Критичари о Андрићу


Љубо Визнер, ИВО АНДРИЋ, у: Хрватска млада лирика (1914)

Најчудеснији Сарајлија: без и најмањег турског атавизма: њежан, бијел и болнотанко мирисаве душе као они бјели његови цвјетови што заре слатку тугу његових женствено чежњивих снова. Одвише без енергије, да би писао дуге чланке. Кратак као пролазност авантуристичке љубави. Принц без дворца, пажева и принцезе. Зими се надише каванског зрака, да би се у прољеће лијечио даховима разбујалих ливада. Несретан као сви артисти. Амбициозан. Осјетљив. Укратко: има будућност.
 
Милош Црњански, ИВО АНДРИЋ EX PONTO, „Књижевни југ“, 1919.
(...)
Пишући о патњи и стидећи се суза, Андрић доноси у лирику нашу жицу славенске душе.
У овим записима што су песма, у овим песмама што су записи чини ми се да почиње нова историја наше душе. Књиге се данас пишу – оне су шарене, неколико речи о Прагонарду, један стих који има нечег футуристичког, једна банална љубавна историја доста је да је читају радо. Ова је књига писана њој, јединој чистој, и непорочној, вечној узданици: младости.
Налазим да је трагично веровати у књиге, уопће веровати. Андрић верује.
Но једно је неоспориво са овом књигом: Andrić est arrivé.   
 
Милан Богдановић, ПУТ АЛИЈЕ ЂЕРЗЕЛЕЗА, СКГ, 1920.   
(...)
И кад је реч о техничкој страни ове његове добре приповетке, нарочито је потребно истаћи једну њену особину, која, на жалост, у највећој мери недостаје делима и најбољих наших писаца. Приповетка је компонована на начин који се може назвати савршеним. У три момента казана је цела, али тако да ниједан од њих није развијен на штету другога, и да нигде нема прескакања, заобилазења или враћања на раније речено. Исто тако, целина не пати од епизода, као што ни епизоде нису изгубљене у целини. У том погледу ова приповетка Иве Андрића представља једно мало ремек-дело. (...)
 
Исидора Секулић, ИСТОК У ПРИПОВЕТКАМА ИВЕ АНДРИЋА, СКГ, 1923.
(...)
Занимљив је размак од Андрића који је писао Еx Ponto и Немире па до Андрића приповедача Босне. Тамо је он осећајни, меки, сјајни и елегантни прозаист и стилист. А овде, са којом снагом и вештином стеже ону путену и бесомучну масу у жарке и живописне фигуре! До које висине диже причу о пустим силеџијама и црним душама, истичући их, великом уметношћу, као неки прави олуј индивидуализма и воље. Како незаборавне остају пред очима и души те загонетне делије, које нису знале за дан и ноћ, за стид и страх, за свога и близњег, за закон и отаџбину, које је сама смрт морала да вреба и као гром изненада да погађа... Запад и општечовечанско проницање, то је оно што у Андрићевим приповеткама дира у њафиније наше уметничке осетљивости. Али оно што вуче као дубина, што чини да тим приповеткама прилазимо са жеђу, то је Исток. Исток чини те задивљени остављамо фигуре Андрићевих прича. Фигуре које се тако магистрално испрсују, и које су, поред свих покора, на неки начин велике са оним загонетним од чега „крв у њима тка и расте“.
 
Борислав Михајловић, ЧИТАЈУЋИ ПРОКЛЕТУ АВЛИЈУ,  предговор за Проклету авлију, СКЗ, 1960.
(...)
Како само узбудљиво, фантастично, а тврдо прецизно, право име: Проклета авлија! Не тамница, не апсана, не истражни затвор, већ авлија – појам који у себе сабере одмах и оријенталну амбијентацију, и декоративан мизансцен, и танку патину времена, и изузетност, и поприште, и вашар, и град у граду, и све оно тајанствено што свака тачна а изненадна метафора понесе у себи и због чега се и прави. А онда испред те полегле, широке и затворене, строго омеђане тамнице стане атрибут. Није та авлија клета, ни уклета, већ, и баш – проклета. Нешто од народне поезије и Његоша зазвучи одмах и отвори се у овој речи, нешто заструји од висова овога језика нешто од правог, оног најбољег Андрића крене већ из наслова. А има шта и да се зове тим звонким, пуним именом, та „варошица од затвореника и стражара“. (...)
 
Драгиша Живковић, АНДРИЋЕВ СТИЛ, 1962.
(...)
Иво Андрић је изразити епичар. Он у ствари није ни романописац, ни приповедач, већ епски песник, рапсод који нам прича о нашој прошлости, о људима и судбинама са нашег тла, који имају значаја и за нас саме, али и за човека уопште. Ових дана један есејист назвао је Андрића дубоко и тачно – Хомером Балкана. И заправо та хомеровска црта његова причања, уздигнутог и развијеног на нивоу модерног сензибилитета, и чини суштинску полазну оријентацију за разумевање његовог дела. При томе ваља истаћи да тон и проседе тог епског причања подсећају у многим његовим приповеткама на источњачке приче из 1001 ноћи, чијег се причаоца – Шехерезаде – наш писац баш ових дана сетио у својој речи на свечаном банкету у Стокхолму поводом примања Нобелове награде. (...)
 
Мидхат Шамић, из књиге ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ ТРАВНИЧКЕ ХРОНИКЕ, 1962.
(...)
На основу откривених извора и њиховог упоређивања с текстом Андрићева дјела, може се јасно видјети да је писац Травничке хронике искористио мноштво аутентичних чињеница и података да ускрсне епоху која представља предмет његовог романа. Доиста, какво обиље чињеница које су му послужиле као полазна тачка! Какво богатство реминисценција које су ускрсле у његовом памћењу приликом писања дјела! И, што је од значаја, то богатство аутентичних чињеница и реминисценција свих врста не потиче само од културе, широке и солидне, једног писца који је много читао, много видио и много запамтио и који се присјећа, пишући, свјесно или несвјесно, ствари које је видио или прочитао: то је документација једног човјека који је озбиљно и савјесно пришао проучавању извора, који је, попут ерудите, годинама вршио озбиљна и савјесна истраживања у архивама и библиотекама у циљу прикупљања грађе за свој роман, историјских и аутентичних чињеница које се односе на предмет и епоху коју дјело обрађује. (...)
 
Петар Џаџић, ШАМАНСКО ЕКСТАТИЧНО ИСКУСТВО, Књижевне новине, 1972.
(...)
Задржаћемо се сада на једном односу из Проклете авлије. Познато је да четири приповедача слажу мрак Проклете авлије у једну органску целину. Поред фра-Петра, то су брбљиви, али обавештени Хаим, Ћамил из Смирне и анонимни младић са почетка повести, кога Петар у једној другој причи из својих казивања назива Ахбаб, што значи пријатељ.
Петров однос према Хаиму, или тачније речено према његовим приповедачким врлинама, у знаку је све већег уважавања, уз увек присутне недоумице, оспоравања и отпора. Открића које чини Петар доиста су необична и могли бисмо рећи да спадају у домен мистериозног: јер, којим рационалним начином тумачити овакве његове констатације које се односе на Хаима: призоре који су се одигравали између двоје људи, без сведока, он је знао да исприча до невероватних појединости и ситница.(...)
 
Радован Вучковић, „СВЕТЛЕ“ ПРИПОВЕДАЧЕВЕ ВИЗИЈЕ, из књиге Велика синтеза, 1974.
(...)
Имамо утисак, док читамо Андрићеве приче, да корачамо кроз меку прашину, изнутра прочишћену. Јер, сунце је „свет и мисао“, залеђени некако као у вештачкој белој хали, у којој нас на сваком кораку очекује неко изненађење: цвет неки раскошно оцвао, плануло светло, црвен рубац, скамењена путања, што симболично, одводи у крајеве неслућене лепоте, с оне стране овога света, где влада стравична, светла једноставност и где би у „благој светлости поподневног сунца“ јурила кола, у „која су упрегнута два белца“, а на њима „кочијаш са црвеним фесом на глави“ и „жене у белим хаљинама“ (...)
 
Иво Тартаља, ТРАВНИЧКИ DOTTORE ILLYRICO И ЊЕГОВ „ТРЕЋИ СВЕТ“, из књиге Приповедачева естетика, 1979.
(...)
Постоје упадљиве сличности између лика илирског доктора и Андрићеве личности. Неким својим цртама доктор је пишчева аутокарикатура. А и одређене појединости којима је карактер Марија Колоње дат очигледно одступа од особина пишчевих, могу се довести у везу са ауторовим профилом – ако се приме као извесна метафорика. Није ли писац, уметник, хуманист, један лекар у пренесеном смислу речи? Не турчи ли се приповедач у извесном смислу кад год стане на становиште каквог муслимана у игри чаролије својих хроника? Па ипак, било би неразумно стављати знак једнакости између Колоње и Андрића. Писац који би једносмерно пројектовао себе у лик протагнисте свог романа поступао би противно начелима Андрићеве поетике. Личио би на промашеног песника Давила, а не на, вазда помало недокучивог , писца-мислиоца Колоњу. (...)
 
Предраг Палавестра, СКРИВЕНИ ПЕСНИК, 1981.
(...)
Измена приповедачког поступка и промена усмерења пишчевог гласа, што се код Андрића могло пратити од појаве „Пута Алије Ђерзелеза“, били су, несумњиво, условљени неким унутрашњим разлозима психолошке природе, али су, на књижевном плану, имали изванредно важну улогу и далекосежан значај. Та промена омогућила је нову приповедачку организацију песниковог затвореног лирског система, претварање расутог и хаотичног субјективног немира у сређену структуру реалистички засноване приче о објективном искуству историје и, што је са књижевнога гледишта било нарочито важно, условила је пажљиво уметничко обликовање речи, мајсторско проналажење прикладне приповедачке форме, која се касније, управо у Андрићевим рукама, развила у особен тип митскога казивања и, местимично, подигла до високих уметничких вредности. (...)

Жанета Ђукић Перишић, КАВАЉЕР СВЕТОГ ДУХА, 1992.
(...)
Коначно, остаје и најтеже питање: зашто Андрић није завршио свој „роман“ о Томи Галусу? Упркос нашем напору да се склопи целина, овде није могућно дати дефинитиван одговор. Са становишта еволутивног критеријума „роман“ На сунчаној страни могао би да представља један мост на прелазу Андрићеве лирске фазе у епску. Према многим обележјима, та проза чини се ближа Андрићевом раном делу. У покушају да одговоримо на питање о незавршености романа, лик Томе Галуса посматрали смо из перспективе еволуције овога јунака. У том смислу, овде ћемо изнети закључак о премештању лирског субјекта у једну епску процедуру/поступак, са намером да се формира целовита романескна целина. Стога би Тома Галус можда могао да се схвати као једна врста свесне жртве поетичког и стваралачког сазревања свога творца. (...) Под претпоставком да се писање романа На Дрини ћуприја и „романа“ На сунчаној страни може ставити у временски оквир од једне деценије, није неумесно закључити да се управо у том раздобљу Андрић опредељује за онај поетички концепт у оквиру којег ће остварити своја најзначајнија дела. (...)
 
Александар Јерков, ИМАНЕНТНА ПОЕТИКА АНДРИЋЕВИХ РОМАНА, Свеске Задужбине Иве Андрића, 1992.
(...)
Представљајући мост и приче о њему приповедач заузима херменеутички став. Меру његовог разумевања, наравно одређује најсложенији херменеутички подухват. Приповедач, наиме, већ на почетку романа настоји да расплете „најтврђу“ легенду, ону о вили која руши мост и не може се другачије умилостивити него узиђивањем двоје деце, близанаца Стоје и Остоје, у темеље грађевине. Оно страшно што прати грађевину и на известан начин говори кроз њу, бол у везировим јаничарским грудима који са мостом ваља да утихне, та црна сенка успомене на отимање деце се пројектује  у нову жртву. Узиђивање отете деце у грађевину и „уграђивање“ отете деце у друштвени поредак преко ратничког реда који га управо обезбеђује, симболички потврђује друштвени лик моста.
Андрићев приповедач се у тумачење чудесног деловања виле бродарице упушта из социјалне перспективе. Гледано из тог угла, мост је изузетна идеја, али под управом Абидаге није дар него тежак кулук за рају. Отпор зидању моста је утолико отпор и ропском животу. Приповедач не разматра проблем социјалног статуса, њему је слика кулука била потребна да мотивише препреке зидању. Стога је социјална легитимација отпора претворена у књижевну мотивацију скривене истине – да мост не разграђује заступник чудесних догађаја, сачуван у народној машти у лику виле, већ младићи које предводи озлојеђени и бунтовни Радисав. (...)

Михајло Пантић, ЈОШ ЈЕДНОМ О АНДРИЋЕВИМ ПРИПОВЕТКАМА, из књиге Модернистичко приповедање, 1999.
(...)
Разноликост Андрићевих приповедака само је доказ компактности вишег реда, знак непомирености писца са било којим обликом, крајњи резултат потраге за увек новом а, речено на Андрићев начин, увек истом причом. У том смислу се не би могло тврдити да је Андрић стварао и створио један тип приповетке, већ да је питање приповедне форме увек изнова решавао тако што је на слућени или подразумевани (усмени, митски) праобразац приче наносио слојеве само њему својствених знакова и елемената (карактеристични видови дескрипције, монолошка природа исказа, нарочит начин увођења у причу и нарочит тип поентирања приче, наглашавање психолошког аспекта приповедања и томе сагласан тип индивидуализације и карактеризације ликова, особен приступ прозној грађи и специфичан однос према историји, реалистичност приповедања са повременим искорацима у фантастику, постојаност фабуле и разноликост њених сижејних интерпретација, стални тематски склопови, рефлексивност и друго). (...)
 
Драган Стојановић, ЛЕПОТА И МРЖЊА. „АНИКИНА ВРЕМЕНА“ ИВЕ АНДРИЋА, Свеске Задужбине Иве Андрића, 1999.
(...)
Две ствари у „Аникиним временима“ немогуће је мимоићи. То су моћ лепоте коју неко лепо биће има или може да стекне над људима, и поремећај који испољавање (а поготову злоупотреба) такве моћи изазива у свету.
Нарушавање установљеног реда, огрешење о затечене норме, прекорачивање граница оног што важи за уобичајено, прихватљиво или морално, изазивају – самим тим што границе, норме и ред постоје – реакцију савести, недокучиву њену „игру“ са околностима и догађајима. Уобичајено је 'нормално', а нормално и добро се неретко изједначују, с разлогом, а и упркос разлозима. Усвојени ред, признате норме и наметнуте границе, све то подупире живот и даје му неки 'смисао', али, истовремено, нужно га чини и мање или више скученим.