Приказ
Војска је притисла касабу. Тако почиње приповетка „За логоровања“, Андрићева прича о Босни под турском владавином, написана у трећем, за писца карактеристичном приповедном лицу, а први пут објављена 1922. године. Војска креће у један од многобројних ратних похода против узбуњене Србије и Карађорђа, и прикупља се, са свих страна, у малом пограничном месту, највероватније је реч о Вишеграду, мада се име места изричито не спомиње. Месни кадија, Абдурахман-ефендија, шкртац на гласу, копни од помисли на трошак који мора да поднесе због незасите и распусне војске. Заповедник војске, турски паша, у својом чудној ордији доводи и Мула Јусуфа, чудака и первертита. Јусуф је пореклом из Једрена, изучио је школе у Цариграду и врло брзо се прочуо због учености и разврата. Службовао је у Сарајеву, али је тамо дошао у сукоб са угледним људима и старешинама па га је паша, у инат Сарајлијама, узео у своју службу. На ратном походу, Мула Јусуф се покаже као врло користан у организационим пословима. Једна од најсугестивнијих Андрићевих прозних слика у причи „За логоровања“ управо је слика Мула-Јусуфовог пењања на минарет; док пролази касабом, као ђаво, он изазива језу свих мештана. Пење се на мунару тарући зидове кољенима и раменима и одозго кроз савијене дланове извија гласом, „дижући главу бијесно пут невидљива неба и млада мјесеца“. Код Абдурахман ефендије нашла се нека несрећна бегуница, кћер извесног богатог Турчина из Требиња, коју су Турци преотели од хајдука Шпаља Црногорца. После две недеље окупљања помамљена и недисциплинова војска најзад напушта касабу. Ноћ пред полазак Мула Јусуф долази да посети девојку. Уз обећање да ће је излечити од престрашености коју је претрпела од хајдука, захтева од ње да се скине. Девојка испрва покаже потпуну равнодушност, али када Мула Јусуф затражи од ње да је обрије, она се стане бранити. У трансу од надошле црне, некрофилне стасти Мула је машући бритвом најпре израњави, потом закоље и помеша се са њом.
Одломак
(...)
Кадија је очајан због трошка и нерада. Наљути се и огорчи у мехћеми, па се затвори у кућу и пријети да неће излазити док се логор не дигне. Док га опет страх и нестрпљивост не истјерају из куће.
Кућа му је била усред вароши. У огромној згради живили су само он и жена му са послугом, коју су често мењали. Тврдичина кућа је била пуна свега. Набијени подруми, хамбари и штале. У собама, гдје је владала увек зимна тишина, било је претрпано од простирке, ћилима, везова, кутија и сандука. А свуда и у свему је била она, у босанским кућама тако честа, студена чистоћа, што застрашује и одбија и не весели никог и не служи ником. То богатство и ту чистоћу је по цио дан бранила и чувала кадијина жена, крезуба и пљоснатих груди, сва искривљена и отрцана од обилажења по собама, свађе са слушкињама и прекомјерне штедње.
Ту је живила бјегуница, кћи требињског кјатиба.
Њу је са очева читлука отео хајдук, Шпаљо Црногорац, и одвео је у манастир Тару, зар да је покрсти и узме. Али како је потјера ишла у стопу за њима, он је бјежао с њом од манастира и од јатака до јатака. Остављао би је по који дан скривену и одлазио и четовао, па би онда изненада, у по дана или ноћи, долазио и вукао је даље. Док га на путу из Горажда за Соколац не разбише надмоћни Турци и не отеше му дјевојку. Довели су је у Вишеград, и људи у меџилису закључише да је првом приликом отпреме оцу, а дотле да је смјесте у чију кућу у којој нема дјеце. Тако допаде кадији.
Та висока дјевојка бијаше сасвим избезумљена од страховања и несреће. Говор јој се био одузео. Гледала је укочено и тупо у свијет, не распознавајући и не схватајући ништа.
Страшни Шпаљо, који је као муња пао на њихов чардак, поклао све а њу одвукао са собом вас од коже и срме, студен и тврд. Па сеоске куће, пуне дима и ђубрета. Па ледени манастири што заударају на свињску маст и тамјан, и неки сједи калуђери гробна гласа и од дувана жутих бркова. Па ноћна бјежања, кад се под планинском тамом мрви свијест и воља, и гране шибају по очима. Она се потпуно изгубила у том страху, тврдоћи и студени. Откако је код кадије, мало се умирила. Не проговара, али не плаче, него поваздан сједи у малој башти опкољеној високим зидовима. Ту је пуно влаге и страсно сплетених вријежа. Чим је уведу у собу, бјежи у кут, стишћући руке међу кољена.
Дани пролазе, а кадија узалуд чека да паша пошаље по њу као што је обећао. Међутим, џебана не стиже. Они логорују.
Тек поткрај друге недеље све се одједном ријеши. Најприје, у петак вече, ваздух захладње и са шумом навријеше студене струје у котлину, и превладаше. Наста тутањ продола. Муња се везује за муњу. А с ноћи се проли тежак пљусак. Киша је толиком снагом била о земљу, да се расипала у пару коју је вјетар носио на замахе. Све ишчезну и умукну, осим кише која је сву ноћ падала као сан и олакшање.
Сутра стиже већи део џебане. Био је влажан и испран дан. Продубили се видици и изведриле даљине. Шуме су у даљини као нове.
Одлучено је да се сутра зором дигне логор и крене, а по остали део џебане да се пошаљу сеизи и да га воде равно у Сребрницу. Паша позва поново кадију. Дјевојку из његове куће поведоше у алват Сулејман-бегова чардака. Мула Јусуф је преузео на себе бригу да је то вече отпреми са старим Авдагом и сеизима у Сарајево, а одатле ће је његов пријатељ Мунир-ефендија, који отпрема државну пошту, послати оцу у Требиње.
У логору се лупало, спремало и пјевало живље.
Био је нагал сутон иза свијетла дана, са кратком румени, кад Мула Јусуф сиђе у алват да обиђе дјевојку.
Стара Фатима је била отишла. Она је сједила у једном куту сва умотана у велику бошчу. Говорио јој је брзо, умиљато, како ће он над њом дову да учи, да је излијечи и отпреми кући. Али зато треба да скине са себе бошчу. Она је један час стајала као да оклијева.
- Ваља да се скинеш кћери. Јакако!
Она збаци бошчу са себе и стајаше над њим висока и непомична, много љепша и крупнија у малој ниској соби. Изненади га и запањи стасом и обликом. Врат јој је сјао; на њег није падала ни коса ни сјенка, па је још више изгледао гојан и бијел.
- И јечерму ваља да скинеш. И јечерму! Без тога не може.
Глас му је подрхтавао; смијешио се укочено.
Дјевојка некако беспомоћно и предано рашири руке (изгледало је као да се разапиње) и скиде јечерму. Покрети тих руку, бијели и велики а без икакве моћи и свијести, савише и сломише уздрхтала мулу и он приђе сам да јој одријеши димије.
- И ово 'ћери, све треба, све, све!
Отимала се једва осјетно и неким укоченим, одмјереним покретима као у сну.
Ту рука има да путује, преко тих бедара и бокова. Никад краја! То је топло а глатко као лед. Уста му се криве и купе у грч као од малина. Подсјецају му се ноге и дрхти видно мишић на лијевом образу. А дјевојка је стајала као изван себе и пуштала све тупим, тешким миром који блуднику враћаше свијест и изазиваше жељу да сласт продужи и пооштри, да изазове отпор и покрет.
Са ниског рафа он дохвати берберску бритву. Тешко је дисао. Вас у леду од главе до пете. И још је дуљио ријечи и покрете.
- Ваља да те обријем.
Али се дјевојка тада неочекивано изви, сасвим мукло врисну и поче да бјежи по соби. Била је у самој кошуљи, и сад кад се кретала изгледало је да су сви облици на њој порасли и да се непрестано разлијевају и расту.
Дјевојка се бранила и падала и прелијетала собу као развијена застава, а мула је, црн и танак, насртао на њу и одскакивао од ње, мрсећи непрестано бесмислене ријечи и витлајући бријачем:
- Стани... Прво обријати, стани!
На десној страни јој се поцијепа кошуља и указа се раме, и опет преко очекивања бијело, обло и велико. У борби и отимању дотаче јој се нехотице бритвом голог рамена и из кратке ране бризну крв.
Мула се укочи, глава му се завали, лице посивље, модре вјеђе се спустише дубоко. Из отворених уста су му вирила два зуба. Тако остаде часак, онда се стресе и бијесно јурну на дјевојку. Она је врискала, али пригушено и мукло (животиња која нема гласа), и дочекивала га је и одбијала као бедем, тврда, бијела и гола. Тукла је о зидове и трескала о закључана врата. И још у топоту ногу им измијешаном дахтању чуо се тај звук њена тврда и огромна тијела, јасан, звонак, готово металан. Изобличен, мула је бјеснио. Сарук му се завалио сасвим на тјеме, а дах му се претвара у шиштаво кликтање:
- Кх, кх, кх!
И опет је обли крв, сад на другом рамену, а онда залипта из грла млазом. Дјевојка се сави, паде и испуни кут собе, а мула допаде и помијеша се вас са њом.