(Иво Андрић, Госпођица, приредио Милан Потребић, Критичко издање дела Иве Андрића, коло IV, књ. 18, Задужбина Иве Андрића, Београд, 2020)

У години обележавања две изузетно значајне годишњице везане за живот и рад Иве Андрића – 60 година од добијања Нобелове награде за књижевност и 45 година рада Задужбине Иве Андрића – завршена је штампа критичког издања Андрићевог романа Госпођица које је у издању Задужбине великог српског писца приредио Милан Потребић. Госпођица представља шеснаесту књига Критичког издања дела Иве Андрића (КИДИА) које је Задужбина Иве Андрића покренула у септембру 2016. године као научни пројекат фундаменталног значаја за српску науку и културу. У оквиру наведене едиције пре Андрићеве Госпођице објављено је 15 књига распоређених у три кола којима је заокружено критичко издање свих Андрићевих приповедака, збирки лирске прозе и лирике а које је Задужбина Иве Андрића припремила и објавила у протекле четири године.

Критичко издање дела Иве Андрића на посебан начин утемељује личност српског добитника Нобелове награде за књижевност у духовну вертикалу српске културне историје. Стога оно представља највиши израз одговорног односа српске културе према Андрићевој мисли и стваралаштву као својим темељним вредностима по којима се препознаје. Изведено у складу са врхунским научним стандардима домаће и светске текстологије, Критичко издање дела Иве Андрића представља тип научног издања основног текста Андрићевих дела на основу пишчеве последње стваралачке воље у вези са обликом који је желео да текст тог дела има. На тај начин оно постаје основ за сва даља издања Андрићевих дела. Поред основног текста Андрићевих дела као свог средишта, критичко издање у оквиру научног апарата предочава све претходне облике текста неке Андрићеве приповетке, песме или романа односно све његове варијанте и верзије. Сви кораци које је Иво Андрић направио на стази стварања свог текста тако постају видљиви и истовремено присутни у читалачкој свести. Приређивачи критичког издања Андрићевих дела су захваљујући изузетно богатој и разуђеној архивској грађи реконструисали ток настанка неког Андрићевог дела и то од тренутка када је наш писац забележио његов нацрт, замисао или тек неколико реченица преко његовог рукописа, верзија и првог штампаног издања до свих издања штампаних за пишчева живота. Оживљавајући Андрићев стваралачки процес, критичко издање осветљава све промене које је писац уносио у своја дела и документује његову трајну посвећеност тексту својих остварења чију је аутентичност увек и на сваком месту бранио.

Посебан значај критичког издања Андрићеве Госпођице је у томе што представља прво критичко издање неког романа Иве Андрића. Оно припада Четвртом колу КИДИА састављеном од књига критичког издања пишчевих романа, док ће Пето коло донети критичко издање свих пишчевих есеја. Уређивачки одбор КИДИА ради у саставу академик Миро Вуксановић, председник Уређивачког одбора КИДИА и председник Управног одбора Задужбине Иве Андрића, проф. др Зорица Несторовић, руководилац пројекта и уредник, и др Жанета Ђукић Перишић, управница Задужбине Иве Андрића. Према плану рада који је на предлог Уређивачког одбора КИДИА усвојио Управни одбор Задужбине Иве Андрића, критичка издања свих Андрићевих романа и есеја штампаних за пишчева живота биће објављена закључно са 2024. годином.

Роман Госпођица Иве Андрића је дуги низ деценија био у сенци пишчевих најпознатијих романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника. Андрићева Госпођица је објављена 1945. године када и наведена два њена славнија претходника и то као последња у низу та три романа чије је писање Андрић завршио у годинама Другог светског рата. Обликујући Госпођицу као роман-студију, Иво Андрић је остварио психолошки изузетно продубљену представу тврдичлука. У слици судбине Рајке Радаковић, главне јунакиње романа Госпођица, писац је приказао поразну страну људског робовања једној страсти на широком антрополошком платну историјских, друштвених и индивидуалних промена. Лик уседелице лихварке надраста типске особине тврдице и постаје посебан карактер захваљујући томе што га је Андрић обликовао као нетипичног протагонисту једног историјског тренутка. Не желећи да се прилагоди (не)писаним обичајима свога времена, Рајка Радаковић својим животом исписује приватну историју отуђења која је – несвојствено стандардним књижевним обрадама теме тврдичлука – прекриљена трагичним и на моменте гротескним доживљајем живота. Пратећи у роману Госпођица живот Рајке Радаковић у родном јој Сарајеву и Београду у који се крајем 1919. године преселила с мајком, Андрић је остварио импресивну слику протока историјског времена од Анексионе кризе преко Балканских и Првог светског рата до 1935. године што у роман изграђен око једног лика и везан за модерно доба уноси елементе хронике.

Захваљујући критичком издању романа Госпођица утврђен је канонски текст тог Андрићевог дела и осветљен Андрићев континуиран и посвећен рад на њему почев од прве белешке у једној од његових бележница уз коју је оставио коментар да је од ње настала Госпођица, преко рукописа романа у целини, првог штампаног одломка и целовитог издања, пишчевих супстанцијалних промена текста које чувају нека штампана издања до оног облика романа који се може сматрати изразом његове последње стваралачке воље када је у питању прича о судбини књижевне јунакиње Рајке Радаковић.