Приказ

„Прича о везировом слону“ (1947) једна је од Андрићевих приповедака из травничког живота која је започета коментаром о настајању народних прича, њиховом чувању и трајању. Испричана је у трећем лицу, са доминацијом тона легенде. „У тим понајчешће измишљеним причама крије се, под видом невероватних догађаја и маском често измишљених имена, стварна и непризнавана историја тога краја, живих људи и давно помрлих нараштаја.“ Једна од таквих прича говори о тиранији и суровости новопостављеног травничког везира, али и о његовој страсти према егзотичним животињама које је заједно са Конаком довео у Травник. Први знак за касабaлије да је њиховим градом загосподарио нов и необичан господар био је тај да је сваког јутра везиров момак чаршијом шетао правог афричког слона. Све што је замерала турском моћнику, сву мржњу коју је осећала према њему, сву немоћ да му се супротстави, занемарујући суштинске разлоге тешког живота – распадање Турске царевине, неуређену и заосталу Босну – касабалије ће усредсредити на фила, како су прозвали љубимца из Конака. А када лукави и мудри Травничани одлуче да се живот у вароши врати у пређашњи ред, онда ће то заиста и учинити. Тако су се увече крај ватре могле видети групе варошана како уз  ракију и уздах – „превршило!“ – разговарају о везиру, животу у Травнику и као отелотворењу турске моћи и снаге. Осим хвалисања, јуначења, измишљених прича и заводљивих лажи, могле су се чути и мудре речи које су указивале да касабалијске аге и бегови оштроумно размишљају о власти, моћи и неминовној пролазности: „Додијало ми да слушам све исто: везир-фил, фил-везир. И кад добро размислим дође ми нешто жао и тог живинчета. Шта је и оно криво? И њега су уловили тамо негдје преко мора и везали и продали, а везир га је довео да се овдје у туђој земљи мучи, само самцито. (...) а и везир је дошао на силу, и њега су послали други, не питајући га хоће ли неће ли. Па и тај који је њега послао, морао је неког да пошаље да Босну смирује и уређује. И тако, чини ми се, све једно друго гура, нико није тамо гдје би хтео бити, него тамо гдје не воли...“

Из кругова хвалисаваца потекла је конкретна идеја да се оде у Конак и да се везиру стави до знања да је „превршило“. То су се увече договорили касабалије, петорица њих, уз ракију, али ујутро је до Конака стигао само најхрабрији, Аљо, који је тек пожелео добро здравље чуварима везировог седишта и са смишљеном причом како је свечано био примљен код везира, вратио се у чаршију. И о томе Аљовом подвигу почела је да расте и буја прича међу мештанима иако се ништа није променило у штетама које је фил наносио касабалијским дућанима. А онда су Травничани заиста одлучили да стану на путу везировој самовољи, те су решили да слона га отрују орахом у којем се крила пчела и још убитачнијим средством, јабуком са иситњеним стаклом. Од тог тренутка Травничани су чекали да чују како је „црк’о фил“. И заиста, фил је почео да побољева и копни. Као што је слон био симбол везировог доласка, тако је и његов нестанак из чаршије био знак промене у Конаку, најава везирове смрти. Фил је угинуо четвртог дана после везирове сахране. Нису се Травничани много томе радовали. Знали су да им можда предстоји тежа и крвавија борба са следећим изаслаником султана „јер ко зна ...шта тај опет носи у себи и води са собом.“