Од тренутка када је кренуо на студије у Загреб а потом Беч и Краков, Андрић је често путовао. Радећи као дипломатски службеник у југословенским посланствима у неким европским градовима, писац је добро упознао људе и пределе земаља у којима је боравио. Први путопис Андрић је објавио 1914. године под називом „Писмо из Кракова“ у Хрватском покрету, за време студија на Јагелонском универзитету. Живећи и учећи у Грацу, Андрић је 1923. године утиске о животу и земљи у виду „забелешки с пута“ преточио у текст „Кроз Аустрију“.
Живот у многим престоницама међуратне Европе, инспирисао је Андрића да запише своје утиске. Он се, међутим, није ослањао само на сопствена чула и опажања, већ се за свако путовање пажљиво припремао и у бележнице уписивао податке из књига о историји, култури и традицији земље. У путописима Андрић пре свега износи оно што једну земљу и њен начин живота чини специфичним.
Боравак у Италији, Шпанији и Португалији био је плодоносан за писца. Разноликост предела, опојни и тешки јужни мириси, бујни сокови, бљештаво плаветнило неба и жаркост сунца, отвореност и раскош духа, богата култура и дуга традиција Јужне Европе, очарали су писца. Поред прича које су настале у време његовог боравка на југу („Дан у Риму“, „Ноћ у Алхамбри“, „Бајрон у Синтри“) и есеја о Гоји и мостовима, Андрић је оставио неколико занимљивих путописа о лепоти Југа – „Португал, зелена земља“ (1931), „Шпанска стварност и први кораци у њој“ (1934).
Љубав према Југу није, напротив, искључивала пишчево интересовање за Север. Док је путовао по Скандинавији, у зрелијим годинама, када страсти и емоције полако уступају пред интелектом, Андрића су инспирисали чистота леденог Севера, кристална прозирност ваздуха, поноћно сунце и чаробни сјај поларне светлости. Сведеност пејсажа иза којег кључа живот и уздржан и привидно хладан северни човек и његова прикривена страст, били су писцу тема неколиких путописних –записа:„Север“, „Земља на Северу“ (1965).
Неки Андрићеви путописи настали су непосредним поводом – „На Невском проспекту“ (1946) и „Утисци из Стаљинграда“ (1947) – написани су као резултат пишчевог службеног боравка у Совјетском Савезу. Други, пак, као „На вест да је Бруса погорела“ (1958), није заправо прави путопис него накнадно присећање на град који је писац упознао раније и којим је била инспирисана Проклета авлија (1954). Војновићево дело Машкарате испод купља Андрићу је послужило само као повод да у тексту „Сан о граду“ напише оду Дубровнику. Неколико текстова о Сарајеву („Један поглед на Сарајево“, „На јеврејском гробљу у Сарајеву“ и „Раја у Сарајеву“), затим онај о херцеговачком кршу („На камену, у Почитељу“), јадранској лепотици Боки Которској („Тренутак у Топлој“) или описи Охрида („Крај светлог Охридског језера“) и словеначких предела („Долином Радике, и даље“ и „О летовању у Словенији“) представљају, заправо, резултат пишчеве љубави, разумевања и познавања његове тада велике и разнолике земље.