Мост на Жепи

Приказ

Приповетка написана у трећем лицу, по неподељеној оцени критике једна од најбољих Андрићевих прича. У сасвим одређеном смислу, прича „Мост на Жепи“ може бити тумачена и као основни пишчев приповедни и поетички модел. Први пут је објављена 1925. године. Писана у реалистичком кључу, та прича на свом недословном, симболичком нивоу говори о људској немоћи да се досегне коначни смисао, макар смер којим се иде био крајње етичан. У причи се наизменично прати судбина два лика, великог везира Јусуфа, пореклом из Жепе (забити крај Босне, уз реку Дрину), и неимара, безименог, тајновитог Италијана који диже мостове по Отоманској империји и кога везир, изашавши као победник из цариградских дворских сплетки, најми да у родној Жепи, као задужбину, изгради мост. Следи опис градње моста која је, као у народним легендама, и у Андрићевој причи повезана са низом потешкоћа. Упоран и заветно предан послу, безимени неимар, после свих искушења, ипак заврши мост, али се при повратку у Цариград разболи од куге и издахне у болници на рукама италијанских фрањеваца. На ту вест, велики везир Јусуф нареди да се остатак неимарове плате раздели болници и сиротињи, а сам се замисли над хронограмом који је као натпис за мост смислио један млади песник. Хронограм гласи: „Кад Добра Управа и Племенита Вештина/ Пружише руку једна другој,/ Настаде овај красни мост./ Радост поданика и дика Јусуфова/ На оба света.“ У потпису је стајало „Јусуф Ибрахим, истински роб божји“, и потом везирова девиза „У ћутању је сигурност“. У дугом, резигнираном, самоиспитујућем ћутању, размишљајући о својој судбини, везир прво прецрта текст хронограма а потом и девизу. Тако мост остаде без имена и без знака. У епилогу приче „Мост на Жепи“ приповедач напушта објективну перспективу казивања и са полудистанце, говорећи о себи у трећем лицу, тумачи како је и када одлучио да причу напише: „Онај који ово прича, први је који је дошао на мисао да му испита и сазна постанак. То је било једног вечера кад се враћао из планине, и, уморан, сео поред камените ограде на мосту. Били су врели летњи дани, али прохладне ноћи. Кад се наслонио леђима на камен, осети да је још топал од летње жеге. Човек је био знојан, а са Дрине је долазио хладан ветар; пријатан и чудан је био додир топлог клесаног камена. Одмах се споразумеше. Тада је одлучио да му напише историју.“