„У мусафирхани“ је прича из фратарског циклуса, први пут објављена 1923. године. Написана је у трећем приповедном лицу. У причама тога циклуса Андрић описује слике из живота католичког реда фрањеваца у средњовековној Босни. Главни лик је Фра-Марко Крнета, фратар који се никада није прилагодио начину живота свога реда, али који дубоко и фанатично верује у Исуса. Као неприлагођени и неуспешан ђак, Фра-Марко је после смрти свога стрица, бискупа Фра-Маријана Богдановића, по хитном поступку враћен из Рима где се налазио на школовању, на рад у манастиру. Живећи полусељачким животом, ослобођен од редовничких дужности, Фра-Марко добија на старање „мусафирхану“, манастирску гостинску собу у коју на ноћење и храну, већ према тадашњем принудном обичају, свраћају Турци намерници. Тако, неком приликом, у мусафирхану сврате три Турчина, јаничара, један од њих је тешко болестан. Фра-Марко их двори и помаже око болесника. Како болеснику не буде боље, друга два Турчина после неколико дана одлазе у Сарајево по помоћ, а болесног аскера, Мамалеџију, оставе Фра-Марку на старање. И мада Фра-Марко најбоље што уме двори Мамелеџију, болеснику бива све горе и горе, види се да ће Богу на истину. Фра-Марко жели да покрсти Турчина који пада у бунцање и у ватру, али у једном тренутку, када му се мало развиди, пљуне на крст. Фра-Марко се моли: „Ако ко и пљује на твој крст, то је само као кад човјек ружно усније. Опет на Твојој лађи има мјеста за све“. Болесник издише, непокрштен. Разочаран и видно узбуђен Фра-Марко о томе обавештава старешину манастира, гвардијана, и одлази у поље, да ради, али му се мисао непрестано враћа на Турчина, кога је неговао и заволео као брата.