Spisak Andrićevih pripovedaka

Popodne (1914)
Priča iz Japana (1919)
Dan u Rimu (1920)
Put Alije Đerzeleza (1920)
Knez sa tužnim očima (1920)
Ćorkan i Švabica (1921)
Pobednik (1922)
Za logorovanja (1922)
Žena od slonove kosti (1922)
Ljubav u kasabi (1923)
Mustafa Madžar (1923)
U musafirhani (1923)
Iskušenje u ćeliji broj 38 (1924)
Na drugi dan Božića (1924)
U zindanu (1924)
Rzavski bregovi (1924)
Noć u Alhambri (1924)
Most na Žepi (1925)
San bega Karčića (1925)
Stvorenje (1925)
Čudo u Olovu (1926)
Mara milosnica (1926)
Pakao (1926)
Prvi dan u radosnom gradu (1926)
Ispovijed  (1928)
Julski dan (1928)
Veletovci (1928)
Na Latinskoj ćupriji (1929)
Kod kazana (1930)
Anikina vremena (1931)
Zanos i stradanje Tome Galusa (1931)
Mrak nad Sarajevom (1931)
Na lađi (1932)
Smrt u Sinanovoj tekiji (1932)
Napast (1933)
Olujaci (1934)
Šetnja (1934)
Žeđ (1934)
Bajron u Sintri (1935)
Deca (1935)
Ruđanski begovi (1935)
Razgovor sa Gojom (1935)
Mila i Prelac (1936)
Svadba (1936)
Trup (1937)
Poručnik Murat (1938)
Čaša (1940)
U vodenici (1941)
Knjiga (1946)
Pismo iz 1920. godine (1946)
San i java pod grabićem (1946)
Susedi (1946)
Šala u Samsarinom hanu (1946)
Taj dan (1946)
Zlostavljanje (1946)
Priča o vezirovom slonu (1947)
S ljudima (1947)
Tri dečaka (1947)
Ćilim (1948)
O starim i mladim Pamukovićima (1948)
Elektrobih (1948)
Zmija (1948)
Zeko (1948)
Snopići (1948)
Dedin dnevnik (1948)
Predaja (1948)
Priča o kmetu Simanu (1948)
Razgovor (1948)
Sjeme iz Kalifornije (1948)
Slučaj Stevana Karajana (1949)
Crven cvet (1949)
Bife „Titanik“ (1950)
Kosa (1950)
Porodična slika (1950)
Prvi susreti (1950)
Štrajk u tkaonici ćilima (1950)
Autobiografija (1951)
Zatvorena vrata (1951)
Znakovi (1951)
Buna (1952)
Na obali (1952)
Na sunčanoj strani (1952)
Pre nesreće (1952)
Aska i vuk (1953)
Izlet (1953)
Lica (1953)
Nemirna godina (1953)
Prozor (1953)
Proba (1954)
Reči (1954)
Žena na kamenu (1954)
Priča o soli (1955)
Ekskurzija (1955)
Zimi (1955)
Igra (1956)
Na stadionu (1956)
Panorama (1957)
Osatičani (1958)
U zavadi sa svetom (1958)
Letovanje na jugu (1959)
Lov na tetreba (1959)
Na državnom imanju (1959)
Đorđe Đorđević (1960)
Kula (1960)
Svečanost (1960)
Sunce (1960)
Razaranja (1960)
Praznično jutro (1960)
U ćeliji br. 115 (1960)
Predvečernji čas (1961)
Jelena, žena koje nema (1962)
Dva zapisa bosanskog pisara Dražeslava (1963)
Kod lekara (1964)
Susret (1965)
Razgovor pred veče (1966)
Veliki raspust (1966)
Sarači (1966)
Vejavica (1968-69)
Legenda o pobuni (1968-69)
Pekušići (1971)
Ranjenik u selu (1971-1972)
Slepac (1975)
Uvod (1976)
Bonvalpaša (1976)
Alipaša (1976)
Baron (1976)
Geometar i Julka (1976)
Cirkus (1976)
Jakov, drug iz detinjstva (1976)
Priča (1976)
Robinja (1976)
Životi (1976)
Ljubavi (1976)
Zuja (1976)
Nemir (1981)

Opšti pogled

Žaneta Đukić Perišić

MAJSTOR SRPSKE PRIPOVETKE

Jedan pogled na Andrićev pripovedački opus

Čitalac koji uzme sabrana dela jednog pisca, čita ih kao povezanu celinu, i pored svih protivrečnosti i preloma, koje delo jednog pisca u sebi nosi. On prolazi kroz to delo kao kroz dobro uređenu ulicu u kojoj su fasade kuća povezane međusobno, i sve mu dolazi kao jedna više manje planski i dobro povezana celina. Jer takav čitalac stoji na krajnjoj tačci piščevog dela, gleda u pravcu protivnom od onog kojim su ta dela nastakala, posmatra ih u celini i kontinuitetu koje ona nisu mogla imati kada su, jedno po jedno, sporo i teško nastajala u dugim i nemirnim periodima piščevog života (...)

Ivo Andrić
Znakovi pored puta

 I

Posmatramo li istoriju srpske književnosti kao jedan niz žanrovski polivalentnih formi, nametnuće nam se zaključak da najupadljivije mesto u tome nizu zauzima pripovetka sa svim svojim modalitetima. Vitalnost pripovetke kao žanra nesumnjiva je i nesporna, a njena raznovrsnost, tematsko bogatstvo, stilska i kompoziciona razuđenost toliko veliki da je čine najstabilnijim oblikom proznog izražavanja u našoj književnosti. I ne samo savremenoj: pripovetka je kao vrsta najdublje ukorenjena u istoriji srpske literature. Uz liriku u užem značenju reči, pripovetka je, naročito u novijem dobu, bila žanr u kojem su načinjeni najveći prodori, a u nizu njenog evolutivnog uspona, upisuje se velik broj remek-dela sa osobinama najveće izvrsnosti. Bilo da je reč o pripovedačima što žele u pripoveci da ostvare atmosferu «čaranja, tihog tkanja i šapata o dubokim i skrivenim tajnama života», kako bi to rekla Isidora Sekulić, onima što u legendi, mitu ili povesti pokušavaju da nađu skrivene ključeve sadašnjosti, ili o onima što otvorenih očiju gledaju svet oko sebe pa nam ga, prelomljenog u sočivu vlastitog saznanja, vraćaju kroz sliku, reč i zvuk, ili, pak, onima što kroz san idu u nepoznate svetove da bi nam ispričali priču o nama samima – svi oni pripovedaju uvek istu priču o čoveku, tajnama njegovog srca i duha i njegovom mestu u vaseljeni.

A šta je, u osnovi, pripovetka? Kako bi se, u najkraćim crtama, pripovetka mogla, pre opisati nego li precizno definisati? Jedno od najbitnijih obeležja pripovetke jeste njena veličina, odnosno mera njene sažetosti. Upravo od obima kompresije forme zavisi kako će pisac rasporediti svoju građu, kako će konstruisati siže i kako u njega uvesti svoju temu ili umrežiti više motiva, kako će eksplicirati svoj jezički potencijal. Nema sumnje da pripovetka počiva na kategorijama selekcije i sažimanja, na davanju ograničavajuće, svedenije forme procesu pripovedanja. Koncentracija pažnje, sažetost i zanimljivost pripovedanja moraju biti u prvom planu da bi se ostvario utisak jedinstvene celovitosti. Zbog toga se pripovetka oslanja na «ograničeni svet», na jasno istaknut detalj, motivisanu situaciju ili naglašen karakter.

Ali, srž, suština, opravdanje postojanja svake pripovetke ne može se svesti samo na njene formalne karakterisrike jer, najvažnija jeste priča, proces pričanja, pripovedanje. Priča je antropološki uslovljena, ona daje smisao ljudskom postojanju i njegovoj muci da dopre do smisla i razloga postojanja sveta. Pričam, dakle, postojim, mogli bismo parafrazirati jednu prastaru maksimu. Od pamtiveka čovečanstvo priča, pripoveda o herojstvu, ljubavi, patnji, izdaji, odanosti i prijateljstvu, priča je čoveku inherentna, sastavni deo njegove pozicije u interaktivnom odnosu sa svetom. I nije slučajno Andrić u usta svoga junaka fra Petra, stavio reči njegovoga „amidže“, pokojnog fra Rafa, koji je u šali uvek govorio: „Ja bih bez hljeba još nekako i mogao, ali bez razgovora, beli, ne mogu.“

I upravo duboko verujući u životodajnu i spasilačku moć priče i pripovedanja, Andrić je celom svetu sa govornice Švedske akademije glasno objavio svoj credo i svoju nepomućenu veru u pričanje. Primajući iz ruku švedskoga kralja Nobelovu nagradu za književnost, Andrić je izrekao jednu od najlepših pohvala priči i pričanju. Evo tih reči pisca koji je priču doveo do perfekcije i koji se opredelio za najviši oblik književne imanencije: „Na hiljadu raznih jezika, u najrazličitijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do modernih pripovedača koji izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje a pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bljeska svesti, kroz vekove priča sâmo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da izraze. Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznajemo šta smo učinili, a šta propustili, šta bi trebalo činiti, a šta ne. Možda je u tim pričama, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih mogao bar naslutiti, ako ne saznati, smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuju prošlost ili sadašnjost.“

Sličnu misao izrekao je Andrić u svom imaginarnom „Razgovoru s Gojom“ još 1935. godine. Andrićev junak Goja, pripovedačev sabesednik, vidi život i priču kako se stvaralački prepliću, jer bez priče i nema pravoga života. A kako doći do priče, te ključarice svega onoga „što je bivalo i biva“, što se ponavlja u bezbroj različitoh oblika? Treba osluškivati legende, „te tragove kolektivnih ljudskih nastojanja kroz stoleća i iz njih odgonetati, koliko se može, smisao naše sudbine“, kaže na jednom mestu Andrićev Goja i dalje dodaje kako smisao treba tražiti „u onim naslagama koje stoleća stvaraju oko nekoliko glavnih legendi čovečanstva“. Tako se istorija i legenda u Andrićevoj umetnosti spajaju u jedno, gradeći most od istorije kao najšireg polja svekolikog životnog poprišta do kolektivnog pamćenja i dragocenih slojeva narodnih predanja. Istorijski događaji, hod istorije, tako, za Andrića postaju teren na kojem on otkriva tragove kolektivno nesvesnog i pokušava da kroz razumevanje legende podari smisao istorijskom zbivanju.

Ovakvo Gojino uverenje o moći i važnosti kolektivnog predanja, deli i bezlični pripovedač u „Priči o vezirovom slonu“ iznoseći misao da „u tim ponajčešće izmišljenim pričama krije se pod vidom neverovatnih događaja i maskom često izmišljenih imena, stvarna i nepriznavana istorija toga kraja, živih ljudi i davno pomrlih naraštaja. To su one orijentalske laži za koje turska poslovica veli da su 'istinitije od svake istine'“. Upravo se ovde može videti da Andrić veruje u jedan viši oblik istinitosti, onaj koji se objavljuje kroz priču i pripovedanje, a koji svoju građu crpe iz legendi, predanja, anegdota, a finalni oblik dobija u piščevoj imaginaciji. Međutim, Andrić nije pasivni hroničar, beležničar povesti, već stvaralac koji reinterpretira istoriju kroz mikrosudbine svojih junaka: pojedinačne sudbine Mare milosnice, Anike Krnojelčeve, Alije Đerzeleza, Mustafe Madžara, fratara i pravoslavnih popova, bosanskih seljaka, jevrejskih trgovaca, turskih i inih velikodostojnika i mnogih drugih junaka koji prolaze pozornicom Andrićevoga dela, služe piscu da ih, umrežene i upletene u hod istorije, postavi kao niz različitih odgovora na krucijalna životna pitanja. Andrić dinamizuje istoriju uzburkavajući je mnoštvom junaka i događaja koji su postojali ili se desili ili su, pak, mogli biti „prema zakonima verovatnosti i nužnosti“. Krećući se kroz vreme i prostor, posmatrajući živote svojih junaka i u sinhronijskoj i u dijahronijskoj ravni, Andrić pokušava da u opštem besmislu istorije pronađe smisao. A taj smisao moguće je pronaći u priči i pripovedanju.

Karakterističan je i primer Andrićeve zbirke pripovedaka Kuća na osami koja je objavljena posthumno, u obliku u kojem je za piscem ostala. Komponovana je kao celovita, na odabranoj matrici formirana knjiga pripovedaka, kao ciklus priča ulančan u jedinstvenu strukturu. Stiče se utisak da je Kuća na osami neka vrsta tipološke, selektivne hrestomatije tema i likova iz celokupnog Andrićevog pripovedačkog opusa, a svaki od likova može se razumeti kao reprezentant jedne od piščevih velikih tema i ideja ili tipa junaka. To, dakle, nije prosto zbirka priča kakvih je Andrić objavio nekoliko, rukovodeći se, doduše, određenim principom kao objedinjujućim načelom. Zbirka priča Kuća na osami jedinstvena je po tome što su priče čvrsto povezane zajedničkim „dekorom“ i likom pripovedača. Imaginarna lica koja nahrupljuju u pripovedačevu kuću na osami sa svojim posebnim životima, i neverovatnim sudbinama, predstavljaju za pisca kakav je Andrić idealno tle na kojem se ispreda priča. Svaka od jedanaest pojedinačnih sudbina jeste vrelo iz kojeg se rekonstruišu minuli životi u svoj njihovoj složenosti, a pripovedač ima jedinstvenu priliku da svojim čitaocima ispreda priču, ispripoveda sudbine koje su na granici fantazije i jave. Kuća na osami pravi je andrićevski primer pripovedanja o priči.

Jedna od pripovedaka iz Kuće na osami nosi naziv „Priča“, kao što će taj pojam u nazivu nositi još nekolike Andrićeve pripovetke: „Priča iz Japana“, rana alegorija o mestu i ulozi pesnika u društvenim previranjima i revolucijama, spominjana „Priča o vezirovom slonu“, potresno viđenje ljudske prirode i vlastodržačke obesti u Bosni, „Priča o kmetu Simanu“ koja govori o užasima seljačkog života, protkana maštanjima o vlastitoj veličini, „Priča o soli“ (u prvoj verziji „Razgovor o soli“) u kojoj su maestralno prikazani dani turske uprave u okolini Sarajeva, u vidu snažne patrijarhalne drame. Srodna modelu „pričanja“ jeste forma „razgovora“, pa pisac u tri naslova svojih pripovednih proza uvodi taj termin: „Razgovor s Gojom“, „Razgovor“ i „Razgovor pred veče“.

Andrićeva pripovedačka umetnost i njegova priča vezuju se često za usmenu tradiciju. Narodna istorija, amalgam stvarnih događaja i nataloženih interpretacija onoga što se zbilo, maštanja o onome kako je moglo biti, predstavljali su za Andrića „stvarnost“ koja se nalazi u temeljima njegovog pripovedačkog umeća. „Narod pamti i prepričava ono što može da shvati i što uspe da pretvori u legendu. Sve ostalo prolazi mimo njega bez dubljeg traga, sa nemom ravnodušnošću bezimenih prirodnih pojava, ne dira njegovu maštu i ne ostaje u sećanju“ – beleži Andrić na kraju druge glave svoje višegradske hronike. U usmenom pripovedanju, govoreći o onome što je video i čuo, i što je tek povod maštanju, iluziji i nadogradnji, čovek stvarni događaj vidi kao primarni povod pričanju. Tako se i Andrić, polazeći od narodnog predanja, jezikom drevnog pripovedača, preuzimajući delimično forme usmene naracije, približava jednom specifičnom modelu sveta u okviru kojeg nastoji da dosegne univerzalne istine o čovekovoj sudbini u svetu. Metafizička obeležja njegove pripovedne proze ukazuju nam na piščevu razvijenu svest o složenosti ljudskog iskustva i relativnost u shvatanju nekih tradicionalnih uverenja.

Struktura mnogih Andrićevih pripovedaka formirana je tako da pripovedanje o kakvoj čuvenoj priči, događaju ili junaku predstavlja često okvir u koji se utiskuju druge, paralalne, umetnute ili koncentrične priče, priče u priči, na čijem fonu, u finom preplitanju značenja, izrasta smisao piščeve poruke. Podsetimo se samo Proklete avlije, „Mare milosnice“, „Anikinih vremena“, „Trupa“, „Priče o vezirovom slonu“, „Ljubav u kasabi“ i drugih, u kojima se pripovedanjem priče u priči, daje širi okvir i kontekstualno značenje osnovnoj niti kazivanja. Andrić često svoje pripovetke postavlja kao narativne krugove koji se, kao kada se kamenčić baci u more, šire i bokore novim, složenijim značenjima. Nije na odmet na ovom mestu setiti se jedne Andrićeve misli u kojoj kaže da nikada nije pisao knjige „nego rašivene i razbacane tekstove koji su se s vremenom, a više ili manje logike, povezivali u knjige-romane ili zbirke pripovedaka“. I odista, iako se Andrić u istoriji naše književnosti vidi kao vrhunski romansijer, u čijim su romanima mitotvorne snage stvoreni najkrupniji umetnički, pa, u izvesnom smislu, i antropološki simboli, ipak smo skloni da ga najpre razumemo kao pripovedača najvišeg ranga. Njegovi su romani, gotovo po pravilu, nastajali postepenim nizanjem odvojenih, zasebnih manjih narativnih celina, sklapajući se u nizove i čineći, tako, svoje vrste „novelističke romane“, kako bi to rekli ruski formalisti. Jezgro Andrićeve književne umetnosti jeste priča, a pripovetka njegov osnovni žanr. Njegove velike epske tvorevine, Na Drini ćuprija i Travnička hronika nastale su ulančavanjem, povezivanjem manjih pripovedačkih formi oko jedne ose, a nedovršeni roman Omerpaša Latas sklopljen je od relativno nezavisnih pripovednih celina. Osmotrimo li stvar i sa druge strane, iz obrnutog ugla, videćemo da mnoge Andrićeve pripovetke, upravo zbog postojanja opšteg plana u njima, iako se završavaju više nego efektnim poentama koje su dragulj Andrićeve pripovedačke umetnosti i filosofije, izgledaju kao delovi neke moguće veće celine. Otud se u Andrićevom pripovedačkom korpusu mogu uočiti čitavi ciklusi priča koji su povezani ili likovima o kojima govore, ili istorijskim periodom, ili zajedničkom temom, tipom ličnosti koji dominiraju prozom, vrstom odnosa među likovima (fratarski ciklus, priče o deci, ciklus priča o turskim vremenima u istoriji Bosne, zatim tzv. fantastične priče, ciklus priča o austrougarskom prisustvu u Bosni, jevrejske priče, priče o nastranim ljudima i mitomanima, priče o zlu i nasilju, pripovetke o malim biografijama, priče o ženi, beogradske, sarajevske priče, pripovetke o Višegradu, priče o čuvenoj 1878. godini, porodične priče, kompleks priča o buntovnoj 1906. godini).[1] Skoro svaka Andrićeva pripovetka mogla bi se naći u najmanje dva, ako i ne mnogo više tipoloških nizova.

Stoga je pitanje tipologije Andrićeve pripovedačke umetnosti izuzetno složeno, jer je reč o jednom polivalentnom i slojevitom opusu u okviru kojeg svaka pojedinačna pripovedna celina ima niz stratuma koji bi se mogli razumeti kao kopče sa nekim drugim delovima piščevog opusa. Osim najjednostavnijih, tematskih razvrstavanja Andrićevih pripovedaka u širokom rasponu, može se govoriti i o formalnim karakteristikama njegovih kratkih proza, zatim o razumevanju njegovih priča na osnovu odnosa prema istoriji ili pak sa sa akcentom na neistoričnosti njegovog pripovedanja. Na jednoj strani istorija, na dugoj strani fantastika, na jednoj strani fabularni tok koji, kao korito reke Drine teče moćno, ka cilju, ka ušću, odnosno poenti, prikupljajući i usisavajući usput nizove fabularnih rukavaca, na drugoj strani nefabularne, poetske epizode, sa čudesnim fantazmagoričnim jezičkim tkanjem i neočekivanim obrtima. Andrić prosto nije stvarao jedan tip pripovetke: jednim delom oslanjao se na usmenu tradiciju i na Vukov doprinos integrisanju te tradicije u pisanu književnost i kulturu, drugim delom na srpsku realističku tradiciju (Kočić, Matavulj), ali mu nisu nimalo bili strani ekspresionistički i modernistički eksperiment i kratke, fragmentarizovane forme, kao ni duboka psihološka analiza kao jedna od konstanti njegovog pripovedačkog glasa. Psihološka utemeljenost motivacije, gotovo matematički izračunata i sprovedena u kratkom potezu do kulminacije, daje posebnu uverljivost Andrićevim junacima. Kao po pravilu, Andrić više nagoveštava nego što eksplicitno kazuje, on kao da više „senči“ nego što „crta“ svoje likove, kroz samo jedan pokret, ili pogled ili gest on svoje junake predstavlja u njihovoj celovitosti. (Setimo se samo kad kratko opisuje Omerpašu Latasa kako se prekrsti „naviklim pokretom“: tom jednom sintagmom on je o Mići Latasu iz Janje Gore, o njegovom psihološkom profilu i o njegovom odnosu prema poreklu rekao toliko da čitalac ima više nego jasnu predstavu o tome Andrićevom čuvenom junaku). Bez praznog hoda, bez suvišnih elaboracija, nekolikim, kao uzgred nabačenim rečima, majstor srpske pripovetke otvara pred čitaocima neslućene prostore zlom napaćenih, usudom onemogućenih, zlehudim sticajem okolnosti osakaćenih, ranjenih i ubogih ljudskih duša.

Patnja i zlo velike su Andrićeve teme: bilo da je reč o turskim ili austrijskim vremenima u kojima bezobzirna vlast, bahatost pojedinih predstavnika te vlasti truju život pojedincima, bilo da se govori o potresima u istoriji ili u čovekovom životu, bilo da se suočavamo sa previranjima, neodumicama, dilemama, traganjima, borbama, zabludama, slabostima, uzdignućima krhke ljudske prirode, pojedinac gotovo po pravilu strada i trpi „besmisleni teror prilika i stvari“, kako je pisac zapisao još u Ex Pontu.

U Andrićevim pripovetkama, kao i u romanima-hronikama, pripovedačev govor je najčešće glas mirnog svedoka, posmatrača. Njegova proza ispisana je uglavnom u trećem, pripovednom licu, iz pozicije sveznajućeg pripovedača, mada postoji i jedan broj priča napisanih u prvom licu. Za Andrićev pristup tekstu karakteristična je jedna udaljena, u izvesnom smislu, uzvišena tačka iz koje se baca pogled na celovitost priče koja je najčešće iskazana u monološko-meditativnom tonu. Iz tako „podignute“ pripovedačke perspektive, iz šireg rakursa, pisac može da vidi više, oseti jasnije i razume bolje svoje junake i shvati ih u svoj njihovoj kompleksnosti. Pripovedačev glas se kod Andrića definiše kao glas nekoga ko govori o nečemu što je video ili čuo, što se može zamisliti kao nekakva „stvarnost“, čak i onda kada deluje najfantastičnije. Pojam „stvarnosti“ kod Andrića ni izdaleka se, međutim, ne iscrpljuje u realističkom shvatanju sveta kao viđenog fenomena. I onda kada je plod izmaštanih predanja, snatrenja i nada, izraz kultnih simbola i snoviđenja, „stvarnost“ Andrićeve proze deluje uverljivo, kao što su to „preboljene bolesti“ koje su „mogle biti opisane“, kako sâm pisac kaže na jednom mestu. Andrić se i u svojim romanima i u velikom broju svojih pripovedaka laća tema koje su posredovane istorijskom distancom i naslaganim istorijskim iskustvom. On poseže za istorijskim temama onda kada su one već stabilizovane u istoriji i objektivizovane naučnim interpretacijama. Zatim ih nanovo oživljava, bacajući na njih snop svetlosti sa, kao što smo rekli, istorijski uzdignute i udaljene pozicije, stavljajući ih u jedan posve nov, književni kontekst.

Međutim, vrlo je važno istaći da se Andrićevo pripovedačko umeće ni izdaleka ne iscrpljuje u onome što se i o čemu se pripoveda, već se jednako značajnim mora tretirati i pitanje formalne prezentacije teksta. Za shvatanje Andrićevog pripovedačkog umeća neobično je važna činjenica da svojim postupkom stavlja akcenat na sâmo pripovedanje, formalno-stilsku organizaciju teksta i na proces naročitog jezičkog oblikovanja. Andrićevu prozu ne zanima samo ono što je ispripovedano na realističkoj potki andrićevski viđene „stvarnosti“, već jednako tako i proces pripovedačkog oblikovanja u okviru jezičke matrice. Pisac kao da se u komponovanju svojih priča sa stanovišta forme i u njihovoj jezičkoj eksplikaciji, držao saveta Gojine tetke iz Fuente de Todosa, koja je svojoj kćeri govorila: „Zbijaj! Gušće! Ne tkaš sito!“ Andrićev pripovedački opus, čak i u onim manje uspelim pripovetkama, odlikuje se dobro odmerenim odnosom između teme i forme, ideje i jezičko-stilske realizacije.

„Nikad se se ne bi potpuno moglo kazati u čemu je upravo bila lepota njegovog pričanja“ – opisuje Andrić pričanje fra Petrovo na početku pripovetke „Trup“. Ni mi sa preciznošću niti sa definitivnošću suda ne možemo reći koje su to čari koje zanose čitaoca Andrićeve proze. Njegov jezik je kontrolisan, a njegova mirna, ritmična rečenica smatra se jednom od najboljih rečenica u srpskom jeziku. Jednostavan i precizan, izražajno ekonomičan, bez suvišnog nagomilavanja i zgušnjavanja reči, jezik Andrićev, u najboljoj tradiciji takozvanog beogradskog stila, u savršenom je skladu sa fabularno-sižejnom potkom značenjske osnove teksta i podvrgnut je razvojnoj logici i niti pripovedanja. Andrić retko pribegava dijalogu, koji je, i kada ga ima, veoma štur, sve što hoće da saopšti čitaocu čini to smirenom, ujednačenom i objektivnom naracijom, lišenom strasti i jezičkih ekscesa, mirnom, ritmičnom rečenicom kojom je, u izvesnom smislu, stabilizovana sintaksa srpskog jezika.

KAKO JE NASTAJAO ANDRIĆEV PRIPOVEDAČKI OPUS  

I          

Ivo Andrić u književnost je ušao stihovima: godine 1911. devetnaestogodišnji pesnik oglasiće se setnim, melanholičnim strofama u „Bosanskoj vili“, u pesmama „Blaga i dobra mesečina“ i „U sumrak“ gde će svoje srce videti kao „tamno jezero koga ništa ne diže i u kom se niko ne ogleda.“ U početku zaokupljen svakim treptajem svoje duše, Andrić je u ispovednom tonu, u slobodnom stihu, eksplicirao svoj odnos prema životu kao tragičkom usudu, a čoveka video kao nesrećnog usamljenika i gubitnika, od svih zaboravljenog i osuđenog na patnju i bol. U njegovim stihovima oseća se nihilistički duh epohe i osećanje beznadežnosti i bespomoćnosti u svetu u kojem je pojedinac osuđen na poraz. Kasnije, okrećući se prozi, Andrić polako napušta ispovedni ton koji karakteriše najpre liriku, a onda i meditativne, prozno-poetske tekstove u Ex Pontu i Nemirima, koji su rezultat defetizma ratne i poratne epohe, te uzdiže umetnika koji ostaje anoniman, zauzimajući objektivno graditeljsku ulogu u proznom tekstu. Međutim, rani poetizam, lirska introspektivna meditacija neće se sasvim izgubiti iz Andrićevog stvaralaštva: kao jedva čujan ton, kao ritam koji ponekad probije čvrstu prozaističku matricu, javljaće se docnije u mnogim Andrićevim pripovetkama, pa i romanima, a tokom celog njegovog života i u meditativnim zapisima u Znakovima pored puta i Sveskama.

Međutim, treba istaći i da se u Andrićevim ranim radovima, Ex Pontu (1918) i Nemirima (1919), koje nije uvek lako žanrovski definisati, javlja zametak „priče“, nekakvo pripovedno jezgro, narativnost u nagoveštaju, iz kojeg će se docnije, prirodno, razviti Andrićeva pripovedna proza. Tako, prva Andrićeva prozna tvorevina, „Popodne“, objavljena 1914. godine, u vreme kada se Andrić vidi i razume prevashodno kao pesnik (u Hrvatskoj mladoj lirici 1914. godine izišlo je šest Andrićevih pesama), nazvana pesmom u prozi, ispisana u prvom licu, osim što ima elemente rane Andrićeve ispovedne lirike, ima i jasniju i čvršću proznu strukturu, nalikikuje tada popularnim ekspresionističkim štivima, pa se može smatrati Andrićevim proznim prvencem. Iz istog razloga, i „Priča iz Japana“ (1919) i „Pobednik“, (1922), objavljene, takođe kao „pesme u prozi“, s obzirom na uobličenost fabule, razvoj sižea i poente, mogu se smatrati pripovetkama lirske provenijencije.

A sakupiti na jednom mestu celokupan pripovedački opus jednoga pisca zadatak je nimalo lak. Pred priređivača se postavlja niz metodoloških pitanja i, kao što smo već rekli, nedoumica vezanih za žanrovske odrednice teksta, te se taj posao nikada ne može smatrati u potpunosti završenim. Posebice kod Andrića u čijem opusu ima, kao što smo rekli, takozvanih pesama u prozi, te veoma kratkih proznih formi („Igra“, „Slepac“), a onda i dužih pripovesti koje se obimom približavaju romenesknom obrascu („Zeko“, „Anikina vremena“, „Mara milosnica“).

Osim klasifikovanja Andrićevog pripovedačkog opusa i davanja „zelenog svetla“ i metodološkog opravdanja određenim proznim tvorevinama da se mogu smatrati pričama, pa makar i u nagoveštaju, pred priređivača se postavljalo i pitanje prezentacije odabrane građe. Mi smo se odlučili za, kako nam se činilo, najprirodniji, hronološki pristup građi. Takav postupak, čini se, pruža mogućnosti drukčijeg, u izvesnom smislu novog sagledavanja Andrićevog pripovedačkog opusa i daje materijal za nove uvide i zaključke. Posmatranje jednog pripovedačkog opusa u kontinuitetu, korak po korak kako je nastajao, praćenje hronologije nastajanja i objavljivanja piščevih pripovedaka s jedne, i drugih proznih formi, s druge strane, i čitaocima i istrživačima otvaraju jedno novo vidno polje Andrićeve umetnosti. Pre svega, ako se paralelno prati nastanak Andrićevih pripovedaka i drugih formi njegovog umetničkog izražavanja, mogu se dokučiti mogućni uticaji i izvorišta njegovih priča. Lako se može zapaziti kako Andrićev kratkotrajni ekspresionistički eksperiment, kao rezultat njegove mladalačke lektire i preovlađujućeg književnog pravca, ustupa mesto interesu za istoriju Bosne, u okviru koje ga zanimaju podjednako i Turci, i katolički fratri, i srpski seljaci, i jevrejski trgovci i mnogi drugi. Ne napuštajući do kraja svoga stvaralačkog puta interesovanje za sudbinu zemlje koja ga je oblikovala, Andrić se paralelno bavi i temama u kojima dominira njegov interes za savremene teme. Međutim, savremenost u tim pričama predstavlja samo neutralni „dekor“ u okviru kojeg pisac progovara o krucijalnim i svevremenim pitanjima ljudske sudbine i o večnim pitanjima o smislu života. (Obol aktuelnom trenutku Andrić će, čini se, najočoglednije i najbukvalnije, i najmanjom umetničkom vrednošću, platiti kada posle Drugog svetskog rata bude objavio nekoliko pripovedaka u kojima se referiše na aktuelnu stvarnost. Nastale u periodu „obnove i izgradnje“, delimično izlazeći iz okvira Andrićeve poetike, te priče su, po svemu sudeći, neka vrsta odgovora na realnost i život koji je pisca okruživao. Korelacija sa aktuelnim trenutkom Andrića u prozi gotovo po pravilu ne zanima, a samo u malom broju priča srećemo otvorenu formu angažovanja („Dedin dnevnik“, „Elektrobih“, „Sjeme iz Kalifornije“...).  

Godine 1924, iste one godine kada je u Gracu odbranio doktorsku disertaciju Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine, Andrić je u beogradskoj Srpskoj književnoj zadruzi objavio prvu zbirku priča pod jednostavnim nazivom Pripovetke. Andrić sâm u disertaciji ističe da je „po svome sadržaju i po svojoj osnovnoj zamisli, ova rasprava u vezi sa drugim radovima“ koje je pripremao „u drugom obliku i u drugim prilikama.“ Ne možemo a da se ne zapitamo kakva je ta veza i na koje se radove ta Andrićeva izjava odnosi? Koliko je istraživanje istorije Bosne u vezi sa disertacijom pomoglo Andriću da sagleda prirodu života u bosanskoj zabiti za turskoga vakta, da razume splet konfesionalnih i nacionalnih odnosa u bosanskom karakazanu? Po svemu sudeći, istraživanja koje je preduzeo mladi doktorand i uvidi do kojih je došao, postala su neiscrpno vrelo i sirova građa za njegove pripovetke, i ne samo za one što su štampane 1924. godine. „Ove pripovetke o Turcima i o našima jesu samo deo (otprilike srednji) jednog rada, započetog pripovetkom 'Put Alije Đerzeleza'“, zapisao je Andrić u uvodnoj belešci za Pripovetke. (Pripovetka „Put Alije Đerzeleza“ objavljena je u celini, kao samostalno izdanje, kod izdavača Cvijanovića još 1920. godine). Osim priča koje su do tada objavljene u periodici („U musafirhani“ (1923), „Ćorkan i Švabica“ (1921), „Za logorovanja“, (1922), „Mustafa Madžar“ (1923), „Dan u Rimu“ (1920), i „Ljubav u kasabi“ (1923), u knjizi se prvi put štampaju pripovetke „U zindanu“, „Rzavski bregovi“ i „Noć u Alhambri“. Izvan zbirke ostaju do tada u periodici objavljeni tekstovi „Knez sa tužnim očima“ (1920), „Pobednik“, „Žena od slonove kosti“ (1922), proze ispisane u simbolističkom maniru, a zatim i „Iskušenje u ćeliji broj 38“ (1924) i „Na drugi dan Božića“ (1924), koje će sačekati tek Sabrana dela iz 1963. godine da u njima budu objavljena.

Druga zbirka priča, takođe pod nazivom Pripovetke štampa se ponovo u Srpskoj književnoj zadruzi 1931. godine i u nju ulaze do tada u časopisima objavljene priče “Mara milosnica“ (1926), „Ispovijed“ (1928), „Čudo u Olovu“ (1926), „Kod kazana“ (1930), „Most na Žepi“ (1925), dočim se „Anikina vremena“ štampaju prvi put u okviru te zbirke.

Srpska književna zadruga štampa i treću Andrićevu zbirku priča jednako jednostavnog naziva Pripovetke, godine 1936. Pisac u zbirku unosi priču „Svadba“ (koja u zbirci doživljava prvo publikovanje), zatim „Smrt u Sinanovoj tekiji“ (1932), „Napast“ (1932), „Olujaci“ (1934), „Žeđ“ (1934) i „Mila i Prelac“ (1936). Velik broj pripovedaka do tada objavljenih u periodici ne ulazi u ni u ovu, treću zbirku koju je Andrić sâm komponovao, najverovatnije zato što im nije video jasno mesto u okviru celine. To su priče “San bega Karčića“ (1925), „Stvorenje“ (1925), „Pakao“ (1926), „Prvi dan u radosnom gradu“ (1926), „Jedan dan u Sarajevu krajem jula 1878.g. („Julski dan) (1928), „Veletovci“ (1928), „Na Latinskoj ćupriji“ (1929), „Zanos i stradanja Tome Galusa“ (1934), „Na lađi“ (1932), „Šetnja“ (1934), „Bajron u Sintri“ (1935), „Deca“ (1935), „Ruđanski bregovi“ (1935), „Razgovor s Gojom“ (1935). Neke od njih pojavljivaće se docnije u različitim izborima Andrićeve pripopvedačke proze, mnoge će prvi sledeći put biti štampane u prvim Andrićevim Sabranim delima iz 1963. godine, a neke će čekati tek posthumna izdanja piščevih Sabranih dela.

Uprkos, dakle, izvesnoj tematskoj raznolikosti, pripovetke u prve tri Andrićeve zbirke odlikuju se određenom merom kompaktnosti, iako priče nisu međusobno formalno povezane. Može se reći da njihov prevashodni značaj ne potiče od toga što predstavljaju sastavni deo grupe, mada njihove teme i motivi postaju upadljiviji kada su pripovetke uklopljene u zbirku. Time priče dobijaju i dublje, kontekstualno i istorijsko značenje, jer sve zajedno tvore jednu širu sliku Andrićevog pripovedačkog sveta sagrađenog najvećma na mapi bosanskog duhovnog i fizičkog prostora. Mada, nijedna priča iz zbirki ne gubi na važnosti i značaju i kada se razmatra pojedinačno.

U posleratno izdanje Andrićevih priča pod nazivom Nove pripovetke (Kultura, Beograd, 1948) koja nema tematsku kompaktnost prvih triju zbirki, uključene su „Priča o kmetu Simanu“ (1948), „Zmija“ (odlomak objavljen 1948), „Zeko“, „Snopići“, „Dedin dnevnik“, „Deca“, „Knjiga“ (1946), „Susedi“ (1946), „Zlostavljanje“ (1946), „Pismo iz 1920. godine“ (1946), „Ćilim“ (1948). Nove pripovetke ne mogu se smatrati čvrsto izgrađenom i usklađenom celinom. Pre bi se moglo reći da je reč o nekoj vrsti eksperimenta koji odražava socijalne i političke promene za vreme i posle Drugog svetskog rata. Andrić čitaoca u svoju novu zbirku priča uvodi kratkom napomenom: „Ove pripovetke nastale su u vremenu od 1944. do 1948. godine. Izuzetak čini pripovetka „Deca“ koja je napisana i štampana 1935. godine. Najveći deo ovih pripovedaka objavljen je već ranije po časopisima i novinama. Pripovetka „Zeko“ dosada nije objavljivana.“ U tu zbirku priča uključena je i pripovetka „San“ za koju je u fusnoti Novih pripovedaka zapisano: „Istu ličnost stare devojke – zelenaša i tvrdice pisac je obradio već u romanu Gospođica; sad se vraća na nju u ovoj kratkoj pripoveci.“ Međutim, nije reč ni o kakvoj posebnoj priči, već o preuzimanju jednog poglavlja iz romana o Rajki Radaković. Stoga ta „priča“ nije ušla u korpus Andrićevih Sabranih pripovedaka.

Čitav niz Andrićevih pripovedaka objavljen je u periodici između 1936. i 1948. godine, odnosno između treće i četvrte Andrićeve zbirke, a da nije ušao u Nove pripovetke iz 1948. To su priče „Trup“ (1937), „Poručnik Murat“ (1938), „Čaša“ (1940), „U vodenici“ (1941), „Pod Grabićem“ („San i java pod Grabićem“) (1946), „Šala u Samsarinom hanu“ (1946), „Taj dan“ (1946), „Priča o vezirovom slonu“ (1947), „S ljudima“ (1947), „Tri dečaka“ (1947), „O starim i novim Pamukovićima“ (1948), „Elektrobih“ (1948), „Predaja“ (1948), „Razgovor“ (1948), „Sjeme iz Kalifornije“ (1948). Neke priče, kao što su „Trup“, „Šala u Samsarinom hanu“, „U vodenici“, „Čaša“, čekaće da budu objavljene tek 1954. godine, u dvotomnom izdanju Odabranih pripovedaka (priređivač B. Kovačević) u Srpskoj književnoj zadruzi. Neke su, poput „Razgovora“ bile objavljene u Andrićevoj poslednjoj zbirci Lica, a neke (na primer, „Tri dečaka“, „Taj dan“, „S ljudima“, „Poručnik Murat“, „O starim i novim Pamukovićima“) ući će tek u posthumno objavljena Sabrana dela. Očigledno svestan izvesne umetničke neubedljivosti i ideološke tendencioznosti pripovedaka „Elektrobih“ i „Sjeme iz Kalifornije“ Andrić ih nije uvrstio u Nove pripovetke.[2] U dogovoru sa piscem, te priče (kao i „Dedin dnevnik“) priređivači su izostavili i iz prvog izdanja Sabranih dela u deset tomova. Mi smo ih, međutim, uvrstili u izdanje Sabranih pripovedaka videći im mesto u okviru celokupnog korpusa Andrićeve pripovedačke proze sakupljene na jednom mestu: one naprosto jesu integralni deo njegovog književnog opusa i svedočanstvo o piščevom stvaralačkom interesovanju u određenom periodu. S druge strane, te priče, i pored činjenice da su pisane s tezom i da ne dosežu vrhove Andrićevog pripovedačkog opusa, ipak pokazuju izvesne konstante Andrićeve umetnosti, prate osnovne koordinate piščeve poetike i ostaju u dobrim okvirima njegovog pripovedačkog postupka.

Posle Novih pripovedaka iz 1948, sledećih nekoliko godina Andrić neumorno objavljuje priče po periodici: godine 1949. izlaze “Slučaj Stevana Karajana“ i „Crven cvet“, a godina 1950. donosi četiri nove Andrićeve priče: „Bife 'Titanik'“, „Kosa“, „Porodična slika“, „Prvi susreti“ i „Štrajk u tkaonici ćilima“. „Autobiografija“, „Zatvorena vrata“ i „Znakovi“ izlaze tokom 1951. godine, a 1952. godina donosi priču „Buna“ (fragament), „Na obali“, „Na sunčanoj strani“ i „Pre nesreće“ (fragment). „Aska i vuk“, „Izlet“, „Lica“, „Nemirna godina i „Prozor“ objavljene su u toku 1953. godine, a 1954. se pojavljuju „Proba“, „Reči“ i „Žena na kamenu“. Pripovetke „Ekskurzija“, i „Priča o soli“ („Razgovor o soli“) štampane su 1955, a naredne godine priče „Igra“ i „Na stadionu“. Mnoge od tih priča biće štampane prvi put u okviru knjige, u spominjanom dvotomnom izboru Odabranih pripovedaka iz 1954. godine (npr. „Autobiografija“, „Zatvorena vrata“, „Znakovi“).

U međuvremenu, od Novih pripovedaka, pa do sledeće zbirke priča Panorama (1958) u kojoj su izišle samo dve nove priče, „Panorama“ i „Osatičani“, izišlo je nekoliko zbirki „izabranih“ ili „odabranih“ pripovedaka, (1948, 1951, 1954, 1956, 1958) u kojima su publikovane odabrane pripovetke iz periodike (npr. „Priča o vezirovom slonu“ objavljena je dva puta u časopisima – 1947. i 1948. godine, a prvi put je u knjizi štampana u Izabranim pripovetkama, u izdanju beogradskog Novog pokolenja, 1951. godine) ili su iz zbirki preštampavane priče koje su birane i kombinovane ili po kriterijumu priređivača ili prema piščevoj odluci.

U godini izlaska Panorame štampana je priča „U zavadi sa svetom“, a sledeće, 1959. godine, izlazi „Letovanje na jugu“, „Lov na tetreba“ i „Na državnom imanju“. Godine 1960, one godine koja prethodi Andrićevoj Nobelovoj nagradi za književnost, izlazi u zagrebačkoj Mladosti nova Andrićeva zbirka pripovedaka Lica u kojoj se, pored nekih već poznatih priča, prvi put štampaju pripovetke „Đorđe Đorđević“, „Kula“, „Zimi“, „Svečanost“, „Sunce“, „Razaranja“, „Praznično jutro“ („Nedeljno jutro“) i „U ćeliji broj 115“. To će, ujedno, biti i poslednja Andrićeva zbirka priča, a tokom narednih godina, štampaće se velik broj različitih izbora Andrićeve pripovedačke proze u okviru kojih će priče biti uglavnom temataski klasifikovane.

Samo jednu novu priču („Predvečernji čas“) Andrić je objavio 1961. godine, a integralna verzija „triptiha“ „Jelena, žena koje nema“ biće jedina delimično nova proza objavljena u toku 1962. godine, i to u okviru zbirke Žena na kamenu. (Jedan fragment te priče, sa podnaslovom „Galusov zapis“ štampan je još daleke 1934. godine, jedan deo je pod nazivom „Na putovanju“ objavljen 1955. godine, a celina pod nazivom „Jelena“ pojavila se 1961. godine). Od 1962. godine pa do kraja života, 1975. godine, Andrić je u periodici objavio manji broj priča („Dva zapisa bosanskog pisara Dražeslava“ (1963), „Kod lekara“ (1964), „Susret“ (1965), „Razgovor pred veče“ (1966), „Veliki raspust“ (1966), „Sarači“ (1966), „Vejavica“ („Dubrovačka vejavica“) (1968-69), „Legenda o pobuni“ (1968-69), „Pekušići“ (1971), „Ranjenik u selu“ (1971-1972). Posle njegove smrti, krajem 1975. godine, štampana je priča „Slepac“, a već 1976. godine izlazi zbirka priča od dvanaest pripovedaka Kuća na osami („Uvod“, „Bonvalpaša“, „Alipaša“, „Baron“, „Geometar i Julka“, „Cirkus“, „Jakov, drug iz detinjstva“, „Priča“, „Robinja“, „Životi“, „Ljubavi“, „Zuja“) od kojih nijedna nije štampana za piščeva života. U izdanju Sabranih dela iz 1981. godine prvi put štampana je i priča „Nemir“ koja je nađena u piščevoj zaostavštini.

II

Prvo izdanje Andrićevih Sabranih dela iz 1963. godine u 10 knjiga imalo je, pored romana Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i Prokleta avlija, još pet zbirki pripovedaka u okviru kojih je izvršena neka vrsta standardizacije Andrićevog pripovedačkog opusa: u zbirkama Nemirna godina, Žeđ, Jelena, žena koje nema, Znakovi i Deca i u poslednjoj, desetoj knjizi Sabranih dela - Staze, lica, predeli (koja je uključivala i neke pripovetke, i eseje, kritike, lirsko-meditativne zapise i putopise), u saradnji sa Andrićem utvrđeni su i nazivi zbirki, i broj i redosled priča u okviru zbirki. Isti raspored prati i dva sledeća izdanja Sabranih dela (1965. i 1967), a tek će se posle Andrićeve smrti, i broj dela[3] i, delimično, raspored pripovedaka u okviru knjiga Sabranih dela unekoliko izmeniti, mada priređivači nikada neće dirati u izbor i raspored pripovedaka iz prvobitno ustanovljenih pet zbirki. Intervencije će se ticati nekih pripovedaka iz Staza, lica, predela koje su priređivači priključili novoj zbirci priča u okviru Sabranih dela – Kući na osami - i to u okviru segmenta „druge pripovetke“, među kojima će se naći i one priče koje su ostale rasute po periodici i koje nisu nikada ušle u bilo koju Andrićevu zbirku priča.

U bibliografiji Andrićevih dela, susreli smo se sa nizom pripovedačkih, proznih tekstova koji se nisu našli ni u jednoj Andrićevoj zbirci priča. Uvidom u tekst ispostavilo se da je reč o odlomcima iz većih celina, posebno iz romana (pre svega iz Travničke hronike i Omerpaše Latasa). Ti su odlomci, tokom decenija, objavljivani u dnevnoj štampi i periodici: na primer, „Ljubav“, Politika, (1925), „Tišina“, Politika (1936) – varijante tekstova iz Travničke hronike, zatim „Leto“, Borba, 1951, „Mladić u povorci“, Život, (1954), „Svatovi“, Politika, (1961), „Dolazak“, Forum, 1962, „Posle“, Politika (1963) iz Omerpaše Latasa. U zagrebačkoj Republici objavljen je 1950. godine prozni fragmnent pod nazivom „Slikanje“, da bi se već naredne godine, pod istim nazivom, kao zasebna priča, pojavio u knjizi Izabranih pripovedaka. Međutim, nije reč ni o kakvoj posebnoj pripoveci, već o odlomku iz Omerpaše Latasa koji će se, unekoliko izmenjen, pojaviti u romanu kao poglavlje pod nazivom „To što se zove slikar“. Takvih primera ima još mnogo u Andrićevoj bibliografiji.

Isto tako, Andrić je u vidu pripovedačkih celina, sa posebnim naslovima, objavljivao fragmente većih pripovedaka. Dešavalo se i da pisac prvo objavi celu priču, a onda, u nekoj prilici, za neke novine ili časopis, dâ jedan njen fragment. Na primer, pod nazivom „Prsten“, u listu Pionir, 1956. godine, objavljen je središnji deo pripovetke „Izlet“ koja je već u celini objavljena 1953. godine. Isto se dogodilo i sa pričom „Zlostavljanje“ koja je u celini objavljena 1946. godine, a jedan njen deo, pod nazivom „Reformator“ objavljen je u Narodnim novinama osam godina docnije. Godine 1952, u knjizi priča Pod Grabićem, objavljena je i pripovetka naslova koji nije poznat u Andrićevom pripovedačkom korpusu: reč je o proznoj celini „Leto na pomolu“ za koji smo utvrdili da, zapravo, nije nikakva nova, nepoznata priča, već da predstavlja neizmenjen fragment dvadeset prvog poglavlja romana Na Drini ćuprija koji je objavljen čitavih sedam godina ranije.

Jednako tako, Andrić je iz svojih neobjavljenih rukopisa ponekad izdvajao fragmente koje je objavljivao kao zasebne celine. Tako, na primer, pripovetka „Sunce“ predstavlja deo rukopisa „Postružnikovo carstvo“, a priča „Pre nesreće“ deo je rukopisa pod nazivom „Prokleta istorija“. Oba ta rukopisa - „Postružnikovo carstvo“ i „Prokleta istorija“ – osim objavljenih fragmenata, ostala su u Andrićevoj rukopisnoj zaostavštini, u fascikli sa naslovom „Na sunčanoj strani“ (Gallus). Nama su ti rukopisi, koji su sačuvani u po dve varijante u Arhivu SANU, poslužili da, zajedno sa još nekim objavljenim prozama sa tzv. zatvorskom tematikom („Zanos i stradanja Tome Galusa“, „Na sunčanoj strani“, „Sunce“, „U ćeliji broj 115“, „Iskušenje u ćeliji broj 38“) i prvim delom triptiha „Jelena, žena koje nema“ (Galusov zapis) učinimo pokušaj rekonstrukcije Andrićevog nedovršenog romana Na sunčanoj strani (Matica srpska, Novi Sad, 1994).

Prilikom hronološkog razvrstavanja pripovedaka rukovodili smo se jedinstvenim principom: kao vreme prvog objavljivanja uvek je uziman datum objavljivanja cele priče, bez obzira na to da li je neki njen deo štampan ranije. Ako je štampan samo deo pripovedne proze, i ako se neka pretpostavljena veća celina docnije nije pojavila, kao vreme štampanja uziman je datum objavljivanja fragmenta („Poručnik Murat“, „Na Latinskoj ćupriji“, „S ljudima“, „Buna“, „Pekušići“, „Nemir“).

Neke pripovetke objavljene su pod dva različita naslova: („Razgovor o soli“ i „Priča o soli“, „Nedeljno jutro“ i „Praznično jutro“, „Ćilimuše pevaju“ i „Štrajk u tkaonici ćilima“, „Pod Grabićem“ i „San i java pod Grabićem“). U ovom izboru štampaju se oni naslovi za koje se sâm pisac opredelio prilikom objavljivanja svojih prvih Sabranih dela iz 1963. godine i na taj način ih konačno verifikovao. Priča „Jedan dan u Sarajevu krajem jula 1878. g.“ pod ovim je nazivom štampana samo jednom, 1928. godine, da bi se u prvom posthumnom izdanju Andrićevih Sabranih dela iz 1976. godine pojavila sa skraćenim nazivom „Julski dan“. Smatrajući da je skraćeni naslov koji su priči dali priređivači praktičniji, a da se, pri tom, niukoliko ne menja odnos prema sadržini priče, mi smo se opredelili za kraću varijantu naslova priče.

Za ovu knjigu sabranih Andrićevih pripovedaka služili smo se izdanjem Sabranih dela iz 1981. godine[4] koje smatramo dosada najboljim i najkorektnije urađenim. U tome izdanju, Andrićeve priče štampane su prema verzijama u kojima su prvi put štampane ili prema varijantama iz zaostavštine, pa se tako prva izdanja objavljuju i u izboru koji je pred čitaocem. Priče kojih nema u spomenutim Sabranim delima („Elektrobih“, „Dedin dnevnik“, „Sjeme iz Kalifornije“) štampaju se ovde prema verziji prvog objavljivanja.

Unošenjem sto trideset i četiri priče u izdanje koje je pred čitaocem, Andrićev pripovedački opus predstavljen je bezmalo u celini. U piščevoj zaostavštini u SANU ostali su rukopisni delovi nekih pripovedačkih pokušaja - „Čavkušići“ i „Pekuša“, kao i skice nekih priča (na primer, „Priča o svinji“, „Brakovi“). Njihovo raščitavanje i objavljivanje ostaje predmet nekog drugog, budućeg kritičkog izdanja Andrićevih dela.

                       

[1] Nije sasvim isključeno da su pripovetke „O starim i novim Pamukovićima“, „Jedan dan u Sarajevu krajem jula 1878. g.“ („Julski dan“), „Na Latinskoj ćupriji“, „Poručnik Murat“, pa i „Mara milosnica“ mogle biti delovi jedne pretpostavljene veće celine o istorijski burnoj i turbulentnoj 1878. godini u Sarajevu. Jedanako tako, nekoliko pripovedaka i odlomaka vezuju se za pobunu radnika 1906. godine („Buna“, „Prvi susreti“, „Pekušići“, „Nemir“, „Crven cvet“), pa se, takođe, može zamisliti da je pisac možda imao na umu veću celinu o rađanju i organizovanju modernog proletarijata u nas. Mogućno je da pisac to veće „gradilište“ koje je, kako je sâm imao običaj da kaže, gradio „parče po parče“, nije dovršio do kraja, pa je sa njega iznosio delove kako bi ih štampao. (Fragment „Nemir“ nije štampan za piščeva života). Nije na odmet napomenuti da ove proze unekoliko podsećaju na piščeve „Crvene listove“ koje karakteriše jasan socijalni angažman. Spomenute priče, i vremenom, i miljeom i književnim junacima mogu se vezati za pripovetku „Štrajk u tkaonici ćilima“. Pa i priče „Taj dan“, „S ljudima“, sa istim junakom Petrom za vreme savezničkog bombardovanja Beograda, najverovatnije su deo jedne veće pripovetke. Tu je, zatim, i „Dedin dnevnik“ u kojem se upoznajemo sa delovima ratnog dnevnika, najverovatnije istog junaka Petra, pisanog za vreme dok savezničke snage bombama zasipaju Beograd. I priče „Razaranja“, „Slučaj Stevana Karajana“, a onda i „Zatvorena vrata“ i „Zeko“ zajedno mogu da se razumeju i kao jedan ciklus priča o životu u ratnom Beogradu.

[2] Ali, pisac se nikada neće odreći priča iz toga, posleratnog, perioda koje govore o različitim vidovima otpora sili i apostrofiraju određen oblik „revolucionarnosti“ („Zeko“, „Snopići“, zatim „Predaja“, priča o pogibiji grčkog rodoljuba Rige od Fere), kao i onih koje svedoče o piščevom bolnom susretanju sa apsurdom rata i konfesionalnih sukoba („Pismo iz 1920. godine“, „Tri dečaka“, „Bife 'Titanik'“, priče o bombardovanju Beograda...).

[3] Posthumno su bili objavljeni Omerpaša Latas, Kuća na osami, a Ex Ponto, Nemiri, lirika štampani su prvi put posle njihovog prvog objavljivanja. U nekoliko knjiga sakupljeni su i prvi put u okviru posebnih izdanja objavljeni piščevi eseji, prikazi, putopisi i kritike - Staze, lica, predeli, Istorija i legenda, Umetnik i njegovo delo. Meditativni zapisi - Znakovi pored puta i Sveske i, nešto docnije, doktorska disertacija, štampani su, takođe, posthumno.

[4] Udruženi izdavači – Prosveta (Beograd), Mladost (Zagreb), Svjetlost (Sarajevo), Državna založba Slovenije (Ljubljana), Misla (Skoplje) i Pobjeda (Titograd).

Put Alije Đerzeleza

Prikaz

„Put Alije Đerzeleza“ (1920), prva Andrićeva pripovetka koja je pisca na velika vrata uvela u književnost. Ostvarena je kao triptih, a ispripovedana sa stanovišta sveznajućeg pripovedača koji, pričajući o muslimanskom junaku Aliji Đerzelezu, koristi istorijske činjenice i narodno predanje, legendu i fikciju.  Glavni lik poznat je u folkloru kao veliki junak čije su odlike hiperbolisane i idealizovane u megdanu, šenlučenju i odevanju. Andrićeva pripovetka nastaje kao parodija narodne epske pesme, postaje doslikavanje portreta i dovršavanje priče o nekadašnjem gaziji koga stižu umor i godine. Sve ono što su nekada u narodnoj pesmi bile viteške osobine junaka, u Andrićevoj priči postale su Đerzelezove mane. Sve ono što je nekada Đerzeleza činilo uzvišenim, sada ga čini smešnim. Svi koji nisu smeli da priđu njegovoj desnici i konju od megdana, sada teraju šegu sa njim. Đerzelezove osobine postaju anahrone, a on sam ne može da pokaže svoju veličinu jer nema odgovarajućeg protivnika. Ali ako Alija Đerzelez prestaje da bude junak u smislu epske pesme, on svakako ostaje tragični junak. Ne shvatajući suštinu sopstvene neostvarenosti, žaleći za stvarima koje nikada neće dostići, lepotom, željenom ženom, jer je i stvoren samo da želi, on upada u niz neugodnih situacija iz kojih izlazi ponižen i ismejan. Vrhunac njegove tragičnosti dat je u poslednjoj sceni kada se našao na krilu jedine žene koju nikada nije poželeo, a uspeo je da stigne samo u njeno naručje. I tada, pun damara i nemira, lamentira nad svojom sudbinom: „I ta ruka što je osjeća na sebi, je li to ruka žene? - Mlječanka u krznu i somotu čije se tjelo, vitko i plemenito, ne može ni zamisliti. Ciganka Zemka, drska i podmukla, a mila životinja. Gojna udovica. Strasna a prevejana Jevrejka. I Katinka, voće koje zri u hladu. - Ne, to je ruka Jekaterine. Samo Jekaterine! Jedino do Jekaterine se ide pravo!“
Andrićeva slika Alije Đerzeleza i slika istoimenog junaka iz epske pesme odnose se kao uljani portret na platnu i crtež olovkom. Piščeva snažna fikcionalna nadogradnja usmene legende i sama je to postala.

 

Ćorkan i Švabica

Priča koja se može videti i kao proširena i osamostaljena epizoda romana „Na Drini ćuprija“. Napisana je u trećem pripovednom licu, objektivnim prikazivačkim tonom, sa Andriću svojstvenim vrlo škrtim dijalozima. Premijerno je objavljena 1921. godine. U kasabu dolazi cirkus, a sa cirkusom i „igračica u kratkoj suknji od žute svile“. Ta više nego skromna, sirotinjska putujuća družina uneće nemir i pomamu u zatečeni poredak malovaroškog sveta, kao da je u nju stupilo najveće čudo. („Ta jeftina igračica iz malog cirkusa porasla je u kasabi do kobne i tajanstvene veličine. Ona je uzburkala varoš, ispunila kuće šapatom i plačem, i muška srca velikim željama i zanosima“). Prvi koji je igračicu video bio je Ćorkan, sin Ciganke i nekog askera Anadolca, večiti sluga i pomalo budala cele kasabe. Niske pameti, a sav od damara, Ćorkan, za razliku od drugih, ne ume da sakrije svoju očaranost Švabicom pa postaje predmet opšte sprdnje. („Ćorkan je prvi planuo, a kasaba je odmah prihvatila vatru“.) Predstojnik varoši preti da će proterati cirkus, i kada se posle te pretnje ništa ne promeni, naredi „komediji“ da za jedan dan napusti mesto. Pomama za Švabicom (koja je data kao figura, a ne kao dvodimenzionalni književni lik) tada doseže vrhunac i prelazi u opštu euforiju, u kolektivno pijanstvo i u ludilo, u buku i bes. U sceni sveopšte pijanke pripovedač naročitu pažnju posvećuje dočaravanju psihologije mase. Pomahnitali ljudi jedne noći („neke noći kada je pijancima kasaba tijesna“) upadaju u cirkus, tražeći da se predstava odigra samo za njih. Direktor cirkusa to odmah dojavi vlastima koje oglobe najviđenije ljude. Ćorkan jedini biva zadržan u pritvoru gde ga do besvesti izbatina Ibrahim Čauš. Osam dana dolazi sebi, a osmog dana prolazi kroz čaršiju kao onaj koga svi poznaju i koji nikada ne stari, kao vesela budala kojoj je „vazda Bajram“.

Za logorovanja

Prikaz

Vojska je pritisla kasabu. Tako počinje pripovetka „Za logorovanja“, Andrićeva priča o Bosni pod turskom vladavinom, napisana u trećem, za pisca karakterističnom pripovednom licu, a prvi put objavljena 1922. godine. Vojska kreće u jedan od mnogobrojnih ratnih pohoda protiv uzbunjene Srbije i Karađorđa, i prikuplja se, sa svih strana, u malom pograničnom mestu, najverovatnije je reč o Višegradu, mada se ime mesta izričito ne spominje. Mesni kadija, Abdurahman-efendija, škrtac na glasu, kopni od pomisli na trošak koji mora da podnese zbog nezasite i raspusne vojske. Zapovednik vojske, turski paša, u svojom čudnoj ordiji dovodi i Mula Jusufa, čudaka i pervertita. Jusuf je poreklom iz Jedrena, izučio je škole u Carigradu i vrlo brzo se pročuo zbog učenosti i razvrata. Službovao je u Sarajevu, ali je tamo došao u sukob sa uglednim ljudima i starešinama pa ga je paša, u inat Sarajlijama, uzeo u svoju službu. Na ratnom pohodu, Mula Jusuf se pokaže kao vrlo koristan u organizacionim poslovima. Jedna od najsugestivnijih Andrićevih proznih slika u priči „Za logorovanja“ upravo je slika Mula-Jusufovog penjanja na minaret; dok prolazi kasabom, kao đavo, on izaziva jezu svih meštana. Penje se na munaru tarući zidove koljenima i ramenima i odozgo kroz savijene dlanove izvija glasom, „dižući glavu bijesno put nevidljiva neba i mlada mjeseca“. Kod Abdurahman efendije našla se neka nesrećna begunica, kćer izvesnog bogatog Turčina iz Trebinja, koju su Turci preoteli od hajduka Špalja Crnogorca. Posle dve nedelje okupljanja pomamljena i nedisciplinova vojska najzad napušta kasabu. Noć pred polazak Mula Jusuf dolazi da poseti devojku. Uz obećanje da će je izlečiti od prestrašenosti koju je pretrpela od hajduka, zahteva od nje da se skine. Devojka isprva pokaže potpunu ravnodušnost, ali kada Mula Jusuf zatraži od nje da je obrije, ona se stane braniti. U transu od nadošle crne, nekrofilne stasti Mula je mašući britvom najpre izranjavi, potom zakolje i pomeša se sa njom.

 

Ljubav u kasabi

Jedna od Andrićevih višegradskih priča, ispričana u trećem licu, prvi put objavljena 1923. godine. Počinje panoramskim opisom: stešnjenost prostora kao da utiče na kolektivni karakter stanovništva kasabe. Sve je sporo, nepromenljivo i dugotrajno, bez uzbuđenja i bez strasti. Pa ipak, mada su i mesto i prilike za tako nešto sasvim nepodesne, i tu se jednom, kaže pripovedač: „javila ljubav: kad je Rifka zavoljela Ledenika“. Ledenik je avanturista, poreklom iz hrvatske plemićke familije, bivši austrijski poručnik koji se zbog raznih neprilika i novčanih dugova, preko veze, sklonio u Bosnu gde je postavljen za šumarskog kapetana u Bosni. Rifka je kći bogatog Jevrejina, trgovca, jedna od onih nestvarnih lepota koje Andrić sa fatalističkim prizvukom rado i često opisuje. Rifka je naglo i brzo od devojčice izrasla u devojku, cela kasaba joj se divi i za njom uzdiše. Ona se zagleda u Ledenika a ni prevejani Ledenik ne ostaje ravnodušan. Razmenjuju pisma i krišom se sastaju. Jevreji su uznemireni, traže načina da udaju Rifku, i da izbegnu sramotu. Ledenik piše poluironična, poluočajna pisma drugu iz vojničke službe. U pripoveci su, izdvojenim pismom, „navedena“ tri takva pisma. Uzbuđenje i pometnja dosegnu vrhunac kada se otkrije da se Rifka i Ledenik noću tajno sastaju i vode ljubav. Ledenika vlasti uklone iz kasabe, a Rifku roditelji zaključaju u kuću namerni da je što skorije udaju negde u Bijeljinu. Rifka pati. Jedne noći beži od nadzora i sa mosta se baca u vodu. Nađu je sutradan, utopljenu i načetu. U kasabi, tog leta, posle Rifkine smrti, zavlada nezapamćena suša. Kako ne pomogoše molitve, ni pravoslavne ni muhamedanske, krenu glas da će kiša pasti tek ako se Rifka ponovo baci u vodu ili ako joj se u grob saspe sedam vedara vode. Posle većanja, grupa meštana zalije joj grob, ali kiša ni tada ne pade. Kasaba potone u tešku depresiju. Pored Milana Glasinčanina koji je predvodio ljude u noćnom obredu zalivanja Rifkinog groba, pomahnitaše i dva Turčina. Tek pred sam kraj leta udari vetar i obilna kiša. Kasaba živnu, Ledenika premestiše u Sarajevo. Priča završava opisom pojave nove lepotice, kćeri Perka opančara, kojoj se, prema običaju, divi cela kasaba.

Mustafa Madžar

Pregled

Jedna od najpoznatijih i umetnički najuspelijih Andrićevih pripovedaka. Priča je iz „turskih vremena“, a mesta zbivanja su Doboj, Banjaluka i Sarajevo. Prvi put je objavljena 1923. godine. Ispripovedana je u trećem licu, po žanru je priča lika, a pripovedanje odmiče linijom junakovog kretanja kroz prostor. Za razliku od pripovetke „Put Alije Đerzeleza“ u kojoj je lik glavnog, epskog junaka dat na blago karikaturalan način, Mustafa Madžar dočaran je na potpuno realističan, moglo bi se reći i naturalističan način. Biografiju „negativnog junaka“ pripovedač prati sa objektivizmom i distancom hroničara. Mustafa Madžar je potomak stare i ugledne poturčene madžarske familije. Otac mu je rasturio porodični imetak tako da je Mustafi Madžaru, posle deobe sa bratom, ostao samo delić nekadašnjeg imanja sa „nešto mršavih kmetova“. U Sarajevu je učio medresu, potom se vratio u rodni Doboj, gde je živeo kao čudak i usamljenik. U bitkama je izašao na glas kao junak, iz svake nove sve veći i veći. Nesmiren i žedan krvi, on, međutim, polako silazi s uma, u snu ga proganjaju slike užasa koje je i sam činio. Zgrožen, stalno ponavlja: „svijet je pun gada“. Posle bitke na Vrbasu, kraj Banjaluke, pod teretom snova i u drhtavici, vraća se u svoj dobojski čardak, ali ga mesto ne drži. Sedla konja i odlazi samo da bi negde otišao. Najpre u polju rasplaši i izranjavi neke kiridžije a potom ga put nanese i u katolički manastir. Manastir je, međutim, zamandaljen, fratri su se na vreme povukli, glas o Mustafi Madžaru išao je ispred njega. Odlazeći dalje, susretne pored manastirskog groblja dva fratra i stane da ih kinji. Jednog od njih teško rani. Odluči da ih vodi u Sarajevo, da ih „preda starom drugu Jusufagiću, bogatašu i čuvenu šaljivdžiji“. Ranjeni i stalno bijeni fratar onemoća i on ih svrati u jednu napuštenu pojatu ukraj druma. Legne da se odmori. Utone u san. Opet sanja teško, i trgne se. Fratar izdiše ispovedajući se bratstveniku, a Mustafa Madžar, u besu i maniji puca u njih. Izleće, dok ga prate stenjanje i samrtni jauci, i jaše prema šumi. Leže pod drvo i opet sanja. U snu se sukobi sa dva hajduka, dva brata Latkovića, i sa njima žena u crnini koju je obeščastio u jednom pohodu. Budi se iz košmara i jaše dalje, prema Sarajevu. Na drumu, kraj hana, zaustavi ga Abdulselambeg,  da zajedno prenoće, kako bi sutra zajedno ušli u grad. U snu, vraćaju mu se slike zlodela, silovanje muške dece sa Krima. Budi se u znoju, i počinje da pije. Sluša Abdulselambegovo hvalisanje i na koncu, ne mogavši više da izdrži, zakrvi se sa njim. U mraku, u gužvanju i pometnji, ubije bega. Jaše, potom, kroz šumu, gonjen utvarama koje mu se priviđaju. Osvane iznad Sarajeva, umoran i izmožden, i nekako se svrati u neku kahvu, gde su Turci razgovarali o brutalnosti sultanovog izaslanika koji je došao da smiri stanje u obezvlašćenom gradu. Mustafa Madžar, „vas raskidan“, tu priču sumanuto poveže sa svojom mišlju da je „svijet pun gada, i krštenog i nekrštenog“, i pomislivši da su Turci krenuli na njega, maši se sablje. Obori jednog i, braneći se, istrča na ulicu. Tu ga skoli gomila. Nekako se istrže i poče da beži. Oborio je zaptiju koji mu je preprečio put i nastavio da trči, uprkos tome što su sa svih strana kidisali na njega. Trčeći, i dalje uporno misli: „svijet je pun gada“, sve dok ga neki Ciganin, komadom gvožđa ne pogodi u glavu. Priča se završava rečenicom-poentom vrlo intenzivnog, simboličkog naboja: „Progonitelji su pristizali“.

U musafirhani

„U musafirhani“ je priča iz fratarskog ciklusa, prvi put objavljena 1923. godine. Napisana je u trećem pripovednom licu. U pričama toga ciklusa Andrić opisuje slike iz života katoličkog reda franjevaca u srednjovekovnoj Bosni. Glavni lik je Fra-Marko Krneta, fratar koji se nikada nije prilagodio načinu života svoga reda, ali koji duboko i fanatično veruje u Isusa. Kao neprilagođeni i neuspešan đak, Fra-Marko je posle smrti svoga strica, biskupa Fra-Marijana Bogdanovića, po hitnom postupku vraćen iz Rima gde se nalazio na školovanju, na rad u manastiru. Živeći poluseljačkim životom, oslobođen od redovničkih dužnosti, Fra-Marko dobija na staranje „musafirhanu“, manastirsku gostinsku sobu u koju na noćenje i hranu, već prema tadašnjem prinudnom običaju, svraćaju Turci namernici. Tako, nekom prilikom, u musafirhanu svrate tri Turčina, janičara, jedan od njih je teško bolestan. Fra-Marko ih dvori i pomaže oko bolesnika. Kako bolesniku ne bude bolje, druga dva Turčina posle nekoliko dana odlaze u Sarajevo po pomoć, a bolesnog askera, Mamaledžiju, ostave Fra-Marku na staranje. I mada Fra-Marko najbolje što ume dvori Mameledžiju, bolesniku biva sve gore i gore, vidi se da će Bogu na istinu. Fra-Marko želi da pokrsti Turčina koji pada u buncanje i u vatru, ali u jednom trenutku, kada mu se malo razvidi, pljune na krst. Fra-Marko se moli: „Ako ko i pljuje na tvoj krst, to je samo kao kad čovjek ružno usnije. Opet na Tvojoj lađi ima mjesta za sve“. Bolesnik izdiše, nepokršten. Razočaran i vidno uzbuđen Fra-Marko o tome obaveštava starešinu manastira, gvardijana, i odlazi u polje, da radi, ali mu se misao neprestano vraća na Turčina, koga je negovao i zavoleo kao brata.

 

Most na Žepi

Prikaz

Pripovetka napisana u trećem licu, po nepodeljenoj oceni kritike jedna od najboljih Andrićevih priča. U sasvim određenom smislu, priča „Most na Žepi“ može biti tumačena i kao osnovni piščev pripovedni i poetički model. Prvi put je objavljena 1925. godine. Pisana u realističkom ključu, ta priča na svom nedoslovnom, simboličkom nivou govori o ljudskoj nemoći da se dosegne konačni smisao, makar smer kojim se ide bio krajnje etičan. U priči se naizmenično prati sudbina dva lika, velikog vezira Jusufa, poreklom iz Žepe (zabiti kraj Bosne, uz reku Drinu), i neimara, bezimenog, tajnovitog Italijana koji diže mostove po Otomanskoj imperiji i koga vezir, izašavši kao pobednik iz carigradskih dvorskih spletki, najmi da u rodnoj Žepi, kao zadužbinu, izgradi most. Sledi opis gradnje mosta koja je, kao u narodnim legendama, i u Andrićevoj priči povezana sa nizom poteškoća. Uporan i zavetno predan poslu, bezimeni neimar, posle svih iskušenja, ipak završi most, ali se pri povratku u Carigrad razboli od kuge i izdahne u bolnici na rukama italijanskih franjevaca. Na tu vest, veliki vezir Jusuf naredi da se ostatak neimarove plate razdeli bolnici i sirotinji, a sam se zamisli nad hronogramom koji je kao natpis za most smislio jedan mladi pesnik. Hronogram glasi: „Kad Dobra Uprava i Plemenita Veština/ Pružiše ruku jedna drugoj,/ Nastade ovaj krasni most./ Radost podanika i dika Jusufova/ Na oba sveta.“ U potpisu je stajalo „Jusuf Ibrahim, istinski rob božji“, i potom vezirova deviza „U ćutanju je sigurnost“. U dugom, rezigniranom, samoispitujućem ćutanju, razmišljajući o svojoj sudbini, vezir prvo precrta tekst hronograma a potom i devizu. Tako most ostade bez imena i bez znaka. U epilogu priče „Most na Žepi“ pripovedač napušta objektivnu perspektivu kazivanja i sa poludistance, govoreći o sebi u trećem licu, tumači kako je i kada odlučio da priču napiše: „Onaj koji ovo priča, prvi je koji je došao na misao da mu ispita i sazna postanak. To je bilo jednog večera kad se vraćao iz planine, i, umoran, seo pored kamenite ograde na mostu. Bili su vreli letnji dani, ali prohladne noći. Kad se naslonio leđima na kamen, oseti da je još topal od letnje žege. Čovek je bio znojan, a sa Drine je dolazio hladan vetar; prijatan i čudan je bio dodir toplog klesanog kamena. Odmah se sporazumeše. Tada je odlučio da mu napiše istoriju.“

Mara milosnica

Prikaz

„Mara milosnica“ (1926) jedna je u nizu Andrićevih pripovedaka o kobnosti lepote i zlu kojem je njen nosilac izložen. Ispričana je iz objektivne pripovedačke perspektive u, za Andrića uobičajenom, trećem licu. Mara je nesrećna devojka koju je turski paša ugledao u pekari njenoga oca i u njenom telu, izvijenom u pokušaju da dohvati hleb sa visoke police, prepoznao  demonsku fatalnost ženskog principa. Posle pašinog neprikosnovenog naređenja da se to prelepo čeljade dovede u njegove odaje, Mara, kćerka turske naložnice, i sama to postaje. Živeći odvojena od ostalog sveta, nedovoljno zrela da sagleda svu kobnost svog položaja i propast do koje će doći posle pašinog odlaska, Mara se navikavala na  gospodarevo prisustvo i njegove običaje. Čudan paradoks izlaže pisac sukobom fratra Grge Martića i Veli-paše. Fratar se tobož brine za dušu zalutale ovčice iz stada i muči nesrećnu, neuku devojku pričama o paklu u koji će otići njena duša. Veli-paša, iako čovek druge vere, umoran od života, koji neće biti spominjan po dobrim delima, naređuje fra-Grgi da ne dira njegovu robinju. Tako će Mara neočekivano naći veći mir u kući turskog paše nego pod okriljem crkve kojoj pripada.

Ali kada Veli-paša napusti grad i sa sobom povede svu služinčad i životinje, on neće povesti Maru. Sluge i pašini ljubimci poput rajskih ptica i divljih mačaka, nezamenljivi su, dok je uloga naložnice uvek namenjena novoj lepotici. Ostavši bez skloništa, Mara spoznaje stvarnu prirodu sveta. Veli-paša je pokušao da zbrine devojku dajući je u jednu od bogatijih hrišćanskih kuća. Tek će tamo Mara shvatiti koliko mračnih nagona, nesrećnih priča iz prošlosti i opskurnih običaja, krije ta tobož ugledna porodica i koliko zla može čovek čoveku naneti. Slušajući priče mlade neveste Pamukovića, Mara nemo posmatra skrivene scene iz života kućne čeljadi. Njen krhki telesni i mentalni sastav neće izdržati noć u kojoj je napada Pamukovića zet i u kojoj prvi put zaista biva suočena sa sobom. Nesrećna napadačeva žena, odvodeći pijanog muža pišti: „Treba ti turska naložnica.“ Od tog trenutka Mara prestaje da raspoznaje svet oko sebe. Posle izvesnog vremena rađa mrtvo rođenče i sama umire. Sledi pripovedačev komenatr dat u formi odgovora na pitanje čitaoca iznenadno uvedenog u tekst priče. Opisujući završnu scenu u kojoj sluga Pamukovića, sahranjujući Maru, kroz suze kaže: „Sahranili smo božjeg anđela“ pripovedač sugeriše da su bića poput Mare milosnice sudbinski unapred osuđena na propast u negostoljubivom i zlom svetu.



Anikina vremena

Prikaz

„Anikina vremena“ (1931) spadaju u Andrićeve duže pripovetke. Ispripovedana je iz pozicije sveznajućeg pripovedača. Novela počinje pričom o tragičnom kraju popa Vujadina Porubovića iz Dobruna, malog mesta iza Romanije, i gašenju loze Porubovića. Prema popu Poruboviću parohijani su odmah, pošto se zapopio, osećali nelagodnost koja se nije mogla objasniti ni sveštenikovom mladošću ni neveštinom. Naravno oni nisu mogli odmah proniknuti u popovu prirodu koja je trajno obeležena sećanjem na jednu raspusnu scenu u kojoj su učestvovali oficiri i žene a koju je on prikriven posmatrao. Pop Porubović je, naime, mizogin i voajer, koji je svoje ludilo oglasio jedne noći pucnjima na gumnu gde su parohijani razvijali žito. Završavajući priču o porodici Porubovića, pisac je spomenuo i njenog znamenitog pripadnika, čuvenog dobrunskog protu Melentija, a zatim i „Anikina vremena“, doba u kojem se „pronevaljalila jedna žena, vlahinja“, Anika.
Anika je kćerka pekara Marinka Krnojelca oženjenog ženom iz mesta u kojem je odležao robiju, a koja je za stanovnike Dobruna uvek bila tuđinka. Tako su kasabalije doživljavale i njenu kćerku, neuglednu, prerano izraslu devojčicu. Kako često biva sa Andrićevim ženskim likovima, iz takve nenaočite devojčice, jednog Bogojavljenskog jutra u crkvi, pojaviće se vitka beloputa devojka krupnih očiju. Cela kasaba bila je očarana neobično lepim Anikinim licem. Za nju se naročito zainteresovao Mihailo Stranac, mladić na početku uspešnih trgovačkih poslova. I Anika se zagledala u njega, pa je najpre počelo stidljivo razmenjivanje pažnje koje je postepeno postajalo sve otvorenije da bi se bez ikakvog jasnog razloga odjednom prekinulo. Pripovedač taj prekid tumači opisom prvog traumatičnog Mihailovog ljubavnog iskustvo stečenog sa handžijkom koja je sa njim varala muža. Mladićeva rana ljubavna priča prekinuta je na tragičan način. Posle bračne svađe kojoj je Mihailo slučajno prisustvovao, handžinica je ubila muža Mihailovim nožem. Slučaj je hteo da joj Mihailo u tome pomogne.

Mladić je narednih godina, putujući, bežao od sećanja na handžijku i Anikin „mukli, teški glas, belo lice bez osmejka“ kao i na Đurđevdan, dan kada se „Anika objavila“ i „otvorila kuću muškarcima“. Otada su se žene u kasabi mnogo češće molile pred ikonom i klele Aniku, i zato dobijale batine od muževa. Sinovi su dolazili u sukob sa  očevima, a majke ih proklinjale zbog okapanja ispred Krnojelčeve kuće. Ostao je čuven slučaj trgovca Petra Filipovca, najljućeg Anikinog neprijatelja, koji je hteo da ubije svog najstarijeg sina Andriju zbog noći provedenih u ozloglašenoj kući. Ratovao je sa njom i dobrunski prota zbog sina koga žene nisu nikada interesovale, ali koji je, kako to često biva, slučajno nekim poslom otišao u Višegrad i tamo upao u društvo koje ga je odvelo u Anikine dvore. Dugo su se prenosile Anikine reči koje je poslala popu Poruboviću: „Ti si proto dobrunski, a ja džizlija višegradska. Nurije su nam podeljene, i bolje ti je da ne diraš u ono što nije tvoje. Ja se nisam ni rodila kad si ti preskakivao plot u Nedeljkovice, pa Nedeljko mislio da je jazavac u kukuruzu i umalo te nije ubio. I dan danas ti po udovičkim kućama krpe mantiju.“ Ovo Anikino pismo govori kao da je žena na zlu glasu o svakome sve znala i kao da joj niko baš zbog toga nije mogao ništa. A ugledni i snažni popovski sin kao i mnogi drugi, ubrzo bi odbačen i skrhan i podbuo od pića mogao se videti kako ponavlja Anikine reči iz nestalih ljubavnih noći.

Ne manje skandalozan bio je i slučaj kajmakama, sina turskog paše koji je od majke Sokolovićke nasledio ime i oholo držanje a od oca vlast i bogatsvo. Otišao je posle mnogo žalbi kasabalija da sâm stane na put zlu. Otišao je tada  do Anike i još mnogo puta kasnije. Jer on, kao veliki poznavalac žena, nije mogao da ne opazi da je Anuikina lepota bila nešto nesvakidašnje, gotovo natprirodno. Zbog Anike je turski beg bio ranjen, zbog nje je dobrunskom proti paljena sveća pre vremena, a dobrunski muškarci zaključili da „ženu treba ubiti rađanjem ili batinama“. Zbog nje u dva muškarca naročito patila, „svak za sebe i svaki na svoj način“, i to Anikin brat Lale i Mihailo Stranac. Maloumni pekar Lale patio je na svoj tih i sramežljiv način, a jedini čovek u koga se Anika jednom zagledala rešio je da konačno „izvadi nož iz rane“ koji je nekada handžijka zabila u srce svog muža. Izjednačavajući Aniku i Krstinicu odlučuje da traumu iz prošlosti prevaziđe tako što odlazi u Anikine odaje.

Ne zna se ko „se osevapio“ kada je Anika nađena mrtva pored minderluka. Ne zna se da li je to bio Lale koji se stideo sestre ili Mihailo koji je davno izgubio svoj mir ili bilo koji drugi muškarac iz Dobruna. Kao posle mnogih nesreća koje zadese kasabu, ona se smiruje i postaje ista kao i pre „Anikinih vremena“. Lale je otišao nekuda put Užica, Mihailo na suprotnu stranu, sarajevskim drumom, muškarci su se vratili svojim kućama, a žene su nastavile da čuvaju svoja ognjišta. Priča o Aniki, o zlu koje nije večno i koje odlazi onako kao što i dođe, preselila se u usmenu legendu ljudi toga kraja.

 

 

Žeđ

Prikaz

Priču „Žeđ“ Andrić je prvi put objavio 1936. godine. Ispripovedana je, već prema Andrićevom običaju, u trećem licu, iz perspektive potpuno objektivnog pripovedača koji priča ono što vidi svojim svevidećim okom. Vremenski, priča se odvija odmah posle austrijske okupacije Bosne, počekom XX veka, kada se u visokom i ravnom selu Sokocu otvara žandarmerijska kasarna. Komandir te kasarne doveo je sa sobom u taj daleki i zabačeni kraj i mladu ženu, evropskih manira koji potpuno odudaraju od okoline. Ubrzo po njihovom dolasku u toj oblasti pojavi se hajdučija i njen muž krene u danonoćne hajke. Nenavikla na nove uslove života, i na stalno odsustvo muža, žena ne može ni da spava ni da jede. Ne biva ništa drukčije ni kada se muž, razočaran neuspehom potera, posle dugih izbivanja navrati kući. Žena se moli gospodu da njen muž konačno uspe i da tako učini kraj njenoj patnji. I molitve budu uslišene. Jednog dana žandarmi nekako uspeju da uhvate glavnog hajduka, Lazara Zelenovića. Hajduk je uhvaćen slučajno. Bio se sklonio u logu koju je načinio u obali kraj gorskog potoka, gde je mirovao i stalno ispirao ranu od metka. Ali, naišle su vrućine i rana mu se dala na zlo. U poteri, komandir nekako nabasa na to dobro zaklonjeno sklonište. Ne bi ga ni otkrio da nije osetio zadah hajdukove rane. Okupio je žandarme pa su lako savladali ranjenog Lazara, vezali ga lancima i sproveli ga do kasarne. Kako nisu imali zatvor Lazara su, pod stražom, zaključali u podrum ispod komandirovog stana. Hajduk, kao u narodnoj priči, ni po koju cenu neće da oda ni drugove ni jatake. Da bi ga prisilo na priznanje komadnir strogo naredi da se hajduku ne da nijedna jedina kap vode, ma koliko on tražio i zapomagao. I zbilja, hajduk, koga čuva njegov poznanik i zemljak Živan, očajnički zapomaže u noći, kuneći, preklinjući i moleći za vodu. Dok njen muž olovnim snom spava kraj nje, rasanjena mlada žena sluša to zapomaganje, koje ne prestaje, ali postaje sve slabije, da bi pred zoru prešlo u teški, nerazgovetni uzdah. Žena, koja je slušala o hajdukovoj svireposti, probdi noć, osećajući njen strahoviti pritisak, pojačan hajdukovim predsmrtnim molbama. Razmišlja, ne mogavši nikako da zaspi, o krivici i osveti, beskonačnom nizu krivica i osveta koje tvore ljudski život. Noć joj se čini kao velika pustinja od mraka. U toj pustinji ona nema snage ni za šta, čak ni da probudi muža. Pa ipak je svanulo. Hajdukov jecaj postaje sve slabiji, jedva čujan. Mladi, razbuđeni komadir privlači ženu k sebi, ona se isprva kratko otima ali potom brzo potone u „poznatu a uvek novu strast“. U vrtlogu te strasti iščezavaju slike užasne, probdevene noći. Soba se puni „živom svetlošću dana“.

Razgovor sa Gojom

Jedan od najznačajnijih esejističkih ostvarenja Ive Andrića, prvi put objavljen 1935. godine. U ovome tekstu Andrić govori o opravdanosti i prirodi umetničkog stvaranja. U dijaloškoj formi ovoga eseja izlaže se gledište Gojinog druga iz mladosti Paola koji umetnika izjednačava sa Mesijom i zastupa gledište o božanskom i satanskom poreklu i demonskom karakteru umetnosti. Goja se suprotstavlja takvom mišljenju i kaže da se u samoj stvarnosti manifestuju pojave nestvranog i natprirodnog. On smatra da sve što u životu postoji od iskoni ima svoje opravdanje, već i time što postoji. Ostareli slikar govori o umetničkom poslanju koje povezuje ljude, pruža im radost i saznanja, sumira učinak svoga stvaralaštva deleći sa svim umetnicima patnju stvaranja i ushićenje pred svršenim umetničkim delom.

Mila i Prelac

„Mila i Prelac“ je priča čija su zbivanja vezana za višegradsku kasabu. Napisana je u trećem licu i prvi put je objavljena 1936. godine. Počinje „andrićevskom eskpozicijom“, dugim opisom ambijenta. Dečak, glavni junak, igra se sam na rubu kasabe, gledajući na drum. Dugo vremena niko ne naizlazi, a onda sa brega silazi stranac, stasit i jak čovek u najboljim godinama, skitnica od  duga puta prekrivena prašinom. Dečak je gazdinsko dete, zaštićeno brigom majke i ljubavlju tetke Mile koju upravo obožava. Mila je neudata dvadesetdvogodišnja devojka, lepotica kakve nema nadaleko, gorda u odbijanju prosaca. Za dečaka ona je oličenje  nečeg nepoznatog a omamljivog, nečeg što istovremeno i privlači i štiti. „I ostala mu je u sećanju takva, sa osmejkom koji zari, uvek lepo obučena, snažna, živa i laka, sva tvrda i glatka kao litica i skroz prožeta nepoznatim jakim mirisom“. Dečak uživa u njenom prisustvu. Došljak, skitinica po imenu Mile Prelac najmi se za varoškog šintera. Dobio je taj posao jer niko drugi nije hteo da ga prihvati. Stari gradski sluga Ćorkan više nije imao snage za to. Sledi digresija u kojoj se opisuje Ćorkanova smrt. Ugasio se, star i ispošten, sedeći na jednom zidu izvan grada. Sahranili su ga po muslimanskom obredu. Već sutradan po Ćorkanovoj sahrani Prelac se prihvatio da poubija sve varoške pse-lutalice i zbog toja je postao omražen. Dečak, čiji stric je opštinski potpredsednik, često odlazi u zgradu opštine, i jednom takvom prilikom osmotrio je kako Prelac ubija pse. I zapamtio je jednu epizodu u kojoj pas, braneći se, ujede Prelca. Ta slika prati ga i uznemirava, čak ni Milino prisustvo ne smiruje njegov nemir. Plaši se Prelca, koji nastavlja da radi svoj posao, i svako veče se opija. I tako bude sve do jednog dana kada će dečak ponovo videti Prelca, ali mrtvog. Pijani Prelac se, naime, nesrećno okliznuo, pao sa visokog bedema i udavio se u nabujaloj reci. Oko njegovog izvađenog leša okupio se svet, među njima bio je i dečak koji do tada nije video mrtvog čoveka. Vrativši se kući osetio je neodoljivu potrebu da ispriča sve što je video. Majka i tetka Mila isprva ga znatiželjno prekidaju pitanjima, ali kada one zaćute i dečak prekine priču. U tišini, prema odblesku svetlosti sa prozora vidi kako njegova obožavana tetka Mila plače za Prelcom. Užasnut, dečak beži u sobu, ruše se njegovi snovi, njegova tetka Mila nije više za njega idealna žena. Dok na crkvi izbija zvono u pomen na Prelca, on se sklanja u orman sa vunenim prekrivačima. I sve se odjednom promenilo. Ubrzo je došao raspust, a na jesen su tetka Milu udali za nekog trgovca. Posle udaje sve ređe je dolazila u dečakovu kuću. Poživela je još tri-četiri godine i potom umrla. Poodrasli dečak bio je na njenoj sahrani, nije pustio ni suzu, i bilo mu je neprijatno što njegova majka plače. Prelca se, kaže pripovedač, dečak nije ni setio.

 

Trup

Prikaz

Pripovetka „Trup“ pripada takozvanom „fratarskom ciklusu“ Andrićevog pripovedačkog opusa, a može, potencijalno, biti posmatrana i kao razvijeni ekskurs (epizoda) romana Prokleta avlija. Priča „Trup“ premijerno je objavljena 1936. godine. Glavni kazivač je fra Petar. Kao i u Prokletoj avliji, on priča doživljaj iz svoga zatočeništva. Po primenjenom književnom postupku prstenastog strukturiranja priča, gde kazivači jedni od drugih preuzimaju iskaznu poziciju, „Trup“ je Prokleta avlija u malom. Priču započinje objektivni pripovedač koji opisuje fra Petrovu ćeliju i fra Petra kako, ležeći bolestan, priča jednu od svojih mnogobrojnih uspomena. Fra Petar je kazivač od klase, oko svake njegove reči lebdi „naročit prizvuk, kao neki zvučni oreol“, svaka njegova reč je „kazivala više nego što ona u obično govoru znači“. Ta magičnost kazivanja je posle njegove smrti „izgubljena zauvek“, govori objektivni pripovedač, hotimično smanjujući svoj značaj. Potom, u retrospekciji, fra Petar počinje da priča kako je za vreme izgnanstva u Maloj Aziji izašao na glas kao majstor. Jednom bude odveden u neku prebogatu kuću da popravi veliki sat. Sačeka ga sluga i sprovede ga na kulu. Odatle, fra-Petar gleda na unutrašnjost dvorišta, i u jednom trenutku ugleda ljudsku priliku bez ruku i nogu, potpuno unakaženog lica, trup. Sluga tada preuzima priču, pa pripoveda o Čelebi Hafizu koji je svu Siriju pokorio, bez milosti ubijajući koga stigne. Poštedi samo jednu iznemoglu lepoticu iz ugledne porodice i uzme je u harem. Ta lepotica mu je došla glave. Strpljivo je čekala priliku da mu se osveti za smrt najbližih i to je jedne noći iskoristila. Pobunila je roblje koje je savladalo malobrojnu stražu i zapaljenom bakljom unakazila lice Čelebi Hafizu koji je izlomljenih udova bio vezan za gredu. Vojska koja je stigla u pomoć poubijala je roblje i lepu Sirijanku, ali je za Čelebi Hafiza bilo kasno, od njega je ostao samo živi trup. Priču opet preuzima fra Petar, a poentira je objektivni pripovedač pa se ona tako završava povratkom na početak. Prema nekim tumačenjima lik trupa je simbolička projekcija čoveka u modernim, poratnim vremenima, koja je Andriću, bez obzira na to što on svoju priču situira u prošlost, došla iz modernističkog, ekspresionističkog duhovnog okruženja u evropskim književnostima posle Prvog svetskog rata.

Smrt u Sinanovoj tekiji

Prikaz

Priča bez razgranate fabule, u trećem pripovednom licu, prvi put objavljena 1936. godine. Glavni i jedini razvijeni lik je Alidede, sveti čovek, muhamdenac, poreklom iz Bosne, koji se posle četrdeset pet godina provedenih u Carigradu, naglo odlučuje da se vrati u rodni kraj. U Carigradu je Alidede postao čuven sa svoje bezgrešnosti, u jednoj tekiji učio je veru i širio slavu svog derviškog reda, ali ga je slutnja smrti, u šezdeset petoj godini života, privela pomisli da čovek treba da umre tamo gde je rođen. I tako se, posle mnogo vremena, Alidede skrasio u Sinanovoj tekiji u Sarajevu, gde su ga posećivali „ugledni građani i pobožni putnici“, rado i mnogo. To nije dugo trajalo. Jedne večeri, kada se svet počeo okupljati da sluša kako Alidede govori svete reči, on zagrize peteljku lozovog lista, oseti strašnu gorčinu i naglo pade u predsmrtni ropac. Preneli su ga u njegovu sobu i pokušali da ga povrate. Ali uzalud, živeo je još svega minut-dva. U tom kratkom vremenu munjevito mu se vratio ceo život, unazad, i, naročito jasne, u tome, dve slike, obe povezane sa mišlju na žene. Najpre se setio kako je u najranijem detinjstvu video leš neke nage utopljenice koju je nabujala Bosna bila doplavila u njihovo dvorište. Pao je u vatru i buncanje, nemoćan da bilo šta o tome kaže majci i drugim ukućanima. Ujutru, leša više nije bilo. A druga slika vratila ga je u vreme kada je bio mladi derviš, već na glasu zbog učenosti i posvećenosti Muhamedu. Jedne noći Alidede je čuo i video kako neka progonjena, poluodevana žena očajnički lupa na vrata njegove tekije-matice, ali se brzo uklonio i povukao u svoju sobu. I to je bilo sve što je Alidede osetio od ženstva i ženskosti: u životu on nikada nije zgrešio sa ženom, a u smrtnom času se, sa gorčinom, dosetio „da žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta“. Onda se, poslednjim prosevom svesti, obratio Bogu, hvaleći njegovu moć i snagu, ali i iskazujući svoje uverenje o težini života: „gorče je i teže nego što sam mislio robovanje zakonima Tvoje zemlje“. (...) „Tako je izdahnuo. Bilo je uoči petka, noć mladog meseca. I po opštem mišljenju, smrt je bila čudesna i sveta i morala je da ispuni svakoga divljenjem, kao i život mu.“ „Smrt u Sinanovoj tekiji“ je meditativna priča o životu jednog lika sa vrlo izraženom ravni univerzalnog iskaza, pa u tom smislu demonstrira i reprezentuje jednu od osnovnih, globalnih karakteristika Andrićevog pripovednog sveta.


 

Čaša

„Čaša“ je priča iz fratarskog ciklusa, jedna od onih u koju nas uvodi objektivni pripovedač, a glavni deo kazuje fra Petar. Prvi put je objavljena 1940. godine. Uzeti fra Petar leži na postelji i gleda u predmete po policama. Objektivnom, bezimenom pripovedaču padne pogled na čašu, optočenu zlatom, a fra Petar, kao da mu pogađa misli, kaže: „Ono je Mostarka pokojnog fra-Nikole Granića“ i preuzima priču. Pripoveda o vlasniku čaše, fratru Graniću, zvanom Mumin, kakav je bio i kako je završio život. A bio je ćutljivi čudak, čvrst u veri i škrt na rečima. Od ostalih franjevaca izdvajao se stasom, znanjem latinskog i turskog, i čašom koju je svuda sa sobom nosio i iz koje je polako, ne dolivajući, pio vino. Zbog te čaše je u mladosti imao poteškoća, jer je njome naglašavao svoju posebnost, a red to ne voli. Fra Petar priča kako ga je Mumin, prekoračujući sopstveno duboko ćutanje, odvratio od mladalačke namere da napusti službu. „U ovoj se zemlji jedna čaša vidi i bode oči kao najviša kula u nekoj drugoj... Ovdje se dram radosti dušom plaća“, govorio je tom prilikom Mumin mladom fra Petru, odgovarajući ga, nenamateljivo ali sugestivno, od ideje da beži u svet. Posle nekoliko godina, fra Petar ponovo susreće fra Nikolu, naizled nepromenjenog ali teško bolesnog. U ranu zimu fra Nikola se zatvori u svoju sobu, odakle više nije izlazio, sve više poboljevajući. U neko doba pozove fra Petra i, uz nekoliko prigodnih, opraštajućih reči, daje mu čašu. Ubrzo izdahne. Od tada je prošlo mnogo vremena i sada bolesni fra Petar, ležeći na postelji u svojoj sobi, namenjuje čašu svom izabraniku, fra-Stanku. „Mlad je, ali ima srce kao u starinskih fratara. Čuvaće je.“



Pismo iz 1920. godine

Prikaz

Priča u prvom licu, premijerno objavljena 1946. godine. Vremenski pada u mart 1920. u doba posle Prvog svetskog rata. Pripovedač i njegov prijatelj Maks Levenfeld sede na koferima na železničkoj stanici Slavonski Brod i čekaju voz za koji ne znaju kada će doći, ali znaju da će biti prepun. Maks Levenfeld je pripovedačev prijatelj iz mladosti koga nije video nekoliko godina. Levenfeld je Sarajlija, plemenitog porekla, majka mu je bila lepotica na glasu. Pripovedač i Levenfeld postali su prijatelji u gimnaziji, uprkos razlici u godinama, što u tom uzrastu znači mnogo. Prijateljstvo se produbljuje, mladi ljudi zajedno čitaju knjige, i jedan drugom poveravaju tajne. Maks je ateista, a pripovedač koji je od njega mlađi tri godine vidi u njemu i uzor i prijatelja. Maks je, posle mature, otišao u Beč, da studira medicinu i prijateljstvo se prekinulo. Našli su se, slučajno, posle ratnih godina, na peronu železničke stanice, u iščekivanju beogradskog voza. U nekoliko reči, pričaju jedan drugom kako su proveli rat. Posle vojne lekarske službe Maks je sredio svoju sarajevsku ostavštinu i sprema se da emigrira u Južnu Ameriku. Izmenjen je, i ne razgovara više ni o knjigama ni o poeziji. Za njega pripovedač kaže: „Posle toga velikog rata sretalo se među inteligentima dosta takvih kivnih ljudi, kivnih na neki naročit način, na nešto neodređeno u životu.“ Maks odlazi zauvek i govori pripovedaču da će u sebi stalno nositi sećanje na Bosnu, kao neku dugu, neizlečivu bolest. Mislio je da će u njoj provesti život, ali sada zna da neće. Pripovedač ga pita zbog čega, zapravo, on odlazi, zašto beži. Maks na to odgovara da se svi uzorci mogu svesti na jednu jedinu reč: na mržnju. Pripovedač želi da se usprotivi toj tvrdnji ali u taj mah nailazi voz i razgovor se prekida. Dvadesetak dana kasnije pripovedač u Beogradu dobija pismo. Piše mu Maks Levenfeld. Obrazlaže onu jednu jedinu reč koja je uzrok njegovog odlaska. On zna da je Bosna divna, neobična zemlja, ali je, istovremeno i zemlja mržnje i straha. Bosanski čovek nije svestan te mržnje, čiji je korelativ strah. U Bosni i Hercegovini, govori Maks Levenfeld, „ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim ili neslovenskim zemljama.“(...) „I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveća nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima.“ Levenfeld piše pripovedaču o sarajevskoj noći, o tome kako svaka bogomolja izbija neko svoje doba (katolička, pravoslavna i muhamedanska) a sam Bog će, u tom času, znati koliko je sati po jevrejskom računanju vremena. Hteo je, kaže, da se posveti izučavanju te mržnje, ali je uvideo da nema ni snage ni sposobnosti za tako nešto. I poželeo je pripovedaču svaku sreću u novom životu i u novoj državi. Prošlo je od tada prvo deset godina, pripovedač je saznao da se Levenfeld naselio u Parizu, gde je otvorio ordinaciju i među južnoslovenskim svetom postao poznat kao „naš doktor“, da bi, potom, prošlo novih osam godina. Pripovedač saznaje da se doktor kao dobrovoljac uputio u španski građanski rat i da je tamo poginuo. Priča završava rečenicom-komentarom: „Tako je završio život čovek koji je pobegao od mržnje.“

Zlostavljanje

Prikaz


 
„Zlostavljanje“ je Andrićeva priča iz savremenog gradskog života. Napisana je u trećem licu. Prvi put je objavljena 1946. godine. Počinje retrospekcijom, završnom slikom jednog mučnog bračnog slučaja. Svi se izjašnjavaju protiv Anice Marković koja je svojevoljno i bez vidnog razloga napustila muža, trgovca Andriju Zerekovića. Sud potvrđuje njenu krivicu. Kao „pobegulja“, Anica je prokažena od svih, čak i od sopstvenog oca. Živi anonimnim i neuglednim, usamljeničkim životom. Niko, osim pripovedača i nje ne zna zašto je izabrala takav život, napustivši prividno uzoran građanski brak. I o tome je priča. Anica je poreklom iz ne baš bogate, ali čestite malograđanske porodice, najstarija kći. Rano je ostala bez majke, pa je preuzela staranje o domaćinstvu i počela da udaje mlađe sestre. Kada se činilo da će sama zauvek ostati neudata, pojavio se ugledni trgovac Andrija Zereković i zaprosio je, sa osećanjem da čini dobro i veliko delo. Iz siromaštva rodnog doma Anica udajom ulazi u bogatu kuću koja je, veli pripovedač, istorija jedne uspešne trgovačke karijere, od skromnih početaka do zenita. Andrija se bogatio zahvaljujući svojoj „veštini, skromnosti i poniznosti“. Kupio je veliku kući, proširio poslove i tek tada se oženio Anicom. Brak je ispočetka izgledao savršen. Anica je zasjala u punum sjaju, a Andrija prvi put u životu nikako nije mogao do kraja da izračuna šta me je sve i koliko dobroga donela ta žena. Ona je bila stasita lepotica, skromna u svemu, a on je bio „savršen tip ružnog čoveka“ kojemu je ženidba donela istinsko samopouzdanje ali i otvorila u njemu jednu pritajenu predispoziciju. Postao je samoljubiv preko svake mere i otuda se razvila njegova potreba da se pred ženom predstavlja stostruko većim nego što jeste, da prema svojoj volji, samo pred njom, uređuje svet. Ta se samohvala vremenom pretvorila u verbalnu torturu, a zatim u čistu Aničinu moru. Nadmeni egocentrizam jednog uspešnog trgovca četkama koji sebe vidi u istorijskim ulogama vremenom postaje sve nepodnošljiviji. Njihovi bračni odnosi potpuno su nestali, gazda Andrija postao je sâm sebi dovoljan, a Anica je svedena na biće koje trpi i prinudno sluša. Noću ne može da spava. Jedino vreme koje ima za sebe su trenuci pre ili posle buđenja. I njih je gazda Andrija uzurpirao. „Jer njegova strast da svojoj ženi priča i pred njom glumi, sve je više rasla, a časovi posle večere nisu mu više bili dovoljni. Sve se češće dešavalo da gazda Andrija, oduševljen i uzbuđen sopstvenim pričanjem, produži da govori još i kod ženine postelje.“ To se ponavlja godinama i u Anici raste kao nepodnošljiva mučnina. U svojim pričama Andrija je sve veći i veći, i Anica postepeno počinje da razmišlja „kako bi i divno i strašno bilo napustiti ovu kuću i ovoga čoveka“. Andrija postaje čudovište, a Anica se kraj njega naučila teškoj veštini samosavlađivanja. Mislila je da tako, oguglala, može doveka provoditi život, u trpljenju, kraj svoga raspomamljenog muža, a onda je, u trećoj godini braka, došlo jedno veče u kojem se probudio njen još neugasli devojački nemir. Pomislila je šta je još sve čeka ako nastavi da se povinuje muževljevom egomanijačkom mučenju, pa je spakovala najnužnije stvari u svoj mali kofer i tiho i nečujno otišla iz stana. Priča „Zlostavljanje“ jedan je od vrhunaca Andrićevog realističkog, psihološki intoniranog pripovedanja.

 

Priča o vezirovom slonu

Prikaz

„Priča o vezirovom slonu“ (1947) jedna je od Andrićevih pripovedaka iz travničkog života koja je započeta komentarom o nastajanju narodnih priča, njihovom čuvanju i trajanju. Ispričana je u trećem licu, sa dominacijom tona legende. „U tim ponajčešće izmišljenim pričama krije se, pod vidom neverovatnih događaja i maskom često izmišljenih imena, stvarna i nepriznavana istorija toga kraja, živih ljudi i davno pomrlih naraštaja.“ Jedna od takvih priča govori o tiraniji i surovosti novopostavljenog travničkog vezira, ali i o njegovoj strasti prema egzotičnim životinjama koje je zajedno sa Konakom doveo u Travnik. Prvi znak za kasabalije da je njihovim gradom zagospodario nov i neobičan gospodar bio je taj da je svakog jutra vezirov momak čaršijom šetao pravog afričkog slona. Sve što je zamerala turskom moćniku, svu mržnju koju je osećala prema njemu, svu nemoć da mu se suprotstavi, zanemarujući suštinske razloge teškog života – raspadanje Turske carevine, neuređenu i zaostalu Bosnu – kasabalije će usredsrediti na fila, kako su prozvali ljubimca iz Konaka. A kada lukavi i mudri Travničani odluče da se život u varoši vrati u pređašnji red, onda će to zaista i učiniti. Tako su se uveče kraj vatre mogle videti grupe varošana kako uz  rakiju i uzdah – „prevršilo!“ – razgovaraju o veziru, životu u Travniku i kao otelotvorenju turske moći i snage. Osim hvalisanja, junačenja, izmišljenih priča i zavodljivih laži, mogle su se čuti i mudre reči koje su ukazivale da kasabalijske age i begovi oštroumno razmišljaju o vlasti, moći i neminovnoj prolaznosti: „Dodijalo mi da slušam sve isto: vezir-fil, fil-vezir. I kad dobro razmislim dođe mi nešto žao i tog živinčeta. Šta je i ono krivo? I njega su ulovili tamo negdje preko mora i vezali i prodali, a vezir ga je doveo da se ovdje u tuđoj zemlji muči, samo samcito. (...) a i vezir je došao na silu, i njega su poslali drugi, ne pitajući ga hoće li neće li. Pa i taj koji je njega poslao, morao je nekog da pošalje da Bosnu smiruje i uređuje. I tako, čini mi se, sve jedno drugo gura, niko nije tamo gdje bi hteo biti, nego tamo gdje ne voli...“

Iz krugova hvalisavaca potekla je konkretna ideja da se ode u Konak i da se veziru stavi do znanja da je „prevršilo“. To su se uveče dogovorili kasabalije, petorica njih, uz rakiju, ali ujutro je do Konaka stigao samo najhrabriji, Aljo, koji je tek poželeo dobro zdravlje čuvarima vezirovog sedišta i sa smišljenom pričom kako je svečano bio primljen kod vezira, vratio se u čaršiju. I o tome Aljovom podvigu počela je da raste i buja priča među meštanima iako se ništa nije promenilo u štetama koje je fil nanosio kasabalijskim dućanima. A onda su Travničani zaista odlučili da stanu na putu vezirovoj samovolji, te su rešili da slona ga otruju orahom u kojem se krila pčela i još ubitačnijim sredstvom, jabukom sa isitnjenim staklom. Od tog trenutka Travničani su čekali da čuju kako je „crk’o fil“. I zaista, fil je počeo da poboljeva i kopni. Kao što je slon bio simbol vezirovog dolaska, tako je i njegov nestanak iz čaršije bio znak promene u Konaku, najava vezirove smrti. Fil je uginuo četvrtog dana posle vezirove sahrane. Nisu se Travničani mnogo tome radovali. Znali su da im možda predstoji teža i krvavija borba sa sledećim izaslanikom sultana „jer ko zna ...šta taj opet nosi u sebi i vodi sa sobom.“

 

 

Kuća na osami

Kuća na osami (1976) je Andrićeva posthumno objavljena zbirka sastavljena od jedanaest pripovedaka objedinjenih uvodnim tekstom. Za nju se može reći da je neka vrsta rekapitulacije Andrićevog pripovedčkog puta. Jedanaest lica sa različitih jezičkih i govornih područja, nejednakih staleških odlika, različitih artikulacionih sposobnosti, jedno za drugim a po izboru autora, priča o svojim životnim putevima kobnih strmina i finalnih ponora. Da bi pisac ostvario mogućnost javljanja svih spomenutih karaktera iz različitih istorijskih epoha i tipoloških odlika, morao je pažljivo odabrati pripovedačku formu. To je postigao okvirnom pripovetkom u kojoj se opisuje starinska turska kuća na sarajevskom Alifakovcu u kojoj pisac prima svoje nestvarne posetioce, sluša njihove dramatične priče, beleži ih i kasnije, „redigovane“, slaže u zbirku.
Prvi piščev posetilac je Bonvalpaša, konvertit, pripadnik najvišeg francuskog plemstva, vojnik tri vojske sukobiljene na tlu Bosne, koji je živeo u Sarajevu, izabranom utočištu od austrijskih vlasti. Pitoreskno odeven, samosvojne verbalne ekspresije, on traži od pisca dosta vremena i pažnje. Drugi posetilac je mostarski vezir Alipaša Rizvanbegović Stočević, poznat po smislu za unapređenje Hercegovine ali i po titaniji kojom je pratio uređivanje zemlje. Pisac sluša njegovu intimnu ispovest iz vremena svrgnuća i dvonedeljnog izdržavanja kazne po naredbi Omerpaše Latasa i to od trenutka suprotstavljanja turskom seraskeru, zarobljavanja i kažnjavanja jahanjem na mazgi u sramnom položaju do trenutka kada stradalnik govori o svom viđenju sveta i ljudskih odnosa. Treći posetilac „piščeve radionice“ je baron Dorn iz Štajerske, čija je životna drama prouzrokovana strašću za laganjem. „On laže nezainteresovano, naivno, bez svoje volje, i protiv nje, laže kao malo dete, bez mere i kraja, sa upornošću kockara, sa nepopravljivošću alkoholičara.“ Zbog svega toga pripadnik starog austrijskog plemstva završava karijeru kao sitni činovnik ili „referent za lovačke priče“. Baron posećuje pisca jer ga jedino on strpljivo sluša. Sledeći posetilac nije tako plemenitog porekla kao prethodni. Geometar P. iz S, jedan od bezimenih  ličnosti sa piščevih putovanja, nosilac je velike ljubavne drame. On pričom o ženidbi i životu sa ženom naklonjenu oficirima, koja prezie svoga muža, pretvara piščevu gostinsku sobu u kupe voza gde je pisac ljubavnu storiju mogao čuti. Dramatičnost priče petog posetioca, direktora cirkusa, takođe počiva  na sprezi nesrećnog muža i neverne žene. Lik bezimenog upravnika ostvaren je u ambijentu cirkuske šatre u kojoj on gospodari i ljudima i životinjama i svojom ženom, igračicom na žici, a koji posle svršetka predstave „odlazi na skrovito mesto...gde se izbacuje đubre“ i tu razmišlja o svojoj nesrećnoj ženidbi. Sledeći pripovedač je piščev drug iz detinjstva, Jakov, predstavljen naturalističkim opisom čovekove podrivenosti pićem. Nasledno opterećen sklonošću ka alkoholu, njegov „duh je živ i budan, zapaža sve ali boluje od neizlečive bolesti da se sa svim što sretne i ugleda lako i nezdravo meša“. Naredna priča o životu Sarajlije iz ugledne kuće koji rano ostaje bez roditelja, Ibrahim-efendiji Škaru i njegovoj darovitosti da pripoveda živo i duhovito, piscu je najzanimljivija. Tek kada isprati  gosta, pisac u tišini svoje sobe sluša o tome kako je pripovedao Ibrahim-efendiji kome je život i prošao kao u priči. Pod prozor alifakovačke kuće, šum mora donosi priču o seoskoj devojci raskošne lepote, koju kao robinju u kavezu prodaju na pijaci. Zbog poniženosti o kojoj razmišlja dok je pokazuju trgovcima, robinja oduzima sebi život lomeći vrat u rešetkama kaveza. I na narednu priču, o profesoru pasatisti u ambijentu osmljenog primorskog gradića okruženog zbirkama starina, podseća talasanje mora, ali je ona i svojim naslovom - „Životi“ – i svojom porukom – „A živeti je uvek dobro. Živeti, to je glavno“ – data je u kontrastu sa prethodnom. Poslednje dve priče povezane su motivom zlostavljane žene i ujedno suprotstavljene karakterima žrtava. U „Ljubavima“ reč je o francuskoj prostitutki nerazumno odanoj čoveku koji svaku priliku koristi da je batinama ponizi. U priči „Zuja“ reč je o ženi iz Bosne koja je, još devojčica, bila žrtva seksualnog nasilja i koja posle toga zauvek ostaje u jednoj imućnijoj kući kao dadilja i sluškinja. Pisac je u detinjstvu uvek sa pažnjom slušao Zujino „mrmljanje“ i sada ga prvi put „dešifruje“, slušajući priču o Zujinom životu kao poslednju u kući na Alifakovcu.

Zeko

„Zeko“ je Andrićeva pripovest iz beogradskog života, objavljena prvi put 1948. godine. Obuhvata vreme između dva svetska rata i nemačku okupaciju Beograda. Napisana je u „andrićevskom“ trećem pripovednom licu, sa jasnom distancom između pripovedačke pozicije i opisivanih likova. Centralni lik pripovesti je Zeko, pravim imenom Isidor Katanić, neugledni beogradski činovnik, tačnije, kaligraf u nekom ministarstvu. Sve svoje mladalačke talente Zeko je zatomio, nije postao ni slikar, ni pesnik, ni operski pevač. Sa srpskom vojskom prešao je Albaniju i po povratku u Beograd sasvim je potonuo u anonimnost bezlične svakodnevice. Zeko živi u neuspelom braku sa Margitom, posednicom i rentijerkom stambene zgrade u centru grada. Imaju sina Mihaila, rođenog u, blago rečeno, nejasnim okolnostima za vreme Zekinog ratnog izbivanja iz Beograda. Mihailo, zvani Tigar, razmaženi je i samoživi šupljoglavac, sportista i zgubidan. Tako, u porodičnom sivilu, i u neambiciozno otaljavanoj karijeri, prolaze Zekove najbolje godine, sve dok on, nekom prilikom, ne otkrije život na Savi i sav mu se posveti. Na reci, posle mnogo godina, sretne ratnog druga, penzionisanog kapetana Miku Đorđević koji ga uvede u taj svet. Mika je, prema glasinama, komunista, zbog toga je, navodno, i penzionisan. Sledi opis života na savskim obalama, sveden na nizanje portreta beogradskih marginalaca i došljaka, sa kojima se Zeko zbliži toliko i tako da kući odlazi samo kad mora, a ne mora gotovo nikako. U osmoj godini Zekinog boravka na vodi, a to, kaže pripovedač, pada u 1938, u Beograd se doseljava porodica njegove svastike Marije. Ona je udata za inžinjera Doroškog, imaju četvoro dece i Zeko ubrzo njihovu kuću počne da smatra za svoj jedini pravi dom. Gleda „svoju“ decu kako rastu, menjaju se i sazrevaju, i kako postaju „komunci“. U to već izbija i rat i pripovedač sada prati Zeku kako živi u okupiranom i više puta bombardovanom Beogradu; najpre su to, aprila 1941. učinili Nemci, a potom i „saveznici“ najžešće o Uskrsu 1944. U tim sumornim i više nego teškim godinama na površinu izlaze najbolje i najpostojanije osobine Zekinog karaktera: pribranost, odvažnost, požrtvovanost. Zeko do kraja proniče u psihologiju svoje naopake žene i svog promašenog sina i odjednom se pokazuje superiornim u odnosu na njihov kukavičluk i ljudsku niskost. Strah i bojažljivost, koje je godinama iskazivao u odnosima sa njima, odneti su kao rukom. Zeko se za vreme trajanja okupacije u potpunosti pribija uz Marijinu porodicu i polako počinje da radi za „pokret“, da falsifikuje dokumeta, da prenosi poruke i poštu. Marijin stariji sin odlazi u partizane a starija kći dopadne logora na Banjici gde joj se gubi trag. Približava se kraj rata i jedne noći Zeko sa Marijinim mlađim sinom odlazi negde na Topčider da uhvati „vezu“. Veza je očigledno provaljena, u potpunoj tami odjekuju pucnji i Zeko se hitro uklanja. Beži prema Savi, sa namerom da se skloni negde u priobalju jer odlično poznaje taj kraj, ali se na samoj rečnoj obali oklizne, padne u vodu i utopi se. Nekoliko dana posle toga njegova žena Margita u „Novom vremenu“, tobože tragajući za mužem, objavi oglas, u kojem između ostalog piše da je Isidor Katanić „u duševnoj poremećnosti napustio stan“. Tako se završi jedan neugledni a častan ljudski život. „Zeko“ je pripovest iz onog dela Andrićevog proznog opusa pisanog posle Drugog svetskog rata i u njoj su, premda diskretni, donekle vidni piščevi tragovi saobražavanja više doktrinarnim nego poetičkim zahtevima novih društvenih okolnosti.

Bife Titanik

„Bife Titanik“ je pripovetka iz jevrejskog kruga Andrićevih tema, po opštoj oceni kritike dominantna priča toga kruga (prvi put objavljena 1950. godine). Napisana je u trećem pripovednom licu, smenjivanjem deskriptivnih i komentatorskih pasaža. Prikazuje vreme jevrejskog stradanja u Bosni (Sarajevo, Banjaluka) na samom početku Drugog svetskog rata. Glavni lik u prvom delu priče je Mento Papo, sitni i neugledni sarajevski Jevrejin, vlasnik bifea „Titanik“. Isticanjem nesklada između imena bifea i njegovog stvarnog izgleda (poslednje svratište sirotinje i socijalnih marginalaca, mesto za ilegalnu kocku) pripovedač naglašava grotesknost predstavljenog sveta. Mento Papo živi od danas do sutra, u nepodnošljivoj vezi sa nevenčanom ženom Agatom, poluseljankom katoličke vere. Odmah po izbijanju ratnog meteža Agata nestaje, a bife „Titanik“ propada. Trenutak je da nam pripovedač predstavi drugog glavnog junaka, Stjepana Kovića, banjalučkog probisveta, koji slično Mentu Papi uvek opsesivno teži tome da bude neko drugi. „Otkako zna za sebe on je patio od bolesne sujete, od neodoljive želje da bude ono što nije. Biti ma šta samo biti drugo, ili bar izgledati drugo“. Tako objektivni pripovedač u analitičkoj sekvenci opisuje Stjepana Kovića, čoveka nejasnog porekla i bez stvarne psihološke i socijalne fizionomije. Kada izbije rat, Stjepan Ković postaje ustaša, ali i u tom društvu ubrzo biva skrajnut i prezren. Po sili nečije odluke, a da ne bi štetio ugledu ustaša u Banjaluci, ubrzo dobija premeštaj u Sarajevo. No, ni tu ne biva prihvaćen. Jedva nekako izbori se za pravo da učestvuje u pogromima i da dobije „svog Židova“. U trećem delu priče pripovedač sučeljava Menta Papu i Stjepana Kovića: po mizernu žrtvu došao je još mizerniji dželat. U opustelom bifeu, u odmakloj noći, Ković sprovodi „istragu“, mada ne zna ni šta pita, niti pitani zna šta treba da odgovori. Ković je došao u pljačku, ali bedni Papo nema čime da smiri njegov bes, koji je bes promašenosti egzistencije. Mučni susret dve straćene, nerealizovane ljudske sudbine, od kojih je jednoj, hirom zlih vremena, pripala uloga potlačenog, a drugom, takođe bez ikakvog smislenog razloga, uloga tlačitelja, razrešiće se ubistvom. Grotesknost priče doseže kulminaciju u završnoj sekveneci: „Stjepan zasu mecima kao grmljavinom i munjama ugao sobe u kome je Mento neprirodno i fantastično mahao rukama, skakao i poigravao kao da protrčava između munja i preskače preko njih“.

Znakovi

„Znakovi“ su Andrićeva priča iz savremenog života, napisana u smeni trećeg i prvog pripovednog lica, a prvi put objavljena 1951. godine. Počinje relativno brzim uvodom, koji vodi do središnjeg toka pripovedanja. Objektivni pripovedač opisuje tugu palanačkih hotela. Jedne večeri u jednom takvom hotelu, sreo je izvesnog profesora V. koji mu je ispričao jednu priču. Objektivni pripovedač je psiholog, objavljuje radove u Psihološkoj reviji, profesor V. ga prepozna, priđe mu i tako otpočne razgovor koji će onoga trenutka kada se u njemu dotaknu žena pretvoriti u dugi, zagrcnuti monolog. Profesor V. priča, ne bez znakova skretanja od normale, o nesporazumu koji je doživeo sa jednom ženom. Profesor V. sebe vidi kao čestitog, odmerenog i uvek pristojnog čoveka, što se naročito potvrđuje u njegovom odnosu prema ženama, tačnije, u nepostojanju takvih odnosa. Tako bude dugi niz godina koje prolaze u potpunom uzdržavanju. Profesor V. ulazi u zrelo doba. Dobivši premeštaj u Beograd on jednog dana susretne na ulici neku zgodnu ženu. Ona ispusti paketić i profesoru se, pošto se ljubazno sagnuo da joj doda taj paketić a ona mu uzvratila zahvalnim pogledom, učini da je po sredi neki znak. To potvrdi i u razgovoru sa kolegom. U pitanju je, zaista izgleda, neki tajni, ženski znak. U dugoj nedoumici da li da krene u potragu za tom ženom, on jednog dana, prolazeći kraj pozorišta, vide na panou njene slike i pročita njeno ime. Bila je to primadona Katarina Maranska. Odlazi na predstavu i čini mu se da u prepunoj sali primadona, nastavljajući da mu daje znakove, gleda samo njega. Proveri u razgovoru sa kolegom da li je zaista tako, i pošto ovaj potvrdi da drukčije ne može biti i pri tom mu čestita, profesor V. odluči da na svoj rođendan pošalje Katarini buket ruža. Te večeri pevala je Tosku. Uz ruže pošalje i pismo u kojem opiše celo tok ljubavnog slučaja, od prvog susreta na ulici... I zbilja, Katarina se u prvom činu Toske pojavi sa njegovim buketom. Sutradan, pošto je to bio nedvosmislen znak, on vrataru opere preda novo pismo, ali ne dobi nikakav odgovor. Kolega ga upozori na žensku ćudljivost. Dva dana docnije profesor V. u poštanskom sandučetu nađe program neke svečanosti u kojem je Katarinino ime bilo podvučeno crvenom bojom, što protumači kao nov znak. Pronađe, pošto podmiti vratara, primadonin broj, ali ni posle nekoliko poziva nije uspeo da sa njom razgovara. Opet se posavetovao sa kolegom koji mu reče da ga primadona voli ali da verovatno ima nekih prepreka toj ljubavi. Profesor V. pati, danima. Ne može da pronađe rešenje. Konačno odluči. Ode na stan primadoni, adresu je dobio na sličan način kao i broj telefona, i pozvoni. Otvori mu neka postarija žena, po glasu je pretpostavio da je to ona ista koja je na telefonu govorila da primadona nije kod kuće. Nekako ga pusti unutra kada reče da je iz pozorišta. Ali, ni tada nije video svoju ljubav, jer ga žena, pošto vide o čemu je reč, ljutito isprati, uz pratnju nastojnika. Sutradan pre podne pozove ga direktor škole, da ga opomene zato što uznemirava Katarinu, sve se već bilo raščulo. Nijedno objašnjenje nije pomoglo, ni profesorov bes, ni nastojanje da direktoru objasni ko je kome davao znakove. U ljutnji, profesor se uputi do Katarine. Upada u stan gde se Katarina, napola odevena i raščupana, uz vrisku, zaključava u kupatilo. Pojavljuje se nastojnik sa policijom. Profesor V. odbija da otključa stan u kojem se zatvorio. Popusti tek kada pristignu i vatrogasci. Iz policije je upućen u bolnicu, gde je zadržan na posmatranju, a po otpuštanju je penzionisan. Nikada, priča on objektivnom pripovedaču, nije razumeo zašto mu je Katarina davala onolike znakove. Niko to ne razume. A on te znakove vidi, gde god da se pojavi. Eto, vidi ih i u tom provincijskom hotelu u kojem se susreo sa pripovedačem, ali ne sme to da otkrije. „Znakovi“ nije samo priča koja nastaje na matrici komedije zabune, nego je psihološka studija glavnog lika, profesora V, neprekidno opsednutog znakovima.

Nemirna godina

Prikaz



Jedna od dužih Andrićevih pripovedaka, napisana u trećem licu, prvi put štampana 1953. godine. Glavni lik je gazda Jevrem, bogati trgovac i zelenaš, stvarni gospodar cele kasabe, kod koga po savet i, važnije od toga, po novac, dolaze ljudi svih staleža i svih vera. Sin siromašnoga trgovca, Jevrem se, posle izučenoga posla u Sarajevu, vraća u kasabu. Zahvaljujući izvanrednim sposobnostima ubrzo postane najbogatiji čovek u tom delu Bosne, ali mu se posle četrdeste godine oduzmu noge i on ostane trajno nepokretan. Sedi kod kuće i prima mnogobrojne posete, a dvore ga žena, kći-udovica i unuka. Jevrem je apsolutni gospodar, tiranin koji uživa u poniženju drugih; njegovoj volji niko se ne može odupreti. Kažnjava tako što snažnim rukama uvrće uši nesrećnim potčinjenim bijući njihovim glavama o zid onoliko dugo i onoliko snažno kolika je težina kazne. Objektivni pripovedač veli: „Znalo se šta znači poslovati sa gazda-Jevremom: pretrpeti i štetu i sramotu... A ipak su svi dolazili i tražili njega i njegovu pomoć“. I sve bude tako dok u njegovoj kući naglo ne izraste, u neviđenu lepotu, usvojenica Gaga, nađeno cigansko siroče. Ona opčini gazda-Jevrema, potpuno, takvom snagom da ukućani pomisle kako su čini pale na njihovog gospodara. Razmišljaju kako da se oslobode Gage, ali im gazda-Jevrem, saznavši za to, surovo pripreti. Kaže kćeri: „Ja sam te stvorio, ja ću te rastvoriti kao da te bog nikad dao nije!“ Mutna, teško dokučiva igra neostvarive čežnje između Gage koja intuitivno oseća svoju erotsku moć i gazda-Jevrema nastavlja se iz dana u dan. Gaga je doslovno jedina osoba koja je u stanju da odbije Jevremovo naređenje. I biva tako, kroz igru pristajanja i prihvatanja u potčinjenosti, u sivoj i spečenoj varoši, u kojoj se sporo menjaju godišnja doba, sve dok u kasabu ne dođe vojska, sa zapovednikom Alibegom, poturčenim poljskim plemićem, avanturistom i pustahijom. Alibeg se jednom slučajnom prilikom suoči sa Gaginom lepotom i ubrzo poruči Jevremu da je odlučio da se oženi njegovom usvojenicom. Gazda Jevrem isprva odlučno odbija taj zahtev. Što na pretnju, što na molbu iza koje je stajala prisila, što na nevidljivi ali delujući pritisak ukućana i kasabe Jevrem, posle dugog i mučnog razmišljanja, na to ipak konačno pristane. Vojska odlazi i Gaga sa njima. U Jevremom domu nastupa mir i praznina; tiho i postepeno, jedva vidljivo, gospodar kasabe kopni. Pristiže jesen i sa njom novi trgovački poslovi, potom i zima koju Jevrem ne voli. Misao na Gagu polako nestaje; te zime gospodar je mladu Ciganku koje se gotovo više niko i ne seća usnio samo jednom. U snu, on je zdrav i pokretan, ali mu Gaga ne dopušta da se pomakne s mesta. Jevrem je san zaboravio čim se probudio. Pripovedač ovako završava pripovetku „Nemirna godina“: „Jer, snovi nemaju vlasti nad čovekom koji i stvarne događaje, kad hoće, zaboravlja lako i brzo, a snove ne pamti uopšte.“

 

Žena na kamenu

Priča iz kruga aistoričnih, poetizovanih Andrićevih tema. Ispričana je u prvom licu, postupcima deskripcije i reminiscencije, prvi put je objavljena 1954. godine. Glavni lik je Marta L, operska pevačica od četrdeset osam godina. Priča počinje opisom predela, kamenite plaže na morskoj obali. Potom se pripovedač, iz visine spušta do centralnog lika, žene koja opružena na kamenu, izložena suncu, u letnjoj vrelini, razmišlja o sebi. Prostorna povlašćenost pretvara se u simboličku povlašćenost, Marta L. nalazi se u zenitu svoga života, a posle toga vrhunca, sluti više nego što bi želela da prizna, nezaustavljivo obrušavanje prema starosti. Zato se vraća, sećanjem, u detinjstvo i mladost, i mislima oživljava trenutak proseva sopstvene seksualnosti, u jednoj sceni sa skudoumnim Matijom koji posmatra igru njenih nogu dok sedi na baštenskom zidu rodne kuće. Nekoliko godina kasnije ona će odneti belu muževljevu košulju da u njoj sahrane umrlog Matiju. Zatim je usledila uspešna karijera, brakovi i razvodi, pa zrela ljubav. Posle svega, ona zatiče samu sebe u času samospoznaje, dok leži opružena na vreloj steni i misli na Matiju, na svoj život, roditelje i, naročito, na starost koja dolazi ma koliko joj se ona opirala. Pomisao na starost je užasava i u potpunosti ispunjava; u užarenom letnjem danu ona ne može da se oslobodi preteškog saznanja da su najbolje godine prošle i još težeg suočavanja sa izvesnošću kraja, sa tugom lepotice koja će uskoro postati starica. Sve što čini, čini da bi ubegla od tog osećanja, svu svoju energiju troši brinući se o izgledu svoga tela i svoje odeće. I ne nalazi spokoj, osim u ponekom trenutku, kao tog letnjeg dana, dok se rve sa mišlju o smrti. Ustaje sa stene i skače u more; otuda izlaži čista i sveža, obogotvorena pripovedačkim okom, da se vrati na svoje mesto na kamenu, uzvišena u svom večnom ženstvu. Kraj priče: „Oseća se laka a velika i moćna kao svet, koji se večito menja i uvek je isti, mirna i srećna u okrilju dobrog trenutnog zatišja“.

Igra

Pripovetka iz neistoričnog kruga Andrićevih pripovedaka, ispripovedana u trećem licu, premijerno objavljena 1956.  godine. Glavni lik je Lazar, o njemu pripovedač ne daje nikakve šire, ni biografske ni psihološke podatke. Lazar negde putuje, i čekajući brod, seda na verandu velikog restorana. Za stolom postavljenom prema njegovom sedi dvoje mladih ljudi, muškarac mu je okrenut licem a žena leđima. Lazar je posmatra odastrag. Kada mu pogled sklizne naniže on vidi kako se žena igra svojim stopalima. Ta čarobna igra sasvim obuzme Lazara, i u tome je cela priča. On jede sporo i nepažljivo, ne skidajući pogled sa ženinih nogu. Razmišlja samo o njenim pokretima. U jednom trenutku se prene, pogleda na sat i vidi da će zadocniti ako odmah ne krene. Ustaje, prolazi pored para, ali se ne okreće da bi video kako izgleda ženino lice. Ipak igru nije zaboravio. „Igra“ je jedna od najuspelijih deskriptivnih, nefabulativnih, poetskih Andrićevih priča.

Panorama

„Panorama“ je Andrićeva poetska, sižejno vrlo složena a fabulativno svedena priča. Napisana je u monološkom, samoispovednom prvom licu jednine, a prvi put je objavljena 1958. godine. Počinje retrospekcijom, pripovedač se seća svoga sirotinjskog detinjstva u Sarajevu početkom XX veka. Tada su u modi, koja je već polako zastarevala, bile „panorame“. U „panoramama“, velikim mehaničkim kaleidoskopima, naročitom tehnikom, koja je za neuk ili naivan svet bila čudo nad čudima, prikazivane su kolorisane slike dalekih predela. Pripovedač se seća izgleda „panorame“ i svoje opsednutosti njome. Svake nedelje on je, kao dečak, hitao u tu, za njega čudesnu, „panoramu“, koja mu je budila maštu i razgrevala čežnju za nepoznatim svetom. Pažljivo, sa gotovo fotografskim pamćenjem, on rečima dočarava i rekonstruiše izgled „panorame“ i priseća se slika koje je u njoj video. Znao je da u njoj boravi satima, pošto je nekako pronašao sitan ali za njega veliki novac da bi platio ulaznicu. Sedeo je, prepuštajući se prizorima o kojima u svom malom, skučenom provincijalnom svetu nije ni mogao sanjati. I sedeo bi tako doveka, da ga, posle isteka plaćenog vremena ne bi, najzad, gazda Austrijanac opomenuo da je vreme da ustupi mesto drugima. „Sve što je dotle značilo moj stvarni život, tonulo je u nepostojanje“, kaže pripovedač. Punu godinu on je u „panoramu“ odlazio kao u sveto mesto. Za minut ili dva, i za nešto teško izmoljenog novca, dečak se lako i brzo, maštajući, prebacivao u nedohvatne gradove sveta. Najviše je voleo Rio de Žaneiro, pamtio je svaki detalj i svako lice uhvaćeno na slikama toga grada. Viđene slike činile su da dečak stane gledati na stvarnost u kojoj je živeo potpuno drugim očima. „Panorama“ mu je pomagala da ljude koji su ga okruživali, recimo najboljeg druga Lazara ili rođaka Blagoja, vidi na drukčiji, dublji i zreliji način. A kada je „panorama“ kao neisplativa zauvek otišla iz Sarajeva, dečaku je ostala trajna potreba da mašta. Uz stvarni svet, u njemu se razvio i onaj drugi, nesputan, sav od slobodnih asocijacija i detalja. Bića koje je gledao u „panorami“ za njega su postala stvarna i on ih je u mislima pratio kao svoje poznate i najprisnije prijatelje. On ih nosi sa sobom i prati njihov rast, dok se i sâm menja, iz dečaštva u mladost, iz mladosti u zrelo doba, kada postaje inženjer. Taj inženjer koji je kasnije video sveta, priča svoju priču, i stalno se u sećanju vraća na dečačke dane, na „panoramu“ koja je odredila njegovu kasniju misao. Paralelno sa tim sledi i životnu priču jedne devojke iz Rio de Žaneira, čiju sliku pamti iz „panorame“. Zamišlja kako je prati i kako čita njen dnevnik. Devojka se zove Margarita i ima zanimnjiv ljubavni slučaj. Izneverila je mladalačku ljubav i udala se za drugog čoveka. Svog nesuđenog dragog srešće godinama kasnije, na putovanju po Evropi i gledaće ga izmenjenim očima. Javljaju se i drugi likovi, i njihovi potomci. I javljaju se i novi predeli, Cejlon i Lisabon, sve u sećanju na slike iz „panorame“. Glavni junak, pripovedač, nosi ih u sebi kao nešto trajno, nešto što ga određuje. On je dužnik svoje dečačke strasti koja ga nosi i na poseban način mu osmišljava i produbljuje život. „Panorama“ je poetska priča koja stoji kao protivteža Andrićevim epskim pripovestima.

Letovanje na jugu

„Letovanje na jugu“ je priča iz poznijeg perioda Andrićevog pripovedačkog stvaralaštva. Prvi put je objavljena 1959. godine. Ide u red neistorijskih priča sa minimalizovanom fabulom. Ispričana je u trećem ilicu. Austrijski profesor Alfred Norges i njegova žena Ana stižu u malo primorsko mesto na odmor. Prvi utisak nije najpovoljniji, ali ubrzo sve dođe u red, pa profesor i njegova žena ugodno provode svoje letovanje. Život teče ustaljenim, pomalo lenjivim letnjim ritmom. Profesor se, u časovima kada se ne odmara, posvećuje čitanju poslednje revizije svoje monografije o Filipu Drugom. Dani prolaze spokojno, u malim ritualima jela, kupanja, šetnji i uživanja. Ništa ne remeti taj mir, pred morem. Sve sitnice su na svom mestu i u stanju ravnoteže. Vreme odmiče na vrlo uhodan, željeno spokojan način, sve dok ne svane jedan dan koji se od drugih razlikuje samo po jakom jugoistočnom vetru. Talasi su veliki i profesor uživa da pliva po uzburkanom moru mada ga žena stalno preklinje da to ne čini. On najzad popusti i njih dvoje se vrate kući. Žena odlazi u kupovinu, a profesor se prepušta poslu sve misleći kako bi bilo dobro da se ponovu uputi na plažu, da se okupa i vrati pre nego što žena opet bude kod kuće. Dok o tome razmišlja, pogled mu privuče jedan veliki vrabac koji nekoliko trenutaka stoji na kamenoj ogradi terase a zatim prhne u nebo. Profesor prati njegov let sve dok on ne iščezne u visini. Profesor je zanet, snatri i kao da se uznosi... Na povratku iz varoši žena ne zatiče svoga muža. Zove ga, misleći da je negde iznenada otišao. Prva uzmenirenost prelazi u paniku. Profesora svuda traže, ali ga ne nalaze, nigde. Potraga traje nekoliko dana, bez uspeha, i bez bilo kakvog traga ili objašnjenja o profesorovom nestanku. Kada, trećeg dana od nestanka, istraga zapne i postane sasvim uzaludna, po profesorovu ženu dođu njena majka i njen dever, profesorov mlađi brat, i odvedu je natrag, u Beč. Priča se završava enigmom nestanka, u željnom iščekivanju objašnjenja koje nikako ne dolazi. Pripovetkom „Letovanje na jugu“ Andrić se sa uspehom okušao u žanru poetizovane fantastike.

Jelena, žena koje nema



Prikaz

Jedna od manjeg broja Andrićevih priča dosledno i bez objektivizujućeg okvira ispričana u prvom licu. Prvi put je objavljena 1962. godine. Tada je štampana sa indikativnim podnaslovom („Galusov zapis“), što upućuje na zaključak da je isprva bila zamišljena kao deo nenapisanog romana o istoimenom junaku koga srećemo u još nekim Andrićevim pričama. U kasnijim izdanjima pripovetke taj podnaslov je izbrisan. (Videti belešku o rekonstruisanom romanu „Na sunačanoj strani“.) „Jelena, žena koje nema“ u stvari je prozno-poetski triptih („Od samog početka“, „Na putovanju“, „Do dana današnjeg“) u kojem lirski pripovedač izlaže istoriju jednog emotivnog i cerebralnog priviđenja koje ga prati uporno, godinama javljajući se u očekivanim ali i sasvim neočekivanim prilikama. Jelena je astralno, sasvim izmaštano biće, čist ženski princip koji daje smisao pripovedačevom životu. („Ali ja sam već navikao da je i ne očekujem i da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja.“) Pojava Jelene, žene koje nema, uvek je čvrsto povezana sa putovanjem i sa svetlošću. Jelena je metaforička materijalizacija pripovedačeve mašte, ona je projekcija potpune a nedosegnute ispunjenosti subjekta koji misli, diše i oseća, ona je smislotvorni, kosmički princip. („Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska ljuljaška od jedne savršene sreće do druge, od Jeleninog i mog prisustva do nestanka i nas i svega sa nama u sreći opšteg postojanja. I ni na jednoj tački toga beskrajnog luka nema zastajanja ni za trenutak, jer se uvek ili penjemo ili spuštamo.“) Kako pripovedač duže živi i kako mu se sve češće dolazi pomisao na kraj života, Jelena se javlja sve ređe. Snoviđenje („magnovenje“, kaže pripovedač) traje sve kraće. Svetlost u kojem se Jelena pojavljuje sve je slabija, noć dolazi po svoje. („A noć je bila uvek zlo vreme moga života.“) Jelena je privid, čisti privid koji se može javiti na hiljade različitih načina i u hiljadu (ne)očekivanih prilika, ali koji čili pod teretom saznanja da je život nešto drugo od mašte. A kad je život nešto drugo, mašta je utoliko potrebnija. Pripovedač iščekuje njeno pismo koje nikada ne stiže. U poslednjem odeljku pripovetke, Jelena se postepeno transformiše u figuru koja je ne samo čista mašta nego i čista potreba. Prestanak misli na nju znači prestanak života. Sa takvim uverenjem završava se i pripovest o Jeleni: „Samo da ne prestanem da je iščekujem“, kaže pripovedač u poslednjoj rečenici.