Na Drini Ćuprija

Prikaz

 

a Na Drini cuprija Velika 1

Najpoznatiji roman Ive Andrića, Na Drini ćuprija (1945), hronološki prati četiri veka zbivanja oko velikog mosta preko reke Drine u Višegradu, koji je izgradio veliki vezir Mehmed paša Sokolović, poreklom iz tih krajeva. Godine 1516. Mehmed paša je, prema vladajućem običaju uzimanja „danka u krvi“, kao srpski dečak na silu odveden u tursku vojsku i poturčen da bi se kasnije uzdigao lestvicama vlasti i postao prvi do sultana. Kao moćnik, odlučio je da u rodnom kraju podigne zadužbinu, veliki kameni most na jedanaest lukova. Most je integrativna tačka romaneskne naracije i njen glavni simbol. Sve prolazi, samo on ostaje da ukaže na trošnost ljudske sudbine. Most je mesto dodira istorijski verifikovanih ličnosti i bezimenih likova koji su plod piščeve imaginacije. Roman Na Drini ćuprija u kojem se uglavnom dosledno hronološki opisuje svakodnevni život višegradske kasabe je, zapravo, „višegradska hronika“, pandan Travničkoj hronici i Omerpaši Latasu koji je „sarajevska hronika“: u sklopu toga hronikalnog troknjižja Ivo Andrić pripoveda o „turskim vremenima“ u Bosni. Roman počinje dugim geografskim opisom višegradskog kraja i navođenjem više legendi o nastanku mosta, od kojih je posebno markantna ona o uziđivanju hrišćanske dece u jedan od stubova. Poreklo legende je u nacionalnom mitu i epskoj viziji sveta koja je književni ekvivalent toga mita. Legende su po pravilu paralelne, imaju hrišćansku i muslimansku verziju. Kraj romana pada u 1914. godinu kada su trupe austrougarske monarhije, u povlačenju, ozbiljno oštetile most. Sa rušenjem mosta izdiše i Alihodža, jedan od najčešće pominjanih likova, koji simbolizuje kraj starih vremena. Između početka i kraja romana, između građenja i rušenja mosta, širi se pripovedački luk dug četiri stotine godine u kojem, u formi vrlo razvijenih epizoda, zapravo, celih priča, Andrić niže sudbine višegradskih ljudi, svih vera. Na Drini ćuprija je po načinu tvorbe „novelistički roman“ jer nastaje nizanjem brojnih priča koje mogu stajati i samostalno. U tom romanu pisac je sproveo punu ciklizaciju svojih „višegradskih priča“, pa je tako od jednog tematskog ciklusa, postupkom ulančavanja nastala složena hronika. Neke likove iz romana Na Drini ćuprija susrećemo i u Andrićevim pripovetakama (npr. Ćorkan, Toma Galus).

a Prva str Most na drini 1

Slika društva, datog u istorijskom preseku, u romanu Na Drini ćuprija toliko je razuđena i slojevita da se može reći kako pisac-hroničar iz nadtemporalne tačke tvorca jedne moderne legende „vidi kroz vreme“, prozire njegovu suštinu i raspoznaje i svedoči ograničenost ljudskih moći, podjednako onih koji veruju da moć imaju i onih koji tu moć nikako nemaju. Most, kao nemi svedok, pamti ukrštaj i prividno trpeljivo prožimanje, a u stvari antagonizam različitih kultura, vera i tradicija i dve civilizacije, istočne i zapadne. Most je, zapravo, postojana, jedina nepromenljiva, večita tačka na kojoj se trenje i komešanje što neminovno porađaju sukobe (na nivou likova i na nivou država) oseća i vidi jasnije nego drugde, u gotovo kristalno čistom, opredmećenom obliku. Roman o mostu se, kao i većina drugih

Andrićevih romana i pripovedaka hrani istorijom Bosne, zemlje razmeđa na kojoj se sustiču i mešaju evropska i azijska religija i način života, vode ratovi i mirnodopske međukonfesionalne i političke borbe, i sklapaju kratka i varljiva primirja. Kao zemlja protivrečnosti Bosna nedri osobenu kulturu življenja, punu vitalizma ali i atavizma. Ljudi koji se, igrom sudbine, zatiču na takvoj pozornici, igraju samo kratkotrajne dramske epizode u velikom pozorištu istorije.

Travnička hronika

Prikaz

a Travnicka hronika Velika

Travnička hronika (1945) je istorijski roman pisan za vreme Drugog svetskog rata, ostvaren  po modelu evropskog realističkog romana. Obuhvata vreme od 1807. do 1814. godine i po tome predstavlja klasičan roman više od bilo kojeg drugog Andrićevog romanesknog ostvarenja. Roman je ispripovedan u trećem licu i sklopljen je od prologa, epiloga i dvadeset osam poglavlja. Razlika između travničke i višegradske hronike jeste u tome što se roman Na Drini ćuprija mahom zasniva na fikcionalnoj nadogradnji usmenih legendi, dok je Travnička hronika nastala imaginiranjem vrlo bogate dokumentarne građe. Hronika o Travniku je beletristički sedmogodišnji letopis koji obrađuje vreme boravka stranih konzula u tom vezirskom gradu. Počinje dolaskom francuskog konzula, a završava se odlaskom drugopostavljenog austrijskog konzula. Prema poetičkom pravilu koje važi za sve Andrićeve romane (izuzimajući donekle Gospođicu) i ovaj roman okrenut je istoriji. U procesu stvaranja Travničke hronike Andrić se služio bogatom dokumentarnom građom iz oblasti istorije civilizacije, etnologije i autentičnim spisima o istorijskim ličnostima koje su predstavljene u romanu. „Istorija je utkana tako reći, u svaku rečnicu (do te mjere, ponekad, da bi se mogle staviti, pri dnu stranice referencije izvora), dajući joj na taj način izvjesnu autentičnost i životnost“, napisao je Mithad Šamić u studiji Istorijski izvori Travničke hronike.

Od svih Andrićevih dela hronika o vezirskom gradu ima najviše likova. Ključni lik dela je francuski konzul Žan Davil, Parižanin tanane prirode, pesnik po osećanju sveta. ta istorijski verifikovana ličnost je kao prototip poslužila Andriću za oblikovanje književnog lika u kojem se, kao u osetljivom mediju, projektuju slike bosanske sredine, običaja i navika bosanskog sveta. Nikada do tada Davil, savremeni mladi čovek evropskog obrazovanja, nije video ljude kao što su bili Travničani, ni običaje kao što je audijencija kod turskog vezira, ni navike kao što je pljuvanje nedobrodošlog stranca. Susretom francuskog diplomate i turskog velikodostojnika kome Davil čita klasičnu tragediju a kod koga ona izaziva grohotan smeh, Andrić je hteo da prikaže sudar dva sveta i dveju kultura, koji se nikada neće pomiriti, a jaz između njih neće biti prevaziđen ni pokušajima njihovih najdobroćudnijih predstavnika.
Pukovnik fon Miterer je austrijski predstavnik u vezirskom gradu početkom 19. veka. Skromni bivši pogranični oficir potpuno je zbunjen Travnikom. Bačen u međuprostor dveju civilizacija, ne razumevajući do kraja nijednu od njih, fon Miterer je pri tom fatalno obeležen brakom sa ženom koja se u posve razlikuje od njega. Fon Miterer nije razumeo nijednog od trojice turskih vezira koji su se smenjivali za vreme njegove službe u Travniku ni istočnjački svet ćutnje i tajnih radnji čiji su oni predstavnici. On takođe nije razumeo ni novi građanski svet francuske države ni njenog predstavnika Davila, sa kojim je često dolazio u sukob. Bio mu je stran prostor fantazija njegove lepe i čudne žene.

Vezirov Konak je treće središte političkog života i mesto najčešćih susreta trojice diplomata. Očekivalo bi se da predstavnici prosvećene Evrope čine zajedničku prepreku azijatskom osvajaču. Da nije tako kazuje nam vezirov komentar posle jednog Davilovog sukoba sa fon Mitererom: „Dva psa, pa se pobila u mojoj avliji.“ Ako Austrija ne ratuje sa Turskom, ona ratuje sa Francuskom; ako Turskom carstvu u opadanju slabe osvajačke namere, javiće se novi osvajač, ovoga puta u Evropi, Napoleonova imperija.

U Travničkoj hronici sudarila su se četiri sveta, različita po veri, kulturi, istoriji, običajima. Njihovi emisari našli su se na  prostoru Bosne sa namerom da nikada i ne pokušaju da se približe i razumeju. Najbliži saradnici francuskog i austrijskog konzula i vezira i stanovnici tamnog bosanskog vilajeta, Davna, Rota,  turski ćehaja, teftedar Baki, kao i travničke kasabalije, u neprestanim su međusobnim sukobima ophrvatni mračnim ljudskim nagonima. Čak i ako neki od pripadnika tih različitih kulturnih krugova  pokuša da pomiri suprotnosti, odmah mu, kao po nekom pravilu, zapreti opasnost uništenja (doktor Kolonja i fratar Luka Dafnić).

Jedino zajedničko svojstvo u različitosti tih civilizacija jeste suštinsko nepoštovanje čoveka i ljudskog dostojanstva. Na to je pripovedač ukazao kroz neizgovorenu rečenicu Jevrejina Morda Atijasa u poseti francuskom konzulu. Ćutljivi travnički trgovac želeo je da zahvali francuskom diplomati na pažnji koju njegovi sunarodnici Jevreji nikada do tada nisu doživeli: „Prizivali ste nas kao ljude, ne izdvajajući nas od ostalih“, ali u tom pripadniku kulture muka i ćutanja rečenica o poštovanju čoveka i različitosti među ljudima zauvek ostaje zatomljena.



Gospođica

Prikaz

 

a Gospodjica Velika Iako je objavljen iste godine (1945) kad i Na Drini ćuprija i Travnička hronika, roman Gospođica nema karakteristike romana-hronike sastavljenog iz niza odvojenih proznih struktura, bez jasno definisanog glavnog junaka, već je koncipiran kao romaneskna struktura u kojoj središnju ulogu ima jedan lik. Međutim, ni ovde, kao ni u višegradskoj i travničkoj hronici, neće biti pripovedanja u Ich-formi, već je reč o prividno neutralnom pripovedačevom glasu u trećem licu, koji se, tokom većeg dela romana drži tačke gledišta vrlo bliske vizuri glavnog lika – Rajke Radaković. Ovaj pripovedačev glas povremeno se udaljava od „središta svesti“ centralne  junakinje, i to uvek onda kada čitaoca treba uputiti u pojedinosti vezane za sudbine drugih likova koji se u romanu javljaju.

Život Rajke Radaković protekao je u znaku jedne strasti – ljubavi prema novcu. Ali, Rajka nije građena kao tip tvrdice, između ostalog i zbog toga što Andrić kao pisac nije bio sklon stvaranju tipova. On, u stvari, uvek naglašava posebnost svake ljudske sudbine, a za Rajku će naročito podvući da je mimo drugih ljudi, „kruška divljakuša“, kako za nju kaže njena tetka.

Rajka, međutim, nije uvek bila takva, tvrdičluk nije rezultat njene prirodne predodređenosti, već proizvod okolnosti i životnih prilika. a Prva strana GospodjiceDo svoje petnaeste godine, ona je bila poput ostalih svojih vršnjakinja. Tada se dogodila tragedija u njenoj porodici: otac joj je bankrotirao i ubrzo potom umro, ostavivši svojoj kćeri strašan samrtnički amanet da podredi svoj život štednji i da nemilosrdno brani svoje interese. Od toga časa, Rajka počinje polako da se menja, postaje kruta, gruba, neosetljiva i prema sebi i prema drugima. Sa očevim slomom, srušio se čitav Rajkin svet i sve će u njenom budućem životu biti fiksirano u tom tragičnom trenutku. Samo se ponekad u Rajki, čija je egzistencija potpuno ogoljena i svedena, javi emocija, ali je ona, u skladu sa zavetom datim ocu, guši i odbacuje. Jedino će Rajkin ujak, dajdža-Vlado, uspeti da prodre kroz njen oklop. On je opseda kao oličenje potpuno drugačijeg principa i odnosa prema svetu nego što je njen.  Rajkin odnos prema ujaku dvostruk je: ona ga voli i boji ga se, jer joj on čitavim svojim životom pokazuje da se može živeti i drugačije. On predstavlja njeno trajno „najnežnije i nastrašnije osećanje“. Dajdža-Vlado, međutim, tragično umire mlad i kao da time učvršćuje Rajkino stajalište.

Iz toga razloga Gospođica se vezuje za Ratka Ratkovića, ali u trenutku kada shvati da je Ratko daleko od njene predstave. Kad odboluje tu najveću obmanu svoga života, ona će konačno sva svoja osećanja svesti samo na jedno: na ljubav prema novcu i sticanju. Pisac zauzima stanovište da život predstavlja neprekidno trošenje svega oko nas i u nama. Suprotstavljajući se toj neumitnoj sili koja „nagriza, buši, kida i rastvara" sve što postoji, Gospođica se, u stvari, suprotstavlja samome životu.

 

 

Prokleta avlija

Prikaz

 

a Prokleta avlija Velika

Kratki roman Prokleta avlija, čije pisanje je Andrić započeo između dva svetska rata, a dovršio ga i objavio 1954. godine, smatra se piščevim remek-delom. Komponovan je narativnim postupkom „upričavanja priče“ (prstenasta, okvirna strktura). Ima više pripovedača koji jedan od drugoga preuzimaju kazivačku poziciju. Pripovedanje u ovom romanu može se predstaviti i slikom koncentričnih krugova koji se skupljaju do samog jezgra priče.

Kao i svi drugi Andrićevi romani, izuzimajući Gospođicu, Prokleta avlija okrenuta je istoriji ali na drukčiji način od višegradske, travničke i sarajevske hronike. Roman je ispripovedan smirenim, nepristrasnim tonom, kojim se odmereno i sugestivno teži objektivizaciji, kako je to kod Andrića već običaj i pravilo.

Do centralne, istorijske priče iz XI veka o tragičnoj sudbini Džem-sultana, Andrić nas dovodi posredno. O Džem-sultanu pripoveda mladi polu-Turčin Ćamil, koji u njemu vidi svog sudbinskog srodnika i preteču. O Ćamilu pripoveda prestravljeni Jevrejin Haim, a svi oni su samo uspomena fra-Petra na dane provedene u stambolskom zatvoru, „prokletoj avliji“. Tu uspomenu, opet, grli luk sećanja bezimenog mladića (pisca?), koji, gledajući u zimski dan na fra-Petrov grob, vraća u sebi ceo tok priče.

Svi protagonisti Proklete avlije, ma koliko različiti, čuvaju u sebi iskustvo sužnja, pa  svet, makar i nesvesno, osećaju kao ograničen, teskoban prostor. Kao da je samo postojanje tamnovanje. (Naslov romana simbolički je ključ čitanja.) Uskomešanost zatvora u koji se sliva zli talog imperije koja je prešla svoj vrhunac, ali gde, igrom slučaja, zalutaju i ljudi koji su samo drukčiji od ostalih, postaje neka vrsta zamene za svet: on traje u vremenu i ne obazire se na pojedinačne ljudske sudbine koje ga tvore. „Svi su sporedni i nevažni“ zapisuje Andrić. „Avlija živi  sama za sebe, sa stotinu promena, i uvek ista.“



 

Omerpaša Latas

Prikaz

 

a Omerpasa Latas Velika

Posthumno objavljen roman (1977) koji je od prvobitno zamišljene hronike o Sarajevu, postao roman o jednoj ličnosti. To je Omerpaša Latas, poturčeni Srbin Mićo Latas iz Janje Gore, koji je u Carigradu dospeo do najvišeg položaja.

Rukopis ovoga romana ostao je u Andrićevoj zaostavštini, ali pisac nije naznačio redosled poglavlja, te su priređivači, od zasebnih priča, rukovodeći se hronološkim načelom kada je reč o istorijskom sloju građe i unutrašnjom logikom psihološkog razvoja likova, sastavili proznu celinu. To delo nije završeno kao roman, ali je celovito i zaokruženo kao romansijerska zamisao o gradu koji je, poput Travnika, scena za odigravanje ljudske drame. U jednom od tragičnih trenutaka sarajevske istorije, grad je piscu poslužio kao simbolični dekor na čijem fonu će se razvijati album ljudskih sudbina. U jednom delu ovako rekonstruisanoga romana prati se dolazak Omerpaše u Sarajevo, njegov rad na prenošenju centra moći iz Travnika u Sarajevo i sređivanju prilika u zemlji. Drugi deo predočava njegov intimni život, a u trećem je reč o konzulu Atanackoviću koji u novu prestonicu dolazi u leto 1850. godine. Priča o Omerpaši, njegovoj porodici, prijateljima i neprijateljima, čita se kao daleki patinirani album velikog slikara, na kome su prikazani ljudski odnosi i život u jednom dalekom vremenu.

 

Na sunčanoj strani

Prikaz

a suncana strana VelikaReč je o posthumno objavljenom Andrićevom rukopisu. Tokom treće decenije dvadesetog veka Andrić je objavio pet pripovedaka sa zatvorskom tematikom. Počev od priče „Zanos i stradanja Tome Galusa“ u kojoj autor svoga junaka vidi u Trstu kao slučajno zatočenog mladića, preko proza „Na sunčanoj strani“, „Sunce“, „U ćeliji broj 115“ pa do priče „Iskušenje u ćeliji broj 38“, Andrić prati nesrećnoga mladića tokom svih njegovih tamničkih stradanja. U sastav proze Na sunčanoj strani ušao je i prvi deo triptiha „Jelena žena koje nema“ koji se, kada je prvi put objavljen, pojavio sa podnaslovom „Galusov zapis“. S druge strane, u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti pronađena su dva nepublikovana poglavlja rukopisa Na sunčanoj strani („Postružnikovo carstvo“ i „Prokleta istorija“) koji se po svim karakteristikama (odnos među junacima, toponimi, razvijanje sižea) mogu smatrati sastavnim delom spomenute proze. Prateći „personalnu hronologiju“ Tome Galusa, iz objavljenih priča i neobjavljenih fragmenata bilo je mogućno konstruisati u velikoj meri koherentnu romanesknu celinu.    

Glavni junak nedovršenoga „romana“ može se smatrati  Andrićevim dvojnikom. Ivo Andrić, i sâm politički sužanj, i junak tamničke proze Toma Galus, čine se kao duhovni blizanci: stvarna i imaginarna hronologija kao da su se izmešale. U liku Tome Galusa, više nego kod bilo kog drugog, mogu se naslutiti određene autobiografske projekcije. Međutim, ako se u Andrićevim ranim delima – Ex Pontu, Nemirima i pesmama – javlja lirski subjekt koji neposredno, u prvom licu jednine, artikuliše specifično, konkretno i stvarno tamničko iskustvo, pri čemu se jasno ne uočava distansca između pisca i lirskog subjekta, u prozi o Tomi Galusu reč je o jednom višem stepenu transpozicije: tim postupkom nekadašnji lirski subjekt uspostavlja se kao element složene prozne strukture. Promena statusa lirskog glasa i formiranje konkretnog proznog karaktera u funkciji su prozne, moglo bi se reći „epske“ objektivizacije jedinstvenog  tamničkog iskustva. Mada bi se, gledano sa stanovišta evolutivnog kriterijuma, „roman“ Na sunčanoj strani mogao smatrati tačkom na prelazu Andrićeve lirske faze u epsku. Prema mnogim obeležjima ta se proza čini bliža Andrićevim ranim delima. Premeštajući lirskog subjekta iz ranih radova u jednu epsku proceduru/postupak, Andrić je, najverovatnije, imao nameru da formira celovit romaneskni karakter. Međutim, svojom lirskom osnovom lik Tome Galusa kao da nije mogao da se uspostavi kao faktor romeneskne celine. U vreme kada se Andrić definitvo opredeljuje za jedan poseban poetički koncept, u okviru kojeg nema mesta za kazivanje o bliskom, autobiografskom iskustvu, već za teme posredovane istorijskom distancom, i kada se polako artikulišu ideje o delima kao što su Na Drini ćuprija i Travnička hronika, sasvim prirodnom se čini piščeva odluka da od „romana“ o svome alter egu zauvek odustane.

Međutim, objavljen kao celina, „sašiven“ od objavljenih priča i odbačenih, odnosno, neobjavljenih fragmenata, „roman“ Na sunčanoj strani danas se vidi kao potpuno novo delo Ive Andrića koje baca novu, posebnu, jarku svetlost na njegovo rano delo i čini da se na nov način protumači i razume njegova proza

Pripovetka, “Sunce“, čita Ivo Andrić lično