Приказ
Једна од мањег броја Андрићевих прича доследно и без објективизујућег оквира испричана у првом лицу. Први пут је објављена 1962. године. Тада је штампана са индикативним поднасловом („Галусов запис“), што упућује на закључак да је испрва била замишљена као део ненаписаног романа о истоименом јунаку кога срећемо у још неким Андрићевим причама. У каснијим издањима приповетке тај поднаслов је избрисан. (Видети белешку о реконструисаном роману „На суначаној страни“.) „Јелена, жена које нема“ у ствари је прозно-поетски триптих („Од самог почетка“, „На путовању“, „До дана данашњег“) у којем лирски приповедач излаже историју једног емотивног и церебралног привиђења које га прати упорно, годинама јављајући се у очекиваним али и сасвим неочекиваним приликама. Јелена је астрално, сасвим измаштано биће, чист женски принцип који даје смисао приповедачевом животу. („Али ја сам већ навикао да је и не очекујем и да сав утонем у сласт коју даје бескрајни тренутак њеног јављања.“) Појава Јелене, жене које нема, увек је чврсто повезана са путовањем и са светлошћу. Јелена је метафоричка материјализација приповедачеве маште, она је пројекција потпуне а недосегнуте испуњености субјекта који мисли, дише и осећа, она је смислотворни, космички принцип. („Тако ме у замасима који обезнањују носи та васионска љуљашка од једне савршене среће до друге, од Јелениног и мог присуства до нестанка и нас и свега са нама у срећи општег постојања. И ни на једној тачки тога бескрајног лука нема застајања ни за тренутак, јер се увек или пењемо или спуштамо.“) Како приповедач дуже живи и како му се све чешће долази помисао на крај живота, Јелена се јавља све ређе. Сновиђење („магновење“, каже приповедач) траје све краће. Светлост у којем се Јелена појављује све је слабија, ноћ долази по своје. („А ноћ је била увек зло време мога живота.“) Јелена је привид, чисти привид који се може јавити на хиљаде различитих начина и у хиљаду (не)очекиваних прилика, али који чили под теретом сазнања да је живот нешто друго од маште. А кад је живот нешто друго, машта је утолико потребнија. Приповедач ишчекује њено писмо које никада не стиже. У последњем одељку приповетке, Јелена се постепено трансформише у фигуру која је не само чиста машта него и чиста потреба. Престанак мисли на њу значи престанак живота. Са таквим уверењем завршава се и приповест о Јелени: „Само да не престанем да је ишчекујем“, каже приповедач у последњој реченици.
Одломак
Од самог почетка
У тишини и непомичном ваздуху летњег дана јави се однекуд неочекиван и невидљив покрет, као залутао и усамљен талас. И мој напола отворен прозор куцну неколико пута о зид. Так-так-так! Не дижући очи са посла, само се насмеших као човек који зна добро све око себе и живи мирно у срећи која је изнад изненађења. Без речи и без гласа, само једним покретом главе дадох знак да је шала успела, да може ући, да је чекам са радошћу. Тако она долази увек, са љупком шалом, са музиком или мирисом. (Музиком случајног, усамљеног звука који изгледа необичан и значајан, мирисом целог једног предела или северца који наговештава први снег.) Понекад чујем посве нејасан разговор, као да пита некога пред капијом за мој стан. Понекад видим само како поред мога прозора мине њена сенка, витка, нечујна, и опет не окрећем главе нити дижем погледа, толико сам сигуран да је то она и да ће сада ући. Само неописиво и неизрециво уживам у том делићу секунде.
Наравно да после никад не уђе нити је угледају моје очи, које је никад нису виделе. Али ја сам већ навикао да је и не очекујем и да сав утонем у сласт коју даје бескрајни тренутак њеног јављања. А то што се не појављује, што не постоји, то сам прежалио и преболео као болест која се болује само једном у животу.
Опажајући и памтећи данима и годинама њено јављање у најразличитијим облицима, увек чудно и неочекивано, успео сам да нађем у томе извесну правилност, као неки ред. Пре свега, привиђење је у вези са сунцем и његовим путем. (Ја то зовем привиђењем због вас којима ово причам, за мене лично било би смешно и увредљиво да своју највећу стварност називам тим именом, које у ствари не значи ништа.) Да, она се јавља готово искључиво у времену од краја априла па до почетка новембра. Преко зиме врло ретко, а и тада опет у вези са сунцем и светлошћу. И то, како сунце расте, тако њена јављања бивају чешћа и живља. У мају ретка и нередовита. У јулу, августу готово свакодневно. А у октобру, кад је поподневно сунце житко и кад га човек пије без краја и замора као да пије саму жеђ, она се готово не одмиче од мене док седим на тераси, покривен плетивом сунца и сенки од лишћа. Осећам је у соби по једва чујном шуштању листова у књизи или по неприметном пуцкетању паркета. Али најчешће стоји, невидљива и нечујна, негде иза моје сенке. А ја сатима живим у свести о њеном присуству, што је много више од свега што могу да дају очи и уши и сва сирота чула.
Али кад почне да се скраћује сунчева стаза и лишће да бива ређе, а на јасној кори дрвета укаже се муњевита веверица која већ мења длаку, привиђење почиње да се губи и бледи. Све су ређи они ситни шумови које сам навикао да чујем иза себе у соби, потпуно нестану шале за које знају само безбрижност младости и вечити свет снова. Невидљива жена почиње да се уткива у моју сенку. Нестаје и умире као што нестају авети и присени, без знака и опроштаја. Никад није постојала. Сад је нема.
Поучен својим дугим искуством, ја знам да она спава у мојој сенци као у чудесном логу из којег устаје и јавља ми се нередовито и неочекивано, по законима којима је тешко ухватити крај. Ћудљиво и непредвидљиво, како се само може очекивати од створења која је и жена и авет. И потпуно исто као са женом од крви и меса, и са њом долазе на махове у мој живот сумња и немир и туга, без лека и објашњења.
(...)