Једна од Андрићевих вишеградских прича, испричана у трећем лицу, први пут објављена 1923. године. Почиње панорамским описом: стешњеност простора као да утиче на колективни карактер становништва касабе. Све је споро, непроменљиво и дуготрајно, без узбуђења и без страсти. Па ипак, мада су и место и прилике за тако нешто сасвим неподесне, и ту се једном, каже приповедач: „јавила љубав: кад је Рифка завољела Леденика“. Леденик је авантуриста, пореклом из хрватске племићке фамилије, бивши аустријски поручник који се због разних неприлика и новчаних дугова, преко везе, склонио у Босну где је постављен за шумарског капетана у Босни. Рифка је кћи богатог Јеврејина, трговца, једна од оних нестварних лепота које Андрић са фаталистичким призвуком радо и често описује. Рифка је нагло и брзо од девојчице израсла у девојку, цела касаба јој се диви и за њом уздише. Она се загледа у Леденика а ни превејани Леденик не остаје равнодушан. Размењују писма и кришом се састају. Јевреји су узнемирени, траже начина да удају Рифку, и да избегну срамоту. Леденик пише полуиронична, полуочајна писма другу из војничке службе. У приповеци су, издвојеним писмом, „наведена“ три таква писма. Узбуђење и пометња досегну врхунац када се открије да се Рифка и Леденик ноћу тајно састају и воде љубав. Леденика власти уклоне из касабе, а Рифку родитељи закључају у кућу намерни да је што скорије удају негде у Бијељину. Рифка пати. Једне ноћи бежи од надзора и са моста се баца у воду. Нађу је сутрадан, утопљену и начету. У касаби, тог лета, после Рифкине смрти, завлада незапамћена суша. Како не помогоше молитве, ни православне ни мухамеданске, крену глас да ће киша пасти тек ако се Рифка поново баци у воду или ако јој се у гроб саспе седам ведара воде. После већања, група мештана залије јој гроб, али киша ни тада не паде. Касаба потоне у тешку депресију. Поред Милана Гласинчанина који је предводио људе у ноћном обреду заливања Рифкиног гроба, помахниташе и два Турчина. Тек пред сам крај лета удари ветар и обилна киша. Касаба живну, Леденика преместише у Сарајево. Прича завршава описом појаве нове лепотице, кћери Перка опанчара, којој се, према обичају, диви цела касаба.