На Дрини ћуприја

Приказ

 

a Na Drini cuprija Velika 1

Најпознатији роман Иве Андрића, На Дрини ћуприја (1945), хронолошки прати четири века збивања око великог моста преко реке Дрине у Вишеграду, који је изградио велики везир Мехмед паша Соколовић, пореклом из тих крајева. Године 1516. Мехмед паша је, према владајућем обичају узимања „данка у крви“, као српски дечак на силу одведен у турску војску и потурчен да би се касније уздигао лествицама власти и постао први до султана. Као моћник, одлучио је да у родном крају подигне задужбину, велики камени мост на једанаест лукова. Мост је интегративна тачка романескне нарације и њен главни симбол. Све пролази, само он остаје да укаже на трошност људске судбине. Мост је место додира историјски верификованих личности и безимених ликова који су плод пишчеве имагинације. Роман На Дрини ћуприја у којем се углавном доследно хронолошки описује свакодневни живот вишеградске касабе је, заправо, „вишеградска хроника“, пандан Травничкој хроници и Омерпаши Латасу који је „сарајевска хроника“: у склопу тога хроникалног трокњижја Иво Андрић приповеда о „турским временима“ у Босни. Роман почиње дугим географским описом вишеградског краја и навођењем више легенди о настанку моста, од којих је посебнo маркантна она о узиђивању хришћанске деце у један од стубова. Порекло легенде је у националном миту и епској визији света која је књижевни еквивалент тога мита. Легенде су по правилу паралелне, имају хришћанску и муслиманску верзију. Крај романа пада у 1914. годину када су трупе аустроугарске монархије, у повлачењу, озбиљно оштетиле мост. Са рушењем моста издише и Алихоџа, један од најчешће помињаних ликова, који симболизује крај старих времена. Између почетка и краја романа, између грађења и рушења моста, шири се приповедачки лук дуг четири стотине године у којем, у форми врло развијених епизода, заправо, целих прича, Андрић ниже судбине вишеградских људи, свих вера. На Дрини ћуприја је по начину творбе „новелистички роман“ јер настаје низањем бројних прича које могу стајати и самостално. У том роману писац је спровео пуну циклизацију својих „вишеградских прича“, па је тако од једног тематског циклуса, поступком уланчавања настала сложена хроника. Неке ликове из романа На Дрини ћуприја сусрећемо и у Андрићевим приповетакама (нпр. Ћоркан, Тома Галус).

a Prva str Most na drini 1

Слика друштва, датог у историјском пресеку, у роману На Дрини ћуприја толико је разуђена и слојевита да се може рећи како писац-хроничар из надтемпоралне тачке творца једне модерне легенде „види кроз време“, прозире његову суштину и распознаје и сведочи ограниченост људских моћи, подједнако оних који верују да моћ имају и оних који ту моћ никако немају. Мост, као неми сведок, памти укрштај и привидно трпељиво прожимање, а у ствари антагонизам различитих култура, вера и традиција и две цивилизације, источне и западне. Мост је, заправо, постојана, једина непроменљива, вечита тачка на којој се трење и комешање што неминовно порађају сукобе (на нивоу ликова и на нивоу држава) осећа и види јасније него другде, у готово кристално чистом, опредмећеном облику. Роман о мосту се, као и већина других

Андрићевих романа и приповедака храни историјом Босне, земље размеђа на којој се сустичу и мешају европска и азијска религија и начин живота, воде ратови и мирнодопске међуконфесионалне и политичке борбе, и склапају кратка и варљива примирја. Као земља противречности Босна недри особену културу живљења, пуну витализма али и атавизма. Људи који се, игром судбине, затичу на таквој позорници, играју само краткотрајне драмске епизоде у великом позоришту историје.

Травничка хроника

Приказ

a Travnicka hronika Velika

Травничка хроника (1945) је историјски роман писан за време Другог светског рата, остварен  по моделу европског реалистичког романа. Обухвата време од 1807. до 1814. године и по томе представља класичан роман више од било којег другог Андрићевог романескног остварења. Роман је исприповедан у трећем лицу и склопљен је од пролога, епилога и двадесет осам поглавља. Разлика између травничке и вишеградске хронике јесте у томе што се роман На Дрини ћуприја махом заснива на фикционалној надоградњи усмених легенди, док је Травничка хроника настала имагинирањем врло богате документарне грађе. Хроника о Травнику је белетристички седмогодишњи летопис који обрађује време боравка страних конзула у том везирском граду. Почиње доласком француског конзула, а завршава се одласком другопостављеног аустријског конзула. Према поетичком правилу које важи за све Андрићеве романе (изузимајући донекле Госпођицу) и овај роман окренут је историји. У процесу стварања Травничке хронике Андрић се служио богатом документарном грађом из области историје цивилизације, етнологије и аутентичним списима о историјским личностима које су представљене у роману. „Историја је уткана тако рећи, у сваку речницу (до те мјере, понекад, да би се могле ставити, при дну странице референције извора), дајући јој на тај начин извјесну аутентичност и животност“, написао је Митхад Шамић у студији Историјски извори Травничке хронике.

Од свих Андрићевих дела хроника о везирском граду има највише ликова. Кључни лик дела је француски конзул Жан Давил, Парижанин танане природе, песник по осећању света. та историјски верификована личност је као прототип послужила Андрићу за обликовање књижевног лика у којем се, као у осетљивом медију, пројектују слике босанске средине, обичаја и навика босанског света. Никада до тада Давил, савремени млади човек европског образовања, није видео људе као што су били Травничани, ни обичаје као што је аудијенција код турског везира, ни навике као што је пљување недобродошлог странца. Сусретом француског дипломате и турског великодостојника коме Давил чита класичну трагедију а код кога она изазива грохотан смех, Андрић је хтео да прикаже судар два света и двеју култура, који се никада неће помирити, а јаз између њих неће бити превазиђен ни покушајима њихових најдоброћуднијих представника.
Пуковник фон Митерер је аустријски представник у везирском граду почетком 19. века. Скромни бивши погранични официр потпуно је збуњен Травником. Бачен у међупростор двеју цивилизација, не разумевајући до краја ниједну од њих, фон Митерер је при том фатално обележен браком са женом која се у посве разликује од њега. Фон Митерер није разумео ниједног од тројице турских везира који су се смењивали за време његове службе у Травнику ни источњачки свет ћутње и тајних радњи чији су они представници. Он такође није разумео ни нови грађански свет француске државе ни њеног представника Давила, са којим је често долазио у сукоб. Био му је стран простор фантазија његове лепе и чудне жене.

Везиров Конак је треће средиште политичког живота и место најчешћих сусрета тројице дипломата. Очекивало би се да представници просвећене Европе чине заједничку препреку азијатском освајачу. Да није тако казује нам везиров коментар после једног Давиловог сукоба са фон Митерером: „Два пса, па се побила у мојој авлији.“ Ако Аустрија не ратује са Турском, она ратује са Француском; ако Турском царству у опадању слабе освајачке намере, јавиће се нови освајач, овога пута у Европи, Наполеонова империја.

У Травничкој хроници сударила су се четири света, различита по вери, култури, историји, обичајима. Њихови емисари нашли су се на  простору Босне са намером да никада и не покушају да се приближе и разумеју. Најближи сарадници француског и аустријског конзула и везира и становници тамног босанског вилајета, Давна, Рота,  турски ћехаја, тефтедар Баки, као и травничке касабалије, у непрестаним су међусобним сукобима опхрватни мрачним људским нагонима. Чак и ако неки од припадника тих различитих културних кругова  покуша да помири супротности, одмах му, као по неком правилу, запрети опасност уништења (доктор Колоња и фратар Лука Дафнић).

Једино заједничко својство у различитости тих цивилизација јесте суштинско непоштовање човека и људског достојанства. На то је приповедач указао кроз неизговорену реченицу Јеврејина Морда Атијаса у посети француском конзулу. Ћутљиви травнички трговац желео је да захвали француском дипломати на пажњи коју његови сународници Јевреји никада до тада нису доживели: „Призивали сте нас као људе, не издвајајући нас од осталих“, али у том припаднику културе мука и ћутања реченица о поштовању човека и различитости међу људима заувек остаје затомљена.



Госпођица

Приказ

 

a Gospodjica Velika Иако је објављен исте године (1945) кад и На Дрини ћуприја и Травничка хроника, роман Госпођица нема карактеристике романа-хронике састављеног из низа одвојених прозних структура, без јасно дефинисаног главног јунака, већ је конципиран као романескна структура у којој средишњу улогу има један лик. Међутим, ни овде, као ни у вишеградској и травничкој хроници, неће бити приповедања у Ich-форми, већ је реч о привидно неутралном приповедачевом гласу у трећем лицу, који се, током већег дела романа држи тачке гледишта врло блиске визури главног лика – Рајке Радаковић. Овај приповедачев глас повремено се удаљава од „средишта свести“ централне  јунакиње, и то увек онда када читаоца треба упутити у појединости везане за судбине других ликова који се у роману јављају.

Живот Рајке Радаковић протекао је у знаку једне страсти – љубави према новцу. Али, Рајка није грађена као тип тврдице, између осталог и због тога што Андрић као писац није био склон стварању типова. Он, у ствари, увек наглашава посебност сваке људске судбине, а за Рајку ће нарочито подвући да је мимо других људи, „крушка дивљакуша“, како за њу каже њена тетка.

Рајка, међутим, није увек била таква, тврдичлук није резултат њене природне предодређености, већ производ околности и животних прилика. a Prva strana GospodjiceДо своје петнаесте године, она је била попут осталих својих вршњакиња. Тада се догодила трагедија у њеној породици: отац јој је банкротирао и убрзо потом умро, оставивши својој кћери страшан самртнички аманет да подреди свој живот штедњи и да немилосрдно брани своје интересе. Од тога часа, Рајка почиње полако да се мења, постаје крута, груба, неосетљива и према себи и према другима. Са очевим сломом, срушио се читав Рајкин свет и све ће у њеном будућем животу бити фиксирано у том трагичном тренутку. Само се понекад у Рајки, чија је егзистенција потпуно огољена и сведена, јави емоција, али је она, у складу са заветом датим оцу, гуши и одбацује. Једино ће Рајкин ујак, дајџа-Владо, успети да продре кроз њен оклоп. Он је опседа као оличење потпуно другачијег принципа и односа према свету него што је њен.  Рајкин однос према ујаку двострук је: она га воли и боји га се, јер јој он читавим својим животом показује да се може живети и другачије. Он представља њено трајно „најнежније и настрашније осећање“. Дајџа-Владо, међутим, трагично умире млад и као да тиме учвршћује Рајкино стајалиште.

Из тога разлога Госпођица се везује за Ратка Ратковића, али у тренутку када схвати да је Ратко далеко од њене представе. Кад одболује ту највећу обману свога живота, она ће коначно сва своја осећања свести само на једно: на љубав према новцу и стицању. Писац заузима становиште да живот представља непрекидно трошење свега око нас и у нама. Супротстављајући се тој неумитној сили која „нагриза, буши, кида и раствара" све што постоји, Госпођица се, у ствари, супротставља самоме животу.

 

 

Проклета авлија

Приказ

 

a Prokleta avlija Velika

Кратки роман Проклета авлија, чије писање је Андрић започео између два светска рата, а довршио га и објавио 1954. године, сматра се пишчевим ремек-делом. Компонован је наративним поступком „упричавања приче“ (прстенаста, оквирна стрктура). Има више приповедача који један од другога преузимају казивачку позицију. Приповедање у овом роману може се представити и сликом концентричних кругова који се скупљају до самог језгра приче.

Као и сви други Андрићеви романи, изузимајући Госпођицу, Проклета авлија окренута је историји али на друкчији начин од вишеградске, травничке и сарајевске хронике. Роман је исприповедан смиреним, непристрасним тоном, којим се одмерено и сугестивно тежи објективизацији, како је то код Андрића већ обичај и правило.

До централне, историјске приче из XI века о трагичној судбини Џем-султана, Андрић нас доводи посредно. О Џем-султану приповеда млади полу-Турчин Ћамил, који у њему види свог судбинског сродника и претечу. О Ћамилу приповеда престрављени Јеврејин Хаим, а сви они су само успомена фра-Петра на дане проведене у стамболском затвору, „проклетој авлији“. Tу успомену, опет, грли лук сећања безименог младића (писца?), који, гледајући у зимски дан на фра-Петров гроб, враћа у себи цео ток приче.

Сви протагонисти Проклете авлије, ма колико различити, чувају у себи искуство сужња, па  свет, макар и несвесно, осећају као ограничен, тескобан простор. Као да је само постојање тамновање. (Наслов романа симболички је кључ читања.) Ускомешаност затвора у који се слива зли талог империје која је прешла свој врхунац, али где, игром случаја, залутају и људи који су само друкчији од осталих, постаје нека врста замене за свет: он траје у времену и не обазире се на појединачне људске судбине које га творе. „Сви су споредни и неважни“ записује Андрић. „Авлија живи  сама за себе, са стотину промена, и увек иста.“



 

Омерпаша Латас

Приказ

 

a Omerpasa Latas Velika

Постхумно објављен роман (1977) који је од првобитно замишљене хронике о Сарајеву, постао роман о једној личности. То је Омерпаша Латас, потурчени Србин Мићо Латас из Јање Горе, који је у Цариграду доспео до највишег положаја.

Рукопис овога романа остао је у Андрићевој заоставштини, али писац није назначио редослед поглавља, те су приређивачи, од засебних прича, руководећи се хронолошким начелом када је реч о историјском слоју грађе и унутрашњом логиком психолошког развоја ликова, саставили прозну целину. Tо дело није завршено као роман, али је целовито и заокружено као романсијерска замисао о граду који је, попут Травника, сцена за одигравање људске драме. У једном од трагичних тренутака сарајевске историје, град је писцу послужио као симболични декор на чијем фону ће се развијати албум људских судбина. У једном делу овако реконструисанога романа прати се долазак Омерпаше у Сарајево, његов рад на преношењу центра моћи из Травника у Сарајево и сређивању прилика у земљи. Други део предочава његов интимни живот, а у трећем је реч о конзулу Атанацковићу који у нову престоницу долази у лето 1850. године. Прича о Омерпаши, његовој породици, пријатељима и непријатељима, чита се као далеки патинирани албум великог сликара, на коме су приказани људски односи и живот у једном далеком времену.

 

На сунчаној страни

Приказ

a suncana strana VelikaРеч је о постхумно објављеном Андрићевом рукопису. Током треће деценије двадесетог века Андрић је објавио пет приповедака са затворском тематиком. Почев од приче „Занос и страдања Томе Галуса“ у којој аутор свога јунака види у Трсту као случајно заточеног младића, преко проза „На сунчаној страни“, „Сунце“, „У ћелији број 115“ па до приче „Искушење у ћелији број 38“, Андрић прати несрећнога младића током свих његових тамничких страдања. У састав прозе На сунчаној страни ушао је и први део триптиха „Јелена жена које нема“ који се, када је први пут објављен, појавио са поднасловом „Галусов запис“. С друге стране, у Архиву Српске академије наука и уметности пронађена су два непубликована поглавља рукописа На сунчаној страни („Постружниково царство“ и „Проклета историја“) који се по свим карактеристикама (однос међу јунацима, топоними, развијање сижеа) могу сматрати саставним делом споменуте прозе. Пратећи „персоналну хронологију“ Томе Галуса, из објављених прича и необјављених фрагмената било је могућно конструисати у великој мери кохерентну романескну целину.    

Главни јунак недовршенога „романа“ може се сматрати  Андрићевим двојником. Иво Андрић, и сâм политички сужањ, и јунак тамничке прозе Тома Галус, чине се као духовни близанци: стварна и имагинарна хронологија као да су се измешале. У лику Томе Галуса, више него код било ког другог, могу се наслутити одређене аутобиографске пројекције. Међутим, ако се у Андрићевим раним делима – Еx Pontu, Немирима и песмама – јавља лирски субјект који непосредно, у првом лицу једнине, артикулише специфично, конкретно и стварно тамничко искуство, при чему се јасно не уочава дистансца између писца и лирског субјекта, у прози о Томи Галусу реч је о једном вишем степену транспозиције: тим поступком некадашњи лирски субјект успоставља се као елемент сложене прозне структуре. Промена статуса лирског гласа и формирање конкретног прозног карактера у функцији су прозне, могло би се рећи „епске“ објективизације јединственог  тамничког искуства. Мада би се, гледано са становишта еволутивног критеријума, „роман“ На сунчаној страни могао сматрати тачком на прелазу Андрићеве лирске фазе у епску. Према многим обележјима та се проза чини ближа Андрићевим раним делима. Премештајући лирског субјекта из раних радова у једну епску процедуру/поступак, Андрић је, највероватније, имао намеру да формира целовит романескни карактер. Међутим, својом лирском основом лик Томе Галуса као да није могао да се успостави као фактор роменескне целине. У време када се Андрић дефинитво опредељује за један посебан поетички концепт, у оквиру којег нема места за казивање о блиском, аутобиографском искуству, већ за теме посредоване историјском дистанцом, и када се полако артикулишу идеје о делима као што су На Дрини ћуприја и Травничка хроника, сасвим природном се чини пишчева одлука да од „романа“ о своме алтер егу заувек одустане.

Међутим, објављен као целина, „сашивен“ од објављених прича и одбачених, односно, необјављених фрагмената, „роман“ На сунчаној страни данас се види као потпуно ново дело Иве Андрића које баца нову, посебну, јарку светлост на његово рано дело и чини да се на нов начин протумачи и разуме његова проза

Приповеткa, “Сунце“, чита Иво Андрић лично