Жанета Ђукић Перишић
МАЈСТОР СРПСКЕ ПРИПОВЕТКЕ
Један поглед на Андрићев приповедачки опус
Читалац који узме сабрана дела једног писца, чита их као повезану целину, и поред свих противречности и прелома, које дело једног писца у себи носи. Он пролази кроз то дело као кроз добро уређену улицу у којој су фасаде кућа повезане међусобно, и све му долази као једна више мање плански и добро повезана целина. Јер такав читалац стоји на крајњој тачци пишчевог дела, гледа у правцу противном од оног којим су та дела настакала, посматра их у целини и континуитету које она нису могла имати када су, једно по једно, споро и тешко настајала у дугим и немирним периодима пишчевог живота (...)
Иво Андрић
Знакови поред пута
I
Посматрамо ли историју српске књижевности као један низ жанровски поливалентних форми, наметнуће нам се закључак да најупадљивије место у томе низу заузима приповетка са свим својим модалитетима. Виталност приповетке као жанра несумњива је и неспорна, а њена разноврсност, тематско богатство, стилска и композициона разуђеност толико велики да је чине најстабилнијим обликом прозног изражавања у нашој књижевности. И не само савременој: приповетка је као врста најдубље укорењена у историји српске литературе. Уз лирику у ужем значењу речи, приповетка је, нарочито у новијем добу, била жанр у којем су начињени највећи продори, а у низу њеног еволутивног успона, уписује се велик број ремек-дела са особинама највеће изврсности. Било да је реч о приповедачима што желе у приповеци да остваре атмосферу «чарања, тихог ткања и шапата о дубоким и скривеним тајнама живота», како би то рекла Исидора Секулић, онима што у легенди, миту или повести покушавају да нађу скривене кључеве садашњости, или о онима што отворених очију гледају свет око себе па нам га, преломљеног у сочиву властитог сазнања, враћају кроз слику, реч и звук, или, пак, онима што кроз сан иду у непознате светове да би нам испричали причу о нама самима – сви они приповедају увек исту причу о човеку, тајнама његовог срца и духа и његовом месту у васељени.
А шта је, у основи, приповетка? Како би се, у најкраћим цртама, приповетка могла, пре описати него ли прецизно дефинисати? Једно од најбитнијих обележја приповетке јесте њена величина, односно мера њене сажетости. Управо од обима компресије форме зависи како ће писац распоредити своју грађу, како ће конструисати сиже и како у њега увести своју тему или умрежити више мотива, како ће експлицирати свој језички потенцијал. Нема сумње да приповетка почива на категоријама селекције и сажимања, на давању ограничавајуће, сведеније форме процесу приповедања. Концентрација пажње, сажетост и занимљивост приповедања морају бити у првом плану да би се остварио утисак јединствене целовитости. Због тога се приповетка ослања на «ограничени свет», на јасно истакнут детаљ, мотивисану ситуацију или наглашен карактер.
Али, срж, суштина, оправдање постојања сваке приповетке не може се свести само на њене формалне карактерисрике јер, најважнија јесте прича, процес причања, приповедање. Прича је антрополошки условљена, она даје смисао људском постојању и његовој муци да допре до смисла и разлога постојања света. Причам, дакле, постојим, могли бисмо парафразирати једну прастару максиму. Од памтивека човечанство прича, приповеда о херојству, љубави, патњи, издаји, оданости и пријатељству, прича је човеку инхерентна, саставни део његове позиције у интерактивном односу са светом. И није случајно Андрић у уста свога јунака фра Петра, ставио речи његовога „амиџе“, покојног фра Рафа, који је у шали увек говорио: „Ја бих без хљеба још некако и могао, али без разговора, бели, не могу.“
И управо дубоко верујући у животодајну и спасилачку моћ приче и приповедања, Андрић је целом свету са говорнице Шведске академије гласно објавио свој credo и своју непомућену веру у причање. Примајући из руку шведскога краља Нобелову награду за књижевност, Андрић је изрекао једну од најлепших похвала причи и причању. Ево тих речи писца који је причу довео до перфекције и који се определио за највиши облик књижевне иманенције: „На хиљаду разних језика, у најразличитијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, порeд ватре, па све до модерних приповедача који излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље а причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог бљеска свести, кроз векове прича сâмо себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника, да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања. Или можда приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели или, оборени пре времена од живота-крвника, нису стигли да изразе. Или то приповедач можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би заварало свој страх? Или је циљ тога причања да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо; тако да често тек из речи доброг приповедача сазнајемо шта смо учинили, а шта пропустили, шта би требало чинити, а шта не. Можда је у тим причама, усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих могао бар наслутити, ако не сазнати, смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађују прошлост или садашњост.“
Сличну мисао изрекао је Андрић у свом имагинарном „Разговору с Гојом“ још 1935. године. Андрићев јунак Гоја, приповедачев сабеседник, види живот и причу како се стваралачки преплићу, јер без приче и нема правога живота. А како доћи до приче, те кључарице свега онога „што је бивало и бива“, што се понавља у безброј различитох облика? Треба ослушкивати легенде, „те трагове колективних људских настојања кроз столећа и из њих одгонетати, колико се може, смисао наше судбине“, каже на једном месту Андрићев Гоја и даље додаје како смисао треба тражити „у оним наслагама које столећа стварају око неколико главних легенди човечанства“. Тако се историја и легенда у Андрићевој уметности спајају у једно, градећи мост од историје као најширег поља свеколиког животног попришта до колективног памћења и драгоцених слојева народних предања. Историјски догађаји, ход историје, тако, за Андрића постају терен на којем он открива трагове колективно несвесног и покушава да кроз разумевање легенде подари смисао историјском збивању.
Овакво Гојино уверење о моћи и важности колективног предања, дели и безлични приповедач у „Причи о везировом слону“ износећи мисао да „у тим понајчешће измишљеним причама крије се под видом невероватних догађаја и маском често измишљених имена, стварна и непризнавана историја тога краја, живих људи и давно помрлих нараштаја. То су оне оријенталске лажи за које турска пословица вели да су 'истинитије од сваке истине'“. Управо се овде може видети да Андрић верује у један виши облик истинитости, онај који се објављује кроз причу и приповедање, а који своју грађу црпе из легенди, предања, анегдота, а финални облик добија у пишчевој имагинацији. Међутим, Андрић није пасивни хроничар, бележничар повести, већ стваралац који реинтерпретира историју кроз микросудбине својих јунака: појединачне судбине Маре милоснице, Анике Крнојелчеве, Алије Ђерзелеза, Мустафе Маџара, фратара и православних попова, босанских сељака, јеврејских трговаца, турских и иних великодостојника и многих других јунака који пролазе позорницом Андрићевога дела, служе писцу да их, умрежене и уплетене у ход историје, постави као низ различитих одговора на круцијална животна питања. Андрић динамизује историју узбуркавајући је мноштвом јунака и догађаја који су постојали или се десили или су, пак, могли бити „према законима вероватности и нужности“. Крећући се кроз време и простор, посматрајући животе својих јунака и у синхронијској и у дијахронијској равни, Андрић покушава да у општем бесмислу историје пронађе смисао. А тај смисао могуће је пронаћи у причи и приповедању.
Карактеристичан је и пример Андрићеве збирке приповедака Кућа на осами која је објављена постхумно, у облику у којем је за писцем остала. Компонована је као целовита, на одабраној матрици формирана књига приповедака, као циклус прича уланчан у јединствену структуру. Стиче се утисак да је Кућа на осами нека врста типолошке, селективне хрестоматије тема и ликова из целокупног Андрићевог приповедачког опуса, а сваки од ликова може се разумети као репрезентант једне од пишчевих великих тема и идеја или типа јунака. То, дакле, није просто збирка прича каквих је Андрић објавио неколико, руководећи се, додуше, одређеним принципом као обједињујућим начелом. Збирка прича Кућа на осами јединствена је по томе што су приче чврсто повезане заједничким „декором“ и ликом приповедача. Имагинарна лица која нахрупљују у приповедачеву кућу на осами са својим посебним животима, и невероватним судбинама, представљају за писца какав је Андрић идеално тле на којем се испреда прича. Свака од једанаест појединачних судбина јесте врело из којег се реконструишу минули животи у свој њиховој сложености, а приповедач има јединствену прилику да својим читаоцима испреда причу, исприповеда судбине које су на граници фантазије и јаве. Кућа на осами прави је андрићевски пример приповедања о причи.
Једна од приповедака из Куће на осами носи назив „Прича“, као што ће тај појам у називу носити још неколике Андрићеве приповетке: „Прича из Јапана“, рана алегорија о месту и улози песника у друштвеним превирањима и револуцијама, спомињана „Прича о везировом слону“, потресно виђење људске природе и властодржачке обести у Босни, „Прича о кмету Симану“ која говори о ужасима сељачког живота, проткана маштањима о властитој величини, „Прича о соли“ (у првој верзији „Разговор о соли“) у којој су маестрално приказани дани турске управе у околини Сарајева, у виду снажне патријархалне драме. Сродна моделу „причања“ јесте форма „разговора“, па писац у три наслова својих приповедних проза уводи тај термин: „Разговор с Гојом“, „Разговор“ и „Разговор пред вече“.
Андрићева приповедачка уметност и његова прича везују се често за усмену традицију. Народна историја, амалгам стварних догађаја и наталожених интерпретација онога што се збило, маштања о ономе како је могло бити, представљали су за Андрића „стварност“ која се налази у темељима његовог приповедачког умећа. „Народ памти и препричава оно што може да схвати и што успе да претвори у легенду. Све остало пролази мимо њега без дубљег трага, са немом равнодушношћу безимених природних појава, не дира његову машту и не остаје у сећању“ – бележи Андрић на крају друге главе своје вишеградске хронике. У усменом приповедању, говорећи о ономе што је видео и чуо, и што је тек повод маштању, илузији и надоградњи, човек стварни догађај види као примарни повод причању. Тако се и Андрић, полазећи од народног предања, језиком древног приповедача, преузимајући делимично форме усмене нарације, приближава једном специфичном моделу света у оквиру којег настоји да досегне универзалне истине о човековој судбини у свету. Метафизичка обележја његове приповедне прозе указују нам на пишчеву развијену свест о сложености људског искуства и релативност у схватању неких традиционалних уверења.
Структура многих Андрићевих приповедака формирана је тако да приповедање о каквој чувеној причи, догађају или јунаку представља често оквир у који се утискују друге, паралалне, уметнуте или концентричне приче, приче у причи, на чијем фону, у фином преплитању значења, израста смисао пишчеве поруке. Подсетимо се само Проклете авлије, „Маре милоснице“, „Аникиних времена“, „Трупа“, „Приче о везировом слону“, „Љубав у касаби“ и других, у којима се приповедањем приче у причи, даје шири оквир и контекстуално значење основној нити казивања. Андрић често своје приповетке поставља као наративне кругове који се, као када се каменчић баци у море, шире и бокоре новим, сложенијим значењима. Није на одмет на овом месту сетити се једне Андрићеве мисли у којој каже да никада није писао књиге „него рашивене и разбацане текстове који су се с временом, а више или мање логике, повезивали у књиге-романе или збирке приповедака“. И одиста, иако се Андрић у историји наше књижевности види као врхунски романсијер, у чијим су романима митотворне снаге створени најкрупнији уметнички, па, у извесном смислу, и антрополошки симболи, ипак смо склони да га најпре разумемо као приповедача највишег ранга. Његови су романи, готово по правилу, настајали постепеним низањем одвојених, засебних мањих наративних целина, склапајући се у низове и чинећи, тако, своје врсте „новелистичке романе“, како би то рекли руски формалисти. Језгро Андрићеве књижевне уметности јесте прича, а приповетка његов основни жанр. Његове велике епске творевине, На Дрини ћуприја и Травничка хроника настале су уланчавањем, повезивањем мањих приповедачких форми око једне осе, а недовршени роман Омерпаша Латас склопљен је од релативно независних приповедних целина. Осмотримо ли ствар и са друге стране, из обрнутог угла, видећемо да многе Андрићеве приповетке, управо због постојања општег плана у њима, иако се завршавају више него ефектним поентама које су драгуљ Андрићеве приповедачке уметности и философије, изгледају као делови неке могуће веће целине. Отуд се у Андрићевом приповедачком корпусу могу уочити читави циклуси прича који су повезани или ликовима о којима говоре, или историјским периодом, или заједничком темом, типом личности који доминирају прозом, врстом односа међу ликовима (фратарски циклус, приче о деци, циклус прича о турским временима у историји Босне, затим тзв. фантастичне приче, циклус прича о аустроугарском присуству у Босни, јеврејске приче, приче о настраним људима и митоманима, приче о злу и насиљу, приповетке о малим биографијама, приче о жени, београдске, сарајевске приче, приповетке о Вишеграду, приче о чувеној 1878. години, породичне приче, комплекс прича о бунтовној 1906. години).[1] Скоро свака Андрићева приповетка могла би се наћи у најмање два, ако и не много више типолошких низова.
Стога је питање типологије Андрићеве приповедачке уметности изузетно сложено, јер је реч о једном поливалентном и слојевитом опусу у оквиру којег свака појединачна приповедна целина има низ стратума који би се могли разумети као копче са неким другим деловима пишчевог опуса. Осим најједноставнијих, тематских разврставања Андрићевих приповедака у широком распону, може се говорити и о формалним карактеристикама његових кратких проза, затим о разумевању његових прича на основу односа према историји или пак са са акцентом на неисторичности његовог приповедања. На једној страни историја, на дугој страни фантастика, на једној страни фабуларни ток који, као корито реке Дрине тече моћно, ка циљу, ка ушћу, односно поенти, прикупљајући и усисавајући успут низове фабуларних рукаваца, на другој страни нефабуларне, поетске епизоде, са чудесним фантазмагоричним језичким ткањем и неочекиваним обртима. Андрић просто није стварао један тип приповетке: једним делом ослањао се на усмену традицију и на Вуков допринос интегрисању те традиције у писану књижевност и културу, другим делом на српску реалистичку традицију (Кочић, Матавуљ), али му нису нимало били страни експресионистички и модернистички експеримент и кратке, фрагментаризоване форме, као ни дубока психолошка анализа као једна од константи његовог приповедачког гласа. Психолошка утемељеност мотивације, готово математички израчуната и спроведена у кратком потезу до кулминације, даје посебну уверљивост Андрићевим јунацима. Као по правилу, Андрић више наговештава него што експлицитно казује, он као да више „сенчи“ него што „црта“ своје ликове, кроз само један покрет, или поглед или гест он своје јунаке представља у њиховој целовитости. (Сетимо се само кад кратко описује Омерпашу Латаса како се прекрсти „навиклим покретом“: том једном синтагмом он је о Мићи Латасу из Јање Горе, о његовом психолошком профилу и о његовом односу према пореклу рекао толико да читалац има више него јасну представу о томе Андрићевом чувеном јунаку). Без празног хода, без сувишних елаборација, неколиким, као узгред набаченим речима, мајстор српске приповетке отвара пред читаоцима неслућене просторе злом напаћених, усудом онемогућених, злехудим стицајем околности осакаћених, рањених и убогих људских душа.
Патња и зло велике су Андрићеве теме: било да је реч о турским или аустријским временима у којима безобзирна власт, бахатост појединих представника те власти трују живот појединцима, било да се говори о потресима у историји или у човековом животу, било да се суочавамо са превирањима, неодумицама, дилемама, трагањима, борбама, заблудама, слабостима, уздигнућима крхке људске природе, појединац готово по правилу страда и трпи „бесмислени терор прилика и ствари“, како је писац записао још у Ex Pontu.
У Андрићевим приповеткама, као и у романима-хроникама, приповедачев говор је најчешће глас мирног сведока, посматрача. Његова проза исписана је углавном у трећем, приповедном лицу, из позиције свезнајућег приповедача, мада постоји и један број прича написаних у првом лицу. За Андрићев приступ тексту карактеристична је једна удаљена, у извесном смислу, узвишена тачка из које се баца поглед на целовитост приче која је најчешће исказана у монолошко-медитативном тону. Из тако „подигнуте“ приповедачке перспективе, из ширег ракурса, писац може да види више, осети јасније и разуме боље своје јунаке и схвати их у свој њиховој комплексности. Приповедачев глас се код Андрића дефинише као глас некога ко говори о нечему што је видео или чуо, што се може замислити као некаква „стварност“, чак и онда када делује најфантастичније. Појам „стварности“ код Андрића ни издалека се, међутим, не исцрпљује у реалистичком схватању света као виђеног феномена. И онда када је плод измаштаних предања, снатрења и нада, израз култних симбола и сновиђења, „стварност“ Андрићеве прозе делује уверљиво, као што су то „пребољене болести“ које су „могле бити описане“, како сâм писац каже на једном месту. Андрић се и у својим романима и у великом броју својих приповедака лаћа тема које су посредоване историјском дистанцом и наслаганим историјским искуством. Он посеже за историјским темама онда када су оне већ стабилизоване у историји и објективизоване научним интерпретацијама. Затим их наново оживљава, бацајући на њих сноп светлости са, као што смо рекли, историјски уздигнуте и удаљене позиције, стављајући их у један посве нов, књижевни контекст.
Међутим, врло је важно истаћи да се Андрићево приповедачко умеће ни издалека не исцрпљује у ономе што се и о чему се приповеда, већ се једнако значајним мора третирати и питање формалне презентације текста. За схватање Андрићевог приповедачког умећа необично је важна чињеница да својим поступком ставља акценат на сâмо приповедање, формално-стилску организацију текста и на процес нарочитог језичког обликовања. Андрићеву прозу не занима само оно што је исприповедано на реалистичкој потки андрићевски виђене „стварности“, већ једнако тако и процес приповедачког обликовања у оквиру језичке матрице. Писац као да се у компоновању својих прича са становишта форме и у њиховој језичкој експликацији, држао савета Гојине тетке из Фуенте де Тодоса, која је својој кћери говорила: „Збијај! Гушће! Не ткаш сито!“ Андрићев приповедачки опус, чак и у оним мање успелим приповеткама, одликује се добро одмереним односом између теме и форме, идеје и језичко-стилске реализације.
„Никад се се не би потпуно могло казати у чему је управо била лепота његовог причања“ – описује Андрић причање фра Петрово на почетку приповетке „Труп“. Ни ми са прецизношћу нити са дефинитивношћу суда не можемо рећи које су то чари које заносе читаоца Андрићеве прозе. Његов језик је контролисан, а његова мирна, ритмична реченица сматра се једном од најбољих реченица у српском језику. Једноставан и прецизан, изражајно економичан, без сувишног нагомилавања и згушњавања речи, језик Андрићев, у најбољој традицији такозваног београдског стила, у савршеном је складу са фабуларно-сижејном потком значењске основе текста и подвргнут је развојној логици и нити приповедања. Андрић ретко прибегава дијалогу, који је, и када га има, веома штур, све што хоће да саопшти читаоцу чини то смиреном, уједначеном и објективном нарацијом, лишеном страсти и језичких ексцеса, мирном, ритмичном реченицом којом је, у извесном смислу, стабилизована синтакса српског језика.
КАКО ЈЕ НАСТАЈАО АНДРИЋЕВ ПРИПОВЕДАЧКИ ОПУС
I
Иво Андрић у књижевност је ушао стиховима: године 1911. деветнаестогодишњи песник огласиће се сетним, меланхоличним строфама у „Босанској вили“, у песмама „Блага и добра месечина“ и „У сумрак“ где ће своје срце видети као „тамно језеро кога ништа не диже и у ком се нико не огледа.“ У почетку заокупљен сваким трептајем своје душе, Андрић је у исповедном тону, у слободном стиху, експлицирао свој однос према животу као трагичком усуду, а човека видeo као несрећног усамљеника и губитника, од свих заборављеног и осуђеног на патњу и бол. У његовим стиховима осећа се нихилистички дух епохе и осећање безнадежности и беспомоћности у свету у којем је појединац осуђен на пораз. Касније, окрећући се прози, Андрић полако напушта исповедни тон који карактерише најпре лирику, а онда и медитативне, прозно-поетске текстове у Ex Pontu и Немирима, који су резултат дефетизма ратне и поратне епохе, те уздиже уметника који остаје анониман, заузимајући објективно градитељску улогу у прозном тексту. Међутим, рани поетизам, лирска интроспективна медитација неће се сасвим изгубити из Андрићевог стваралаштва: као једва чујан тон, као ритам који понекад пробије чврсту прозаистичку матрицу, јављаће се доцније у многим Андрићевим приповеткама, па и романима, а током целог његовог живота и у медитативним записима у Знаковима поред пута и Свескама.
Међутим, треба истаћи и да се у Андрићевим раним радовима, Ex Pontu (1918) и Немирима (1919), које није увек лако жанровски дефинисати, јавља заметак „приче“, некакво приповедно језгро, наративност у наговештају, из којег ће се доцније, природно, развити Андрићева приповедна проза. Тако, прва Андрићева прозна творевина, „Поподне“, објављена 1914. године, у време када се Андрић види и разуме превасходно као песник (у Хрватској младој лирици 1914. године изишло је шест Андрићевих песама), названа песмом у прози, исписана у првом лицу, осим што има елементе ране Андрићеве исповедне лирике, има и јаснију и чвршћу прозну структуру, наликикује тада популарним експресионистичким штивима, па се може сматрати Андрићевим прозним првенцем. Из истог разлога, и „Прича из Јапана“ (1919) и „Победник“, (1922), објављене, такође као „песме у прози“, с обзиром на уобличеност фабуле, развој сижеа и поенте, могу се сматрати приповеткама лирске провенијенције.
А сакупити на једном месту целокупан приповедачки опус једнога писца задатак је нимало лак. Пред приређивача се поставља низ методолошких питања и, као што смо већ рекли, недоумица везаних за жанровске одреднице текста, те се тај посао никада не може сматрати у потпуности завршеним. Посебице код Андрића у чијем опусу има, као што смо рекли, такозваних песама у прози, те веома кратких прозних форми („Игра“, „Слепац“), а онда и дужих приповести које се обимом приближавају роменескном обрасцу („Зеко“, „Аникина времена“, „Мара милосница“).
Осим класификовања Андрићевог приповедачког опуса и давања „зеленог светла“ и методолошког оправдања одређеним прозним творевинама да се могу сматрати причама, па макар и у наговештају, пред приређивача се постављало и питање презентације одабране грађе. Ми смо се одлучили за, како нам се чинило, најприроднији, хронолошки приступ грађи. Такав поступак, чини се, пружа могућности друкчијег, у извесном смислу новог сагледавања Андрићевог приповедачког опуса и даје материјал за нове увиде и закључке. Посматрање једног приповедачког опуса у континуитету, корак по корак како је настајао, праћење хронологије настајања и објављивања пишчевих приповедака с једне, и других прозних форми, с друге стране, и читаоцима и истрживачима отварају једно ново видно поље Андрићеве уметности. Пре свега, ако се паралелно прати настанак Андрићевих приповедака и других форми његовог уметничког изражавања, могу се докучити могућни утицаји и изворишта његових прича. Лако се може запазити како Андрићев краткотрајни експресионистички експеримент, као резултат његове младалачке лектире и преовлађујућег књижевног правца, уступа место интересу за историју Босне, у оквиру које га занимају подједнако и Турци, и католички фратри, и српски сељаци, и јеврејски трговци и многи други. Не напуштајући до краја свога стваралачког пута интересовање за судбину земље која га је обликовала, Андрић се паралелно бави и темама у којима доминира његов интерес за савремене теме. Међутим, савременост у тим причама представља само неутрални „декор“ у оквиру којег писац проговара о круцијалним и свевременим питањима људске судбине и о вечним питањима о смислу живота. (Обол актуелном тренутку Андрић ће, чини се, најочогледније и најбуквалније, и најмањом уметничком вредношћу, платити када после Другог светског рата буде објавио неколико приповедака у којима се реферише на актуелну стварност. Настале у периоду „обнове и изградње“, делимично излазећи из оквира Андрићеве поетике, те приче су, по свему судећи, нека врста одговора на реалност и живот који је писца окруживао. Корелација са актуелним тренутком Андрића у прози готово по правилу не занима, а само у малом броју прича срећемо отворену форму ангажовања („Дедин дневник“, „Електробих“, „Сјеме из Калифорније“...).
Године 1924, исте оне године када је у Грацу одбранио докторску дисертацију Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине, Андрић је у београдској Српској књижевној задрузи објавио прву збирку прича под једноставним називом Приповетке. Андрић сâм у дисертацији истиче да је „по своме садржају и по својој основној замисли, ова расправа у вези са другим радовима“ које је припремао „у другом облику и у другим приликама.“ Не можемо а да се не запитамо каква је та веза и на које се радове та Андрићева изјава односи? Колико је истраживање историје Босне у вези са дисертацијом помогло Андрићу да сагледа природу живота у босанској забити за турскога вакта, да разуме сплет конфесионалних и националних односа у босанском караказану? По свему судећи, истраживања које је предузео млади докторанд и увиди до којих је дошао, постала су неисцрпно врело и сирова грађа за његове приповетке, и не само за оне што су штампане 1924. године. „Ове приповетке о Турцима и о нашима јесу само део (отприлике средњи) једног рада, започетог приповетком 'Пут Алије Ђерзелеза'“, записао је Андрић у уводној белешци за Приповетке. (Приповетка „Пут Алије Ђерзелеза“ објављена је у целини, као самостално издање, код издавача Цвијановића још 1920. године). Осим прича које су до тада објављене у периодици („У мусафирхани“ (1923), „Ћоркан и Швабица“ (1921), „За логоровања“, (1922), „Мустафа Маџар“ (1923), „Дан у Риму“ (1920), и „Љубав у касаби“ (1923), у књизи се први пут штампају приповетке „У зиндану“, „Рзавски брегови“ и „Ноћ у Алхамбри“. Изван збирке остају до тада у периодици објављени текстови „Кнез са тужним очима“ (1920), „Победник“, „Жена од слонове кости“ (1922), прозе исписане у симболистичком маниру, а затим и „Искушење у ћелији број 38“ (1924) и „На други дан Божића“ (1924), које ће сачекати тек Сабрана дела из 1963. године да у њима буду објављена.
Друга збирка прича, такође под називом Приповетке штампа се поново у Српској књижевној задрузи 1931. године и у њу улазе до тада у часописима објављене приче “Мара милосница“ (1926), „Исповијед“ (1928), „Чудо у Олову“ (1926), „Код казана“ (1930), „Мост на Жепи“ (1925), дочим се „Аникина времена“ штампају први пут у оквиру те збирке.
Српска књижевна задруга штампа и трећу Андрићеву збирку прича једнако једноставног назива Приповетке, године 1936. Писац у збирку уноси причу „Свадба“ (која у збирци доживљава прво публиковање), затим „Смрт у Синановој текији“ (1932), „Напаст“ (1932), „Олујаци“ (1934), „Жеђ“ (1934) и „Мила и Прелац“ (1936). Велик број приповедака до тада објављених у периодици не улази у ни у ову, трећу збирку коју је Андрић сâм компоновао, највероватније зато што им није видео јасно место у оквиру целине. То су приче “Сан бега Карчића“ (1925), „Створење“ (1925), „Пакао“ (1926), „Први дан у радосном граду“ (1926), „Један дан у Сарајеву крајем јула 1878.г. („Јулски дан) (1928), „Велетовци“ (1928), „На Латинској ћуприји“ (1929), „Занос и страдања Томе Галуса“ (1934), „На лађи“ (1932), „Шетња“ (1934), „Бајрон у Синтри“ (1935), „Деца“ (1935), „Руђански брегови“ (1935), „Разговор с Гојом“ (1935). Неке од њих појављиваће се доцније у различитим изборима Андрићеве припопведачке прозе, многе ће први следећи пут бити штампане у првим Андрићевим Сабраним делима из 1963. године, а неке ће чекати тек постхумна издања пишчевих Сабраних дела.
Упркос, дакле, извесној тематској разноликости, приповетке у прве три Андрићеве збирке одликују се одређеном мером компактности, иако приче нису међусобно формално повезане. Може се рећи да њихов превасходни значај не потиче од тога што представљају саставни део групе, мада њихове теме и мотиви постају упадљивији када су приповетке уклопљене у збирку. Тиме приче добијају и дубље, контекстуално и историјско значење, јер све заједно творе једну ширу слику Андрићевог приповедачког света саграђеног највећма на мапи босанског духовног и физичког простора. Мада, ниједна прича из збирки не губи на важности и значају и када се разматра појединачно.
У послератно издање Андрићевих прича под називом Нове приповетке (Култура, Београд, 1948) која нема тематску компактност првих трију збирки, укључене су „Прича о кмету Симану“ (1948), „Змија“ (одломак објављен 1948), „Зеко“, „Снопићи“, „Дедин дневник“, „Деца“, „Књига“ (1946), „Суседи“ (1946), „Злостављање“ (1946), „Писмо из 1920. године“ (1946), „Ћилим“ (1948). Нове приповетке не могу се сматрати чврсто изграђеном и усклађеном целином. Пре би се могло рећи да је реч о некој врсти експеримента који одражава социјалне и политичке промене за време и после Другог светског рата. Андрић читаоца у своју нову збирку прича уводи кратком напоменом: „Ове приповетке настале су у времену од 1944. до 1948. године. Изузетак чини приповетка „Деца“ која је написана и штампана 1935. године. Највећи део ових приповедака објављен је већ раније по часописима и новинама. Приповетка „Зеко“ досада није објављивана.“ У ту збирку прича укључена је и приповетка „Сан“ за коју је у фусноти Нових приповедака записано: „Исту личност старе девојке – зеленаша и тврдице писац је обрадио већ у роману Госпођица; сад се враћа на њу у овој краткој приповеци.“ Међутим, није реч ни о каквој посебној причи, већ о преузимању једног поглавља из романа о Рајки Радаковић. Стога та „прича“ није ушла у корпус Андрићевих Сабраних приповедака.
Читав низ Андрићевих приповедака објављен је у периодици између 1936. и 1948. године, односно између треће и четврте Андрићеве збирке, а да није ушао у Нове приповетке из 1948. То су приче „Труп“ (1937), „Поручник Мурат“ (1938), „Чаша“ (1940), „У воденици“ (1941), „Под Грабићем“ („Сан и јава под Грабићем“) (1946), „Шала у Самсарином хану“ (1946), „Тај дан“ (1946), „Прича о везировом слону“ (1947), „С људима“ (1947), „Три дечака“ (1947), „О старим и новим Памуковићима“ (1948), „Електробих“ (1948), „Предаја“ (1948), „Разговор“ (1948), „Сјеме из Калифорније“ (1948). Неке приче, као што су „Труп“, „Шала у Самсарином хану“, „У воденици“, „Чаша“, чекаће да буду објављене тек 1954. године, у двотомном издању Одабраних приповедака (приређивач Б. Ковачевић) у Српској књижевној задрузи. Неке су, попут „Разговора“ биле објављене у Андрићевој последњој збирци Лица, а неке (на пример, „Три дечака“, „Тај дан“, „С људима“, „Поручник Мурат“, „О старим и новим Памуковићима“) ући ће тек у постхумно објављена Сабрана дела. Очигледно свестан извесне уметничке неубедљивости и идеолошке тенденциозности приповедака „Електробих“ и „Сјеме из Калифорније“ Андрић их није уврстио у Нове приповетке.[2] У договору са писцем, те приче (као и „Дедин дневник“) приређивачи су изоставили и из првог издања Сабраних дела у десет томова. Ми смо их, међутим, уврстили у издање Сабраних приповедака видећи им место у оквиру целокупног корпуса Андрићеве приповедачке прозе сакупљене на једном месту: оне напросто јесу интегрални део његовог књижевног опуса и сведочанство о пишчевом стваралачком интересовању у одређеном периоду. С друге стране, те приче, и поред чињенице да су писане с тезом и да не досежу врхове Андрићевог приповедачког опуса, ипак показују извесне константе Андрићеве уметности, прате основне координате пишчеве поетике и остају у добрим оквирима његовог приповедачког поступка.
После Нових приповедака из 1948, следећих неколико година Андрић неуморно објављује приче по периодици: године 1949. излазе “Случај Стевана Карајана“ и „Црвен цвет“, а година 1950. доноси четири нове Андрићеве приче: „Бифе 'Титаник'“, „Коса“, „Породична слика“, „Први сусрети“ и „Штрајк у ткаоници ћилима“. „Аутобиографија“, „Затворена врата“ и „Знакови“ излазе током 1951. године, а 1952. година доноси причу „Буна“ (фрагамент), „На обали“, „На сунчаној страни“ и „Пре несреће“ (фрагмент). „Аска и вук“, „Излет“, „Лица“, „Немирна година и „Прозор“ објављене су у току 1953. године, а 1954. се појављују „Проба“, „Речи“ и „Жена на камену“. Приповетке „Екскурзија“, и „Прича о соли“ („Разговор о соли“) штампане су 1955, а наредне године приче „Игра“ и „На стадиону“. Многе од тих прича биће штампане први пут у оквиру књиге, у спомињаном двотомном избору Одабраних приповедака из 1954. године (нпр. „Аутобиографија“, „Затворена врата“, „Знакови“).
У међувремену, од Нових приповедака, па до следеће збирке прича Панорама (1958) у којој су изишле само две нове приче, „Панорама“ и „Осатичани“, изишло је неколико збирки „изабраних“ или „одабраних“ приповедака, (1948, 1951, 1954, 1956, 1958) у којима су публиковане одабране приповетке из периодике (нпр. „Прича о везировом слону“ објављена је два пута у часописима – 1947. и 1948. године, а први пут је у књизи штампана у Изабраним приповеткама, у издању београдског Новог поколења, 1951. године) или су из збирки прештампаване приче које су биране и комбиноване или по критеријуму приређивача или према пишчевој одлуци.
У години изласка Панораме штампана је прича „У завади са светом“, а следеће, 1959. године, излази „Летовање на југу“, „Лов на тетреба“ и „На државном имању“. Године 1960, оне године која претходи Андрићевој Нобеловој награди за књижевност, излази у загребачкој Младости нова Андрићева збирка приповедака Лица у којој се, поред неких већ познатих прича, први пут штампају приповетке „Ђорђе Ђорђевић“, „Кула“, „Зими“, „Свечаност“, „Сунце“, „Разарања“, „Празнично јутро“ („Недељно јутро“) и „У ћелији број 115“. То ће, уједно, бити и последња Андрићева збирка прича, а током наредних година, штампаће се велик број различитих избора Андрићеве приповедачке прозе у оквиру којих ће приче бити углавном тематаски класификоване.
Само једну нову причу („Предвечерњи час“) Андрић је објавио 1961. године, а интегрална верзија „триптиха“ „Јелена, жена које нема“ биће једина делимично нова проза објављена у току 1962. године, и то у оквиру збирке Жена на камену. (Један фрагмент те приче, са поднасловом „Галусов запис“ штампан је још далеке 1934. године, један део је под називом „На путовању“ објављен 1955. године, а целина под називом „Јелена“ појавила се 1961. године). Од 1962. године па до краја живота, 1975. године, Андрић је у периодици објавио мањи број прича („Два записа босанског писара Дражеслава“ (1963), „Код лекара“ (1964), „Сусрет“ (1965), „Разговор пред вече“ (1966), „Велики распуст“ (1966), „Сарачи“ (1966), „Вејавица“ („Дубровачка вејавица“) (1968-69), „Легенда о побуни“ (1968-69), „Пекушићи“ (1971), „Рањеник у селу“ (1971-1972). После његове смрти, крајем 1975. године, штампана је прича „Слепац“, а већ 1976. године излази збирка прича од дванаест приповедака Кућа на осами („Увод“, „Бонвалпаша“, „Алипаша“, „Барон“, „Геометар и Јулка“, „Циркус“, „Јаков, друг из детињства“, „Прича“, „Робиња“, „Животи“, „Љубави“, „Зуја“) од којих ниједна није штампана за пишчева живота. У издању Сабраних дела из 1981. године први пут штампана је и прича „Немир“ која је нађена у пишчевој заоставштини.
II
Прво издање Андрићевих Сабраних дела из 1963. године у 10 књига имало је, поред романа На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и Проклета авлија, још пет збирки приповедака у оквиру којих је извршена нека врста стандардизације Андрићевог приповедачког опуса: у збиркама Немирна година, Жеђ, Јелена, жена које нема, Знакови и Деца и у последњој, десетој књизи Сабраних дела - Стазе, лица, предели (која је укључивала и неке приповетке, и есеје, критике, лирско-медитативне записе и путописе), у сарадњи са Андрићем утврђени су и називи збирки, и број и редослед прича у оквиру збирки. Исти распоред прати и два следећа издања Сабраних дела (1965. и 1967), а тек ће се после Андрићеве смрти, и број дела[3] и, делимично, распоред приповедака у оквиру књига Сабраних дела унеколико изменити, мада приређивачи никада неће дирати у избор и распоред приповедака из првобитно установљених пет збирки. Интервенције ће се тицати неких приповедака из Стаза, лица, предела које су приређивачи прикључили новој збирци прича у оквиру Сабраних дела – Кући на осами - и то у оквиру сегмента „друге приповетке“, међу којима ће се наћи и оне приче које су остале расуте по периодици и које нису никада ушле у било коју Андрићеву збирку прича.
У библиографији Андрићевих дела, сусрели смо се са низом приповедачких, прозних текстова који се нису нашли ни у једној Андрићевој збирци прича. Увидом у текст испоставило се да је реч о одломцима из већих целина, посебно из романа (пре свега из Травничке хронике и Омерпаше Латаса). Ти су одломци, током деценија, објављивани у дневној штампи и периодици: на пример, „Љубав“, Политика, (1925), „Тишина“, Политика (1936) – варијанте текстова из Травничке хронике, затим „Лето“, Борба, 1951, „Младић у поворци“, Живот, (1954), „Сватови“, Политика, (1961), „Долазак“, Форум, 1962, „После“, Политика (1963) из Омерпаше Латаса. У загребачкој Републици објављен је 1950. године прозни фрагмнент под називом „Сликање“, да би се већ наредне године, под истим називом, као засебна прича, појавио у књизи Изабраних приповедака. Међутим, није реч ни о каквој посебној приповеци, већ о одломку из Омерпаше Латаса који ће се, унеколико измењен, појавити у роману као поглавље под називом „То што се зове сликар“. Таквих примера има још много у Андрићевој библиографији.
Исто тако, Андрић је у виду приповедачких целина, са посебним насловима, објављивао фрагменте већих приповедака. Дешавало се и да писац прво објави целу причу, а онда, у некој прилици, за неке новине или часопис, дâ један њен фрагмент. На пример, под називом „Прстен“, у листу Пионир, 1956. године, објављен је средишњи део приповетке „Излет“ која је већ у целини објављена 1953. године. Исто се догодило и са причом „Злостављање“ која је у целини објављена 1946. године, а један њен део, под називом „Реформатор“ објављен је у Народним новинама осам година доцније. Године 1952, у књизи прича Под Грабићем, објављена је и приповетка наслова који није познат у Андрићевом приповедачком корпусу: реч је о прозној целини „Лето на помолу“ за који смо утврдили да, заправо, није никаква нова, непозната прича, већ да представља неизмењен фрагмент двадесет првог поглавља романа На Дрини ћуприја који је објављен читавих седам година раније.
Једнако тако, Андрић је из својих необјављених рукописа понекад издвајао фрагменте које је објављивао као засебне целине. Тако, на пример, приповетка „Сунце“ представља део рукописа „Постружниково царство“, а прича „Пре несреће“ део је рукописа под називом „Проклета историја“. Оба та рукописа - „Постружниково царство“ и „Проклета историја“ – осим објављених фрагмената, остала су у Андрићевој рукописној заоставштини, у фасцикли са насловом „На сунчаној страни“ (Gallus). Нама су ти рукописи, који су сачувани у по две варијанте у Архиву САНУ, послужили да, заједно са још неким објављеним прозама са тзв. затворском тематиком („Занос и страдања Томе Галуса“, „На сунчаној страни“, „Сунце“, „У ћелиjи број 115“, „Искушење у ћелији број 38“) и првим делом триптиха „Јелена, жена које нема“ (Галусов запис) учинимо покушај реконструкције Андрићевог недовршеног романа На сунчаној страни (Матица српска, Нови Сад, 1994).
Приликом хронолошког разврставања приповедака руководили смо се јединственим принципом: као време првог објављивања увек је узиман датум објављивања целе приче, без обзира на то да ли је неки њен део штампан раније. Ако је штампан само део приповедне прозе, и ако се нека претпостављена већа целина доцније није појавила, као време штампања узиман је датум објављивања фрагмента („Поручник Мурат“, „На Латинској ћуприји“, „С људима“, „Буна“, „Пекушићи“, „Немир“).
Неке приповетке објављене су под два различита наслова: („Разговор о соли“ и „Прича о соли“, „Недељно јутро“ и „Празнично јутро“, „Ћилимуше певају“ и „Штрајк у ткаоници ћилима“, „Под Грабићем“ и „Сан и јава под Грабићем“). У овом избору штампају се они наслови за које се сâм писац определио приликом објављивања својих првих Сабраних дела из 1963. године и на тај начин их коначно верификовао. Прича „Један дан у Сарајеву крајем јула 1878. г.“ под овим је називом штампана само једном, 1928. године, да би се у првом постхумном издању Андрићевих Сабраних дела из 1976. године појавила са скраћеним називом „Јулски дан“. Сматрајући да је скраћени наслов који су причи дали приређивачи практичнији, а да се, при том, ниуколико не мења однос према садржини приче, ми смо се определили за краћу варијанту наслова приче.
За ову књигу сабраних Андрићевих приповедака служили смо се издањем Сабраних дела из 1981. године[4] које сматрамо досада најбољим и најкоректније урађеним. У томе издању, Андрићеве приче штампане су према верзијама у којима су први пут штампане или према варијантама из заоставштине, па се тако прва издања објављују и у избору који је пред читаоцем. Приче којих нема у споменутим Сабраним делима („Електробих“, „Дедин дневник“, „Сјеме из Калифорније“) штампају се овде према верзији првог објављивања.
Уношењем сто тридесет и четири приче у издање које је пред читаоцем, Андрићев приповедачки опус представљен је безмало у целини. У пишчевој заоставштини у САНУ остали су рукописни делови неких приповедачких покушаја - „Чавкушићи“ и „Пекуша“, као и скице неких прича (на пример, „Прича о свињи“, „Бракови“). Њихово рашчитавање и објављивање остаје предмет неког другог, будућег критичког издања Андрићевих дела.
[1] Није сасвим искључено да су приповетке „О старим и новим Памуковићима“, „Један дан у Сарајеву крајем јула 1878. г.“ („Јулски дан“), „На Латинској ћуприји“, „Поручник Мурат“, па и „Мара милосница“ могле бити делови једне претпостављене веће целине о историјски бурној и турбулентној 1878. години у Сарајеву. Једанако тако, неколико приповедака и одломака везују се за побуну радника 1906. године („Буна“, „Први сусрети“, „Пекушићи“, „Немир“, „Црвен цвет“), па се, такође, може замислити да је писац можда имао на уму већу целину о рађању и организовању модерног пролетаријата у нас. Могућно је да писац то веће „градилиште“ које је, како је сâм имао обичај да каже, градио „парче по парче“, није довршио до краја, па је са њега износио делове како би их штампао. (Фрагмент „Немир“ није штампан за пишчева живота). Није на одмет напоменути да ове прозе унеколико подсећају на пишчеве „Црвене листове“ које карактерише јасан социјални ангажман. Споменуте приче, и временом, и миљеом и књижевним јунацима могу се везати за приповетку „Штрајк у ткаоници ћилима“. Па и приче „Тај дан“, „С људима“, са истим јунаком Петром за време савезничког бомбардовања Београда, највероватније су део једне веће приповетке. Ту је, затим, и „Дедин дневник“ у којем се упознајемо са деловима ратног дневника, највероватније истог јунака Петра, писаног за време док савезничке снаге бомбама засипају Београд. И приче „Разарања“, „Случај Стевана Карајана“, а онда и „Затворена врата“ и „Зеко“ заједно могу да се разумеју и као један циклус прича о животу у ратном Београду.
[2] Али, писац се никада неће одрећи прича из тога, послератног, периода које говоре о различитим видовима отпора сили и апострофирају одређен облик „револуционарности“ („Зеко“, „Снопићи“, затим „Предаја“, прича о погибији грчког родољуба Риге од Фере), као и оних које сведоче о пишчевом болном сусретању са апсурдом рата и конфесионалних сукоба („Писмо из 1920. године“, „Три дечака“, „Бифе 'Титаник'“, приче о бомбардовању Београда...).
[3] Постхумно су били објављени Омерпаша Латас, Кућа на осами, а Ex Ponto, Немири, лирика штампани су први пут после њиховог првог објављивања. У неколико књига сакупљени су и први пут у оквиру посебних издања објављени пишчеви есеји, прикази, путописи и критике - Стазе, лица, предели, Историја и легенда, Уметник и његово дело. Медитативни записи - Знакови поред пута и Свеске и, нешто доцније, докторска дисертација, штампани су, такође, постхумно.
[4] Удружени издавачи – Просвета (Београд), Младост (Загреб), Свјетлост (Сарајево), Државна заложба Словеније (Љубљана), Мисла (Скопље) и Побједа (Титоград).