Приказ
Реч је о постхумно објављеном Андрићевом рукопису. Током треће деценије двадесетог века Андрић је објавио пет приповедака са затворском тематиком. Почев од приче „Занос и страдања Томе Галуса“ у којој аутор свога јунака види у Трсту као случајно заточеног младића, преко проза „На сунчаној страни“, „Сунце“, „У ћелији број 115“ па до приче „Искушење у ћелији број 38“, Андрић прати несрећнога младића током свих његових тамничких страдања. У састав прозе На сунчаној страни ушао је и први део триптиха „Јелена жена које нема“ који се, када је први пут објављен, појавио са поднасловом „Галусов запис“. С друге стране, у Архиву Српске академије наука и уметности пронађена су два непубликована поглавља рукописа На сунчаној страни („Постружниково царство“ и „Проклета историја“) који се по свим карактеристикама (однос међу јунацима, топоними, развијање сижеа) могу сматрати саставним делом споменуте прозе. Пратећи „персоналну хронологију“ Томе Галуса, из објављених прича и необјављених фрагмената било је могућно конструисати у великој мери кохерентну романескну целину.
Главни јунак недовршенога „романа“ може се сматрати Андрићевим двојником. Иво Андрић, и сâм политички сужањ, и јунак тамничке прозе Тома Галус, чине се као духовни близанци: стварна и имагинарна хронологија као да су се измешале. У лику Томе Галуса, више него код било ког другог, могу се наслутити одређене аутобиографске пројекције. Међутим, ако се у Андрићевим раним делима – Еx Pontu, Немирима и песмама – јавља лирски субјект који непосредно, у првом лицу једнине, артикулише специфично, конкретно и стварно тамничко искуство, при чему се јасно не уочава дистансца између писца и лирског субјекта, у прози о Томи Галусу реч је о једном вишем степену транспозиције: тим поступком некадашњи лирски субјект успоставља се као елемент сложене прозне структуре. Промена статуса лирског гласа и формирање конкретног прозног карактера у функцији су прозне, могло би се рећи „епске“ објективизације јединственог тамничког искуства. Мада би се, гледано са становишта еволутивног критеријума, „роман“ На сунчаној страни могао сматрати тачком на прелазу Андрићеве лирске фазе у епску. Према многим обележјима та се проза чини ближа Андрићевим раним делима. Премештајући лирског субјекта из раних радова у једну епску процедуру/поступак, Андрић је, највероватније, имао намеру да формира целовит романескни карактер. Међутим, својом лирском основом лик Томе Галуса као да није могао да се успостави као фактор роменескне целине. У време када се Андрић дефинитво опредељује за један посебан поетички концепт, у оквиру којег нема места за казивање о блиском, аутобиографском искуству, већ за теме посредоване историјском дистанцом, и када се полако артикулишу идеје о делима као што су На Дрини ћуприја и Травничка хроника, сасвим природном се чини пишчева одлука да од „романа“ о своме алтер егу заувек одустане.
Међутим, објављен као целина, „сашивен“ од објављених прича и одбачених, односно, необјављених фрагмената, „роман“ На сунчаној страни данас се види као потпуно ново дело Иве Андрића које баца нову, посебну, јарку светлост на његово рано дело и чини да се на нов начин протумачи и разуме његова проза
Приповеткa, “Сунце“, чита Иво Андрић лично
Одломак
Сунце
(...)
На ћелији пред којом су се зауставили био је број 38. Стражар отвори, загледа пажљиво високи мали прозор и решетке на њему, крчаг и празну полицу, и залупи без речи врата за младићем који остаде неко време насред ћелије не пуштајући ствари из руку.
Ћелија је била малена, али са две железне постеље између којих се једва могло проћи и две столице од небојене чамовине.
До ручка је време прошло доста брзо. Измерио је ћелију уздуж и пореко, разгледао оскудне предмете у њој и комадић сивог зида који се види кроз висок прозорак. Затим је сео и мислио о том кога ће му убацити на другу постељу. У тим мислима било је и страха и наде, али су све завршавале страхом. Тамничке мисли брзо узлећу, али брзо и падају.
Кад се сврши ручак и кад изнесоше судове, отпоче прво поподне у самици. Пошто је његова пажња брзо и похлепно покупила и утрошила све што је ова убога ћелија пружала, отпоче посматрање и трошење самога себе.
Дуго је слушао шум у својим ушима. Изгледало му је као да то зујање јача и расте, и на махове му се причињало као да ће се оно претворити у одређен звук, можда у људску реч. Пажња је бивала све напрегнутија, очекивање све живље и кад је већ изгледало да је дошло до врхунца и приближило се остварењу, одједном би онај шум падао поново у једнолично безнадно зујање које не казује ништа. Тако се с времена на време понавља та болна плима и осека раздраженог слуха. А чудо се не дешава.
У игру су почела да улазе и остала чула. Пре свега очи. Поглед му је падао на руке које су почивале на коленима. Посматрао је жиле, нокте, боре, нарочито оне које иду око зглавкова као двоструки ситно плетени ланчићи. Празнина је отпочињала исту игру са видом као тишина са слухом. Кад се дуго загледао у те руке што мирују на коленима почиње да замишља да су то нечије руке и да се нада да ће се оне одвојити и испунити простор пред његовим очима новим невиђеним и радосним покретима и растерати самоћу и чамотињу. Гледа их занесено, причиња му се да се лагано помичу и одвајају. Нада лудо расте. Ево, сад ће се слободно дићи руке другог живог бића! Али кад машта дође сасвим близу остварења, занесен поглед се врати у стварност: пред њим леже само његове познате руке, везане за њега и утамничене с њиме. тада само немоћно макне прстима, као напола мртав инсект. А већ идућегн тренутка поглед му се укочи и замагли, и поново отпочиње кратка илузија, осуђена унапред на безнадан пад.
На својим непомичним рукама хапшеник је најпре угледао сунце. Не сунце сâмо, јер оно не допире никад у ову ћелију, него његов румени, далеки, посредни одблесак. Велико афричко сунце, које је пре три месеца слободан гледао како се диже над Средоземним морем, било је ништа према овом једва приметном сјају. Рашири малко прсте. Подиже лице према прозору, као да је тај прозор невидљиво сунце.
-Једно је сунце. Једно исто свуда.
Говорио је сам себи, у заносу, и одмах су му се речи претварале у певање и лице у занесену, насмејану гримасу човека који је преплављен и заслепљем јарком, неиздржљивом сунчевом светлошћу, и наслоњен на ограду брода-пева.
Мора и градове, планине и поља, он није могао да види. Али то није било ни потребно. Све је имао, све је било блиско, присно и могућно, јер је угледао сунце. То није више био велики сјајни колут који га је допратио кроз градске улице до тамничких врата. Не, то што је он сада знао као сунце и звао сунцем, то је било ово невидљиво а свагдашње, немирно и дрхтаво струјање које је испуњавало и покретало сваки делић не само његовог тела него и свега око њега, и саме мртве ствари. Сунце - у исто време и течност и звук и дах, са укусом вина и воћа, стално у покрету са жаром ватре и свежином воде, и што је главно, неисцрпно и непресушно - сунце.
-Постоји само сунце - говорио је сам себи као пијан, мислећи како би се те речи могле певати као мелодија.
Да, у ствари постоји само сунце, а све ово што живи, дише, гамиже, лети, сја или цвате, само је одблеска тога сунца, само један од видова његовог постојања. Сва бића и све ствари постоје само утолико уколико у својим ћелијицама носе резерве сунчевог даха. Сунце је облик и равнотежа; оно је свест и мисао, глас, покрет, име.
Сад то зна јасно и без двоумљења као што никад ништа до сада у животу није знао. Ето, то је нашао у дну мрачне и влажне ћелије у којој је био невин затворен. И од тога је цео звучао као жица и осећао потребу да пева, сам не зна да ли гласно или нечујно, увек исту мисао и исту мелодију.
О, васионо, шта има у твојим висинама, незнаним, слободним и пространим и за оне модре небеске опне, кад се оваква блага од сазнања крију по јадним људским тамницама! И шта носе у себи свемирске маглице и комете које пролећу небом, када ово јадно људско тело изгладнело, у сенци и влази, бијено и устрашено, може да развије овај жар и оволики занос радости!
У истину, највеће чудо било је у томе да се ово тело под теретом велике илузије и силног заноса, држи у равнотежи, колико-толико и да може да савлада ову неодољиву потребу за летом и кликтањем, и да се неком чудном опет сунчаном, противтежом држи да се, уместо кликтања, не распе у нечујну експлозију као сунчана златна прашина која се губи у сунцу.
Осећао је на махове да му у утроби гори и сја цело сунце и да му се дијафрагма подиже и таласа као пламен и да му тај унутрашњи сјај бије и сукља на очи, на носнице, на све поре. Тада је имао болне и дивне тренутке великог незадржљивог, житког смеха, који је навирао из њега као топљено злато, и тако снажно да је ширио уста, као певач, од бојазни да се не угуши или да не прсне. А сунце у њему непрестаје да сја, свемоћно и једино, неисцрпно, непресушено.
Из тог заноса пренуше га звекет кључева и шкљоцање браве. Делила се вода по ћелијама. Долазило је време спавању. Није ни приметио да је ћелија била већ мрачна. У том тренутку над њим се, високо на самом плафону, одједном, као сама од себе, запалила сијалица оплетена жицом. Брзо се свукао и легао у леву постељу. Све му је изгледало благо и добро. Спавао је тврдо, сањајући непрестано сјајно сунце и неке моћне, фантастичне одевене људе како се сунцу клањају. А око њих непрегледна стада и тешка натоварена кола, која се савијају и шкрипе под теретом богате жетве.
А кад је, сутрадан у свитање, хладно и сумрачно свитање, био пробуђен оштрим и хладним звуком хапсанских звона, чудио се без бола и огорчења што је ноћ пуна сунца и богатства, а јутро сиво, убого, без зрачка и видела.