Прича која се може видети и као проширена и осамостаљена епизода романа „На Дрини ћуприја“. Написана је у трећем приповедном лицу, објективним приказивачким тоном, са Андрићу својственим врло шкртим дијалозима. Премијерно је објављена 1921. године. У касабу долази циркус, а са циркусом и „играчица у краткој сукњи од жуте свиле“. Та више него скромна, сиротињска путујућа дружина унеће немир и помаму у затечени поредак маловарошког света, као да је у њу ступило највеће чудо. („Та јефтина играчица из малог циркуса порасла је у касаби до кобне и тајанствене величине. Она је узбуркала варош, испунила куће шапатом и плачем, и мушка срца великим жељама и заносима“). Први који је играчицу видео био је Ћоркан, син Циганке и неког аскера Анадолца, вечити слуга и помало будала целе касабе. Ниске памети, а сав од дамара, Ћоркан, за разлику од других, не уме да сакрије своју очараност Швабицом па постаје предмет опште спрдње. („Ћоркан је први плануо, а касаба је одмах прихватила ватру“.) Предстојник вароши прети да ће протерати циркус, и када се после те претње ништа не промени, нареди „комедији“ да за један дан напусти место. Помама за Швабицом (која је дата као фигура, а не као дводимензионални књижевни лик) тада досеже врхунац и прелази у општу еуфорију, у колективно пијанство и у лудило, у буку и бес. У сцени свеопште пијанке приповедач нарочиту пажњу посвећује дочаравању психологије масе. Помахнитали људи једне ноћи („неке ноћи када је пијанцима касаба тијесна“) упадају у циркус, тражећи да се представа одигра само за њих. Директор циркуса то одмах дојави властима које оглобе највиђеније људе. Ћоркан једини бива задржан у притвору где га до бесвести избатина Ибрахим Чауш. Осам дана долази себи, а осмог дана пролази кроз чаршију као онај кога сви познају и који никада не стари, као весела будала којој је „вазда Бајрам“.