Smrt u Sinanovoj tekiji

Prikaz

Priča bez razgranate fabule, u trećem pripovednom licu, prvi put objavljena 1936. godine. Glavni i jedini razvijeni lik je Alidede, sveti čovek, muhamdenac, poreklom iz Bosne, koji se posle četrdeset pet godina provedenih u Carigradu, naglo odlučuje da se vrati u rodni kraj. U Carigradu je Alidede postao čuven sa svoje bezgrešnosti, u jednoj tekiji učio je veru i širio slavu svog derviškog reda, ali ga je slutnja smrti, u šezdeset petoj godini života, privela pomisli da čovek treba da umre tamo gde je rođen. I tako se, posle mnogo vremena, Alidede skrasio u Sinanovoj tekiji u Sarajevu, gde su ga posećivali „ugledni građani i pobožni putnici“, rado i mnogo. To nije dugo trajalo. Jedne večeri, kada se svet počeo okupljati da sluša kako Alidede govori svete reči, on zagrize peteljku lozovog lista, oseti strašnu gorčinu i naglo pade u predsmrtni ropac. Preneli su ga u njegovu sobu i pokušali da ga povrate. Ali uzalud, živeo je još svega minut-dva. U tom kratkom vremenu munjevito mu se vratio ceo život, unazad, i, naročito jasne, u tome, dve slike, obe povezane sa mišlju na žene. Najpre se setio kako je u najranijem detinjstvu video leš neke nage utopljenice koju je nabujala Bosna bila doplavila u njihovo dvorište. Pao je u vatru i buncanje, nemoćan da bilo šta o tome kaže majci i drugim ukućanima. Ujutru, leša više nije bilo. A druga slika vratila ga je u vreme kada je bio mladi derviš, već na glasu zbog učenosti i posvećenosti Muhamedu. Jedne noći Alidede je čuo i video kako neka progonjena, poluodevana žena očajnički lupa na vrata njegove tekije-matice, ali se brzo uklonio i povukao u svoju sobu. I to je bilo sve što je Alidede osetio od ženstva i ženskosti: u životu on nikada nije zgrešio sa ženom, a u smrtnom času se, sa gorčinom, dosetio „da žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta“. Onda se, poslednjim prosevom svesti, obratio Bogu, hvaleći njegovu moć i snagu, ali i iskazujući svoje uverenje o težini života: „gorče je i teže nego što sam mislio robovanje zakonima Tvoje zemlje“. (...) „Tako je izdahnuo. Bilo je uoči petka, noć mladog meseca. I po opštem mišljenju, smrt je bila čudesna i sveta i morala je da ispuni svakoga divljenjem, kao i život mu.“ „Smrt u Sinanovoj tekiji“ je meditativna priča o životu jednog lika sa vrlo izraženom ravni univerzalnog iskaza, pa u tom smislu demonstrira i reprezentuje jednu od osnovnih, globalnih karakteristika Andrićevog pripovednog sveta.