све је више расла, а часови после вечере нису му више били довољни. Све се чешће дешавало да газда Андрија, одушевљен и узбуђен сопственим причањем, продужи да говори још и код женине постеље.“ То се понавља годинама и у Аници расте као неподношљива мучнина. У својим причама Андрија је све већи и већи, и Аница постепено почиње да размишља „како би и дивно и страшно било напустити ову кућу и овога човека“. Андрија постаје чудовиште, а Аница се крај њега научила тешкој вештини самосавлађивања. Мислила је да тако, огуглала, може довека проводити живот, у трпљењу, крај свога распомамљеног мужа, а онда је, у трећој години брака, дошло једно вече у којем се пробудио њен још неугасли девојачки немир. Помислила је шта је још све чека ако настави да се повинује мужевљевом егоманијачком мучењу, па је спаковала најнужније ствари у свој мали кофер и тихо и нечујно отишла из стана. Прича „Злостављање“ један је од врхунаца Андрићевог реалистичког, психолошки интонираног приповедања.