Приказ
Причу „Жеђ“ Андрић је први пут објавио 1936. године. Исприповедана је, већ према Андрићевом обичају, у трећем лицу, из перспективе потпуно објективног приповедача који прича оно што види својим свевидећим оком. Временски, прича се одвија одмах после аустријске окупације Босне, почеком XX века, када се у високом и равном селу Сокоцу отвара жандармеријска касарна. Командир те касарне довео је са собом у тај далеки и забачени крај и младу жену, европских манира који потпуно одударају од околине. Убрзо по њиховом доласку у тој области појави се хајдучија и њен муж крене у даноноћне хајке. Ненавикла на нове услове живота, и на стално одсуство мужа, жена не може ни да спава ни да једе. Не бива ништа друкчије ни када се муж, разочаран неуспехом потера, после дугих избивања наврати кући. Жена се моли господу да њен муж коначно успе и да тако учини крај њеној патњи. И молитве буду услишене. Једног дана жандарми некако успеју да ухвате главног хајдука, Лазара Зеленовића. Хајдук је ухваћен случајно. Био се склонио у логу коју је начинио у обали крај горског потока, где је мировао и стално испирао рану од метка. Али, наишле су врућине и рана му се дала на зло. У потери, командир некако набаса на то добро заклоњено склониште. Не би га ни открио да није осетио задах хајдукове ране. Окупио је жандарме па су лако савладали рањеног Лазара, везали га ланцима и спровели га до касарне. Како нису имали затвор Лазара су, под стражом, закључали у подрум испод командировог стана. Хајдук, као у народној причи, ни по коју цену неће да ода ни другове ни јатаке. Да би га присило на признање комаднир строго нареди да се хајдуку не да ниједна једина кап воде, ма колико он тражио и запомагао. И збиља, хајдук, кога чува његов познаник и земљак Живан, очајнички запомаже у ноћи, кунећи, преклињући и молећи за воду. Док њен муж оловним сном спава крај ње, расањена млада жена слуша то запомагање, које не престаје, али постаје све слабије, да би пред зору прешло у тешки, неразговетни уздах. Жена, која је слушала о хајдуковој свирепости, пробди ноћ, осећајући њен страховити притисак, појачан хајдуковим предсмртним молбама. Размишља, не могавши никако да заспи, о кривици и освети, бесконачном низу кривица и освета које творе људски живот. Ноћ јој се чини као велика пустиња од мрака. У тој пустињи она нема снаге ни за шта, чак ни да пробуди мужа. Па ипак је свануло. Хајдуков јецај постаје све слабији, једва чујан. Млади, разбуђени комадир привлачи жену к себи, она се испрва кратко отима али потом брзо потоне у „познату а увек нову страст“. У вртлогу те страсти ишчезавају слике ужасне, пробдевене ноћи. Соба се пуни „живом светлошћу дана“.
Одломак
(...)
О овоме Лазару се одавно много говорило на Сокоцу. Она је слушала приче о његовој свирепости. Како мучи на најстрашнији начин сељаке који му се не покоравају, како убија жандарме из заседе, свлачи их до коже и оставља голе на путу. А сад, ево, види како њему жандарми враћају дуг. Али, може ли тако вечно ићи? Њој се чини да тако срљају у неки понор и да ће сви заједно пропасти у оваквој ноћи без свитања, у крви, у жедји, и у непознатим страхотама.
На махове је помишљала да буди човека, да га моли да једном речју својом, једним осмејком, распрши све ово као грозовит сан. Али се није мицала с места, нити је будила човека, него је седела и даље непомична, исто као да је мртвац поред ње, ослушкујући глас из подрума, сама, са својим страхом и својим питањима. Помишљала је и на молитве којима су је научили у детињству, али то су биле молитве за неки други, заборављени и потонули живот, и нису давале кључа ни помоћи. Као са сопственом смрћу, мирила се са мишљу да ће онај што јауче вечно молити и јаукати, а овај што спава и дише поред ње, вечно тако спавати и ћутати.
А ноћ је притискивала, све гушћа и све тежа. То више није била обична ноћ, једна од безбројних у низу дана и ноћи, него једна једина вечита и бескрајна пустиња од мрака у којој последњи живи човек јауче и запомаже, и без наде и помоћи богоради кап воде. Али од целог великог божјег света, са водама, кишама и росама, нема више ни једне сузе воде, и од свих живих бића, ни једне руке. Све су воде усахле и сви људи пресвисли. Живи још само слаби жижак њене свести, као једини сведок свега тога.
Па ипак је свануло. Са неверицом је гледала жена како почиње да се бели зид, на истом месту као и за ранијих свитања, и како зора, прво сива па румена, осваја собу и издваја и оживљава предмете у њој.
Напрегнутим слухом могла је да разабере још увек хајдуков глас, али као да долази из далека. Ни псовке ни проклињања.
- Ух, ух, ууух!
И то је више погађало него чула.
Иако је свитање освајало, жена није имала снаге да се макне. Сва укрућена, савијена, са главом у длановима, седела је накрај постеље и није ни приметила кад се командир пробудио.
Човек је отворио испаване очи и поглед му је пао на повијена плећа женина и њен бледи потиљак. Тада га, после прве недоумице, као млак и заносан талас, свега прође и проже свест о радосној стварности. Хтеде да зовне жену, да кликне њено име, али се предомисли. Насмејан, подиже се малко, нечујно, одупирући се на леви лакат, а десном слободном руком, без речи, изненада обухвати њена рамена и привуче је и сави пода се.
Жена се отимала кратко и узалудно. Учини јој се ужасан тај ненадани и неодољив загрљај. Чинило јој се немогућно и светогрдно да се тако брзо и лако, без речи и објашњења, изневери ноћном свету у ком је до тог тренутка живела и страдала, сама са својом муком. Хтела је да му се одупре и и увери га да то не може бити, да има тешких и болних ствари које мора да му каже и преко којих се не може тако лако прећи на свагдашњи живот. Огорчене речи су јој навирале, али није могао да изговори ни једне. Само се загрцну. Али човек није ни приметио тај знак њеног отпора, тај звук који није доспео да постане ни једна цигла реч. Хтела је да га одгурне од себе, али њени покрети нису имали ни приближну снагу њеног огорчења ни брзину њене мисли. Већ сама врлина тога одморног и пробуђеног тела притисну је као терет. Попустише кости и мишићи у младом телу као послушна машина. Уста су јој била запечаћена његовим устима. Осећала га је на себи као огроман камен за који је привезана и са којим заједно пада, стреловито и незауставно.
Губећи свест не само о прошлој ноћи него о целом животу, тонула је у глухом и сумрачном мору познате а увек нове сласти. Над њом су остајали последњи трагови њених ноћашних мисли и одлука и свега људског сажаљења, и редом ишчезавали, као водени мехурићи над дављеником.
Бела, искићена соба нагло се пунила живом светлошћу дана.