Труп

Приказ

Приповетка „Труп“ припада такозваном „фратарском циклусу“ Андрићевог приповедачког опуса, а може, потенцијално, бити посматрана и као развијени екскурс (епизода) романа Проклета авлија. Прича „Труп“ премијерно је објављена 1936. године. Главни казивач је фра Петар. Као и у Проклетој авлији, он прича доживљај из свога заточеништва. По примењеном књижевном поступку прстенастог структурирања прича, где казивачи једни од других преузимају исказну позицију, „Труп“ је Проклета авлија у малом. Причу започиње објективни приповедач који описује фра Петрову ћелију и фра Петра како, лежећи болестан, прича једну од својих многобројних успомена. Фра Петар је казивач од класе, око сваке његове речи лебди „нарочит призвук, као неки звучни ореол“, свака његова реч је „казивала више него што она у обично говору значи“. Та магичност казивања је после његове смрти „изгубљена заувек“, говори објективни приповедач, хотимично смањујући свој значај. Потом, у ретроспекцији, фра Петар почиње да прича како је за време изгнанства у Малој Азији изашао на глас као мајстор. Једном буде одведен у неку пребогату кућу да поправи велики сат. Сачека га слуга и спроведе га на кулу. Одатле, фра-Петар гледа на унутрашњост дворишта, и у једном тренутку угледа људску прилику без руку и ногу, потпуно унакаженог лица, труп. Слуга тада преузима причу, па приповеда о Челеби Хафизу који је сву Сирију покорио, без милости убијајући кога стигне. Поштеди само једну изнемоглу лепотицу из угледне породице и узме је у харем. Та лепотица му је дошла главе. Стрпљиво је чекала прилику да му се освети за смрт најближих и то је једне ноћи искористила. Побунила је робље које је савладало малобројну стражу и запаљеном бакљом унаказила лице Челеби Хафизу који је изломљених удова био везан за греду. Војска која је стигла у помоћ поубијала је робље и лепу Сиријанку, али је за Челеби Хафиза било касно, од њега је остао само живи труп. Причу опет преузима фра Петар, а поентира је објективни приповедач па се она тако завршава повратком на почетак. Према неким тумачењима лик трупа је симболичка пројекција човека у модерним, поратним временима, која је Андрићу, без обзира на то што он своју причу ситуира у прошлост, дошла из модернистичког, експресионистичког духовног окружења у европским књижевностима после Првог светског рата.