{tab Приказ}

Најпознатији роман Иве Андрића, На Дрини ћуприја (1945), хронолошки прати четири века збивања око великог моста преко реке Дрине у Вишеграду, који је изградио велики везир Мехмед паша Соколовић, пореклом из тих крајева. Године 1516. Мехмед паша је, према владајућем обичају узимања „данка у крви“, као српски дечак на силу одведен у турску војску и потурчен да би се касније уздигао лествицама власти и постао први до султана. Као моћник, одлучио је да у родном крају подигне задужбину, велики камени мост на једанаест лукова. Мост је интегративна тачка романескне нарације и њен главни симбол. Све пролази, само он остаје да укаже на трошност људске судбине. Мост је место додира историјски верификованих личности и безимених ликова који су плод пишчеве имагинације. Роман На Дрини ћуприја у којем се углавном доследно хронолошки описује свакодневни живот вишеградске касабе је, заправо, „вишеградска хроника“, пандан Травничкој хроници и Омерпаши Латасу који је „сарајевска хроника“: у склопу тога хроникалног трокњижја Иво Андрић приповеда о „турским временима“ у Босни. Роман почиње дугим географским описом вишеградског краја и навођењем више легенди о настанку моста, од којих је посебнo маркантна она о узиђивању хришћанске деце у један од стубова. Порекло легенде је у националном миту и епској визији света која је књижевни еквивалент тога мита. Легенде су по правилу паралелне, имају хришћанску и муслиманску верзију. Крај романа пада у 1914. годину када су трупе аустроугарске монархије, у повлачењу, озбиљно оштетиле мост. Са рушењем моста издише и Алихоџа, један од најчешће помињаних ликова, који симболизује крај старих времена. Између почетка и краја романа, између грађења и рушења моста, шири се приповедачки лук дуг четири стотине године у којем, у форми врло развијених епизода, заправо, целих прича, Андрић ниже судбине вишеградских људи, свих вера. На Дрини ћуприја је по начину творбе „новелистички роман“ јер настаје низањем бројних прича које могу стајати и самостално. У том роману писац је спровео пуну циклизацију својих „вишеградских прича“, па је тако од једног тематског циклуса, поступком уланчавања настала сложена хроника. Неке ликове из романа На Дрини ћуприја сусрећемо и у Андрићевим приповетакама (нпр. Ћоркан, Тома Галус).

Слика друштва, датог у историјском пресеку, у роману На Дрини ћуприја толико је разуђена и слојевита да се може рећи како писац-хроничар из надтемпоралне тачке творца једне модерне легенде „види кроз време“, прозире његову суштину и распознаје и сведочи ограниченост људских моћи, подједнако оних који верују да моћ имају и оних који ту моћ никако немају. Мост, као неми сведок, памти укрштај и привидно трпељиво прожимање, а у ствари антагонизам различитих култура, вера и традиција и две цивилизације, источне и западне. Мост је, заправо, постојана, једина непроменљива, вечита тачка на којој се трење и комешање што неминовно порађају сукобе (на нивоу ликова и на нивоу држава) осећа и види јасније него другде, у готово кристално чистом, опредмећеном облику. Роман о мосту се, као и већина других

Андрићевих романа и приповедака храни историјом Босне, земље размеђа на којој се сустичу и мешају европска и азијска религија и начин живота, воде ратови и мирнодопске међуконфесионалне и политичке борбе, и склапају кратка и варљива примирја. Као земља противречности Босна недри особену културу живљења, пуну витализма али и атавизма. Људи који се, игром судбине, затичу на таквој позорници, играју само краткотрајне драмске епизоде у великом позоришту историје.

{tab Одломак}

I поглавље
     Већим делом свога тока река Дрина протиче кроз тесне гудуре између стрмих планина или кроз дубоке кањоне окомито одсечених обала. Само на неколико места речног тока њене се обале проширују у отворене долине и стварају, било на једној било на обе стране реке, жупне, делимично равне, делимично таласасте пределе, подесне за обрађивање и насеља. Такво једно проширење настаје и овде, код Вишеграда, на месту где Дрина избија у наглом завоју из дубоког и уског теснаца који стварају Буткове Стијене и Узавничке планине. Заокрет који ту прави Дрина необично је оштар а планине са обе стране тако су стрме и толико ублизу да изгледају као затворен масив из којег река извире право, као из мрког зида. Али ту се планине одједном размичу у неправилан амфитеатар чији промер на најширем месту није већи од петнаестак километара ваздушне линије.
     На том месту где Дрина избија целом тежином своје водене масе, зелене и запењене, из привидно затвореног склопа црних и стрмих планина, стоји велики и складно срезани мост од камена, са једанаест лукова широког распона. Од тог моста, као од основице, шири се лепезасто цела валовита долина, са вишеградском касабом и њеном околином, са засеоцима полеглим у превоје брежуљака, прекривена њивама, испашама и шљивицима, изукрштана међама и плотовима и пошкропљена шумарцима и ретким скуповима црногорице. Тако, посматрано са дна видика, изгледа као да из широких лукова белог моста тече и разлива се не само зелена Дрина него и цео тај жупни и питоми простор, са свим што је на њему и јужним небом над њим.
     На десној обали реке, почињући од самог моста, налази се главнина касабе, са чаршијом, делом у равници, а делом на обронцима брегова. На другој страни моста, дуж леве обале, протеже се Малухино поље, раштркано предграђе око друма који води пут Сарајева. Тако мост, састављајући два краја сарајевског друма, веже касабу са њеним предграђем.
     Управо, кад се каже „веже“, то је исто толико тачно као кад се каже: сунце излази изјутра да бисмо ми људи могли да видимо око себе и да свршавамо потребне послове, а залази предвече да бисмо могли да спавамо и да се одморимо од дневног напора. Јер тај велики, камени мост, скупоцена грађевина јединствене лепоте, каквог немају ни много богатије и прометније вароши („Још свега два оваква имају у Царевини“, говорило се у старо време), једини је сталан и сигуран прелаз на целом средњем и горњем току Дрине и неопходна копча на друму који веже Босну са Србијом и преко Србије, даље, и са осталим деловима Турске Царевине, све до Стамбола. А касаба и њено предграђе само су насеља која се увек неминовно развијају на главним саобраћајним тачкама и с обе стране великих и важних мостова.
     Тако су се и овде, с временом, ројиле куће и множила насеља на оба краја моста. касаба је живеле од моста и расла из њега као из свога неуништивог корена.
     (Да би се јасно видела и потпуно разумела слика касабе и природа њеног односа према мосту, треба знати да у вароши постоји још једна ћуприја, као што постоји још једна река. То је Рзав и на њему дрвени мост. На самом крају вароши Рзав утиче на Дрину, тако да се средиште вароши и уједно њена главнина налазе на пешчаном језичку земље између две реке, велике и мале, које се ту састају, а расута периферија простире се са друге стране мостова, на левој обали Дрине и на десној обали Рзава. Варош на води. Али иако постоје и још једна река и још један мост, речи „на ћуприји“ не означавају никада рзавску ћуприју, просту древну градјевину без лепоте, без историје, без другог смисла осим што служи мештанима и њиховој стоци за прелаз, него увек и једино камени мост на Дрини.)
     Мост је око две стотине и педесет корака дугачак а широк око десет корака, осим на средини, где је проширен са две потпуно једнаке терасе, са сваке стране коловоза моста по једна, и достиже двоструку ширину. То је онај део моста који се зове капија. Ту су, наиме, на средњем стубу који се при врху проширује, озидани са обе стране испусти, тако да на том стубу почивају, лево и десно од коловоза, по једна тераса, смело и складно истурена из праве линије моста у простор над шумном, зеленом водом у дубини. Оне су око пет корака дуге и исто толико широке, ограђене каменом оградом, као и цео мост по дужини, али иначе отворене и ненаткривене. Десна тераса, идући из вароши, зове се софа. Она је издигнута за два басамка, опточена седиштима којима ограда служи као наслон, а и басамаци и седишта и ограда, све од истог светлог камена, као саливено. Лева тераса, преко пута од софе, иста је, само празна, без седишта. На средини њене ограде зид се издиже изнад висине човека; у њему је при врху, узидана плоча од белог мермера и на њој урезан богат турски натпис - тарих-са хронограмом који у тринаест стихова казује име онога који је подигао мост и годину кад је подигнут. При дну зида тече чесма: танак млаз из уста каменог змаја. На тој тераси смештен је кафеџија са својим џезвама, филџанима, увек распаљеном мангалом, и дечаком који преноси кафе преко пута, гостима на софи. То је капија.
     На мосту и његовој капији, око њега и у вези са њим, тече и развија се као што ћемо видети, живот човека из касабе. У свима причањима о личним, породичним и заједничким доживљајима, могу се увек чути речи „на ћуприји“. И заиста, на дринској ћуприји су прве дечије шетње и прве игре дечака. Хришћанска деца, рођена на левој обали Дрине, пређу одмах првих дана свог живота мост, јер их већ прве недеље носе у цркву на крштење. Али сва друга деца и она која су рођена на десној обали и муслиманска, која нису уопште крштавана, проводила су, као и њихови очеви и дедови некад, главни део детињства у близини моста. Пецали су рибу око њега или ловили голубове под његовим окнима. Од најранијих година њихове очи су се привикавале на складне линије те велике грађевине од светлог, порозног, правилно и непогрешно сеченог камена. Знали су све мајсторски изрезане облине и удубине као и све приче и легенде које се везују за постанак и градњу моста, и у којима се чудно и неразмрсиво мешају и преплићу машта и стварност, јава и сан. И то су их знали одувек, несвесно, као да су их са собом на свет донели, онако као што се молитве знају, не сећају се ни од кога су их научили ни кад су их први пут чули.
     Они су знали да је мост подигао велики везир Мехмедпаша, чије је родно село Соколовићи, ту, иза једне од ових планина које окружују мост и касабу. Само везир је могао дати све што треба да се ово трајно чудо од камена сагради. (Везир - то је нешто сјајно, крупно, страшно нејасно у свести дечака.) Зидао га је Раде Неимар, који је морао живети стотинама година да би саградио све што је лепо и трајно по српским земљама, легендарним и стварно безимени мајстор каквог свака маса замишља и жели, јер не воли да много памти ни многима да дугује, чак и у сећањима. Знали су да је градњу ометала вила бродарица, као што је одувек и свуда понеко ометао сваку градњу, и ноћу рушила оно што је дању саграђено. Док није „нешто“ проговорило из воде и саветовало Раду Неимару да нађе двоје нејаке деце близнади, брата и сестру, Стоју и Остоју по имену и да их узида у средње стубове моста. Одмах је почело тражење деце по целој Босни. Обећана је награда ономе ко их нађе и доведе.
     Најпосле су сејмени пронашли у једном удаљеном селу двоје близнади, при сиси, и отели их силом везирове власти; али када су их повели, мајка није хтела да се одвоји од њих, него је кукајући и плачући, неосетљива на псовке и ударце, посртала за њима све до Вишеграда. Ту је успела да се прогура пред неимара.
     Децу су узидали, јер друге није могло бити, али неимар се, како кажу, сажалио и оставио на стубовима отворе кроз које је несрећна мајка могла да доји своју жртвовану децу. То су ови фино срезани слепи прозори, уски као пушкарнице у којима се сада гнезде дивљи голубови. Као спомен на то већ стотинама година тече из зидина мајчино млеко. То су они бели, танки млазеви што у одређено доба године цуре из беспрекорних саставака и види им се неизбрисив траг на камену. (Представа о женином млеку изазива у дечјој свести нешто што им је сувише блиско и отужно а исто тако нејасно и тајанствено као и везири и неимари, и што их збуњује и одбија.) Те млечне трагове по стубовима стружу људи и продају као лековити прах женама које после порођаја немају млека.
     У централном стубу моста, испод „капије“, има један велики отвор, уска и дугачка врата без вратница, као џиновска пушкарница. У том стубу, каже се, има велика соба, мрачна дворана у којој живи Црни Арапин. То знају сва деца. Он у њиховим сновима и надлагивањима игра велику улогу. Коме се он јави тај мора да умре. Ниједно дете га још није видело, јер деца не умиру. Али га је угледао једне ноћи Хамид, онај сипљиви и вечито пијани или мамурни хамал крвавих очију и умро је још те ноћи, ту поред зида. Додуше, био је пијан до несвести и заноћио је ту на мосту, под ведрим небом при температури од -15°. У тај мрачни отвор гледају дечаци често са обале, као у понор који и страши и привлачи. Договоре се да сви гледају нетремице, а који први машта угледа да викне. Зуре у ту широку, мрачну пукотину, стрепећи од радозналости и од страха, док се неком малокрвном дечаку не учини да се отвор као црна завеса почиње да њише и помера, или док неки од оних подругљивих и безобразних другова (увек има по један такав) не викне „Арапин!“ и не почне тобоже да бежи. То поквари игру и изазива разочарење и негодовање код оних који воле игру маште, мрзе иронију и верују да би се паж1љивим гледањем могло заиста нешто видети и доживети. А ноћу, на спавању, многи од њих рве се и носи са тим Арапином из ћуприје, као са судбином, све док га мајка не пробуди и тако се ослободи мучног сна. И док га запоји хладном водом („да растјера страву“) и нагна да изговори божје име, дечак већ поново спава, преморен од дневне игре, тврдим дечјим сном у коме страхови још не могу да ухвате маха и не трају дуго.
     Узводно од моста, на стрмој обали од сивог кречњака, са једне и са друге стране, виде се округле удубине, све два по два, у правилним размацима, као да су у камен урезани трагови копита неког коња натприродне величине; оне иду одозго са Старог града, спуштају се низ литицу до реке и појављују се опет на другој обали, где се губе под мрком земљом и растињем.
     Деца, која дуж те камените обале, за летњих дана, по вас дан лове ситну рибу, знају да су то трагови давних времена и старих ратника. Тада су на земљи живели велики јунаци, камен је још био незрео и мек као земља, а коњи су били као и јунаци, џиновског раста. Само, за српску децу то су трагови Шарчевих копита, остали још од онда кад је Краљевић Марко тамновао горе, у Старом граду, па побегао из њега, спустио се низ брдо и прескочио Дрину, на којој тада није било ћуприје. А турска деца знају да то није био Краљевић Марко нит' је могао бити (јер откуд Влаху и копилану таква сила и такав коњ!), него Ђерзелез Алија, на својој крилатој бедевији, који је као што је познато, презирао скеле и скелеџије и прескакао реке као поточиће. Они се о томе и не препиру, толико су и једни и други убеђени у тачност свога веровања. И нема примера да је икада ико успео да кога разувери или да је ко променио своје мишљење.
     У тим удубинама, које су округле а широке и дубоке као овећи чанци, задржи се још дуго после кише вода, као у каменим судовима. Те јаме, испуњене млаком кишницом, дечаци зову бунарима и у њима држе, и једни и други, без разлике веровања, ситну рибу, кркушице и плоте, које ухвате на удицу.
     А на левој обали, у страни, одмах изнад друма има једна овећа хумка, земљана али од неке тврде земље, сива и скамењена. На њој ништа не расте и не цвате до нека ситна трава, тврда и бодљикава као челична жица. Та је хумка мета и граница свих дечијих игара око моста. То се место некад звало Радисављев гроб. И прича се да је то био неки српски првак, силан човек. И кад је везир Мехмедпаша наумио да зида мост на Дрини и послао људе, све се покорило и одазвало на кулук, само је устао тај Радисав, подбунио народ и поручио везиру да се окане тог посла, јер неће, шале, подићи ћуприје на Дрини. И муке је имао везир дока је савладао Радисава, јер је био јунак мимо људе, а није га била ни пушка ни сабља, нит' је било конопца ни ланца којим се могао везати; све је кидао као конце. Такав је тилсум имао при себи. И ко зна шта би било и да ли везир икад подигао ћуприју да се није нашао неки од његових људи, мудар и вешт, и подмитио и испитао момка Радисављевог. Тако су Радисава изненадили и удавили на спавању, везавши га свиленим конопцима, јер једино његова амајлија није помагала. Наше жене верују да има по једна ноћ у години кад се може видети како на ту хумку пада јака бела светлост пада са неба. И то некако у јесен, у време између Велике и Мале Госпојине. Али, дечаци који су, и верујући и не верујући, остајали да бдију поред прозора са изгледом на Радисављев гроб, нису никад успевали да виде небеску ватру, јер би их још пре поноћи савладао сан. Зато су опет путници, којима није до тога, виђали неки бео сјај на хумци изнад моста, враћајући се ноћу у касабу.
     А Турци, у касаби, напротив, причају од старина да је на том месту погинуо као шехит неки дервиш, по имену шех, Турханија, који је био велики јунак и од неке каурске војске бранио овде прелаз преко Дрине. А што на том месту нема ни нишана ни турбета, то је по жељи самог дервиша, јер је хтео да тако буде сахрањен без знака и биљега, како се не би знало да је ту. Јер, ако икад опет навали нека каурска војска овуда, он ће устати испод овог брежуљка и зауставити је као што је и некад учинио, тако да од вишеградске ћуприје неће моћи даље напред. Али зато његову хумку само небо понекад озари својом светлошћу.
     Тако се живот касабалијске деце одиграва испод моста и око њега, у бескорисној игри или дечијим маштањима. А са првим годинама зрелости он се преноси на мост, управо на капију, где младићка машта налази другу храну и нове пределе, али где почињу већ и животне бриге и борбе и послови.
     На капији и око капије су права љубавна маштања, прва виђење у пролазу, добацивања и сашаптавања. Ту су и први послову и пазари, свађе и договори, ту састанци и сачекивања. Ту се, на ћупријској огради од камена, излажу на продају прве трешње и бостан, сабахзорски салепи и врући симити. Али ту се сакупљају и просјаци и сакати и губави, исто као и млади и здрави који желе да се покажу или да виде друге, као и сви који имају да изнесу ма шта нарочито од плодова, одела или оружја. Ту често поседају, зрели, угледни људи, да се поразговоре о јавним стварима и заједничким бригама, али још чешће младићи који знају само за песму и шалу. Ту се приликом великих догађаја и историјских промена истичу прогласи и позиви (на оном издигнутом зиду, испод мермерне плоче са турским натписом, а изнад чесме), али ту су се све до 1878, вешале или набијале на колац главе свих оних који су ма с кога разлога бивали погубљени, а погубљења су у овој касаби на граници, нарочито у немирним годинама, била честа, а за неких времена, као што ћемо видети, и свакодневна.
     Не могу прећи преко моста ни сватови ни погреб а да се не зауставе на капији. Ту се сватови обично спремају и сврставају пре уласка у чаршију. Ако су мирна и безбрижна времена, обредају се ракијом и запевају, поведу коло, и често се задрже много дуже него што су мислили. А код укопа, они који носе покојника спусте га малко да се одморе, редовно ту на капији, где му је иначе протекао добар део живота.
     Капија је најважнија тачка на мосту, исто као што је мост најважнији део вароши, или како је један турски путник, кога су Вишеграђани лепо угостили, написао у свом путопису, „његова капија је срце моста који је срце ове касабе која сваком мора да остане у срцу“. Она показује колико су стари неимари, за које се у причама прича да су се носили с вилама и свакојаким чудима и да су морали да зазиђују живу децу, имали смисла не само за сталност и лепоту грађевине него и за корист и удобност коју ће од те грађевине имати и најдаљи нараштаји. И кад човек упозна овдашњи живот и добро размисли, мора да каже сам себи да је заиста мали број људи у овој Босни који имају овакву згоду и овакво уживање као што га сваки и последњи касабалија  може имати на капији.
     Наравно да зимско доба не долази у обзир, јер тада прелази преко моста само онај који мора, па и тај пружи корак и погне главу под хладним ветром који стално дува над реком. Тада, разуме се, нема задржавња на отвореним терасама на капији. Али у свако друго доба године капија је права благодет за мало и велико. Тада сваки овдашњи грађанин може, у свако доба дана и ноћи, да изиђе на капију и седне на софу, или да се задржава ту око ње у послу или разговору. Истурена и узвишена петнаестак метара ту изнад зелене хучне реке, та софа од камена лебди у простору, над водом, између тамнозелених брда са три стране, са небом и облацима или звездама над собом, а са отвореним видиком низ реку као уским амфитеатром који у дубини затварају модре планине.
     Колико има везира или богаташа на свету који могу своју радост или бригу, или свој ћеиф или доколицу да изнесу на овакво место? Мало, врло мало. А колико је наших,  у току столећа и низу нараштаја, преседело овде зору, или акшам или ноћне часове кад се неприметно помера цео звездани свод над главом! Многи и многи од нас седео је ту, поднимљен и наслоњен на тесан, гладак камен, и при вечитој игри светлости на планинама и облака на небу, размрсивао вечно исте а увек на други начин замршене конце наших касабалијских судбина. Неко је давно тврдио (истина, то је био странац и говорио је у шали) да је ова капија имала утицаја на судбину касабе и на сам карактер њених грађана. У тим бескрајним седењима, тврдио је странац, треба тражити кључ за склоност многих касабалија ка размишљању и сањарењу и један од главних разлога оне меланхоличне безбриге по којој су познати становници касабе.
     Свакако, не може се порицати да су Вишеграђани од давнина важили, у поређењу са становницима других места, као људи лакомислени, склони уживањима, и брзи на трошак. Њихова варош је на повољном положају, околна села су родна и богата, и пара, истина, пролази обилно кроз Вишеград, али се не зауставља дуго у њему. А ако се нађе неки газда штедиша и кућеник, без икакве страсти, то је редовно неки дошљак; али вишеградска вода и ваздух су такви да се већ његова деца рађају отворене руке и раширених прста, и подлежући општој зарази расипности и безбриге живе са девизом: „Други дан, друга и нафака.“
     Прича се да је Старина Новак, кад је изнемогао и морао да се повуче и напусти хајдуковање по Романији, овако учио Дијете Грујицу, кад је требало да га замени:
     -Кад сједиш у бусији, ти добро гледај путника који наиђе. Ако видиш да јордамли јаше а на њему црвен џамадан, сребрне токе и бијеле тозлуке, то је Фочак. Удри одмах, јер тај има и на себи и у бисагама. Ако видиш сиромашки одјевена путника: оборио главу и поклопио се по коњу као да је у прошњу пошао, удри слободно, то је Рогатичанин. Такви су сви: тврдице и тутумраци, а пуни пара као шипак. Али ако видиш неку диванију: прекрстио ноге на седлу, куца у шаркију и пјева иза гласа, не ударај и не каљај руке узалуд, него пусти трице нек прође; то је Вишеграђанин, а тај ништа нема, јер се у њих пара не држи.
     Све би то потврђивало горње мишљење онога странца. Па ипак је тешко поуздано казати у којој је мери то мишљење тачно. Као у толиким другим стварима и овде није лако одредити шта је узрок а шта последица. Да ли је капија направила од касабалија оно што су или је, напротив, она замишљена у њиховом духу и схватању и саграђена према њима и њиховим потребама и навикама? Излишно и узалудно питање. Нема случајних грађевина, издвојених из људског друштва у коме су никле, и његових потреба, жеља и схватања као што нема произвољних линија и безразложних облика у неимарству. А постанак и живот сваке велике, лепе и корисне грађевине, као и њен однос према насељу у коме је подигнута, често носе у себи сложене и тајанствене драме и историје. Свакако, једно је извесно: између живота људи у касаби и овога моста постоји присна, вековна веза. Њихове су судбине тако испреплетене да се одвојено не дају замисити и не могу казати. Стога је прича о постању и судбини моста у исто време и прича о животу касабе и њених људи, из нараштаја у нараштај, исто као што се кроз сва причања о касаби провлачи и линија каменог моста на једанаест лукова, са капијом, као круном, у средини.
     XXIV (последње) поглавље
     (...)
     Али нека, мислио је он даље, ако се овде руши, негде се гради. Има ваљда још негде мирних крајева и разумних људи који знају за божји хатор. Ако је бог дигао руке од ове несрећне касабе на Дрини, није ваљда од целог света и све земље што је под небом? Неће ни ови овако довека. Али ко зна? (Ох, да му је мало дубље и мало више ваздуха удахнути!) Ко зна? Може бити да ће ова погана вера што све уређује, чисти, преправља и дотерује да би одмах све прождрла и порушила, раширити по целој земљи; можда ће од васцелог божјег света направити пусто поље за своје бесмислено грађење и крвничко рушење, пашњак за своју незајажљиву глад и несхватљиве прохтеве? Све може бити. Али једно не може: не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних а душевних људи који ће за божју љубав подизати трајне грађевине, да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље. Кад би њих нестало, то би значило да ће и божја љубав угаснути и нестати са света. То не може бити.
     У тим мислима корача хоџа све теже и спорије.
     Сад се јасно чује да у чаршији певају. Кад би само могао да удахне више ваздуха, кад би пут био мање стрмен, и кад би могао стићи до куће да легне у свој душек и да види и чује некога од својих! То је једино што још жели. Али не може. Не може. Не може више ни да одржи прави однос између дисања и срца, срце је потпуно заптило дах, као што се понекад у сну дешава. Само овде нема спасоносног буђења. Отвори широко уста и осети да му очИ звиру из главе. Стрмина која је и дотле непрестано расла примаче се потпуно његовом лицу. Цело видно поље испуни му тврди, оцедити друм, који се претварао у мрак и обухватао га свега.
     На узбрдици која води на Мејдан лежао је Алихоџа и издисао у кратким трзајима.

{/tabs}

{tab Приказ}

Травничка хроника (1945) је историјски роман писан за време Другог светског рата, остварен  по моделу европског реалистичког романа. Обухвата време од 1807. до 1814. године и по томе представља класичан роман више од било којег другог Андрићевог романескног остварења. Роман је исприповедан у трећем лицу и склопљен је од пролога, епилога и двадесет осам поглавља. Разлика између травничке и вишеградске хронике јесте у томе што се роман На Дрини ћуприја махом заснива на фикционалној надоградњи усмених легенди, док је Травничка хроника настала имагинирањем врло богате документарне грађе. Хроника о Травнику је белетристички седмогодишњи летопис који обрађује време боравка страних конзула у том везирском граду. Почиње доласком француског конзула, а завршава се одласком другопостављеног аустријског конзула. Према поетичком правилу које важи за све Андрићеве романе (изузимајући донекле Госпођицу) и овај роман окренут је историји. У процесу стварања Травничке хронике Андрић се служио богатом документарном грађом из области историје цивилизације, етнологије и аутентичним списима о историјским личностима које су представљене у роману. „Историја је уткана тако рећи, у сваку речницу (до те мјере, понекад, да би се могле ставити, при дну странице референције извора), дајући јој на тај начин извјесну аутентичност и животност“, написао је Митхад Шамић у студији Историјски извори Травничке хронике.

Од свих Андрићевих дела хроника о везирском граду има највише ликова. Кључни лик дела је француски конзул Жан Давил, Парижанин танане природе, песник по осећању света. та историјски верификована личност је као прототип послужила Андрићу за обликовање књижевног лика у којем се, као у осетљивом медију, пројектују слике босанске средине, обичаја и навика босанског света. Никада до тада Давил, савремени млади човек европског образовања, није видео људе као што су били Травничани, ни обичаје као што је аудијенција код турског везира, ни навике као што је пљување недобродошлог странца. Сусретом француског дипломате и турског великодостојника коме Давил чита класичну трагедију а код кога она изазива грохотан смех, Андрић је хтео да прикаже судар два света и двеју култура, који се никада неће помирити, а јаз између њих неће бити превазиђен ни покушајима њихових најдоброћуднијих представника.
Пуковник фон Митерер је аустријски представник у везирском граду почетком 19. века. Скромни бивши погранични официр потпуно је збуњен Травником. Бачен у међупростор двеју цивилизација, не разумевајући до краја ниједну од њих, фон Митерер је при том фатално обележен браком са женом која се у посве разликује од њега. Фон Митерер није разумео ниједног од тројице турских везира који су се смењивали за време његове службе у Травнику ни источњачки свет ћутње и тајних радњи чији су они представници. Он такође није разумео ни нови грађански свет француске државе ни њеног представника Давила, са којим је често долазио у сукоб. Био му је стран простор фантазија његове лепе и чудне жене.

Везиров Конак је треће средиште политичког живота и место најчешћих сусрета тројице дипломата. Очекивало би се да представници просвећене Европе чине заједничку препреку азијатском освајачу. Да није тако казује нам везиров коментар после једног Давиловог сукоба са фон Митерером: „Два пса, па се побила у мојој авлији.“ Ако Аустрија не ратује са Турском, она ратује са Француском; ако Турском царству у опадању слабе освајачке намере, јавиће се нови освајач, овога пута у Европи, Наполеонова империја.

У Травничкој хроници сударила су се четири света, различита по вери, култури, историји, обичајима. Њихови емисари нашли су се на  простору Босне са намером да никада и не покушају да се приближе и разумеју. Најближи сарадници француског и аустријског конзула и везира и становници тамног босанског вилајета, Давна, Рота,  турски ћехаја, тефтедар Баки, као и травничке касабалије, у непрестаним су међусобним сукобима опхрватни мрачним људским нагонима. Чак и ако неки од припадника тих различитих културних кругова  покуша да помири супротности, одмах му, као по неком правилу, запрети опасност уништења (доктор Колоња и фратар Лука Дафнић).

Једино заједничко својство у различитости тих цивилизација јесте суштинско непоштовање човека и људског достојанства. На то је приповедач указао кроз неизговорену реченицу Јеврејина Морда Атијаса у посети француском конзулу. Ћутљиви травнички трговац желео је да захвали француском дипломати на пажњи коју његови сународници Јевреји никада до тада нису доживели: „Призивали сте нас као људе, не издвајајући нас од осталих“, али у том припаднику културе мука и ћутања реченица о поштовању човека и различитости међу људима заувек остаје затомљена.

{tab Одломак}

Пролог
     На крају травничке чаршије, испод хладовитог и хучног извора Шумећа, постоји откад свет памти мала „Лутвина кахва“. Тога првог сопственика кафане, Лутве, не сећају се ни најстарији људи; тај је бар стотинак година већ на неком од разасутих травничких гробаља, али сви иду код Лутве на кафу и његово се име памти и изговара тамо где су заборављена имена толиких султана, везира и бегова. У башти је кафаница, под самом стеном, у подножју брега, има једно одвојено, хладовито и мало узвишено место, где расте стара липа. Око те липе и између стена и бусења уклопљене су ниске клупе неправилна облика на којима је задовољство поседети и са којих се тешко устаје. Оне су излизане и искривљене годинама и дугом употребом и потпуно срасле и постале једно са дрветом, земљом и каменом око њих.
     За време летњих месеци, то јест од почетка маја па до краја октобра, то је, по давнашњој традицији, место на ком се после подне, око ићиндије, састају травнички бегови и угледнији људи који су припуштени у њихово друштво. У то доба дана нико се други од грађана не би усудио да седне и пије кафу на тој узвисини. То се место звало Софа. И та је реч у народном говору у Травнику имала, кроз нараштаје, своје утврђено друштвено и политичко значење, јер што је на Софи речено, претресано и закључено, то је било готово исто толико колико да је решено међу ајанима, на Дивану код везира.
     И данас ту седи десетак бегова, иако је дан већ облачан и јавља се ветар који у ово доба године доноси кишу. Последњи је петак у месецу октобру 1806. године. Седећи на својим местима, бегови тихо разговарају; већина их замишљено прати игру сунца и облака и зловољно кашљуца.
     Говор је о једној крупној новости.
     Један од њих, неки Сулејман-бег Ајваз, који је ових дана путовао послом у Ливно, разговарао је тамо са неким Сплићанином, озбиљним човеком како каже, и од њега чуо ту вест коју он сада беговима казује. Људима је нејасно, распитују га за појединости и траже да понови већ речено. Сулејман-бег објашњава:
   - Па ето тако. Љепо ме човјек пита: „Спремате ли се мусафирим у Травнику?“ „Јок ми“, кажем ја, „није нама до мусафира.“ „Е, било вам не било, ваља да им се спремате“, каже, „јер ће вам стићи француски конзул. Тражио Бунапарта на Капији у Стамболу да може послати свога конзула, да отвори конзулат у Травнику и да ту сједи. И већ му је то одобрено. Још ове зиме се можете надати конзулу.“ Одбијам ја на шалу: „Стотине година смо живили без тих конзула па можемо и одсада, а и шта ће конзул у Травнику? Али он једно те једно. Како сте живили да сте живили, сад вам ваља живити са конзулом. Таква времена дошла. А конзул ће себи наћи посла; сјешће поред везира да наређује и распоређује, да гледа како се владају бегови и аге а како раја, и да све јавља Бунапарти.“ „То нит је било нити може бити, сузбијам ја влаха, нико нама никад није у наше послове завиривао, па неће ни тај.“ „Е, богами, ви гледајте како ћете“, каже мени он, „али конзула ће вам ваљат примити, јер што Бунапарта затражи нико досад није одбио па неће ни девлет у Стамболу. Него чим види Аустрија да сте примили француског конзула, затражиће и они да примите њеног, а за њом ће доћи Русија...“ „Еј, оде ти далеко комшија“, заустављам га ја, али он се само смјешка, рђа латинска, и хвата се за брк: „Ово ти мени одсјеци, ако не буде јă налик на ово.“ - Ето, то сам чуо, добри људи, и никако ми не излази из главе - заврши Ајваз своје причање.
     У данашњим приликама - француска војска је већ годину дана у Далмацији, Србија не престаје да се буни - једна оваква нејасна вест била је довољна да узнемири и иначе забринуте бегове. Узмучили се и забринули бегови, иако се то по њиховим лицима и мирним димовима које одбијају не би могло приметити. Споро и неодлучно говоре, један по један, и нагађају шта би то могло бити и колико има лажи а колико истине у овим вестима, шта би требало предузети да се ствар извиди и можда већ у зачетку спречи.
     Једни су мишљења да су то измишљене и претеране вести којима неко жели да их узнемири и заплаши. Други опет кажу, са горчином у гласу, да су таква времена дошла и да се такве ствари дешавају и у Стамболу и у Босни и у целом свету, да се ничему не треба чудити и да на све треба да буду спремни. Трећи се опет теше да је ово Травник - Травник! - а не која му недраго касаба и паланка, и да се њима не мора и не може десити оно што се другима дешава.
     Сваки говори понешто, тек колико да се јави, али нико не казује ништа одређено, јер сви чекају шта ће казати најстарији међу њима. А најстарији је Хамди-бег Тескереџић, крупан старац, спорих покрета, али још увек снажног тела џиновских сразмера. Многе је ратове прошао и допадао и рана и ропства, а имао је једанаест синова и осам кћери и многобројно потомство од њих. Брада и бркови су му ретки а цело оштро правилно лице опаљено, пуно ожиљака и модрих пега од једне давнашње експлозије барута. Тешки очни капци оловне су боје и спуштени ниско. Реч му је спора али јасна.
      Најпосле Хамди-бег својим зачудо младим гласом прекиде нагађања, слутње и бојазни:
   - Де сад, да не жалимо за жива хаџија, што но се каже, и да не узбуњујемо свијет без потребе. Све треба слушати и памтити, али не треба све одмах срцу узимати. И са тим конзулима, ко зна како је. Ја доћи ја не доћи. А и да дођу, неће Лашва потећи наопако, него опет овуда куда тече. Ми смо овдје на своме, а сваки други који дође на туђем је и нема му дуга станка. Војске су овде падале па се нису могле дуго задржати. Многи је овдје дошао да остане, али смо ми сваком досада у леђа погледали, па ћемо и њима, ако баш дођу. Сад их још нема ни на помолу. А што је так тамо тражио у Стамболу, то још не мора бити готова ствар. И досада је многи много којешта тражио , али не бива све ко шта тражи...
     Изговоривши љутито последње речи, Хамди-бег застаде и у потпуној тишини одби један дим па настави:
   - Па и да буде! Ваља видјети како ће бити и колико ће бити. Ничија није до зоре горила, па неће ни тога...тога...
     И ту се Хамди-бег лако загрцну и закашља од прикривене љутње, и тако не изговори Бунапартино име које је било у свима мислима и на свима уснама.
     Више нико не рече ништа и на томе остаде разговор о тој најновијој вести.
     Убрзо облаци заклонише сасвим сунце и прође јак и хладан талас ветра. На тополама поред воде зашушта лишће металним звуком. Студена језа која је пролазила целом травничкопм долином казивала је да је за ову годину дошао крај седењима и разговорима на Софи. Један по један почеше бегови да се дижу и уз неме поздраве разилазе кућама.
     VIII поглавље
     (...)
     Давил је јахао са осећањем да се враћа са неке сахране.
     Мислио је на везира са којим се малочас растао, али као на нешто што је давно и неповратно изгубљено. Сећао се појединости из многих разговора са њим. Чинило му се да види његов осмејак, маску од светлости која поиграва цео дан између уста и очију и коју гаси ваљда само кад спава.
     Сећао се везирових уверавања, све до последњег часа, како воли Француску и цени Французе. И сада, у светлости овога растанка, проверавао је њихову искреност. Чинило му се да јасно види везирове побуде, чисте и одвојене од уобичајених професионалних ласкања. Чинило му се да схвата уопште како и зашто странци воле Француску, француски начин живота и француска схватања. Воле је по закону противности; воле у њој све оно што не могу да нађу у сопственој земљи а за чим њихов дух има неодољиву потребу; воле је, с правом, као слику свестране лепоте и складног, разумног живота, коју никаква тренутна замрачења не могу да измене и унаказе, и која се после сваке поплаве и сваког замрачења указује свету поново као неуништива снага и вечита радост; воле је и кад је познају само површно, мало или чак никако. И волеће је многи и увек, често из најопречнијих разлога и побуда, јер људи никад неће престати да траже и желе више и боље од онога што им судбина даје. Па, ево, и он сам сада мисли о Француској, не као о својој родној земљи коју добро и одувек познаје, и у којој је и зла и добра видео, него о Француској као дивној и далекој земљи склада и савршенства о којој се машта увек усред грубости и дивљине. Док је Европе биће и Француске и никад је не може нестати, осим да у извесном смислу (то јест у смислу светлог склада и савршенства) цела Европа постане једна Француска. Али то није могућно. Исувише су људи различити, туђи и далеки један другом.
     Ту се Давил сети једног летошњег доживљаја са везиром. Живахни и љубопитљиви везир распитивао се увек о француском животу и једног дана му је тако рекао да је много слушао о француском позоришту и да би волео да чује бар нешто од онога што се у Француској приказује, кад већ не може да види право позориште.
     Одушевљен овом жељом, Давил је већ сутрадан дошао са другом свеском Расинових дела под пазухом, решен да везиру прочита неколико сцена из „Бајазета“. Пошто је послужена кафа са чибуцима, сва послуга се повукла, осим Давне који је имао да преводи. Конзул је објаснио везиру, како је најбоље могао, шта је позориште, како оно изгледа и у чему је задатак и смисао глуме. Затим је почео да чита сцену у којој је говор о томе како Бајазет поверава Амурата на чување султанији Роксани. Везир се намрштио, али је слушао даље сувопарни Давнин превод и патетично конзулово читање. Али кад је дошло до објашњења између султаније и великог везира, Мехмед-паша је прекинуо даље читање, смејући се слатко и одмахујући руком.
     -Па тај не зна шта говори - рекао је везир и строго и подругљиво - откако је света и века нит је било нити може бити да велики везир упада у харем и разговара са султанијама.
     Везир се затим још дуго смејао искрено и гласно, не кријући да је разочаран и да не разуме смисао ни вредност такве духовне забаве. И казивао је то отворено, готово грубо, са безобзирношћу човека друге цивилизације.
     Узалуд је Давил, непријатно дирнут, настојао да му протумачи значење трагедије и смисао поезије. Везир је неумољиво одмахивао руком.
     -Имамо и ми тако разних дервиша и богомољаца што рецитују звучне стихове; ми им дајемо милостињу, али никад не помишљамо да их изједначимо са људима од посла и угледа. Не, не, не разумем.
     (...)
     XIII поглавље
     (...)
Само су се фра Јулијан и Дефосе одвојили и као стари познаници расправљали мало живље.
     Босански фратар и младић из Француске имали су очигледно још од оног првог сусрета на Купресу осећање симпатије и поштовања један према другом. Доцнији сусрети у Гучој Гори само су их још више зближили. Обојица млади, ведри и здрави људи, они су залазили у разговор па и у пријатељску препирку са задовољством, без задњих мисли и личне сујете.
     Издвојивши се мало и посматрајући кроз замагљени прозор гола дрвета посута ситним снегом, они су разговарали о Босни и Босанцима. Дефосе је тражио податке и објашњења о католичком живљу и раду фратара. А затим је и сам казивао своје досадашње утиске и искуства, искрено и мирно.
     Фратар је одмах видео да „млади конзул“ није губио време у Травнику, него да је сакупио много података о земљи и народу, па и о католичком живљу и раду фратара.
     Обојица су се слагала да је живот у Босни необично тежак и народ свих вера бедан и заостао у сваком погледу. Тражећи разлоге и објашњења томе стању, фратар је све сводио на турску владавину и тврдио да никаквог бољитка не може да буде док се ове земље не ослободе турске силе и док турску власт не замени хришћанска. Дефосе није хтео да се задовољи тим тумачењем, него је тражио разлоге и у хришћанима самим. Турска владавина створила је, тврдио је он, код својих хришћанских поданика извесне карактеристичне особине, као притворство, упорност, неповерење, леност мисли и страх од сваке новине и сваког рада и покрета. Те особине, настале у столећима нејднаке борбе и сталне одбране, прешле су у природу овдашњег човека и постале трајне црте његовог карактера. Настале од нужде и под притиском, оне су данас, и биће и убудуће, велика препрека напретку, рђаво наслеђе тешке прошлости и крупне мане које би требало искоренити.
     Дефосе није крио да је изненађен упорством којим се у Босни не само Турци него и људи свих осталих вера бране од сваког утицаја, па и најбољег, опиру свакој новини, сваком напретку, па и оном који је могућ и под садашњим приликама и зависи само од њих. Доказивао је сву штетност те кинеске укочености, таквог зазиђивања од живота.
     -Како је могућно - питао је Дефосе - да се ова земља смири и среди да прими бар онолико цивилизације колико њени најближи суседи имају, кад је народ у њој подвојен као нигде у Европи? Четири вере живе на овом уском, брдовитом и оскудном комадићу земље. Свака од њих је искључива и строго одвојена од осталих. Сви живите под једним небом и од исте земље, али свака од те четири групе има седиште свога духовног живота далеко, у туђем свету, у Риму, у Москви, у Цариграду, Меки, Јерусалиму или сам бог зна где, само не онде где се рађа и умире. И свака од њих саматра да су њено добро и њена корист условљени штетом и назатком сваке од остале три вере, а да њихов напредак може бити само на њену штету. И свака од њих је од нетрпељивости начинила највећу врлину и свака очекује спасење однекуд споља, и свака из противног правца.
     Фратар га је слушао са осмејком човека који сматра да зна ствари и нема потребе да своја знања проверава или проширује. Очигледно решен да му противречи по сваку цену, он је доказивао да његов народ, с обзиром на прилике у којима се налази, може да живи и постоји само овакав какав је, ако не жели да се одроди, изметне и пропадне.
     Дефосе му је одговарао да један народ, ако почне да усваја здравији и разумнији начин живота, не мора зато да се одрекне своје вере и својих светиња. По његовом мишљењу управо фратри би могли и морали да раде у том правцу.
     -Ех, драги господине, - говорио је фра Јулијан са оном кокетеријом човека који брани конзервативне тезе - ех, лако је вама говорити о потреби матерјалног напретка, и о здравим утицајима, и кинеској укочености, али да смо ми били мање крути и отварали врата разним „здравим утицајима“, данас би се моји парохијани Перо и Анто звали Мујо и Хусо.
   - Дозволите, не треба одмах ићи у крајност, у тврдоглавост.
   - Шта ћете? Ми смо Бошњаци људи тврде главе. Такве нас свак зна и по томе смо чувени - говорио је фра Јулијан са оном истом самодопадношћу.
   - Али, извините, што се ви бринете какви сте у очима других људи и шта се о вама мисли и зна? Као да је то важно! Важно је колико човек има од живота и шта у животу начини од себе, од своје средине и свога потомства.
   - Ми чувамо свој став и нико се не може похвалити да нас је натерао да га променимо.                                                                                        
   - Али, оче Јулијане, није важан став, него живот; став је у служби живота; а где вам је овде живот?
   Фра Јулијан управо заусти да, по обичају, каже неки цитат, кад их домаћин прекину у разговору. Фра Иво се био дигао. Црвен од доброг ручка, он је бискупски пружао свима своју тешку руку, као омањи јастук, и тешко дишући и шиштећи уверавао да је зима и мећава, да је Доца далеко и да им ваља кретати, ако желе за вида да стигну.
Младић и фратар се расташе са жаљењем.
     (...)

   Епилог
     Већ је трећа недеља откако се време усталило. Као сваке године, бегови су почели да излазе на разговоре на Софи у Лутвиној кахви. Али њихови разговори су уздржљиви и суморни. У целој земљи врши се онај прећутни договор за устанак и отпор против неподношљивог и лудог владања Али-пашина. Та ствар је у духовима већ решена и сад сазрева сама од себе. Својим поступцима Али-паша и сам убрзава то сазревање.
     Данас је последњи петак маја месеца 1814. године. Сви су бегови на броју и разговор је жив и озбиљан. Свима су познате вести о поразима Наполеонових армија и његовој абдикацији; сад само измењују, упоређују и допуњују своја обавештења. Један од бегова, који је јутрос говорио са људима из Конака, каже да је све уређено за одлазак француског конзула и његове породице, а да се зна поуздано да ће убрзо за њим кренути и аустријски конзул, који је због Француза једино и седео у Травнику. Тако се може слободно рачунати да ће пре јесени нестати из Травника конзулâ и конзулатâ и свега што су они донели и увели.
     Сви примају те вести као глас о некој победи. Јер, иако су се у току година умногоме привикли на присуство страних конзула, сви су ипак задовољни што ће нестати тих странаца са њиховим друкчијим и необичним начином живота, са њиховим дрским мешањем у босанске послове и прилике. Претресају питања ко ће преузети „Дубровачки хан“ у коме је сада Француски конзулат и шта ће бити од велике Хафизадићеве куће кад и аустријски конзул напусти Травник. Сви говоре мало гласније, да би и Хамди-бег Тескереџић, који седи на свом месту, могао да чује о чему је реч. Он је престарео и тронуо, слегао се у себе као трошна грађевина. Издаје га слух. Не може да дигне очне капке који су још више отежали, него мора да заврти главу кад хоће кога боље да погледа. Усне су му модре и лепе се једна за другу при говору. Старац диже главу и пита онога који је последњи говорио:
   - Кад оно би те дођоше ови...конзули?
     Настаде зглéдање и погађање. Једни одговарају да има шест година, други да има више. После краћег објашњавања и рачуна сложише се и утврдише да је први конзул стигао пре више од седам година, на три дана пре рамазанског Бајрама.
   - Седам година - каже замишљено и отежући речи Хамди-бег - седам година! А сјећате ли се каква је онда узбуна и повика била због тих конзула и због тога...тога...Бунапарте? Те Бунапарта овдје, те Бунапарта ондје. Те ово ће учинити, те ово неће. Свијет му је тијесан; његовој сили нема мјере ни карара. А овај наш каурлук бијаше дигао главу кň јалов клас. Те једни се држе за скут француском, те други аустријском конзулу, те трећи очекују московског. Лијепо се избезумила раја и повилéнила. Па, ево, и то би и прође. Дигоше се цареви и сломише Бунапарту. Конзули ће очистити Травник. Помињаће се још коју годину. Дјеца ће се на јалији играти конзулâ и кавазâ, јашући на дрвеним приткама, па ће се и они заборавити кô да никад нису ни били. И све ће опет бити као што је, по божјој вољи, одувјек било.
     Хамди-бег застаде, јер га је издавао дах, а остали су ћутали у очекивању онога што би старац још могао да каже, и пушећи сви су уживали у доброј, победничкој тишини.

{/tabs}

{tab Приказ}

Иако је објављен исте године (1945) кад и На Дрини ћуприја и Травничка хроника, роман Госпођица нема карактеристике романа-хронике састављеног из низа одвојених прозних структура, без јасно дефинисаног главног јунака, већ је конципиран као романескна структура у којој средишњу улогу има један лик. Међутим, ни овде, као ни у вишеградској и травничкој хроници, неће бити приповедања у Ich-форми, већ је реч о привидно неутралном приповедачевом гласу у трећем лицу, који се, током већег дела романа држи тачке гледишта врло блиске визури главног лика – Рајке Радаковић. Овај приповедачев глас повремено се удаљава од „средишта свести“ централне  јунакиње, и то увек онда када читаоца треба упутити у појединости везане за судбине других ликова који се у роману јављају.

Живот Рајке Радаковић протекао је у знаку једне страсти – љубави према новцу. Али, Рајка није грађена као тип тврдице, између осталог и због тога што Андрић као писац није био склон стварању типова. Он, у ствари, увек наглашава посебност сваке људске судбине, а за Рајку ће нарочито подвући да је мимо других људи, „крушка дивљакуша“, како за њу каже њена тетка.

Рајка, међутим, није увек била таква, тврдичлук није резултат њене природне предодређености, већ производ околности и животних прилика. До своје петнаесте године, она је била попут осталих својих вршњакиња. Тада се догодила трагедија у њеној породици: отац јој је банкротирао и убрзо потом умро, оставивши својој кћери страшан самртнички аманет да подреди свој живот штедњи и да немилосрдно брани своје интересе. Од тога часа, Рајка почиње полако да се мења, постаје крута, груба, неосетљива и према себи и према другима. Са очевим сломом, срушио се читав Рајкин свет и све ће у њеном будућем животу бити фиксирано у том трагичном тренутку. Само се понекад у Рајки, чија је егзистенција потпуно огољена и сведена, јави емоција, али је она, у складу са заветом датим оцу, гуши и одбацује. Једино ће Рајкин ујак, дајџа-Владо, успети да продре кроз њен оклоп. Он је опседа као оличење потпуно другачијег принципа и односа према свету него што је њен.  Рајкин однос према ујаку двострук је: она га воли и боји га се, јер јој он читавим својим животом показује да се може живети и другачије. Он представља њено трајно „најнежније и настрашније осећање“. Дајџа-Владо, међутим, трагично умире млад и као да тиме учвршћује Рајкино стајалиште.

Из тога разлога Госпођица се везује за Ратка Ратковића, али у тренутку када схвати да је Ратко далеко од њене представе. Кад одболује ту највећу обману свога живота, она ће коначно сва своја осећања свести само на једно: на љубав према новцу и стицању. Писац заузима становиште да живот представља непрекидно трошење свега око нас и у нама. Супротстављајући се тој неумитној сили која „нагриза, буши, кида и раствара" све што постоји, Госпођица се, у ствари, супротставља самоме животу.

{tab Одломак}

I поглавље
     (...)
     У тој невеселој соби проводи Госпођица већи део свога времена, јер је то једина просторија која се греје. Ту спава, ту проводи дан, ту ради, ту и кува на малој пећи свој оскудни ручак који је у исто време и вечера. А Госпођица не троши много времена на такве послове као што су спремање куће и кување. Већ због тога што она не воли трошење уопште, па ни тај глагол-трошити-ни у каквој вези и ни у ком облику. Друга је ствар са послом који сада ради, са крпљењем. То је пријатан и користан посао; у њему се истина, губи време и замарају очи, али штеди све остало; а времена и очију има човек напретек, у сваком случају више него свега осталог. „Крпеж и трпеж кућу држе“, каже она себи ту народну пословицу, седајући поред прозора и узимајући своје старе, већ толико пута крпљене чарапе, а затим је несвесно и нечујно понавља и окреће у себи, по безброј пута-крпеж, трпеж!-као што младе девојке при раду, безгласно и нагонски, понављају речи љубавне песме која је, сама по себи безначајна, никла богзна где и богзна кад, али у којој оне, зачудо, налазе живу слику и тачан израз својих најдубљих жеља.
   „Крпеж!“ То је сласт. То је, истина, вечита борба и заморно надмудривање са моћним, невидљивим непријатељем. У тој борби има сувопарних, тешких, привидно безизлазних тренутака, има и пораза и клонућа, али има, и много више, светлих тренутака преданог, светачког служења и победничког заноса. Истањи се и поцепа једно место на танким папучама или неком комаду рубља, тако да цела ствар није више ни за што, ни за ношење ни за бацање. Али ту, где друге жене попуштају и предају се тој свемоћној сили која све троши и тањи на вама и која прати сваки људски живот и сваки покрет, као проклетство које је са грехом првог човека пало на људско постојање, ту за Госпођицу тек почиње права борба и тек се отварају мучни и далеки, али сјајни изгледи великих победа. Свима својим тихим и невидљивим, али великим и упорним девичанским снагама она се баца на тај предмет и не пушта га из руку ни испред очију док не буде изушиван и искрпљен за нову, дугу употребу. „Свака би друга, на мом месту, ово бацила, али ја не бацам ништа. У мене нема штете ни растура.“ Тако говори Госпођица сама себи и занесено, са љубављу, гледа ту папучу што је спасена и отета оној душманској сили која све на нама и око нас нагриза, буши, кида и раствара. Истина, та папуча није више лепа на очи, а и иначе, сузила се и искривила и жуљи и гребе и рањава кожу на нози, али шта је то према задовољству које даје та победа и та уштеда? Нека боли и нека рањава, то је сладак бол и срећна рана. И много више од тога  она је спремна да поднесе. А што се тиче лепоте, за њу је још мање брига мори. Лепота је скупа, лудо скупа а ништавна и варљива ствар. Нема горег расипника ни веће опсене. Никад је није много веолела и увек је зазирала од ње, а животно искуство само је још боље утврдило у том. Никад није право разумела зашто људи праве толику разлику између оног што је лепо и оног што није, и шта је то што их заноси и опија да због тога што називају лепотом губе здравље и троше новац, моћни, свети, велики новац који је изнад свега и са којим се никаква лепота не може ни приближно мерити. Али сада, како улази у године и како јој се све више и јасније откривају неслућене и непрегледне лепоте и сласти штедње, она почиње све јаче и одређеније да мрзи ту лепоту, као јерес, као злог, супарничког идола који заводи људе на жалосне странпутице и одвраћа их од јединог правог божанства, од штедње. „Крпеж“, то је тиха, праведна служба томе божанству. Крпити, значи борити се против пропадања, значи помагати вечности у њеном трајању. Зато је тај неугледни и ситни посао тако велик и свет и испуњава целу душу миром и задовољством. Због тога вреди и помучити се и штошта поднети и отрпети.
     „Трпеж!“ И то је сласт. Она то зна, јер је и много трпела у животу и много задовољства од тога осетила. И зашто да човек и не отрпи понешто кад зна да тиме избегава много горе зло и искупљује много веће добро? Човек не би био разумно биће кад не би могао да увиди колико је користан и сигуран посао који тако прави. Јер, шта су ситне муке и одрицања која подносимо у служби штедње према ономе што нам она даје и од чега нас спасава. Она одржава живот и трајност око нас, обогаћује нас стално и чини, тако рећи, вечним оно што имамо; она нас чува од трошка, губитака и нереда, од сиромашења, од беде која долази на крају а која је гора и црња од смрти, прави пакао, још на земљи и за живота. И кад човек помисли како све око нас стално и неприметно чили и нестаје, кида се, троши и измиче, а како је мало и слабо оно што можемо и умемо да предузмемо и учинимо у борби против тога, онда би пристао на сваку патњу и свако одрицање, само да се одупре томе злу, онда мора да се застиди због сваког тренутка одмора, као због дангубе, и због сваког залогаја, као због бацања и раскоша. Са фантастичном храброшћу мученика треба подносити све у тој борби без изгледа.
     Од тога заноса у мислима Госпођицу проће стварна језа. Задрхта и забоде иглу у чарапу па се, онако сва укрућена, тешко диже и оде да пригледа ватру у пећи. То и није ватра него оскудни пламичак који никад не успева да загреје собу, али који, тако се Госпођици чини, гута дрво и угаљ као Везув и Етна или као онај неки амерички вулкан чијег се имена више не сећа, али за који зна да још више прождире  и сажиже својим пламеном него ови наши познати вулкани. Пође да дода још мало угља, па се одмах трже, као да је хтела да уради неко велико и непоправљиво зло, стегну зубе и храбро се врати на своје место. Ту наставља да крпи чарапу. Задовољна је самом собом и овим светом у коме свуда и увек има места за штедњу. (Сећа се да је некад, негде у новинама прочитала да је у касарнама, за зимских месеци, прописана температура од петнаест степени Целзијуса.) Са тим мислима и не осећа много студен. Греје је она лопатица угља коју није потрошила. А у исто време, руке су јој модре, усне сиве, нос црвен. На махове прође јој целим телом дубока, унутарња дрхтавица од студени. Ипак, Госпођица не уступа, и не напушта своје место. Тако и добри, способни ратници не могу да избегну кратку дрхтавицу у тренуцима опасности, али је савлађују јунаштвом, и иду напред.
     Тако Госпођица и крпи и трпи, али не жали и не попушта. Премрзла и укрућена, она учвршћује просењено место на чарапи, провлачи конац пажљиво између жица које су попустиле и размакле се, једну жицу захвати иглом, другу пропусти, тако све редом, напред па натраг, док не појача и не учврсти то начето место.
     И кад га тада погледа, испуни је од главе до пете, као нека топлота, свест да је још једна тачка из њеног кућанства забележена на позитивну страну у сложеном књиговодству губитка и добитка. И више од тога: да је у великој и вечној борби против квара, штете и трошка однесена још једна победа, да је на великој, васионој галији, која је стално угрожена, запуштена још једна подмукла пукотина. И често, у срећним тренуцима, та свест порасте до победничког заноса.
     А затим долази на ред друга рупа, на истој или на другој чарапи. И свака у почетку изгледа безнадна и непоправљива. А над сваком се, на крају, ипак, осмехне победа. Тако пролазе сати у том наоко једноличном и сувопарном послу. Јер, он само изгледа једноличан. У ствари, док хвата и испушта жице, провлачећи конац, Госпођица пушта маха и својој уобразиљи и својим успоменама, и мисли и машта на свој начин и сећа се, упоредо или наизменице. Све тако од жице до жице и вечерас пролази пред њом цео њен живот...
   (...)

{/tabs}

{tab Приказ}

Кратки роман Проклета авлија, чије писање је Андрић започео између два светска рата, а довршио га и објавио 1954. године, сматра се пишчевим ремек-делом. Компонован је наративним поступком „упричавања приче“ (прстенаста, оквирна стрктура). Има више приповедача који један од другога преузимају казивачку позицију. Приповедање у овом роману може се представити и сликом концентричних кругова који се скупљају до самог језгра приче.

Као и сви други Андрићеви романи, изузимајући Госпођицу, Проклета авлија окренута је историји али на друкчији начин од вишеградске, травничке и сарајевске хронике. Роман је исприповедан смиреним, непристрасним тоном, којим се одмерено и сугестивно тежи објективизацији, како је то код Андрића већ обичај и правило.

До централне, историјске приче из XI века о трагичној судбини Џем-султана, Андрић нас доводи посредно. О Џем-султану приповеда млади полу-Турчин Ћамил, који у њему види свог судбинског сродника и претечу. О Ћамилу приповеда престрављени Јеврејин Хаим, а сви они су само успомена фра-Петра на дане проведене у стамболском затвору, „проклетој авлији“. Tу успомену, опет, грли лук сећања безименог младића (писца?), који, гледајући у зимски дан на фра-Петров гроб, враћа у себи цео ток приче.

Сви протагонисти Проклете авлије, ма колико различити, чувају у себи искуство сужња, па  свет, макар и несвесно, осећају као ограничен, тескобан простор. Као да је само постојање тамновање. (Наслов романа симболички је кључ читања.) Ускомешаност затвора у који се слива зли талог империје која је прешла свој врхунац, али где, игром случаја, залутају и људи који су само друкчији од осталих, постаје нека врста замене за свет: он траје у времену и не обазире се на појединачне људске судбине које га творе. „Сви су споредни и неважни“ записује Андрић. „Авлија живи  сама за себе, са стотину промена, и увек иста.“

{tab Одломак}

I поглавље
     (...)
     Управник ове чудне и страшне установе је Латифага, звани Карађоз. Тај надимак му је одавно постао право и једино име и под тим именом је познат не само овде него и далеко изван зидова Проклете авлије. Он је и својим изгледом и свима својим особинама њено оличење.
     Отац му је био наставник у некој војној школи; тих човек, љубитељ књиге и размишљања, оженио се већ у зрелим годинама и имао је свега то једно дете, мушко. Дете је било живо и бистро, волело је књигу, али нарочито музику и сваку игру. До четрнаесте године дечак је добро учио и изгледало је да ће поћи очевим стопама, али тада је његова живост почела да се претвара у бес, а његова бистрина окренула наопаким путем. Дечак је брзо стао да се мења, чак и физички. Нагло се раскрупњао и неприродно се угојио. Његове умне, смеђе очи стале су да играју као на зејтину. Напустио је школу и почео да се дружи са кафанским свирачима и мађионичарима, са коцкарима, пијаницама и пушачима опијума. Сам није имао неког нарочитог дара за вештине, ни праве страсти за коцку и пиће, али га је привлачио тај свет и све оно што се плете око њега, исто као што га је одбијало све што је припадало свету мирних, обичних судбина, устаљених навика и редовних обавеза.
       Бујан и још неискусан, младић је брзо упао у сумњиве послове и дрске подвиге свога друштва и дошао у сукоб са законом. И не једанпут. Отац га је вадио неколико пута из затвора, користећи се својим угледом и својим познанствима са људима на положају, нарочито са управником целокупне полиције, старим и добрим школским другом. „Је ли могуће да мој син обија куће, пљачка трговце и отима девојке?“-питао се очајни отац. А стари искусни управник му је одговаро мирно али по истини. Да краде, не краде баш, ни трговце не вара, ни девојке не отима лично, али где год се ствари дешавају, можеш бити сигуран да ћеш и њега ту негде у близини наћи. А ако га овако оставимо, загазиће и сам у преступ. Него ваља тражити завремена неко решење. И управник градске полиције нашао је „решење“, које је сматрао као једино могуће, дакле најбоље: да младића који је пошао злим путем узме у своју службу. И као што бива, од младог човека, који је био већ заузео своје место међу коцкарима и господским дангубама, постао је добар и ревностан стамболски полицајац.
     Није то постао одједном. Колебао се првих година и тражио своје место, а нашао га је тамо где се најмање могло очекивати, у раду против свог некадашњег друштва. Немилосрдно се окомио на скитнице, пијанице, сецикесе, кријумчаре и свакојаке несрећнике и докоњаке из тамних квартова Стамбола. Радио је са страшћу, са необјашњивом мржњом, али и са вештином, са познавењем те средине какво је само он могао да има. Те старе везе помогле су му да прошири круг свога рада, јер ситни преступници одају крупне. Подаци о људима се гомилају, обавештачка мрежа се појачава и шири. Изузетна ревност и успеси у служби довели су га после десетак година за помоћника управника овог великог „прихватилишта“. А кад је стари управник умро од срчане капи, он је био једини који га је могао заменити. Тада је почела његова владавина у Проклетој авлији. И траје, ево, већ двадесету годину.
       Ранији управник, тврд и искусан старац, имао је крути, класични начин управљања. За њега је било главно да свет порока и безакоња у својој целини буде што јасније обележен и што боље одвојен од света реда и закона. Појединац и његова кривица нису га много занимали. У току многих година он је на Проклету авлију и на све што живи у њој гледао као на карантин, а на њене становнике као на опасне и тешко излечиве болеснике које разним мерама, казнама и страхом, физичком и моралном изолацијом треба држати што даље од такозваног здравог и поштеног света. А иначе, у свему их препустити саме себи. Не дати им да изађу из свог круга, али и не дирати их без потребе, јер се од тог додира ништа добро ни паметно не може изродити.
   Нови управник је целим својим ставом и свима поступцима стао одмах да примењује друкчији начин.
   Већ прве године Латиф је, кад му је отац умро, продао велику, лепу очинску кућу у Новој махали и купио једно запуштено, велико имање изнад саме Проклете авлије. Све у кипарисима, оно је личило на пусто острво или старинско гробље. Од Проклете авлије било је одељено раселином са  шумом племенитих дрвета и читавим системом разних ограда и високих зидова. Ту је, поред богате живе воде, међу старим дрветима, саградио лепу кућу, која је гледала на противну страну падине и тако била заштићена од јужног ветра и нездравог задаха из арсенала и пристаништа. Кућа је имала велико преимућство да је и врло удаљена од Проклете авлије и врло близу њој. По целом изгледу, по миру и чистоћи, то је био други свет, на хиљаду миља одавде, а ипак у самом суседству Авлије и невидљиво везана са њом. Служећи се преким, само њему приступачним путељцима, Карађоз је могао у свако доба дана, право од своје куће, неопажен ући у Авлију. (Тако се никад није тачно могло знати кад је ту а кад није, ни откуд може одједном искрснути.) Управник се том могућношћу често користио. Надзирао је лично и затворенике и њихове чуваре. И познавајући готово сваког од заточених, његову прошлост и његову садашњу кривицу, он је са доста права говорио да „зна како дише Авлија“. А кад појединца и није знао баш у главу, познавао је ону скитничку и преступничку душу у њему и у сваком тренутку могао је стати пред њега и наставити разговор о његовој или туђој кривици. А исто тако, и још боље, познаво је сваког чувара и његове добре и рђаве, јавне и скривене особине и склоности.
       Тако је бар сам говорио и тиме се увек хвалио. И тако је целог века остао и у најужој вези са светом нереда и криминала, који је у младости заувек напустио, и у исто време изнад њега и далеко од њега, одељен својим положајем и својим густим баштама и за друге непрелазним железним оградама и вратницама.
     Од самог почетка Карађоз је „радио изнутра“. По том свом необичном начину рада он је био и много гори, тежи и опаснији, и у извесном смислу, понекад бољи и човечнији од ранијих управника. Од бескрајног и неухватљивог преплитања тих супротности састојао се његов необични однос према Авлији и целом оном људству које је као спора, мутна река пролазило кроз њу. Ни најстарији и најлукавији гости Проклете авлије нису могли ухватити краја ни конца тој Карађозовој игри, која је била потпуно лична, пуна неочекиваних и смелих обрта и смицалица, врло често у противности са свим правилима полицијског рада и поступања и са општим друштвеним обичајима и навикама. Већ прве године он је стекао свој надимак Карађоз. И заиста је та Авлија и све што је са њом живело и што се у њој дешавало била велика позорница и стална глума Карађозовог живота.
       Рано прегојен, космат, тамне пути, он је рано и остарео, бар наизглед. Али је његов изглед могао да превари човека. Са свих својих сто ока тежине, он је, кад би затребало, био жив и брз као ласица, а његово тешко и млохаво тело развијало је у таквим тренуцима биковску снагу. Иза поспаног и као мртвог лица и склопљених очију крила се увек будна пажња и ђаволски немирна и довитљива мисао. На том лицу тамномаслинасте боје није нико никад видео осмех, ни онда кад би се цело Карађозово тело тресло од тешког унутарњег смеха. То лице је могло да се стеже и растеже, мења и преображава, од израза крајњег гнушања и страшне патње до дубоког разумевања и искреног саучешћа. Игра очију у том лицу била је једна од великих Карађорђевих вештина. Лево око било је редовно готово потпуно затворено, али се између састављених трепавица осећао пажљив и као сечиво оштар поглед. А десно око било је широм отворено, крупно. Оно је живело само за себе и кретало се као неки рефлектор; могло је да изађе до невероватне мере из своје дупље и да се исто тако брзо повуче у њу. Оно је нападало, изазивало, збуњивало жртву, прикивало је у месту и продирало у најскровитије кутове њених мисли, нада и планова. Од тога је цело лице, наказно разроко, добивало час страшан, час смешан изглед гротескне маске.
     У својим разговорима о Карађозу хапсеници су, претресајући сваку појединсот о њему, говорили нарочито много и често о тим његовим очима. Једни су тврдили да не види ништа на лево око, други опет да баш на оно десно исколачено, не види. И за двадесет година се никад нису могли сложити у томе, али су увек и сви стрепели од погледа тих његових очију и избегавали га, ако је икако могуће било.
     Ничег од тешког достојанства османлијског високог чиновника није било на Карађозу ни у његовом говору и кретању. У сваком поједином случају, са сваким осумњиченим лицем он је играо нарочиту игру, без стида и обзира, без поштовања другог човека и себе сама. Радио је увек неочекивано, као по неком надахнућу. Упадао је у разно доба дана и ноћи и прилазио појединцу или читавој групи хапсеника.
       - Пхи, пхи, пхи, пхиии!
     Изговарао је те своје слогове у различитим висинама и интонацијама, сваки пут друкчије, а увек тако као да се чуди и гнуша и над тим човеком и над самим собом и над „ствари“ која је међу њима.
       - Шта је? Ти још овде чмаваш? Пхи! Него деде, како је оно било?
     Тако је разговор почињао, али се никад није могло знати какав ће даљи његов ток бити. То је могло бити дуго испитивање са познавањем свих појединости, са тешким претњама које су често биле само претње, али од којих се свака могла тог истог часа претворити у страшну стварност. Могла су то бити упорна, опасна и неодољива наговарања, али и бездушне лакрдије без видљивог смисла и циља.
     Ако притешњен и измучен човек, желећи да се ослободи бар за тренутак Карађозовог притиска, стане да преклиње и да кроз искрен или глумљен плач уверава о својој невиности, Карађоз је могао одједном да промени држање и да стане да се удара по челу.
       - Шта велиш, ни крив ни дужан ниси? Их, куд ми то каза баш сада, побогу човече. Пхи, пхи, пхиии! Да си рекао да си крив, још сам могао да те пустим, јер кривих овде има много. Сви су криви. Али баш нам један невин треба. И зато те не могу пустити. Да ниси сам рекао, још би нешто и могло бити. Овако, сада, ваља да седим овде док не пронађем негде неког невиног, таквог као што си ти, да те смени. Сад, седи и ћути!
       И Карађоз, обилазећи даље Авлију, у пратњи неколицине чувара, наставља своју игру, сад већ само себе ради, виче да све одјекује, и не може да се заустави.
       - Нека ми само нико не каже за неког: невин је. Само то не. Јер овде нема невиних. Нико овде није случајно. Је ли прешао праг ове Авлије, није он невин. Скривио је нешто, па ма то било у сну. Ако ништа друго, мајка му је, кад га је носила, помислила нешто рђаво. Сваки, дабогме, каже да није крив, али за толико година колико сам овде, ја још нисам нашао да је неко без разлога и без неке кривице доведен. Ко овде дође, тај је крив, или се макар очешао о кривца. Пхи! Пустио сам их доста, и по наредби и на своју одговорност, да. Али крив је био сваки. Овде невиног човека нема. Али има их на хиљде кривих који нису овде и никад неће ни доћи, јер кад би сви криви доспели овамо, ова би Авлија морала бити од мора до мора. Ја људе знам, криви су сви, само није сваком писано да овде хлеб једе.
       Мало-помало цео тај монолог, говорен у ходу, постаје све бржи и живљи, док се не претвори у лудачку вику и псовање свега што ова Авлија затвара и што живи изван ње. У гласу му, испод све грубости и великог гнушања према свему, једва чујно трепти нешто као сузан грч жаљења што је све то тако.
       А онај „невини“ сад зна да може да седи још недељама а да га Карађоз више не погледа.
       Деси се да може да за коју недељу после овог случаја доћу у групи угледни рођаци неког богатог младића који је ухваћен заједно са својим рђавим друштвом, да моле Карађоза да га пусти јер је невин. Он се одједном сав измени, као да се нечег присетио, замисли се и уозбиљи, оба ока за тренутак склопи, тако да му се лице одужи и измени израз, нагне се учтиво ка молиоцима, утањи глас.
     - Јесте ли ви рекли онима који су га ухапсили да је невин?
     - Јесмо, дакако да смо рекли, али...
     - Е, то сте погрешили. Пхи, пхи, пхиии! То не ваља. Јер баш сад хватају невине и пуштају криве. Такав је нов ред. Али кад сте ви сами пред властима изјавили да није ништа крив, мораће да остане овде.
       Људи гледају, збуњени, у његову смирену маску очекујући да се Карађоз насмеје и окрене ствар на шалу. И сами се помало смешкају. Али он остаје неумољиво озбиљан, хладан и учтив. И тако их отпреми. А они још дуго не могу да се приберу. Причају ствар међу пријатељима, иду па се жале утицајним познаницима, који слежу рамена и одмахују руком, као људи који тврдо верују да у Карађозу седи и из њега говори сам ђаво, и то не један.
       Али Карађоз ће можда већ сутрадан, прелазећи Авлију, пресрести оног првог „невиног“ и одједном наставити разговор од пре три недеље. Прићи ће му нагло, унети му се у лице, гледајући као да ће га прождрети.
     - Пхи! Шта ти мислиш, докле ћеш овде да смрдиш? Као да нема смрада и без тебе. Одмах да се губиш одавде, јеси ли чуо? Купи прње и да те моје очи више не виде, јер ћу наредити да те пребију као мачку.
       У први мах скамењен од изненађења, човек одједном прикупи снагу и само клисне из Авлије, остављајући оно својих ситница да се чувари и хапсеници отимају о њих.
       У својој „игри“ Карађоз је могао сате да проведе са човеком оптуженим за неку крађу или утају, за силовање, тешку повреду или бекство, да се бенави, да урла или шапуће, да изиграва глупака или острвљеног крвника или човека од срца и разумевања, све наизменце и све са истом искреношћу и убедљивошћу. Понекад се рвао са таквим човеком или грлио, био га или миловао, и једнако му се уносио у очи: „Признај, јади те не знали! Признај, и спаси главу, јер видиш да ћеш крепати у мукама. Признај!“
       А кад постигне циљ, извуче признање и добије податке о саучесницима или о месту на ком је скривен украдени новац, он само отаре длан о длан, као човек који је најпосле свршио прљав и непријатан посао, збаци све те маске одједном као излишне и предаје ствар редовном поступку. Али ни тада не заборавља и не напушта потпуно оног који је признао, него му често својим исказом помаже и олакшава.
     Неразумљива је била та његова бесконачна и чудна игра, али он, у ствари, као да није веровао никад ником, не само окривљеном ни сведоку него ни самом себи, и стога му је било потребно признање као једина донекле стална тачка са које се може у овом свету, у ком су сви криви и достојни осуде, одржавати бар привид неке правде и какав-такав ред. И он је то признање тражио, ловио, цедио га из човека са очајничким напором, као да се бори за свој рођени живот и размршава своје неразмршљиве рачуне са пороком и преступом и лукавством и нередом.
     Та игра је изгледала у већини случајева излишна и несхватљива и недостојна, толико је била замршена и извитоперена, а у ствари је била добро и трезно срачуната и редовно постизавала свој циљ. У њој није било понављања ни рутине, била је увек нова и расла сама из себе, тако да је збуњивала и најискусније, окореле и честе госте Проклете авлије. Понекад је постајала неразумљива и онима који већ годинама раде са Карађозом. О њој су ишле приче по Стамболу, толико су његови поступци изгледали понекад нечовечни и сулуди а понекад опет неурачунљиво благи и пуни сажаљења и обазривости.
     Због свега тога жалбе на Карађоза биле су честе и разноврсне; чак се постављало питање његовог смењивања; везири су на Дивану расправљали о њему, и не једном. А на крају крајева, све је ипак остајало по старом. Сви су знали да је Карађоз управник на своју руку, чудан и самовољан, али су исто тако знали да није лако наћи човека који би се тако дан и ноћ носио са целим једним светом лопова, скитница и дегенерика сваке врсте и држао их у својој Авлији у каквом-таквом запту и реду. И Карађоз је остајао и даље на свом месту да управља Проклетом авлијом.
       Цео свет је налазио да је то најприродније решење. Цео свет, рачунајући ту и свет из Поклете авлије. Ту је Карађоз одувек био сталан предмет разговора, оговарања, подсмеха, псовања, мржње, некад и физичких нападаја. (Опсовати сваком приликом Карађозову ћерку, то је устаљен, давнашњи обичај у Авлији.) Сви они, омађијани, прате и тумаче сваки Карађозов корак и поглед, сваку реч; стрепе од њега, избегавају га кад могу и колико год могу. Али ти исти људи говоре о њему са непризнаваним дивљењем и препричавају његове подвиге. Сви су они навикли на Карађоза, сродили се на свој начин са њим. Грде га, али као што се грди вољени живот и клета судбина. Он је део њиховог проклетства. У сталној стрепњи и мржњи, они су постали једно с њим и тешко им је било замислити живот без њега. И кад већ мора да постоји Проклета авлија и у њој управник, онда је још бољи овај и овакав. Његов начин рада чудовишан је и понекад за појединца страшан, али у том начину постоји увек могућност изненађења, у рђавом али и у повољном смислу, као нека врста вечите лутрије и сталне неизвесности за хапсеника. Од тога им све, па и сам Карађоз, постаје подношљивије и лакше, или бар им изгледа тако, јер сви они воле коцку и избегавају извесност која је за њих увек тешка. сав тај престонички свет порока и нереда сматрао је Карађоза својим; он је био њихов „крмак“, „стеница и крвопија“, „пас и пасји син“, али њихов.
     Такав је Латифага, звани Карађоз.
     (...)

{/tabs}

{tab Приказ}

Постхумно објављен роман (1977) који је од првобитно замишљене хронике о Сарајеву, постао роман о једној личности. То је Омерпаша Латас, потурчени Србин Мићо Латас из Јање Горе, који је у Цариграду доспео до највишег положаја.

Рукопис овога романа остао је у Андрићевој заоставштини, али писац није назначио редослед поглавља, те су приређивачи, од засебних прича, руководећи се хронолошким начелом када је реч о историјском слоју грађе и унутрашњом логиком психолошког развоја ликова, саставили прозну целину. Tо дело није завршено као роман, али је целовито и заокружено као романсијерска замисао о граду који је, попут Травника, сцена за одигравање људске драме. У једном од трагичних тренутака сарајевске историје, град је писцу послужио као симболични декор на чијем фону ће се развијати албум људских судбина. У једном делу овако реконструисанога романа прати се долазак Омерпаше у Сарајево, његов рад на преношењу центра моћи из Травника у Сарајево и сређивању прилика у земљи. Други део предочава његов интимни живот, а у трећем је реч о конзулу Атанацковићу који у нову престоницу долази у лето 1850. године. Прича о Омерпаши, његовој породици, пријатељима и непријатељима, чита се као далеки патинирани албум великог сликара, на коме су приказани људски односи и живот у једном далеком времену.

{tab Одломак}

Аудијенција
       У јесен, кад се окишало и нагло захладило, Омерпаша је повукао војску у градове, а сам се вратио у Сарајево и пустио глас да се спрема да ту презими. У ствари, и то је била само једна од његових ратних варки. Његове трупе биле су и опремљене и увежбане за зимско ратовање, али он то није хтео да покаже. Познајући добро босанске устанике и њихов древни начин ратовања, он је рачунао са тим да ће им се војска и онако пред зиму прилично осути. Својим повлашћењем у Сарајево хтео је да остави утисак као да и он не може преко зиме да ратује, и да тако постигне да што већи број побуњеника напусти положај и оде кућама на зимовање. А кад се то деси, он ће искористити прве суве зимске дане да изненади и нападне тако распршене и малобројне устаничке снаге које су још на положајима. Искуство и теорија научили су га да највише изгледа на успех имају оне операције за које противник сматра да их нећеш моћи извести.
       Ово време од краја јесени до почетка зиме, сераскер је искористио да успостави везе са угледним људима од све три вере из целе земље. Неки су сами долазили, а неке је он позивао. Тих дана у Сарајеву смењивале су се депутације једна за другом. Свима је сераскер објашњавао своју намеру да у потпуности и без поговора спроведе у Босни и Херцеговини царске уредбе, и претњама и ласкањима, даривањима и уценама настојао да их све обавеже и уплаши, у сваком случају да их присили да му у том послу помогну.
     Почетком новембра месеца стигли су у Сарајево кнез Богдан Зимоњић са још четири главара из источне Херцеговине. Ова петорица била су пред четом која је разбила Алипашиног кавазбашу Пиводића на Зијевњу, пошто су прво одбили позив да му се придруже и крену против Омерпашине војске. Сад их је сераскер позвао да им захвали на лојалном држању и да им да упутства за даље управљање и одржавање мира и реда. Али Омерпаша је имао још један, много важнији разлог да лично види ове људе и разговара са њима. Он је знао да ће, у овом уништавању свих жаришта отпора и немира, после Босне врло вероватно доћи на ред Црна Гора, а да ће свакако њему бити поверен тај задатак. И он се у највећој тајности спремао на то. А за такав поход на Црну Гору њему је важно да на херцеговачко-црногорскиј граници влада мир и да ту има међу Србима неколико угледнијих људи на које би се бар донекле могло ослонити. Зато је рачунао да обећањима и даровима веже неког од ових кнезова (по могућности самог Зимоњића) за себе, да га испита о стању на граници и да види до које мере би могао убудуће рачунати са његовом помоћи.
     Омерпаша је најпре примио кнеза Богдана самог као главног и најугледнијег од њих, док су остали задржани доле у великој ађутантској соби. Под тешким и високим Зимоњићем шкрипале су и јецале дрвене степенице док су га изводили горе на спрат у велику собу за пријеме. Кад се нашао пред Омерпашом у тој светлој, застртој просторији, у којој је ведар новембарски дан улазио на све прозоре, кнез је мало застао, као планинац на пропланку и чистини, трепнуо очима и лако забацио главу, да би јасније видео око себе и боље се снашао. Омер га је пустио један тренутак тако, а онда му је срдачно и једноставно понудио да седне.
       -Овде, поред мене.
     (Кад би овако насамо говорио са утицајним људима из народа, Омер је подешавао нарочит тон и нарочиту боју гласа. Он је тај тон и тај глас вадио негде из дубоко затрпаних сећања на разговоре Личана и Босанаца које је слушао у детињству по сајмовима. Био је уверен да је, говорећи тако „рођачки“, неодољив и способан да гане и придобије сваког. Али, у том је био жртва самообмане и прецењивања самог себе, као што често бивају људи који, због изузетно великих успеха у животу имају сувише поверења у своју снагу и своју памет, а премало поштовања за туђу. Трудећи се да говори присно, непосредно и грубо народски, он је заборављао колико су га многе године и велики успон у Цариграду удаљили од народа, коме никад није ни био посве близак. Самоуверен и сигуран у себе, он није могао да осети како му испод извештаченог говора и понашања избија лажна нота коју може да примети и осети свак осим њега, и која има тачно обрнуто дејство. Тако се он, бар у овом случају, одавао управо оним чим је мислио да заведе и превари другог.)
       -Овде, поред мене!
     Поновио је Омер свој позив и, неочекивано, оберучке прихватио кнежеву десну руку. То је била бела и чудно неотпорн, али огромна, тешка као недопечен хлеб; а ипак се по нечем осећала успавана снага удараца како бије из те руке која је толика да обе пашине јаке али мршаве, лепо вајане, тамнопуте руке нису могле да је потпуно прекрију, и изгледале су на њој малене, суве, као огореле.
     Без видљива отпора, Зимоњић је још оклевао да седне; непомичан, лако је трептао очима, и најпосле проговорио. Његов глас, у коме је такође било оклевања, био је и бојом и висином тона блеђи и скромнији него што се од тог снажног тела и мушког лица могло очекивати.
     -Да бијасмо...позвали и моје друштво...да сви буду при овом разговору. Ако ти...није што противно?
     Он је у говору застајкивао малко, и то на оним местима где је отприлике требало да дође Омерово име или његове титуле које он због нечега није хтео или није могао да изговори.
     -Није ми противно, али мислим да је боље да прво разговарамо нас двојица, као двије главе, а послије могу и они доћи. Имам и ја своје друштво, па видиш да нисам никог позвао. Друштво посла не свиђа.
     Кнез пристаде не рекавши ништа.
     Говорећи мирно, у исто време и с висине и топло, Омер је захвалио кнезу што је са својим људима на Зијевну, разбио чету Алипашиног кавазбаше и што се тако показао као веран поданик, паметан главар и пријатељ мира и реда. О Алипаши Сточевићу говорио је као о човеку који је био и прошао а његове људе назвао је рђама и изелицама. Поменуо је султанске намере и планове: да се најпосле поведе у дело Хатишериф од 1839. године. То ће бити од користи по целу државу, а нарочито по хришћанске народе. Само, додао је узглед, кнез и његови људи треба да се чувају Црногораца, који су непромишљени, немирни и брзи на зло.
     Кнез се мало помаче на јефтиној аустроугарској фотељи превученој зеленим плишем, која се није видела испод њега.
     Омер је говорио затим о реду који милом или силом треба да се уведе у целој Турској, па и у Босни и Херцеговини, о војној сили којом располаже и којој се никакав одметник одупрети не може, о новом и бољем положају хришћана, о важној улози и великој одговорности коју људи као што је кнез Богдан сада имају у свом народу. Он је неколико пута севнуо очима, а шака десне руке стезала се полагано у песницу, и исто тако полагано опуштала. Зимоњић је ћутао. Гледајући у његово широко лице, танка и велика, чврсто стиснута уста и високо чело које је било у доњој половини преплануло, док му је горња половина, која је иначем под капом, била бела и глатака као у младића, Омер је говорио даље о кнежевој породици за коју се зна у Стамболу одавно. Помињао је његовог далеког претка кнеза Јована, који је двапут излазио пред султана, његовог оца попа Аћима, кога је народ волео и турске власти уважавале. И све се сводило на то да је он, кнез Богдан, позван да буде много више и боље од оног што је сада, један од стубова тога новог реда, стварни првак и једини главар свога народа.
       Зимоњић је седео без речи и покрета, само је једном лако прешао дланом преко очијум као да уклања невидљиву нит јесење свиле која је налетела на њега. Омера је изазивало то ћутање, облетао је око њега речима и наваљивао као на затворен град. После ласкања и слабо прикривених понуда дошле су претње. Глас му није више био дубок, дувански промукао, и није долазио из груди, него негде из главе, кроз нос, ружно истањен. Тим гласом говорио је живо о изузетном времену и свом задатку у Босни.
       Једном у сто година долази царски сераскер у Босну, једном или ниједном, али кад дође, онда може све и везати и дрешити, и одузети и додати, и високо попети и ниско спустити; кишу само не може пуштати ни заустављати, али друго све може. А једино будале то не знају и не виде, и једино се излапеле беговске главе поуздају у своје фермане и тапије, а не знају да је то давно прошло и да ти папири не вреде ни толико да се од њих наложи ватра насред Сарајева. То су неуки и слепи људи, који не разумеју садашњост и не виде шта се око њих дешава ни куд свет иде. Па ни прошлост не памте, иначе би знали шта значи кад сераскер стигне са царском војском. Не знају да такав човек све може, само једно не: не може се пред султаново лице вратити несвршена посла. Не знају, на своју несрећу, не знају, да такав човек нема ником да полаже рачун ни о броју скинутих глава ни о сумама утрошених дуката. А то би морали да знају. То треба да зна сваки који себи и својој породици и свима својима жели добро. И тешко оном ко то на време не види!
       Сераскер који је сада изгледао заморен и зловољан, постепено је мењао начин говора. Онај „рађачки“ тон бледео је све више. А у последњим реченицама јављао се чак неки стран изговор и нагласак.
       Зимоњић је ћутао. Само је неколико пута трепнуо очима, што је могло личити и на безначајан осмејак, и на уздржљиво одобравање и ни на шта.
       Најпосле, заћутао је и Омер. Али, ћутање му је било теже од разговора који није био лак. Обори очи земљи, али ту не може дуго да издржи, а чим их подигне, поглед му сусреће исти призор. Пред њим стоји џиновски гатачки кнез, доброћудан и учтив наизглед, а загонетан и уверљиво уздржљив, стоји и смешка се осмејком који не казује ништа, као што ни оскудне речи које изговара не казују стварно ништа одређено и не обавезују никог ни на шта. Уосталом, ко ће знати да ли је то осмејак или само дивљачка гримаса, да ли су то речи или задовољно рзање огромног здравог тела? И све то почиње помало да га љути. Већ од самог почетка, сам не зашто, био је према њему љубазнији и приснији него што је хтео и него што то овај сељачки кнез о свом положају и својој важности заслужује. Па, ево и сада, љути се али не показује своју љутњу. Напротив, као коцкар који зна да само новим и већим улогом и смелијом игром може изгубљено да поврати, он је сад појачавао своју љубазност. Нагло је мењао ток разговора. Питао је како су се тукли Алипашини људи, какво им је било наоружање, па одједном окрете на друго.
       -Ама, заиста не пушиш дуван?
       -Ето...нисам навикао. Тако.
       -Ах, ах! А ја пушим и ноћу.
       -Ја.
       То кнежево „јŕ“ више је неодређен звук него реч, а уколико је реч, не казује ништа, нити потврђује нити пориче оно што је речено, нити подстиче на даљи разговор. Омер одмах повиси глас лажно весело и срдачно, „рођачки“.
       -Али имаш право, имаш право! Зато си здрав. А служи те здравље, а? И, онако, мушка снага?
       Зимоњић је прешао преко питања као да му је постављено на непознатом језику. А разговор је кренуо опет другим правцем. Омер је питао какво је стање на граници са Црном Гором, који су главни људи са црногорске стране, и какви су. Одговор кратак, никакав. Граница је „ко граница“, а неких важнијих људи ту баш и нема. Бежећи од ћутања, Омер је за Турке око Гацка и по источној Херцеговини. Какви су сада? Има ли још силеџија? На то је кнез одговорио нешто мало живље, али опет неодређено. Има неколико таквих злих људи; могао би казати њихова имена и набројати недела, али боље да му у том помогне његово друштво.
       Видећи да са овим човеком нема разговора, бар не овако и не сада, Омерпаша је устао, дозвао послугу и наредио да доведу Зимоњићеве другове. Дошла су и поседала четворица првака. Људи кошчати и крупни, мањи и мање снажни од кнеза Богдана, али и јачи и виши од сераскера. Они су говорили, чак и непитани, и један другом упадали у реч. Омерпаша их је слушао као издалека, гледајући мимо њих. (Свуда где је умиривао буне, у Азији као и на Балкану, он је долазио у додир са рајом и њеним представницима и увек је тај додир изазивао у њему неко мучно сажаљење, помешано са јаком одвратношћу, које га је гонило да скрати разговор и прекине додир. А ови људи који говоре језиком његовог детињства још су тежи и непријатнији и изгледају му као нижи створови који су се за муку родили, живели и остарели, али се нису развијали ни право очима прогледали.) Слушао их је с напором. И само их је једном хладно и строго вратио на правац разговора. Зимоњић је ћутао. Све се завршило Омерпашином свечаном захвалом и похвалом и храбрењем да на том путу истрају. Он је устао, поустајали су и прваци, гледајући једнако у њега, као да очекују да им још нешто, главно каже. Сад су стајали поређани војнички, са капама у рукама, а Омер је пролазио поред њих. Последњи у реду, мршав старац накострешених бркова и истурене јабучице, са тешким сребрним токама на грудима, рекао је на пашине хвале, мало оштро:
       -Јесте, господине, све је онако како си рекао, али још увек су велике дације и свакојаки терети на нама.
       Омер, који је стајао управо пред њим, за главу нижи од њега, осмехнуо се и положио руку на његове велике токе.
       -Скинућу ја то са вас.
       Старац је нагло оборио поглед, као да хоће да види јесу ли токе још на њему, а Омер је повукао руку и, једнако се смејући, поновио да ће стати на пут сваком зулуму и укинути сва неправедна давања и намете. Препоручио им је да остану још који дан и да разгледају Сарајево. А за то време, сви су његови гости и у хану где су одсели могу да поручују шта год желе од јела и од пића. Не треба да се устручавају. Руковао се са свима, а кад је дошао ред на Зимоњића, рекао му је брзо и неочекивано:
       -Ти ћеш, војводо, остати данас код мене на ручку.
     Зимоњић је опет забацио главу и горњи део тела лако уназад, као човек који се измиче у жељи да боље види и да се разабере. Заустио је да каже нешто, показујући руком на своје друштво. Омер га је прекинуо. Ништа не треба да брине. За њих је спреман ручак у хану. И прваци су најпосле изишли, неспретно се окрећући и бацајући зачуђене и брижне погледе пут Зимоњића.
       Два човека, који су сада остали лице у лице сами, нису личили један на другог ни по чем, али по једном јесу: по мучном осећању ишчекивања и неизвесности.
       У својим мислима спорог и тврдог хода Зимоњић је процењивао изгледе и могућности овог наметнутог му састанка удвоје. Шта може да уради овај Омер са њим? Или ће и даље настојати да га ласкањем и мићењем веже за своју и турску ствар? Или ће га после ручка предати заптијама и задржати у затвору? Тога је бивало код ранијих везира. Или ће га отровати? Не, то неће. Нисам ја нека тако крупна и важна глава, а што је главно, сераскеру не би никако сада ишла у рачун моја смрт и нема никакве потребе ни да ме хапси и прогони,  а још мање да ме смакне. Тога се не треба бојати. Опасност овде, то је Омер сам. Злица и крвопија, без срца и образа, а паметан и вешт, и лукав као змија. Зна му порекло, зна и крваве трагове који су остајали за њим куд год је пролазио по Тусркој Царевини. А и да не зна, доста му је ово што овде већ два сата гледа и слуша. Кад видиш овако човека сувише сигурна у себе и у оно што каже, хитра и слатка на речи, који ти нуди што му не тражиш, одобрава што кажеш, а остаје при оном што је намислио, знај да је курва и бездушник, и клони га се колико можеш. То зна сигурно. И да је ово нешто крш и шума, он би то и учинио, али како да га се клониш кад останеш овако насамо са њим, по његовом влашћу, у његовој кући и на његовом проклетом хлебом?
     У забуни и ишчекивању био је, на свој начин, и Зимоњићев домаћин. Било је прилично јасно да ће овај крупни горштак остати при свом ћутању или при речима које не казују ништа више од ћутања, али са тим се Омерпаша није хтео ни могао помирити. Чудан лични пркос нагонио га је да ову ствар тера до краја. Јесте да му је стало да пронађе неког од првака на тој граници, кога би могао придобити и у потреби искористити, али то није много хитно ни тако важно да би због тога морао да се оволико удвара овој громади од човека. Он у овом тренутку и не мисли толико на то колико на своју чудну и нестрпљиву потребу да овог сељака смекша и савије бар мало ка себи, да га наведе на приснији, макар само и лични разговор.
     Оживео, опет свеж и насмејан као у почетку аудијенције, сераскер је издавао наређења за ручак. Нечујно су улазили и излазили момци. Двојица су била у црним полуевропским моделима са широким панталонама, које су се сужавале при дну као шалваре, и са неком врстом дугачких реденгота закопчаних безбројним низом дугмета све до под грло. Један је био у живописном турском костиму. Тај је био Црнац. Појављивали су се и нестајали нечујно, а и сераскерова наређења била су кратка и полугласна. Излазећи, ишли су врло вешто натрашке, и свему изгледали кнезу као пеливани о којима је слушао да постоји, али које никад није видео. Један од тих момака унео је пиће и мезе. Четири разне врсте ракије и коњака биле су у четири кристалне флаше повезане сплетом сребрне жице у један сервис.
       Опет је настао разговор око Зимоњићеве умерености.
       -Како, ни ракије не пијеш?
       -Ама, не може бити! Анасонлију да пробаш?
       Зимоњић је одбијао; ни речима ни покретом, али целом тежином свога насмејаног ћутања.
       -Добро, ниси томе вјешт, али ово је столачка лозовача, ово можеш.
       Споразумели су се за лозовачу. Тада је Зимоњић неким невероватно спорим и достојанственим празничним покретима прихватио напуњену чашицу, која је у његовој руци изгледала малена попут женског напрстка, принео је уснама и, отпивши врло мало, вратио на столић. Омер је мешао своју мирисну анасонлију која је у води остављала млечан траг.
       Опет је ушао један од оних момака у црном, са рукама савијеним на прсима као покојник, и тмулим гласом рекао нешто. Сераскер се дигао и повео свога госта на ручак. Прешли су само широки, полутамни ходник којим су као сенке клизили момци у црнини и прибијали се леђима уза зид да пропусте господу као да је тесно.
         Соба у коју су ушли била је много мања, европски намештене, са два прозора. На средини је био на европски начин застрт сто. Ручак се састојао од много разних јела, али није трајао дуго, јер је све брзо уношено и изношено. Јели су ћутке, Омер жустро и расејано, као да баца иза себе, а Зимоњић прибрано и полако. Крупни човек у тешком вуненом оделу, под својим сребрним токама, изменио се при јелу, постао лак и свечан, пун неке напрегнуте пажње и мачијег опреза. Обазриво је узимао сасвим ситне залогаје, полако их приносио устима и неприметно жвакао. Од прибора за јело служио се само кашиком. Често се брисао убрусом, а затим палцем леве руке, лаким покретом чистунца, пажљиво подизао бркове са усана.
         После компота у коме је Зимоњић само поквасио своју малу (у његовој руци невероватно малу) кашику, Омер се дигао ћутке, а гост је кренуо за њим. Прешли су на велики диван прекривен неким белим крзном. Ту је, кад је дошла кафа и Омер запалио чибук, поново отпочео разговор.
         Сераскер је опет постављао питања, час о приликама у Црној Гори, час о аграрним односима, администрацији или снабдевању у Херцеговини. И опет је Зимоњиоћ одговарао као и раније: на прва ћутањем и лаким одмахивањем („Јŕ, ко ће то знати?“), а на друга полаганим и подробним изношењем свих народних потреба и незгода.
         Омер га је посматрао искоса сјајним, као насмејаним очима, гледао га је нетремице и живо, као да су у овом сусрету питања већ постала споредна а поглед главно, и као да још никако не може све на њему добро да сагледа и оцени. А што га је више гледао, то се више чудио телесној грађи, оделу и држању свога госта.
       Младолик и набујао изгледао је овај четрдесетогодишњи кнез. Лице бело и чисто, само мало преплануло, необично широко без бора, али чудно састављено од многих изломљених површина и јаких исполина. Кад мирује, оно се затегне и разведри и постане глатко и безазлено као у здрава детета, али кад се без видљива повода, поједини делови тога лица стану да померају и крше, оно добија измучен, оштар, опасан и подмукао израз. Црна и тврда дуга коса и непомични, растресити бркови иза спуштених густих трепавица светлуца његов поглед, неодређено трепери између лаке збуњености и још неодређеног осмејка, и целом разговору даје израз неке љубазне нејасности. А јасно је само толико да то што продире кроз танке отворе између трепавица, као кроз пушкарнице, није његов прави поглед који се скрива иза спуштених очних капака и отуд, невђен, све види.
       На кнезу је стајаће гатачко одело од грубо ваљаног сукна, без финијег ткива и свилених гајтана; само је џемадан од црвене чоје, а његова ивица, која се види на грудима, порубљена је широким, позлаћеним ширитом. То одело даје му свечан и крут изглед кипа, нарочито уске сребрне токе на грудима и беле доколенице од ваљане вуне, на којима се, са стране, у густом низу, виде жуте металне копче, затегнуте као да ће попуцати од неке мучне снаге тих листова.
       И сав је тај човек у својој гломазности и крутости, природан и слободан, као да само такав може бити и као да на свету не постоје други људи са другим схватањима и другачијим оделом и држањем.
       (...)
       Омерпаша је тада жустро и пословно устао и, стојећи поред непомичног кнеза, наставио још јачим гласом да говори. Зимоњић је нашао опет свој осмејак и збуњено се померао у месту, очигледно не знајући да ли да устане и он. Али у том тренутку сераскер је опет сео, и то сасвим поред њег. Говорио му је готово на ухо.
       -Ти мени не верујеш.
       Зимоњић се измицао горњим делом тела и бранио од такве помисли, настојећи лаким покретом руку и изразом лица да разувери сераскера.
       -Не, не, ти не знаш с ким говориш. И зато ми не верујеш.
       Ту је опет устао. Споро и неодлучно дигао се и Зимоњић. Мала соба се стезала око њега и све се више пунила забуном и неприликом због неочекиваног и необичног обрта који узима овај разговор; као да је одједном избачена из склопа везировог Конака, и сваке турске и босанске стварности, у неки неслућен свет нових односа и могућности. А у том свету све је непредвиђено, несигурно, све подједнако могуће и подједнако опасно и варљиво. Поглед му се отимао пут прозора и видика који се тамо отварао.
       Напољу је под чистим небом све сјало од необично јаког поподневног сунца топле јесени: у даљини, на другој страни града беле куће и ретки стаклени прозори, а сасвим близу витка камена мунара и уз њу висок, танак и пожутео јаблан. Видело се како јак ветар повија вршак тога јаблана, откида с њега и далеко носи жуто лишће које понекад блесне на сунцу као златне парице просуте са висина.
       Сераскер је и даље премерао собу спорим корацима, као да их броји, у једном па у другом правцу. Зимоњић се полако померао у месту, настојећи да увек буде лицем окренут сераскеру. Био је заиста збуњен као мало кад у свом не лаком и немирном животу, и могао је да сабере сву снагу како не би изгубио испред очију ко је и шта је где се налази, због чега је ту и с ким говори.
       Тако су се мерила и носила та два човека од којих један, Омер, жели све што човек може постати и бити, и што га подиже у очима света, а други неће ништа до само да буде и остане оно што је.
       С времена на време Омер би поновио као увређено и разочарано, изазивачки:
       -Ти мени не верујеш и не примаш моју ријеч као истиниту.
       На то би му Зимоњић сваки пут учинио покрет руком као човек који се брани од такве помисли, али сераскер се није дао зауставити и настављао је све живље и узбуђеније:
       -Добро! Нека буде као да све оно што је овде речено нисмо никад говорили, ни помислили. Нека буде! Добро! Ништа ти не тражим и ништа те не питам. Али једно хоћу: да ми вјерујеш.
       И пре него што је кнез могао да нађе и изговори реч, сераскер се зауставио у ходу, и стојећи пред својим гостом, широким покретом положио обе руке на груди.
       -Слушај, Богдане, немој мислити да сам изнутра ово што изгледам споља.
       Зимоњић је његове речи чуо сада као пригушен далек глас, а од свега око себе видео је само две жуте руке раширених прста на тамној блузи генералске униформе.
       А онда је нестало и тога.
       (...)
       Све је то трајало колико траје трен ока, а кад се последњим напором ослободио тога падања, прибрао и осетио ноге под собом, сада опет на шареном ћилиму сераскерове собе, пред њим је стајао Омерпаша, још једнако са рукама на грудима, и гласно га (ваљда већ по други пут) питао:
       -Је ли вјера, Богдане?
       -Јесте...вјера-успео је најзад да одговори одсутно и механички, као узетим језиком.
       -Е онда, знај да пред тобом не стоји Омерпаша него Мићо Латас из Јање Горе. И кад не вјерујеш мојим ријечима, вјеруј овом...
       Омер је одвојио руке од груди, скинуо живо тешки фес са модром кићанком и бацио га театрално на бели диван, а затим је саставио три прста десне и - прекрстио се, без речим оборених очију, скромним, кратким и навиклим покретима.
       За четрдесет година свога живота Зимоњић је видео доста чуда и од Турака и од својих, а у породици која је главарска, наслушао се шта је све бивало и шта све може бити. Знао је добро да се од човека може човек свачем надати, и да може дочекати и видети и оно што је мислио да се никад видети не може, али ово је било исувише невероватно и неочекивано.
       (...)

{/tabs}

{tab Приказ}

Реч је о постхумно објављеном Андрићевом рукопису. Током треће деценије двадесетог века Андрић је објавио пет приповедака са затворском тематиком. Почев од приче „Занос и страдања Томе Галуса“ у којој аутор свога јунака види у Трсту као случајно заточеног младића, преко проза „На сунчаној страни“, „Сунце“, „У ћелији број 115“ па до приче „Искушење у ћелији број 38“, Андрић прати несрећнога младића током свих његових тамничких страдања. У састав прозе На сунчаној страни ушао је и први део триптиха „Јелена жена које нема“ који се, када је први пут објављен, појавио са поднасловом „Галусов запис“. С друге стране, у Архиву Српске академије наука и уметности пронађена су два непубликована поглавља рукописа На сунчаној страни („Постружниково царство“ и „Проклета историја“) који се по свим карактеристикама (однос међу јунацима, топоними, развијање сижеа) могу сматрати саставним делом споменуте прозе. Пратећи „персоналну хронологију“ Томе Галуса, из објављених прича и необјављених фрагмената било је могућно конструисати у великој мери кохерентну романескну целину.    

Главни јунак недовршенога „романа“ може се сматрати  Андрићевим двојником. Иво Андрић, и сâм политички сужањ, и јунак тамничке прозе Тома Галус, чине се као духовни близанци: стварна и имагинарна хронологија као да су се измешале. У лику Томе Галуса, више него код било ког другог, могу се наслутити одређене аутобиографске пројекције. Међутим, ако се у Андрићевим раним делима – Еx Pontu, Немирима и песмама – јавља лирски субјект који непосредно, у првом лицу једнине, артикулише специфично, конкретно и стварно тамничко искуство, при чему се јасно не уочава дистансца између писца и лирског субјекта, у прози о Томи Галусу реч је о једном вишем степену транспозиције: тим поступком некадашњи лирски субјект успоставља се као елемент сложене прозне структуре. Промена статуса лирског гласа и формирање конкретног прозног карактера у функцији су прозне, могло би се рећи „епске“ објективизације јединственог  тамничког искуства. Мада би се, гледано са становишта еволутивног критеријума, „роман“ На сунчаној страни могао сматрати тачком на прелазу Андрићеве лирске фазе у епску. Према многим обележјима та се проза чини ближа Андрићевим раним делима. Премештајући лирског субјекта из раних радова у једну епску процедуру/поступак, Андрић је, највероватније, имао намеру да формира целовит романескни карактер. Међутим, својом лирском основом лик Томе Галуса као да није могао да се успостави као фактор роменескне целине. У време када се Андрић дефинитво опредељује за један посебан поетички концепт, у оквиру којег нема места за казивање о блиском, аутобиографском искуству, већ за теме посредоване историјском дистанцом, и када се полако артикулишу идеје о делима као што су На Дрини ћуприја и Травничка хроника, сасвим природном се чини пишчева одлука да од „романа“ о своме алтер егу заувек одустане.

Међутим, објављен као целина, „сашивен“ од објављених прича и одбачених, односно, необјављених фрагмената, „роман“ На сунчаној страни данас се види као потпуно ново дело Иве Андрића које баца нову, посебну, јарку светлост на његово рано дело и чини да се на нов начин протумачи и разуме његова проза

Приповеткa, “Сунце“, чита Иво Андрић лично

{tab Одломак}

Сунце
     (...)
       На ћелији пред којом су се зауставили био је број 38. Стражар отвори, загледа пажљиво високи мали прозор и решетке на њему, крчаг и празну полицу, и залупи без речи врата за младићем који остаде неко време насред ћелије не пуштајући ствари из руку.
     Ћелија је била малена, али са две железне постеље између којих се једва могло проћи и две столице од небојене чамовине.
     До ручка је време прошло доста брзо. Измерио је ћелију уздуж и пореко, разгледао оскудне предмете у њој и комадић сивог зида који се види кроз висок прозорак. Затим је сео и мислио о том кога ће му убацити на другу постељу. У тим мислима било је и страха и наде, али су све завршавале страхом. Тамничке мисли брзо узлећу, али брзо и падају.
     Кад се сврши ручак и кад изнесоше судове, отпоче прво поподне у самици. Пошто је његова пажња брзо и похлепно покупила и утрошила све што је ова убога ћелија пружала, отпоче посматрање и трошење самога себе.
     Дуго је слушао шум у својим ушима. Изгледало му је као да то зујање јача и расте, и на махове му се причињало као да ће се оно претворити у одређен звук, можда у људску реч. Пажња је бивала све напрегнутија, очекивање све живље и кад је већ изгледало да је дошло до врхунца и приближило се остварењу, одједном би онај шум падао поново у једнолично безнадно зујање које не казује ништа. Тако се с времена на време понавља та болна плима и осека раздраженог слуха. А чудо се не дешава.
     У игру су почела да улазе и остала чула. Пре свега очи. Поглед му је падао на руке које су почивале на коленима. Посматрао је жиле, нокте, боре, нарочито оне које иду око зглавкова као двоструки ситно плетени ланчићи. Празнина је отпочињала исту игру са видом као тишина са слухом. Кад се дуго загледао у те руке што мирују на коленима почиње да замишља да су то нечије руке и да се нада да ће се оне одвојити и испунити простор пред његовим очима новим невиђеним и радосним покретима и растерати самоћу и чамотињу. Гледа их занесено, причиња му се да се лагано помичу и одвајају. Нада лудо расте. Ево, сад ће се слободно дићи руке другог живог бића! Али кад машта дође сасвим близу остварења, занесен поглед се врати у стварност: пред њим леже само његове познате руке, везане за њега и утамничене с њиме. тада само немоћно макне прстима, као напола мртав инсект. А већ идућегн тренутка поглед му се укочи и замагли, и поново отпочиње кратка илузија, осуђена унапред на безнадан пад.
       На својим непомичним рукама хапшеник је најпре угледао сунце. Не сунце сâмо, јер оно не допире никад у ову ћелију, него његов румени, далеки, посредни одблесак. Велико афричко сунце, које је пре три месеца слободан гледао како се диже над Средоземним морем, било је ништа према овом једва приметном сјају. Рашири малко прсте. Подиже лице према прозору, као да је тај прозор невидљиво сунце.
       -Једно је сунце. Једно исто свуда.
       Говорио је сам себи, у заносу, и одмах су му се речи претварале у певање и лице у занесену, насмејану гримасу човека који је преплављен и заслепљем јарком, неиздржљивом сунчевом светлошћу, и наслоњен на ограду брода-пева.
       Мора и градове, планине и поља, он није могао да види. Али то није било ни потребно. Све је имао, све је било блиско, присно и могућно, јер је угледао сунце. То није више био велики сјајни колут који га је допратио кроз градске улице до тамничких врата. Не, то што је он сада знао као сунце и звао сунцем, то је било ово невидљиво а свагдашње, немирно и дрхтаво струјање које је испуњавало и покретало сваки делић не само његовог тела него и свега око њега, и саме мртве ствари. Сунце - у исто време и течност и звук и дах, са укусом вина и воћа, стално у покрету са жаром ватре и свежином воде, и што је главно, неисцрпно и непресушно - сунце.
       -Постоји само сунце - говорио је сам себи као пијан, мислећи како би се те речи могле певати као мелодија.
       Да, у ствари постоји само сунце, а све ово што живи, дише, гамиже, лети, сја или цвате, само је одблеска тога сунца, само један од видова његовог постојања. Сва бића и све ствари постоје само утолико уколико у својим ћелијицама носе резерве сунчевог даха. Сунце је облик и равнотежа; оно је свест и мисао, глас, покрет, име.
     Сад то зна јасно и без двоумљења као што никад ништа до сада у животу није знао. Ето, то је нашао у дну мрачне и влажне ћелије у којој је био невин затворен. И од тога је цео звучао као жица и осећао потребу да пева, сам не зна да ли гласно или нечујно, увек исту мисао и исту мелодију.
       О, васионо, шта има у твојим висинама, незнаним, слободним и пространим и за оне модре небеске опне, кад се оваква блага од сазнања крију по јадним људским тамницама! И шта носе у себи свемирске маглице и комете које пролећу небом, када ово јадно људско тело изгладнело, у сенци и влази, бијено и устрашено, може да развије овај жар и оволики занос радости!
       У истину, највеће чудо било је у томе да се ово тело под теретом велике илузије и силног заноса, држи у равнотежи, колико-толико и да може да савлада ову неодољиву потребу за летом и кликтањем, и да се неком чудном опет сунчаном, противтежом држи да се, уместо кликтања, не распе у нечујну експлозију као сунчана златна прашина која се губи у сунцу.
       Осећао је на махове да му у утроби гори и сја цело сунце и да му се дијафрагма подиже и таласа као пламен и да му тај унутрашњи сјај бије и сукља на очи, на носнице, на све поре. Тада је имао болне и дивне тренутке великог незадржљивог, житког смеха, који је навирао из њега као топљено злато, и тако снажно да је ширио уста, као певач, од бојазни да се не угуши или да не прсне. А сунце у њему непрестаје да сја, свемоћно и једино, неисцрпно, непресушено.
     Из тог заноса пренуше га звекет кључева и шкљоцање браве. Делила се вода по ћелијама. Долазило је време спавању. Није ни приметио да је ћелија била већ мрачна. У том тренутку над њим се, високо на самом плафону, одједном, као сама од себе, запалила сијалица оплетена жицом. Брзо се свукао и легао у леву постељу. Све му је изгледало благо и добро. Спавао је тврдо, сањајући непрестано сјајно сунце и неке моћне, фантастичне одевене људе како се сунцу клањају. А око њих непрегледна стада и тешка натоварена кола, која се савијају и шкрипе под теретом богате жетве.
     А кад је, сутрадан у свитање, хладно и сумрачно свитање, био пробуђен оштрим и хладним звуком хапсанских звона, чудио се без бола и огорчења што је ноћ пуна сунца и богатства, а јутро сиво, убого, без зрачка и видела.

{/tabs}