Травничка хроника

Приказ

a Travnicka hronika Velika

Травничка хроника (1945) је историјски роман писан за време Другог светског рата, остварен  по моделу европског реалистичког романа. Обухвата време од 1807. до 1814. године и по томе представља класичан роман више од било којег другог Андрићевог романескног остварења. Роман је исприповедан у трећем лицу и склопљен је од пролога, епилога и двадесет осам поглавља. Разлика између травничке и вишеградске хронике јесте у томе што се роман На Дрини ћуприја махом заснива на фикционалној надоградњи усмених легенди, док је Травничка хроника настала имагинирањем врло богате документарне грађе. Хроника о Травнику је белетристички седмогодишњи летопис који обрађује време боравка страних конзула у том везирском граду. Почиње доласком француског конзула, а завршава се одласком другопостављеног аустријског конзула. Према поетичком правилу које важи за све Андрићеве романе (изузимајући донекле Госпођицу) и овај роман окренут је историји. У процесу стварања Травничке хронике Андрић се служио богатом документарном грађом из области историје цивилизације, етнологије и аутентичним списима о историјским личностима које су представљене у роману. „Историја је уткана тако рећи, у сваку речницу (до те мјере, понекад, да би се могле ставити, при дну странице референције извора), дајући јој на тај начин извјесну аутентичност и животност“, написао је Митхад Шамић у студији Историјски извори Травничке хронике.

Од свих Андрићевих дела хроника о везирском граду има највише ликова. Кључни лик дела је француски конзул Жан Давил, Парижанин танане природе, песник по осећању света. та историјски верификована личност је као прототип послужила Андрићу за обликовање књижевног лика у којем се, као у осетљивом медију, пројектују слике босанске средине, обичаја и навика босанског света. Никада до тада Давил, савремени млади човек европског образовања, није видео људе као што су били Травничани, ни обичаје као што је аудијенција код турског везира, ни навике као што је пљување недобродошлог странца. Сусретом француског дипломате и турског великодостојника коме Давил чита класичну трагедију а код кога она изазива грохотан смех, Андрић је хтео да прикаже судар два света и двеју култура, који се никада неће помирити, а јаз између њих неће бити превазиђен ни покушајима њихових најдоброћуднијих представника.
Пуковник фон Митерер је аустријски представник у везирском граду почетком 19. века. Скромни бивши погранични официр потпуно је збуњен Травником. Бачен у међупростор двеју цивилизација, не разумевајући до краја ниједну од њих, фон Митерер је при том фатално обележен браком са женом која се у посве разликује од њега. Фон Митерер није разумео ниједног од тројице турских везира који су се смењивали за време његове службе у Травнику ни источњачки свет ћутње и тајних радњи чији су они представници. Он такође није разумео ни нови грађански свет француске државе ни њеног представника Давила, са којим је често долазио у сукоб. Био му је стран простор фантазија његове лепе и чудне жене.

Везиров Конак је треће средиште политичког живота и место најчешћих сусрета тројице дипломата. Очекивало би се да представници просвећене Европе чине заједничку препреку азијатском освајачу. Да није тако казује нам везиров коментар после једног Давиловог сукоба са фон Митерером: „Два пса, па се побила у мојој авлији.“ Ако Аустрија не ратује са Турском, она ратује са Француском; ако Турском царству у опадању слабе освајачке намере, јавиће се нови освајач, овога пута у Европи, Наполеонова империја.

У Травничкој хроници сударила су се четири света, различита по вери, култури, историји, обичајима. Њихови емисари нашли су се на  простору Босне са намером да никада и не покушају да се приближе и разумеју. Најближи сарадници француског и аустријског конзула и везира и становници тамног босанског вилајета, Давна, Рота,  турски ћехаја, тефтедар Баки, као и травничке касабалије, у непрестаним су међусобним сукобима опхрватни мрачним људским нагонима. Чак и ако неки од припадника тих различитих културних кругова  покуша да помири супротности, одмах му, као по неком правилу, запрети опасност уништења (доктор Колоња и фратар Лука Дафнић).

Једино заједничко својство у различитости тих цивилизација јесте суштинско непоштовање човека и људског достојанства. На то је приповедач указао кроз неизговорену реченицу Јеврејина Морда Атијаса у посети француском конзулу. Ћутљиви травнички трговац желео је да захвали француском дипломати на пажњи коју његови сународници Јевреји никада до тада нису доживели: „Призивали сте нас као људе, не издвајајући нас од осталих“, али у том припаднику културе мука и ћутања реченица о поштовању човека и различитости међу људима заувек остаје затомљена.