Приказ
Прича без разгранате фабуле, у трећем приповедном лицу, први пут објављена 1936. године. Главни и једини развијени лик је Алидеде, свети човек, мухамденац, пореклом из Босне, који се после четрдесет пет година проведених у Цариграду, нагло одлучује да се врати у родни крај. У Цариграду је Алидеде постао чувен са своје безгрешности, у једној текији учио је веру и ширио славу свог дервишког реда, али га је слутња смрти, у шездесет петој години живота, привела помисли да човек треба да умре тамо где је рођен. И тако се, после много времена, Алидеде скрасио у Синановој текији у Сарајеву, где су га посећивали „угледни грађани и побожни путници“, радо и много. То није дуго трајало. Једне вечери, када се свет почео окупљати да слуша како Алидеде говори свете речи, он загризе петељку лозовог листа, осети страшну горчину и нагло паде у предсмртни ропац. Пренели су га у његову собу и покушали да га поврате. Али узалуд, живео је још свега минут-два. У том кратком времену муњевито му се вратио цео живот, уназад, и, нарочито јасне, у томе, две слике, обе повезане са мишљу на жене. Најпре се сетио како је у најранијем детињству видео леш неке наге утопљенице коју је набујала Босна била доплавила у њихово двориште. Пао је у ватру и бунцање, немоћан да било шта о томе каже мајци и другим укућанима. Ујутру, леша више није било. А друга слика вратила га је у време када је био млади дервиш, већ на гласу због учености и посвећености Мухамеду. Једне ноћи Алидеде је чуо и видео како нека прогоњена, полуодевана жена очајнички лупа на врата његове текије-матице, али се брзо уклонио и повукао у своју собу. И то је било све што је Алидеде осетио од женства и женскости: у животу он никада није згрешио са женом, а у смртном часу се, са горчином, досетио „да жена стоји, као капија, на излазу као и на улазу овога света“. Онда се, последњим просевом свести, обратио Богу, хвалећи његову моћ и снагу, али и исказујући своје уверење о тежини живота: „горче је и теже него што сам мислио робовање законима Твоје земље“. (...) „Тако је издахнуо. Било је уочи петка, ноћ младог месеца. И по општем мишљењу, смрт је била чудесна и света и морала је да испуни свакога дивљењем, као и живот му.“ „Смрт у Синановој текији“ је медитативна прича о животу једног лика са врло израженом равни универзалног исказа, па у том смислу демонстрира и репрезентује једну од основних, глобалних карактеристика Андрићевог приповедног света.
Одломак
(...)
Сећао се живо и брзо. Свега двапут у животу збунила га је појава жене; и то су били они невидљиви догађаји, без значења и важности, који се одигравају тајно, остану невиђени и непознати целом свету и, најзад буду заборављени и од нас самих. И сад, од целог његовог дугог и радиног века, само та два догађаја - две ситне и бесмислене муке које су испуниле неколико дана његовог детињства и његове младости - стајали су пред њим, аветињски издвојени и порасли, бришући све остало, његов живот, тело и мисао, и стапајући се у једно једино осећање бола, које га је свега испуњавало. А све то заједно било је мање од врха најоштрије игле: последњи траг његове свести и последњи доказ постојања.
Било му је десет или једанаест година. Њихова кућа је била изван вароши, усамљена међу њивама и шљивацима, на оном месту где река Босна чини јак заокрет и заобилази Зеницу. У пролеће и у јесен, кад воде надођу, замути се и нарасте Босна и дође под саму кућу, однесе им баштенски плот, а нанесе неке туђе плотове, поломљене богзна где, наваља кладе и корење, наплави дебео нанос од муља, грања, крпа, разбијених каца и тесаног дрвета. За децу то је читав један далек и тајанствен свет ком су се она радовала и по коме су, после сваке поплаве, претурала данима.
Тога пролећа, вода је била ћудљива и необична, опадајући нагло и нагло опет надолазећи, у једном истом дану. Једно предвече, вода је била опала после мутне и изненадне бујице, која је тога јутра дерала њиховом баштом. Небо је било ниско и облачно, а с планине је долазио далек и потмуо хук који је наговештавао нову поплаву. Дечак је лутао сам и дугим штапом цртао неједнаке шаре по меком црвенкастом муљу који је остао иза воде. Код самог плота спази један кратак и обал дирек, напола потонуо у муљу, лишћу и шљунку. Обрадовао се као неочекиваној играчки и одмах се попе опрезно на њ, јер је био још влажан и клизав. Штапом се бејаше одупро о плот а ногама о дирек, и тако се њихао, губећи и опет брзо хватајући равнотежу, сав предан оним необичним покретима који старијима изгледају тако бесмислени и опасни, а које деци намећу захтеви њиховог тела у растењу и маште која се буди. Али детиње тело се лако замори и дечја машта брзо засити. Дечак одбаци штап, спусти се, опкорачи и узјаха дирек. Левом руком је додиривао нанос од песка и сувог грања. Тада му поглед паде на нешто необично и нејасно. Учини му се да је у песку и грању видео људско ухо и прамен косе. Окрену се и иза себе угледа наго женско тело, стешњено између дирека и плота, преко половине утонуло у муљу, али раме је вирило јасно из талога, а мало ниже протезао се бео кук; колено је било прекривено муљем, а затим се показао лист па прст на нози. Дечак се наједном умири. Пошто је још једно прешао погледом цело доплављено тело по дужини, спусти се с дирека полако на противну страну и поче да измиче преко баште, натрашке и не скидајући погледа са места где је лежала утопљеница. Дошавши до пчелињака, на суво и тврдо тле, застаде. Ту га тек ухвати страх. Трчећи према кући, викао је гласно мајку, али кад је стигао и угледао укућане, превлада у њему одједном дотле непознато осећање стида. Иако је био мучен страхом и потребом да говори, није могао да нађе једне речи којом би казао оно што је видео. Лутао је по авлији, једва су га натерали у кућу, и све је мислио, гледајући оца, мајку и браћу: ево, сад треба рећи, сад ћу им казати што сам видео; али кад је требало наћи праву реч и почети, њему се стезало грло и печалила уста. Док год је било видно, стрепео је да неки од браће не оде у башту и не открије тајну.
(...)
Било му је око двадесет и пет година. Већ пет-шест година у Цариграду, био је најмлађи међу наставницима, веома цењен, необично зрео за своје године.
Текија у којој је живео имала је два лица. Једно главно и дуже, гледало је на море, а друго у стрми брег са баштама и гробљима, низ који се спуштала једна једина улица.
Једне ноћи, тек ако је била поноћ, младић се пробудио и расанио. Устао је, отворио прозор и, наслонивши главу на дрвене пречаге, удисао хладан претпролећни ваздух. Ноћ је била без месеца, али ведра и звездана. Пред њим се белесала калдрма улице која се пењала узбрдо, опасана с обе стране високим зидом и тамним баштама. Од свежег ноћног ваздуха полако су му се склапале очи. Већ је хтео да затвори прозор и да се врати у постељу, кад у врху улице угледа неки бео лик који се брзо спуштао низбрдо. Отвори широко очи, у недоумици између сна и јаве: лик му се примицао великом брзином. То је била нека жена у белој хаљини или само у кошуљи. Мало затим, иза ћошка на врху улице, помолише се два тамна мушка лика. И они су трчали. Убрзо се зачу тежак топот њихових ногу. Жена је трчала право ка капији која се налазила испод самог прозора. Јурила је, очито избезумљена од страха, не штедећи снагу, као гоњена зверка. Кад се примакла, видело се да је рашчупана, поцепана, полунага.
Чу се туп и слаб ударац тела о тешку закључану капију. Младић се нагну, и још једном виде јасно жену како лежи на великој каменој плочи; глава јој је наслоњена на сам праг, а руку пружа узалудно ка алци, јер нема снаге да је дохвати.
Гониоци, које је од куће делило свега двадесетак корака, зауставише се одједном кад видеше да је жена успела да се дохвати капије, и брзо се изгубише у једном уском пролазу, међу баштенским зидовима.
Младић се није усудио да спусти поглед још једном на капију. Као да у тој необичној ноћној сцени игра већ и он своју улогу, пусти пречагу за коју се држао. Ступајући натрашке, поче опрезно да се повлачи ка постељи и брзо леже.
Био је сав укочен и туп, без иједне мисли, као да оно што је малопре видео није уопште допрло до њега до његове свести. Постеља се одмах загреја под њим и он утону у сан брз као несвестица. Спавао је пет минута, можда десет. Тада га тргну нешто болно и силовито. Као безобзирна туђа рука, његова рођена утроба га је будила из сна. И одмах, пре него што је отворио очи, разли се у њему полумрачна, болна свест о некој замршеној несрећи. Доживео је нешто мучно и страшно. Можда је сањао? Како је лепо да постоји јава и да човек може да се пробуди и ослободи! Или је можда доживео нешто болно, што га чека шим отвори очи? Тако се неколико пута поколебао између сна и јаве, док се најзад у њему не устали тешко сазнање да није сан него јава. Разбуђен, јасно угледа још једном мрачне оружане људе како гоне неку напола нагу жену, чу јасно њен пад, и угледа још једном руку испружену ка алци која је сувише високо. И сваког тренутка може одјекнути њено куцање.
(...)
А ово сада, ово је био његов последњи минут, и у том минуту ово сећање, ако последњи бљесак његове свести.
Узалуд је настојао да не мисли на то или да се сети ма чега другог. Ништа, до та два мрачна сећања и до бола који се не изражава ни грчем, ни сузом, ни јауком. У муци дотле непознатој и неслућеној, његова се последња снага претвори у молитву какву никад није упутио ниједан правоверни, ни учен, ни неук. Овако се молио Алидеде под неиздржљивим притиском свога бола, док су му се усне мицале само по навици, јер речИ није више било на њима:
Сведржитељу, велики и једини, тако сам одувек с Тобом и тако чврсто у твојој руци, да знам да ми се ништа не може десити. То сазнање, тај мир који Ти дајеш онима који су се, оставивши све, предали потпуно теби, то је у ствари рај. Без тегобе сам живео, пловећи као ситно зрно прашине које титра у сунчеву зраку: без тежине је, плови пут висина, прожето сунцем, и само као мало сунце. Нисам знао да оваква горчина може испунити душу човека. Заборавио сам да жена стоји, као капија, на излазу као и на улазу овога света. И ево, наишла је ова горчина, којом ми се пресече срце надвоје, да ме подсети на оно што сам, загледан у небо, заборавио: да је хлебац који једемо уствари украден; да смо за живот који нам је дат дужни злој судбини - греху, таксирату; да се са овога света на онај бољи не може прећи док се као зрела воћка не откине, не полети у болном и стрмоглавом паду, и не тресне о тврду земљу. Ваљда се и рају носи модрица тога пада. Ево моја мисао, Милостиви, а ти је видиш, казао је ја или не; горче је и теже него што сам мислио робовање законима Твоје земље.
Видећи да Алидеде миче уснама, софте помислише да говори самртну молитву и сви застадоше, где се који задесио, погружени и непомични.
Тако је и издахнуо. Било је уочи петка, ноћ младог месеца. И по општем мишљењу, смрт му је била чудесна и света, и морала је да испуни сваког дивљењем као и живот му.