Одломак

(...)
     Другог дана пред подне, враћајући се с вјежбалишта, наиђе паша с пратњом кроз чаршију. Опрезно су јахали по поледици која се кравила. Био је пазарни дан и код Гарића екмешчинице закрчише им пут неки сељачки коњи, натоварени дрвима. Док су се уплашени сељаци устрчали око упорних коња, паша баци поглед у пекарницу. Крај затворене пећи стајао је стари Илија екмешчија, погнут, с упаљеним престарелим очима, из којих су непрестано капале сузе на велике бркове. На пространом ћепенку, међу хљебовима и тепсијама са питама или месом, била је кћи му Мара. Клечећи и одупирући се једном руком, она је пружала другу за неком тепсијом у дну. Кад чу вику војника и топот сељачких коња, она подиже главу и паша је виђе онако изпружену и полеглу по ћепенку, и загледа јој се у широко дјетиње лице и ведре очи.
     Кад је поподне опет пројахао туда, екмешчиница је била пуста, ћепенак напола пресавијен, а на њему је куњао бјел мачак нагорјеле длаке.
     Нареди да му се тражи и доведе та дјевојка. Устрчаше се подофицири и заптије. Задржао се трећег дана поподне док му не јавише да ће ствар моћи уредити. Дјевојка нема никог до оца. Мајка јој је била чувена Јелка звана Хафизадићка, јер ју је стари Мустај-бег Хафизадић држао неколико година код себе па је онда удао за свога Гарића, који је био миран и слабоуман младић и коме је он и отворио ову пекарницу. Паша остави нешто новаца и препоручи ствар своме старом познанику Тескереџићу. А крајем марта, једног пазарног дана, доведоше му дјевојку у Сарајево.
     Паша се није преварио. То је била та врста женска коју је он увек тражио и нарочито цјенио, која га је једино још привлачила. Било јој је непуних шеснаест година. Имала је велике очи голубиње боје, угашена порцуланског сјаја, које су се полагано кретале. Имала је сасвим свјетлу, тешку и тврду косу, која се ретко виђа код жена из ових крајева. И лице и руке су јој биле обрасли, као машком ситним свијетлим маљама, које су само на сунцу могле да се виде. Што је на њој било необично, то је да и они дјелови коже који нису у сталном додиру са ваздухом и свјетлом, у ње нису једнолично бијели и отужни, као обично код плавих жена, него јој је све тјело имало ту свијетлу а заруђелу боју која се мијењала само са сјенком у удубинама или са неједнаким и плаховитим струјањем крви, и тада бивала још загаситија. Имала је посве дјетињску руку, кратку и румену.
     Паша је оживео. Првих дана се бавио само њом. Била му је пријатна и мисао да и сад, као никад, може по једној испруженој руци да позна врсту жене и њену праву вредност. Да ју је довео прије не би ваљало, а три-четири мјесеца доцније, чини му се, већ би прецвала. Ово јој је право време. Била је одвојена од својих, устрашена, усамљена, упућена потпуно на њега. Покаткад му се чинила као звијерка која, притјерана уз литицу, дрхти а зјенице јој западају. А то је појачавало љубавну страст и, противрјечним законима мушког срца, изазвало у њему жељу да дарива и усрећује и штити.
     Становала је недалеко од пашине куће, у засебној кућици коју јој је он најмио и намјестио. Никад није ишла и нико јој није долазио осим Хамше Циганке, која је послуживала, и баба-Ануше с Бистрика, која јој је била неки род и живила с двоје унучади у великој сиротињи. Цио дан проводила је у двије полумрачне собе, радећи оне свакојаке ситне послове који су невидљиви, а који женама тако лако испуне дан. Пред вече би долазио по њу пашин момак и она би се умотала и побулила све до очију, и оборене главе полазила за њим у пашин конак.
     Првих дана, кад су је тек довели из Травника, она није могла никако себи да дође. Физички бол овлада потпуно њоме; и тек кад он послије првих ноћи, поче да ишчезава, појави се, да је мучи нејасна али мрачна и тешка мисао о гријеху и срамоти. Она се бојала паше, гадила оне Саре Јеврејке, и стидила дана и свијета. Није могла да спава, а и у сну се осјећала проклетом.
     Ипак се полако приближавала Сари, која је била ћутљива и добра и опремала је, и помагала у свему, с неком тужном усрдношћу. Теже се привикавала на пашу и његова миловања; и кад је уминуо бол и први страх, она их је примала укоченмо, детињски збуњено. Али с временом поче да се привикава. Завоље нарочито мирис његове коже. Никад није могла да потпуно без страха гледа у његове необично мирне очи, ни лице са оним страшним лишајем на његовом образу и с мрким обореним брковима, који су увек били малко влажни и лагано трептали при говору, као ресаста трава у шумској мрачној води. Али дах који је његово тјело ширило од себе све ју је више привлачио, кријепио и веселио; и удисала га је сатима, склопљених очију и с главом на његовим грудима или његовом длану.
     Мучила се само још ноћу кад би је, као што се често дешавало слао да сама спава. Тада би се по неколико пута будила с јасном свијести - каква само може у мраку да се јави - о том шта је она и ко је она сада, и са устима пуним плача затискивала лице између душека и јастука и грцала:
   - Турчин...
     У тами би мисао која ју је мучила узимала облик вјечите казне и паклених мука, а не земног срама и пропасти, као дању.
     Али би сутра поподне опет дочекивала пашу с једнолично руменим лицем, и са безгласним смјешком који је сав од бјелих зуба и сјајних очију.
     Тако је бивало свако предвече. Он би долазио с вјежбе или с јахања, мало знојан и зарумењен, а она би га дочекивала превијених руку на грудима. Он би се тада раскопчавао. Сара би доносила хладну воду, а дјевојка износила чизме.
     Пошто би се опрао и расхладио, дао би да се отворе врата и сви прозори, са изгледом на цјело Сарајево и на требевићку косу. Тако би сједео на промаји док Сара не би уњела боцу мастике и сахан са маслинама и ситно нарезаним комадићима хљеба. Послије тога би момак Салих донио наргилу на којој је у распаљеној тумбечији тињала жеравка, а у кристалној боци, на бистрој води, пливале двије трешње. И Сара и момак би ишчезли, а из покрајње собе би се вратила Мара, спремна, и спушатала му се у крило. То се између њих двоје звало „сјести у кутију“.
     (...)