„Чаша“ је прича из фратарског циклуса, једна од оних у коју нас уводи објективни приповедач, а главни део казује фра Петар. Први пут је објављена 1940. године. Узети фра Петар лежи на постељи и гледа у предмете по полицама. Објективном, безименом приповедачу падне поглед на чашу, опточену златом, а фра Петар, као да му погађа мисли, каже: „Оно је Мостарка покојног фра-Николе Гранића“ и преузима причу. Приповеда о власнику чаше, фратру Гранићу, званом Мумин, какав је био и како је завршио живот. А био је ћутљиви чудак, чврст у вери и шкрт на речима. Од осталих фрањеваца издвајао се стасом, знањем латинског и турског, и чашом коју је свуда са собом носио и из које је полако, не доливајући, пио вино. Због те чаше је у младости имао потешкоћа, јер је њоме наглашавао своју посебност, а ред то не воли. Фра Петар прича како га је Мумин, прекорачујући сопствено дубоко ћутање, одвратио од младалачке намере да напусти службу. „У овој се земљи једна чаша види и боде очи као највиша кула у некој другој... Овдје се драм радости душом плаћа“, говорио је том приликом Мумин младом фра Петру, одговарајући га, ненаматељиво али сугестивно, од идеје да бежи у свет. После неколико година, фра Петар поново сусреће фра Николу, наизлед непромењеног али тешко болесног. У рану зиму фра Никола се затвори у своју собу, одакле више није излазио, све више побољевајући. У неко доба позове фра Петра и, уз неколико пригодних, опраштајућих речи, даје му чашу. Убрзо издахне. Од тада је прошло много времена и сада болесни фра Петар, лежећи на постељи у својој соби, намењује чашу свом изабранику, фра-Станку. „Млад је, али има срце као у старинских фратара. Чуваће је.“