Priča o vezirovom slonu

Prikaz

„Priča o vezirovom slonu“ (1947) jedna je od Andrićevih pripovedaka iz travničkog života koja je započeta komentarom o nastajanju narodnih priča, njihovom čuvanju i trajanju. Ispričana je u trećem licu, sa dominacijom tona legende. „U tim ponajčešće izmišljenim pričama krije se, pod vidom neverovatnih događaja i maskom često izmišljenih imena, stvarna i nepriznavana istorija toga kraja, živih ljudi i davno pomrlih naraštaja.“ Jedna od takvih priča govori o tiraniji i surovosti novopostavljenog travničkog vezira, ali i o njegovoj strasti prema egzotičnim životinjama koje je zajedno sa Konakom doveo u Travnik. Prvi znak za kasabalije da je njihovim gradom zagospodario nov i neobičan gospodar bio je taj da je svakog jutra vezirov momak čaršijom šetao pravog afričkog slona. Sve što je zamerala turskom moćniku, svu mržnju koju je osećala prema njemu, svu nemoć da mu se suprotstavi, zanemarujući suštinske razloge teškog života – raspadanje Turske carevine, neuređenu i zaostalu Bosnu – kasabalije će usredsrediti na fila, kako su prozvali ljubimca iz Konaka. A kada lukavi i mudri Travničani odluče da se život u varoši vrati u pređašnji red, onda će to zaista i učiniti. Tako su se uveče kraj vatre mogle videti grupe varošana kako uz  rakiju i uzdah – „prevršilo!“ – razgovaraju o veziru, životu u Travniku i kao otelotvorenju turske moći i snage. Osim hvalisanja, junačenja, izmišljenih priča i zavodljivih laži, mogle su se čuti i mudre reči koje su ukazivale da kasabalijske age i begovi oštroumno razmišljaju o vlasti, moći i neminovnoj prolaznosti: „Dodijalo mi da slušam sve isto: vezir-fil, fil-vezir. I kad dobro razmislim dođe mi nešto žao i tog živinčeta. Šta je i ono krivo? I njega su ulovili tamo negdje preko mora i vezali i prodali, a vezir ga je doveo da se ovdje u tuđoj zemlji muči, samo samcito. (...) a i vezir je došao na silu, i njega su poslali drugi, ne pitajući ga hoće li neće li. Pa i taj koji je njega poslao, morao je nekog da pošalje da Bosnu smiruje i uređuje. I tako, čini mi se, sve jedno drugo gura, niko nije tamo gdje bi hteo biti, nego tamo gdje ne voli...“

Iz krugova hvalisavaca potekla je konkretna ideja da se ode u Konak i da se veziru stavi do znanja da je „prevršilo“. To su se uveče dogovorili kasabalije, petorica njih, uz rakiju, ali ujutro je do Konaka stigao samo najhrabriji, Aljo, koji je tek poželeo dobro zdravlje čuvarima vezirovog sedišta i sa smišljenom pričom kako je svečano bio primljen kod vezira, vratio se u čaršiju. I o tome Aljovom podvigu počela je da raste i buja priča među meštanima iako se ništa nije promenilo u štetama koje je fil nanosio kasabalijskim dućanima. A onda su Travničani zaista odlučili da stanu na putu vezirovoj samovolji, te su rešili da slona ga otruju orahom u kojem se krila pčela i još ubitačnijim sredstvom, jabukom sa isitnjenim staklom. Od tog trenutka Travničani su čekali da čuju kako je „crk’o fil“. I zaista, fil je počeo da poboljeva i kopni. Kao što je slon bio simbol vezirovog dolaska, tako je i njegov nestanak iz čaršije bio znak promene u Konaku, najava vezirove smrti. Fil je uginuo četvrtog dana posle vezirove sahrane. Nisu se Travničani mnogo tome radovali. Znali su da im možda predstoji teža i krvavija borba sa sledećim izaslanikom sultana „jer ko zna ...šta taj opet nosi u sebi i vodi sa sobom.“