Za logorovanja

Prikaz

Vojska je pritisla kasabu. Tako počinje pripovetka „Za logorovanja“, Andrićeva priča o Bosni pod turskom vladavinom, napisana u trećem, za pisca karakterističnom pripovednom licu, a prvi put objavljena 1922. godine. Vojska kreće u jedan od mnogobrojnih ratnih pohoda protiv uzbunjene Srbije i Karađorđa, i prikuplja se, sa svih strana, u malom pograničnom mestu, najverovatnije je reč o Višegradu, mada se ime mesta izričito ne spominje. Mesni kadija, Abdurahman-efendija, škrtac na glasu, kopni od pomisli na trošak koji mora da podnese zbog nezasite i raspusne vojske. Zapovednik vojske, turski paša, u svojom čudnoj ordiji dovodi i Mula Jusufa, čudaka i pervertita. Jusuf je poreklom iz Jedrena, izučio je škole u Carigradu i vrlo brzo se pročuo zbog učenosti i razvrata. Službovao je u Sarajevu, ali je tamo došao u sukob sa uglednim ljudima i starešinama pa ga je paša, u inat Sarajlijama, uzeo u svoju službu. Na ratnom pohodu, Mula Jusuf se pokaže kao vrlo koristan u organizacionim poslovima. Jedna od najsugestivnijih Andrićevih proznih slika u priči „Za logorovanja“ upravo je slika Mula-Jusufovog penjanja na minaret; dok prolazi kasabom, kao đavo, on izaziva jezu svih meštana. Penje se na munaru tarući zidove koljenima i ramenima i odozgo kroz savijene dlanove izvija glasom, „dižući glavu bijesno put nevidljiva neba i mlada mjeseca“. Kod Abdurahman efendije našla se neka nesrećna begunica, kćer izvesnog bogatog Turčina iz Trebinja, koju su Turci preoteli od hajduka Špalja Crnogorca. Posle dve nedelje okupljanja pomamljena i nedisciplinova vojska najzad napušta kasabu. Noć pred polazak Mula Jusuf dolazi da poseti devojku. Uz obećanje da će je izlečiti od prestrašenosti koju je pretrpela od hajduka, zahteva od nje da se skine. Devojka isprva pokaže potpunu ravnodušnost, ali kada Mula Jusuf zatraži od nje da je obrije, ona se stane braniti. U transu od nadošle crne, nekrofilne stasti Mula je mašući britvom najpre izranjavi, potom zakolje i pomeša se sa njom.