Приповетка из неисторичног круга Андрићевих приповедака, исприповедана у трећем лицу, премијерно објављена 1956.  године. Главни лик је Лазар, о њему приповедач не даје никакве шире, ни биографске ни психолошке податке. Лазар негде путује, и чекајући брод, седа на веранду великог ресторана. За столом постављеном према његовом седи двоје младих људи, мушкарац му је окренут лицем а жена леђима. Лазар је посматра одастраг. Када му поглед склизне наниже он види како се жена игра својим стопалима. Та чаробна игра сасвим обузме Лазара, и у томе је цела прича. Он једе споро и непажљиво, не скидајући поглед са жениних ногу. Размишља само о њеним покретима. У једном тренутку се прене, погледа на сат и види да ће задоцнити ако одмах не крене. Устаје, пролази поред пара, али се не окреће да би видео како изгледа женино лице. Ипак игру није заборавио. „Игра“ је једна од најуспелијих дескриптивних, нефабулативних, поетских Андрићевих прича.