{tab Приказ}

Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак“ и „Блага и добра месечина“, објављеним у Босанској вили 1911. године. Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика који је издало Друштво хрватских књижевника у Загребу, објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма“, „Строфе у ноћи“, „Тама“, „Потонуло“, „Јадни немир“ и „Ноћ црвених звијезда“). Прву књигу стихова у прози – Ex Ponto – Андрић је објавио 1918. године, у Загребу, а збирку Немири штампао је у Београду 1920. године. Његове лирске песме  које за живота нису сабране у књигу, објављене су постхумно, 1976. Године, у Београду, под називом Шта сањам и шта ми се догађа.

Стварајући почетком века, Андрић се својом поезијом приближава неколиким песничким школама, али ће најуочљивији и најјаснији бити утицаји експресионистичке поетике, пре свега на изражајном плану: разара се правилна структура везаног стиха и строфе. Андрић, међутим, не разбија сасвим логичку структуру језика, већ од песме тражи да проговори смислом. Слободан стих без риме, одбацивање строге архитектонике сонетске форме, показали су се као најпогоднији за спонтано и интуитивно пулсирање мисли. У поезију се уносе јасна и непосредна значења, а песма се не пише да збуњује, већ да казује, да слика.

Карактеристичан младалачки немир са траговима меланхоличне јадиковке својствен је Андрићевим раним стиховима. Контемплативна расположења, горчина и суморни тонови биће једна од константи Андрићеве лирике. Песник је усамљен, нејак и збуњен непредвидивим и тешким животом, разнежено наднесен над собом. У Андрићевој поезији писаној пре Првог светског рата, као ни у поезији већине припадника његове генерације, нема наговештаја историјске буре која ће изменити лице света. Младобосански побуњеник, борац за национално ослобођење и уједињење, у својој поезији само је трагична јединка бачена да трпи „бесмислени терор прилика и ствари“.

{tab Текстови}

У сумрак
     У сумрак певају девојке. Њини су гласови меки и дахну свежином цвећа и љубави. Њина је песма блага, као кад бехар опада. Она има нешто од мојих љубави: давно, топло и лепо. Она подсећа на сарајске сумраке, кад јабланови сјају у црвену злату, као витке поносне жене.
     Као румене латице засипају ме гласови. Певају девојке. Певају лепо. То личи на поздрав од старих пријатеља, на спомен онога што проживих у љубави и заносу. Оне певају, у сутон, као срећа моја да ми рупцем маше.
     Али срце је моје тамно језеро, кога ништа не диже и у ком се нико не огледа.

Блага и добра месечина
Блага и добра месечина,
што пада, кô молитве матера наших
по гробовима заборављених
милостива је утеха оних,
који нерадо под сунцем ходе.
Месечина.
Кад прожме сиви и снуждени облак
и он буде бео и леп,
ко латице дивнога цвета.
И сиви, снуждени облак!
И лицима уседелих девојака
даје лепоту заборављених ноћи,
младости снова и цвећа
и очима тужним сјај страсних
давних ашиковања.
Месечина. Мајка невољних,
сестрица оних који се воле,
улази у срца паћеника
и диже старе, сузне спомене,
кô свеле руже из прашних књига.
Сви који много страдају
не воле обесно сунце.
Месечина. Њина је молитва сребрена
над гробовима оних
који су жалосно умрли.
Ко мирис незнана цвећа
она је болесним,
ко бледи прсти девојке
милује образе самотним,
ко ритам старих, старих песама
звони у срцу несрећних.
Блага месечина, сестрица љубави,
милосно зове себи туробне.

Лањска песма
Миришу силно бијели цв'јетови
и пада ситна киша прољетна,
ја киснем сам.
О нико не зна како је
тешко ходити сам и болестан,
без игдје иког свога,
у златно прољеће.
У срцу моме нема љубави,
у срцу мом су тавни спомени,
давни и мучни.
Силно миришу бијели цв'јетови.
Киснем. Без мира, без љубави.
Сам и жалостан.

Тама
   Ја не знам куд ово иду дани моји,
ни куда воде ове ноћи моје.
   Не знам.
   Ни откуд магла ружна
на све што се чекало,
ни откуд немар јадни
на све што се радило,
ни заборав откуда,
жалосни на све што се љубило.
   Магла.
   Ко ће да ми каже ноћас, шта мени значе
лица и ствари и спомени минулих дана?
   И куда иду ови дани моји
   И зашто бије тамно срце моје?
   Куда? Зашто?

Потонуло
Неки глас, мирис неки и једна лепа звезда не
   могу, ноћас, да дигну из моје дубине све што је
   било.
Ово мора да су ми попуцали сви конци, лепи
   конци, танани, што везаху мене за моје Јуче.
 Не држе конци. У дубини својој осећам тегобу
   мртвог Лане и жалост заборава.  
 Од свих ружних ноћи, ово ми дође ноћ, кад
   заборавих значење свега.
 Па ипак мутно слутим, да све то има драге и тужне
   везе са оним, што је потонуло.

Прва прољетња пјесма
   Јутрос облаци небом иду, а ја слутим радости: кад процвату брда страшним сјајем њихова оружја, кад посију пламене цвјетове по пољима, кад се зачује прва труба, кад се појаве први коњаници, уморни, прашни: и попрскани пјеном као у некој старој пјесми; о радости!
     Кад ће доћи краљеве војске?
     Жене ткају у тишини за њих дарове, њих спомињу добри људи у молитвама, о њима пјевају дјевојке за прозорима и за њих расте цвијеће у малим вртовима. Чека спремних стотину њежности.
     Кад ће доћи краљеве војске?
     Облаци небом плове као војска; ја слутим дане великих дјела.
     Јутрос сам видио напупалу грану.
     Кад ли ће доћи краљеве војске?

Шетња
А јутрос су ме извели на сунце.
Јарболи неког брода иза зида,
пуни и добри сунчани минути,
и ништа више не видјеше очи.
Ал' само мисô да тим истим сунцем
бљеште  и твоји обасјани пути -
и ко топљено злато очњег вида.
суза за сузом стаде да се точи.
Заклопих очи.
Мрачна и влажна, кад се вратих, бјеше
ћелија моја, а стражар са мачем
и лицем оних који неког тјеше -
мишљаше, јадан, да од сунца плачем.
[Сплит (стари затвор), 8 .ВИИИ 1914.]

1914.
У полутами и тишини
Без снова ноћи, без мира данâ.
Лагано је заборављала
Моја душа у вјенцу рана.
Ал' јутрос, с првим зраком сунца
Зацвиље спомен страшним гласом
И крв запишта из свих рана:
Унијели су ми крчаг воде
И први пут сам,  са ужасом,
На мрачној води угледао
Свој лик, испијен, блијед, и зао.
(1914, Марибор)

Јутро
(Дан један празних очију и замагљена чела.)
Тога је јутра црна птица пјевала у срцу мом:
била је-била!-твоја младост
и све је прошло с њом;
не походи нас двапут радост:
Црвљиво воће брзо зре;
а сужањ не зна ни сунца ни неба
већ брзо стари и брзо мре.-
Тога је јутра златна жица препукла у срцу мом.
(1915)

М.Ц.
Остарићемо, што од бурна живота,
И смирићемо се и проти воље;
То не значи да ћемо бити „разочарани“
 -Боже, сачувај! - и носити
демонстративно „часне седине“.
Не, тек, тако, биће нам драже место крај прозора
и стишан разговор;
доживљај ће заменити сећања,
и волићемо мало одвише књиге и слике
на којима други неће моћи богзна шта да виде.
Остарићемо, дабоме, ал то је далеко.
Сада и још за дуго, воља да се
срдимо, волимо, грдимо, бурно ломимо,
свуда код људи отпор и распре изазивамо,
тугу код својих.
И у свему томе често помислим,
не без неке нежности са самим собом:
остарићемо.
Т.Ј. ако нас опет нека огњена шимера
пре времена не однесе до ђавола.
(1922)

Лепа млада жена говори
Да сам вода текућица
У којој многи жеђу гасе,
И сваки одлази задовољан, чист и умивен,
Са својом срећом јединственом
Којој на свету нема равне.
Да сам пиће, силовито и радосно,
Које пију другари по крчмама,
Тражећи срећу у осмејку и заборав у певању.
Да им ја жеље остварујем, и најлуђе и најсмелије,
Помамним шумом ноћних сати, густим димом теревенке.
Да сам отров, муњевит и непознат,
Пиће за оне који не могу
Да сачекају залазак сунца,
Да сечем живот у корену, брже од муње,
Да мисли, бића и светове
Бришем нетрагом заборава.
(Београд, 1937)

Корачам још као да идем...
Корачам још као да идем
нечем у сусрет, гледам и мислим,
а преда мном су све саме неминовности,
без излаза, без одлагања.
Камен који може само
Да тоне.
Завеса која се свега једном спушта,
а никад не диже.
Прича о птици за коју се зна једино
Да је одлетела.
Живота нема, смрт не долази.
Несхватљива, дуга, неподношљиво дуга,
Људска судбина.
(Београд, мај 1968)

Све више, све ближе
Видик се тањи, бива светлији
И, од светлости, све више - непрозиран.
Све брже и ближе долази тренутак
Кад неће више ни бити видика,
Јер неће бити ни очију
Које га гледају.
(1970)

Крај
Септембар,
Скупоцена нагнута чаша
Којој ивицу вино кваси.
Срце бије све јаче, све дубље,
Крв је немирна, јер предосећа
Оно што доноси плодна јесен:
Одлазак, нестанак, крај.
(1970)

Ни богова ни молитава...
Ни богова ни молитава!
Па ипак бива понекад да чујем
Нешто као молитвен шапат у себи.
То се моја стара и вечно жива жеља
Јавља однекуд из дубина
И тихим гласом тражи мало места
У неком од бескрајних вртова рајских,
Где бих најпосле нашао оно
Што сам одувек узалуд тражио овде:
Ширину и пространство, отворен видик,
Мало слободна даха.
(Београд, 1973)

{/tabs}

{tab Приказ}

У Ex Pontu (1918), раном Андрићевом делу, названом „разговори с душом“ (Нико Бартуловић), стилизовано је лично искуство у настојању да му се, у лирској сентенци, придода значење филозофско-поетске истине, а да при том задржи фабулативно-наративну основу, на основу које би се могла реконструисати стања једног заточеника. Та књига песама у прози разврстана је у три циклуса: први има 26, други 25, а трећи 88 текстова, уз завршни „Епилог“. У страсном лирском монологу, песник се обрачунава са собом, покушава да у тамничким бдењима разреши унутрашњу драму и ослободи се трауме изазване утамничењем. Неправедан пад иза решетака у други, суров и мучан свет, где је жртва „на сухом уклетом спруду“, доводи песника у стање да поставља важна егзистенцијлна питања и грозничаво размишља о свету и месту појединца у његовим трагичним оквирима.

{tab Одломак} 

*
     Два дана ме већ не изводе ни на онај један сат шетње, јер киша без престанка сипи.
     Мени се чини да ми непрестано влага навире у ћелију и да ми пада по лицу и рукама као лепљив талог. Мој покривач је оштар и студен, моје јело има укус лимене посуде и моја ћелија онај неописив задах уског простора у ком један човек дише и живи, без промјене и зрачења.
     Али ту за мојим вјеђама - склопим ли само очи - живи сва величина живота и сва љепота свијета. Све што је икад само такло очи, усне и руке моје све је у мојој свијести живо и свијетло на тамној позадини ове патње. Раскош и љепота живота живе неуништиво у мени.
     И сад кад сам све то изгубио пуни ми душу бескрајна благодарност за све многоструке и дивне дарове што их живот даје онима који су срећнији од мене.
     Откуд ми ово чудно осјећање?
     Ја кроза њ пролазим као кроз тамнозелени мир и мирисну тишину оморикове шуме у љетњи дан. И заборављам све око себе.
*
      Кога ли љуби сада она млада жена? Она млада жена коју сам нашао једног љета лијепу и дозрелу од шеснаест година, пролази - богзна зашто – јутрос мојим сјећањем.
     Кога љуби сада она млада жена?
     Једном сам на малоруској равни нашао црвен и крупан цвијет: његова сочна чашка , кратка цвата, нудила је, у широко раствореним латицама, своје надрасле прашнике свим вјетровима.
     Кога љуби сада она млада жена?
     Никад није било између нас ријечи (ја сам тешко и разумјевао њен језик) и наш однос није имао никада одређеног имена. Под звијездама сам је љубио до умора и до поноћи сам лежао на трави, с главом у њеном крилу.
     То је била жена за љубав и предавала се нијема од страсти и сузних очију, шапућући испрекидане ријечи о вјерности.
     Кога ли љуби сада она млада жена?
*
     Будући! Слободна дјецо; зоро ноћи наше, кад се буду слободни и високи домови ваши оцртавали на истом небу, које је гледало патњу нашу и срам и смрт, нико неће помишљати да ти моћни темељи почивају на нашим костима. Срећа безбрижна и мисли напријед само.
     Што ће вас сјећати отаца ваших који су били већи у трпљењу него у борби?
     Ваш живот биће наш заборав.
     Тек у несвјесној сузи ваших женâ, у заносима младићâ, маштању дјевојакâ, моћној свирци или ријечима ваших пјесника, бљеснуће можда на час спомен отаца ваших чији је живот био кратак, а бол огроман. Тек најбољи међу вама осјетиће, можда, да из тих свагдањих догађаја бије, као вјетар, бескрајна жалост мртвих и нијемих живота који су живјели и мрли за вас, Будући!
*
       Жене, ја не знам коме сте ви били блага киша јутарња, али у наш живот улазите као пљусци ношени вихорима. Преко наших бијелих тјелеса пјени се бучно живот наш, зауставља се у вирове и пада стрмоглавце.
     Та мудрост није лијек, ни старост не помаже, и кад све умукне, ваш је глас још у билу крви моје.
     С чега мудрачеве очи муте и светачке усне блиједе?
     Жено, што не можемо да те јасно видимо као прачовјек женку на сунцу, него си постала страшна визија и отров крви наше, па бјежимо пред тобом, и док мислимо да си далеко, ти бдијеш у нашим мислима, и док хоћемо у раду да те заборавимо - гле! - на свим нашим дјелима танке вијугаве линије, трагови твојих невидљивих прста.
     Шта значи таласава линија вашег тијела? И та нијема, бијела, распјевана љепота коју немирно ловимо као дјеца лептира, а она нам, наизмјенце, или задаје бол или претвара у горчину?
     Жене, у очима вашим сја уломак једног љепшег неба које је сјало над срећнијим створовима но што смо ми и за неке страховите катаклизме прсло у парчад.
*
     Висока плава госођо из Марибора, ако Вас се јутрос - сав у радости воћњака који цвате - сјећам, вјерујте да је без горчине неиспуњене освете, јер ја сам срећно заборавио, а опраштати немам шта, јер сам и онда једнако жалио себе и Вас.
     Да, у Вашем граду сам, непозната плава госпођо, сазнао како је ићи блијед, уморан и сатрвен влажним улицама, док са расвијетељених балконâ пљешћу бешћутни мушкарци и окрутне жене. Од Вас сам сазнао како је везану, немоћну робу кад му пљују у лице.
     То је било давно, а ја сам, ево, све срећно претурио. Али невоља редом иде; можда је каква несрећа пала и на Вашу кућу с балконом; па ми Вас је жао, јутрос, кад помислим да Вам у Вашем болу можда каткад још и наша блиједа прекорна лица муте трзав сан.
*
     Епилог
     Много самујеш и дуго ћутиш, сине мој, затрављен си сновима, изморен путевима духа. Лик ти је погнут и лице блиједо, дубоко спуштене вјеђе и глас као шкрипа тамничких врата. Изиђи у љетњи дан, сине мој!
   - Шта си видио у љетњи дан, сине мој?
     Видио сам да је земља јака и небо вјечно, а човјек слаб и кратковјек.
   - Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?
     Видио сам да је љубав кратка, а глад вјечна.
   - Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?
     Видио сам да је овај живот ствар мучна, која се састоји од неправилне измјене гријеха и несреће, да живјети значи слагати варку на варку.
   - Хоћеш да усниш, сине мој?
     Не, оче, идем, идем да живим.

{/tabs}

{tab Приказ}

И књига Немири (1920) настаје делом у затвору и интернацији. Као и Ex Ponto, и то дело је исповедног карактера, с тим што су аутобиографски елементи замаскирани или поетски транформисани. Три циклуса који чине књигу – „Немир од вијека“, „Немир дана“ и „Брегови“ – представљају три  битна односа субјекта према фундаменталним људским могућностима. У делу се јавља и реска социјална нота. Песник сетних и меланхоличних расположења, који својим дотадашњим стиховима поставља питања суштине и смисла пролазнога живота, буди се наједном као борац за социјалну правду. Поред мрачног, интровертованог, самозагледаног Андрића, у делу се појављује један борбени, активистички Андрић, окренут свету.

{tab Одломак}

У дјетињству моме изабрао си ме и означио да идем Твојим путем. - Нису ми биле пуне четири године кад сам уснио да ми је са иконе сишао један светац, блијед и окружен цвијећем као мртвац, и предао ми распело које је њему дотежало.
     И ништа ми друго ниси на пут дао.
     Теби ме је завјетовала мајка моја у часу тјескобе, у једном од оних часова кад нема ниоткуд помоћи и кад су сва врата затворена, осим врата Твојих.
     Ко је још видио да се мала дјеца тако опремају у свијет, са крстом сиромаштва и теретом великих завјета? А ипак, Ти си ме тако послао и са лицем оца, који се ријетко смије, строго означио пут мој.
     Па као сам могао бити срећан?
     И још сам био луд и самосвој, отимао сам се путу и позвању, тргао сам у страну и био сам као зло дијете које не спава код куће него бјега, нечисто, са влатима сијена на одијелу а поглед има мутан и несталан као ничије псето.
     Кад Те нисам видио над собом, мислио сам да Те нема. И ништа није остало што нисам учинио да Ти се отмем, јер је мало ко љубио гријех и страшну радост као ја. Пролазио сам свијетом и ударао лијево и десно на врата туђих судбина, али сва су се редом, као по неком мучком договору, била за мене затворена. Насртао сам узалуд на врата човјекова, и послије сам дуго сједио крвавих руку, на камену.
     Јер касно сам увидио да се не отварају силом.
     Нисам могао схватити зашто је за мене сваки жив човјек тајна влажних трептавих очију и зашто се пред мојим корацима свака врата затварају, као на тајни знак.
     А то си Ти хтио да ме одбијеш од свијета као што се дјеца од године одбијају од сисе: да им огркне и да им се огади. То си Ти, постављао своју невидљиву руку између мене и свијета, да ме онда инокосна и остављена окружиш љубављу која боли и посвећује.

{/tabs}