Госпођица

Приказ

 

a Gospodjica Velika Иако је објављен исте године (1945) кад и На Дрини ћуприја и Травничка хроника, роман Госпођица нема карактеристике романа-хронике састављеног из низа одвојених прозних структура, без јасно дефинисаног главног јунака, већ је конципиран као романескна структура у којој средишњу улогу има један лик. Међутим, ни овде, као ни у вишеградској и травничкој хроници, неће бити приповедања у Ich-форми, већ је реч о привидно неутралном приповедачевом гласу у трећем лицу, који се, током већег дела романа држи тачке гледишта врло блиске визури главног лика – Рајке Радаковић. Овај приповедачев глас повремено се удаљава од „средишта свести“ централне  јунакиње, и то увек онда када читаоца треба упутити у појединости везане за судбине других ликова који се у роману јављају.

Живот Рајке Радаковић протекао је у знаку једне страсти – љубави према новцу. Али, Рајка није грађена као тип тврдице, између осталог и због тога што Андрић као писац није био склон стварању типова. Он, у ствари, увек наглашава посебност сваке људске судбине, а за Рајку ће нарочито подвући да је мимо других људи, „крушка дивљакуша“, како за њу каже њена тетка.

Рајка, међутим, није увек била таква, тврдичлук није резултат њене природне предодређености, већ производ околности и животних прилика. a Prva strana GospodjiceДо своје петнаесте године, она је била попут осталих својих вршњакиња. Тада се догодила трагедија у њеној породици: отац јој је банкротирао и убрзо потом умро, оставивши својој кћери страшан самртнички аманет да подреди свој живот штедњи и да немилосрдно брани своје интересе. Од тога часа, Рајка почиње полако да се мења, постаје крута, груба, неосетљива и према себи и према другима. Са очевим сломом, срушио се читав Рајкин свет и све ће у њеном будућем животу бити фиксирано у том трагичном тренутку. Само се понекад у Рајки, чија је егзистенција потпуно огољена и сведена, јави емоција, али је она, у складу са заветом датим оцу, гуши и одбацује. Једино ће Рајкин ујак, дајџа-Владо, успети да продре кроз њен оклоп. Он је опседа као оличење потпуно другачијег принципа и односа према свету него што је њен.  Рајкин однос према ујаку двострук је: она га воли и боји га се, јер јој он читавим својим животом показује да се може живети и другачије. Он представља њено трајно „најнежније и настрашније осећање“. Дајџа-Владо, међутим, трагично умире млад и као да тиме учвршћује Рајкино стајалиште.

Из тога разлога Госпођица се везује за Ратка Ратковића, али у тренутку када схвати да је Ратко далеко од њене представе. Кад одболује ту највећу обману свога живота, она ће коначно сва своја осећања свести само на једно: на љубав према новцу и стицању. Писац заузима становиште да живот представља непрекидно трошење свега око нас и у нама. Супротстављајући се тој неумитној сили која „нагриза, буши, кида и раствара" све што постоји, Госпођица се, у ствари, супротставља самоме животу.