Приказ
Травничка хроника (1945) је историјски роман писан за време Другог светског рата, остварен по моделу европског реалистичког романа. Обухвата време од 1807. до 1814. године и по томе представља класичан роман више од било којег другог Андрићевог романескног остварења. Роман је исприповедан у трећем лицу и склопљен је од пролога, епилога и двадесет осам поглавља. Разлика између травничке и вишеградске хронике јесте у томе што се роман На Дрини ћуприја махом заснива на фикционалној надоградњи усмених легенди, док је Травничка хроника настала имагинирањем врло богате документарне грађе. Хроника о Травнику је белетристички седмогодишњи летопис који обрађује време боравка страних конзула у том везирском граду. Почиње доласком француског конзула, а завршава се одласком другопостављеног аустријског конзула. Према поетичком правилу које важи за све Андрићеве романе (изузимајући донекле Госпођицу) и овај роман окренут је историји. У процесу стварања Травничке хронике Андрић се служио богатом документарном грађом из области историје цивилизације, етнологије и аутентичним списима о историјским личностима које су представљене у роману. „Историја је уткана тако рећи, у сваку речницу (до те мјере, понекад, да би се могле ставити, при дну странице референције извора), дајући јој на тај начин извјесну аутентичност и животност“, написао је Митхад Шамић у студији Историјски извори Травничке хронике.
Од свих Андрићевих дела хроника о везирском граду има највише ликова. Кључни лик дела је француски конзул Жан Давил, Парижанин танане природе, песник по осећању света. та историјски верификована личност је као прототип послужила Андрићу за обликовање књижевног лика у којем се, као у осетљивом медију, пројектују слике босанске средине, обичаја и навика босанског света. Никада до тада Давил, савремени млади човек европског образовања, није видео људе као што су били Травничани, ни обичаје као што је аудијенција код турског везира, ни навике као што је пљување недобродошлог странца. Сусретом француског дипломате и турског великодостојника коме Давил чита класичну трагедију а код кога она изазива грохотан смех, Андрић је хтео да прикаже судар два света и двеју култура, који се никада неће помирити, а јаз између њих неће бити превазиђен ни покушајима њихових најдоброћуднијих представника.
Пуковник фон Митерер је аустријски представник у везирском граду почетком 19. века. Скромни бивши погранични официр потпуно је збуњен Травником. Бачен у међупростор двеју цивилизација, не разумевајући до краја ниједну од њих, фон Митерер је при том фатално обележен браком са женом која се у посве разликује од њега. Фон Митерер није разумео ниједног од тројице турских везира који су се смењивали за време његове службе у Травнику ни источњачки свет ћутње и тајних радњи чији су они представници. Он такође није разумео ни нови грађански свет француске државе ни њеног представника Давила, са којим је често долазио у сукоб. Био му је стран простор фантазија његове лепе и чудне жене.
Везиров Конак је треће средиште политичког живота и место најчешћих сусрета тројице дипломата. Очекивало би се да представници просвећене Европе чине заједничку препреку азијатском освајачу. Да није тако казује нам везиров коментар после једног Давиловог сукоба са фон Митерером: „Два пса, па се побила у мојој авлији.“ Ако Аустрија не ратује са Турском, она ратује са Француском; ако Турском царству у опадању слабе освајачке намере, јавиће се нови освајач, овога пута у Европи, Наполеонова империја.
У Травничкој хроници сударила су се четири света, различита по вери, култури, историји, обичајима. Њихови емисари нашли су се на простору Босне са намером да никада и не покушају да се приближе и разумеју. Најближи сарадници француског и аустријског конзула и везира и становници тамног босанског вилајета, Давна, Рота, турски ћехаја, тефтедар Баки, као и травничке касабалије, у непрестаним су међусобним сукобима опхрватни мрачним људским нагонима. Чак и ако неки од припадника тих различитих културних кругова покуша да помири супротности, одмах му, као по неком правилу, запрети опасност уништења (доктор Колоња и фратар Лука Дафнић).
Једино заједничко својство у различитости тих цивилизација јесте суштинско непоштовање човека и људског достојанства. На то је приповедач указао кроз неизговорену реченицу Јеврејина Морда Атијаса у посети француском конзулу. Ћутљиви травнички трговац желео је да захвали француском дипломати на пажњи коју његови сународници Јевреји никада до тада нису доживели: „Призивали сте нас као људе, не издвајајући нас од осталих“, али у том припаднику културе мука и ћутања реченица о поштовању човека и различитости међу људима заувек остаје затомљена.
Одломак
Пролог
На крају травничке чаршије, испод хладовитог и хучног извора Шумећа, постоји откад свет памти мала „Лутвина кахва“. Тога првог сопственика кафане, Лутве, не сећају се ни најстарији људи; тај је бар стотинак година већ на неком од разасутих травничких гробаља, али сви иду код Лутве на кафу и његово се име памти и изговара тамо где су заборављена имена толиких султана, везира и бегова. У башти је кафаница, под самом стеном, у подножју брега, има једно одвојено, хладовито и мало узвишено место, где расте стара липа. Око те липе и између стена и бусења уклопљене су ниске клупе неправилна облика на којима је задовољство поседети и са којих се тешко устаје. Оне су излизане и искривљене годинама и дугом употребом и потпуно срасле и постале једно са дрветом, земљом и каменом око њих.
За време летњих месеци, то јест од почетка маја па до краја октобра, то је, по давнашњој традицији, место на ком се после подне, око ићиндије, састају травнички бегови и угледнији људи који су припуштени у њихово друштво. У то доба дана нико се други од грађана не би усудио да седне и пије кафу на тој узвисини. То се место звало Софа. И та је реч у народном говору у Травнику имала, кроз нараштаје, своје утврђено друштвено и политичко значење, јер што је на Софи речено, претресано и закључено, то је било готово исто толико колико да је решено међу ајанима, на Дивану код везира.
И данас ту седи десетак бегова, иако је дан већ облачан и јавља се ветар који у ово доба године доноси кишу. Последњи је петак у месецу октобру 1806. године. Седећи на својим местима, бегови тихо разговарају; већина их замишљено прати игру сунца и облака и зловољно кашљуца.
Говор је о једној крупној новости.
Један од њих, неки Сулејман-бег Ајваз, који је ових дана путовао послом у Ливно, разговарао је тамо са неким Сплићанином, озбиљним човеком како каже, и од њега чуо ту вест коју он сада беговима казује. Људима је нејасно, распитују га за појединости и траже да понови већ речено. Сулејман-бег објашњава:
- Па ето тако. Љепо ме човјек пита: „Спремате ли се мусафирим у Травнику?“ „Јок ми“, кажем ја, „није нама до мусафира.“ „Е, било вам не било, ваља да им се спремате“, каже, „јер ће вам стићи француски конзул. Тражио Бунапарта на Капији у Стамболу да може послати свога конзула, да отвори конзулат у Травнику и да ту сједи. И већ му је то одобрено. Још ове зиме се можете надати конзулу.“ Одбијам ја на шалу: „Стотине година смо живили без тих конзула па можемо и одсада, а и шта ће конзул у Травнику? Али он једно те једно. Како сте живили да сте живили, сад вам ваља живити са конзулом. Таква времена дошла. А конзул ће себи наћи посла; сјешће поред везира да наређује и распоређује, да гледа како се владају бегови и аге а како раја, и да све јавља Бунапарти.“ „То нит је било нити може бити, сузбијам ја влаха, нико нама никад није у наше послове завиривао, па неће ни тај.“ „Е, богами, ви гледајте како ћете“, каже мени он, „али конзула ће вам ваљат примити, јер што Бунапарта затражи нико досад није одбио па неће ни девлет у Стамболу. Него чим види Аустрија да сте примили француског конзула, затражиће и они да примите њеног, а за њом ће доћи Русија...“ „Еј, оде ти далеко комшија“, заустављам га ја, али он се само смјешка, рђа латинска, и хвата се за брк: „Ово ти мени одсјеци, ако не буде јă налик на ово.“ - Ето, то сам чуо, добри људи, и никако ми не излази из главе - заврши Ајваз своје причање.
У данашњим приликама - француска војска је већ годину дана у Далмацији, Србија не престаје да се буни - једна оваква нејасна вест била је довољна да узнемири и иначе забринуте бегове. Узмучили се и забринули бегови, иако се то по њиховим лицима и мирним димовима које одбијају не би могло приметити. Споро и неодлучно говоре, један по један, и нагађају шта би то могло бити и колико има лажи а колико истине у овим вестима, шта би требало предузети да се ствар извиди и можда већ у зачетку спречи.
Једни су мишљења да су то измишљене и претеране вести којима неко жели да их узнемири и заплаши. Други опет кажу, са горчином у гласу, да су таква времена дошла и да се такве ствари дешавају и у Стамболу и у Босни и у целом свету, да се ничему не треба чудити и да на све треба да буду спремни. Трећи се опет теше да је ово Травник - Травник! - а не која му недраго касаба и паланка, и да се њима не мора и не може десити оно што се другима дешава.
Сваки говори понешто, тек колико да се јави, али нико не казује ништа одређено, јер сви чекају шта ће казати најстарији међу њима. А најстарији је Хамди-бег Тескереџић, крупан старац, спорих покрета, али још увек снажног тела џиновских сразмера. Многе је ратове прошао и допадао и рана и ропства, а имао је једанаест синова и осам кћери и многобројно потомство од њих. Брада и бркови су му ретки а цело оштро правилно лице опаљено, пуно ожиљака и модрих пега од једне давнашње експлозије барута. Тешки очни капци оловне су боје и спуштени ниско. Реч му је спора али јасна.
Најпосле Хамди-бег својим зачудо младим гласом прекиде нагађања, слутње и бојазни:
- Де сад, да не жалимо за жива хаџија, што но се каже, и да не узбуњујемо свијет без потребе. Све треба слушати и памтити, али не треба све одмах срцу узимати. И са тим конзулима, ко зна како је. Ја доћи ја не доћи. А и да дођу, неће Лашва потећи наопако, него опет овуда куда тече. Ми смо овдје на своме, а сваки други који дође на туђем је и нема му дуга станка. Војске су овде падале па се нису могле дуго задржати. Многи је овдје дошао да остане, али смо ми сваком досада у леђа погледали, па ћемо и њима, ако баш дођу. Сад их још нема ни на помолу. А што је так тамо тражио у Стамболу, то још не мора бити готова ствар. И досада је многи много којешта тражио , али не бива све ко шта тражи...
Изговоривши љутито последње речи, Хамди-бег застаде и у потпуној тишини одби један дим па настави:
- Па и да буде! Ваља видјети како ће бити и колико ће бити. Ничија није до зоре горила, па неће ни тога...тога...
И ту се Хамди-бег лако загрцну и закашља од прикривене љутње, и тако не изговори Бунапартино име које је било у свима мислима и на свима уснама.
Више нико не рече ништа и на томе остаде разговор о тој најновијој вести.
Убрзо облаци заклонише сасвим сунце и прође јак и хладан талас ветра. На тополама поред воде зашушта лишће металним звуком. Студена језа која је пролазила целом травничкопм долином казивала је да је за ову годину дошао крај седењима и разговорима на Софи. Један по један почеше бегови да се дижу и уз неме поздраве разилазе кућама.
VIII поглавље
(...)
Давил је јахао са осећањем да се враћа са неке сахране.
Мислио је на везира са којим се малочас растао, али као на нешто што је давно и неповратно изгубљено. Сећао се појединости из многих разговора са њим. Чинило му се да види његов осмејак, маску од светлости која поиграва цео дан између уста и очију и коју гаси ваљда само кад спава.
Сећао се везирових уверавања, све до последњег часа, како воли Француску и цени Французе. И сада, у светлости овога растанка, проверавао је њихову искреност. Чинило му се да јасно види везирове побуде, чисте и одвојене од уобичајених професионалних ласкања. Чинило му се да схвата уопште како и зашто странци воле Француску, француски начин живота и француска схватања. Воле је по закону противности; воле у њој све оно што не могу да нађу у сопственој земљи а за чим њихов дух има неодољиву потребу; воле је, с правом, као слику свестране лепоте и складног, разумног живота, коју никаква тренутна замрачења не могу да измене и унаказе, и која се после сваке поплаве и сваког замрачења указује свету поново као неуништива снага и вечита радост; воле је и кад је познају само површно, мало или чак никако. И волеће је многи и увек, често из најопречнијих разлога и побуда, јер људи никад неће престати да траже и желе више и боље од онога што им судбина даје. Па, ево, и он сам сада мисли о Француској, не као о својој родној земљи коју добро и одувек познаје, и у којој је и зла и добра видео, него о Француској као дивној и далекој земљи склада и савршенства о којој се машта увек усред грубости и дивљине. Док је Европе биће и Француске и никад је не може нестати, осим да у извесном смислу (то јест у смислу светлог склада и савршенства) цела Европа постане једна Француска. Али то није могућно. Исувише су људи различити, туђи и далеки један другом.
Ту се Давил сети једног летошњег доживљаја са везиром. Живахни и љубопитљиви везир распитивао се увек о француском животу и једног дана му је тако рекао да је много слушао о француском позоришту и да би волео да чује бар нешто од онога што се у Француској приказује, кад већ не може да види право позориште.
Одушевљен овом жељом, Давил је већ сутрадан дошао са другом свеском Расинових дела под пазухом, решен да везиру прочита неколико сцена из „Бајазета“. Пошто је послужена кафа са чибуцима, сва послуга се повукла, осим Давне који је имао да преводи. Конзул је објаснио везиру, како је најбоље могао, шта је позориште, како оно изгледа и у чему је задатак и смисао глуме. Затим је почео да чита сцену у којој је говор о томе како Бајазет поверава Амурата на чување султанији Роксани. Везир се намрштио, али је слушао даље сувопарни Давнин превод и патетично конзулово читање. Али кад је дошло до објашњења између султаније и великог везира, Мехмед-паша је прекинуо даље читање, смејући се слатко и одмахујући руком.
-Па тај не зна шта говори - рекао је везир и строго и подругљиво - откако је света и века нит је било нити може бити да велики везир упада у харем и разговара са султанијама.
Везир се затим још дуго смејао искрено и гласно, не кријући да је разочаран и да не разуме смисао ни вредност такве духовне забаве. И казивао је то отворено, готово грубо, са безобзирношћу човека друге цивилизације.
Узалуд је Давил, непријатно дирнут, настојао да му протумачи значење трагедије и смисао поезије. Везир је неумољиво одмахивао руком.
-Имамо и ми тако разних дервиша и богомољаца што рецитују звучне стихове; ми им дајемо милостињу, али никад не помишљамо да их изједначимо са људима од посла и угледа. Не, не, не разумем.
(...)
XIII поглавље
(...)
Само су се фра Јулијан и Дефосе одвојили и као стари познаници расправљали мало живље.
Босански фратар и младић из Француске имали су очигледно још од оног првог сусрета на Купресу осећање симпатије и поштовања један према другом. Доцнији сусрети у Гучој Гори само су их још више зближили. Обојица млади, ведри и здрави људи, они су залазили у разговор па и у пријатељску препирку са задовољством, без задњих мисли и личне сујете.
Издвојивши се мало и посматрајући кроз замагљени прозор гола дрвета посута ситним снегом, они су разговарали о Босни и Босанцима. Дефосе је тражио податке и објашњења о католичком живљу и раду фратара. А затим је и сам казивао своје досадашње утиске и искуства, искрено и мирно.
Фратар је одмах видео да „млади конзул“ није губио време у Травнику, него да је сакупио много података о земљи и народу, па и о католичком живљу и раду фратара.
Обојица су се слагала да је живот у Босни необично тежак и народ свих вера бедан и заостао у сваком погледу. Тражећи разлоге и објашњења томе стању, фратар је све сводио на турску владавину и тврдио да никаквог бољитка не може да буде док се ове земље не ослободе турске силе и док турску власт не замени хришћанска. Дефосе није хтео да се задовољи тим тумачењем, него је тражио разлоге и у хришћанима самим. Турска владавина створила је, тврдио је он, код својих хришћанских поданика извесне карактеристичне особине, као притворство, упорност, неповерење, леност мисли и страх од сваке новине и сваког рада и покрета. Те особине, настале у столећима нејднаке борбе и сталне одбране, прешле су у природу овдашњег човека и постале трајне црте његовог карактера. Настале од нужде и под притиском, оне су данас, и биће и убудуће, велика препрека напретку, рђаво наслеђе тешке прошлости и крупне мане које би требало искоренити.
Дефосе није крио да је изненађен упорством којим се у Босни не само Турци него и људи свих осталих вера бране од сваког утицаја, па и најбољег, опиру свакој новини, сваком напретку, па и оном који је могућ и под садашњим приликама и зависи само од њих. Доказивао је сву штетност те кинеске укочености, таквог зазиђивања од живота.
-Како је могућно - питао је Дефосе - да се ова земља смири и среди да прими бар онолико цивилизације колико њени најближи суседи имају, кад је народ у њој подвојен као нигде у Европи? Четири вере живе на овом уском, брдовитом и оскудном комадићу земље. Свака од њих је искључива и строго одвојена од осталих. Сви живите под једним небом и од исте земље, али свака од те четири групе има седиште свога духовног живота далеко, у туђем свету, у Риму, у Москви, у Цариграду, Меки, Јерусалиму или сам бог зна где, само не онде где се рађа и умире. И свака од њих саматра да су њено добро и њена корист условљени штетом и назатком сваке од остале три вере, а да њихов напредак може бити само на њену штету. И свака од њих је од нетрпељивости начинила највећу врлину и свака очекује спасење однекуд споља, и свака из противног правца.
Фратар га је слушао са осмејком човека који сматра да зна ствари и нема потребе да своја знања проверава или проширује. Очигледно решен да му противречи по сваку цену, он је доказивао да његов народ, с обзиром на прилике у којима се налази, може да живи и постоји само овакав какав је, ако не жели да се одроди, изметне и пропадне.
Дефосе му је одговарао да један народ, ако почне да усваја здравији и разумнији начин живота, не мора зато да се одрекне своје вере и својих светиња. По његовом мишљењу управо фратри би могли и морали да раде у том правцу.
-Ех, драги господине, - говорио је фра Јулијан са оном кокетеријом човека који брани конзервативне тезе - ех, лако је вама говорити о потреби матерјалног напретка, и о здравим утицајима, и кинеској укочености, али да смо ми били мање крути и отварали врата разним „здравим утицајима“, данас би се моји парохијани Перо и Анто звали Мујо и Хусо.
- Дозволите, не треба одмах ићи у крајност, у тврдоглавост.
- Шта ћете? Ми смо Бошњаци људи тврде главе. Такве нас свак зна и по томе смо чувени - говорио је фра Јулијан са оном истом самодопадношћу.
- Али, извините, што се ви бринете какви сте у очима других људи и шта се о вама мисли и зна? Као да је то важно! Важно је колико човек има од живота и шта у животу начини од себе, од своје средине и свога потомства.
- Ми чувамо свој став и нико се не може похвалити да нас је натерао да га променимо.
- Али, оче Јулијане, није важан став, него живот; став је у служби живота; а где вам је овде живот?
Фра Јулијан управо заусти да, по обичају, каже неки цитат, кад их домаћин прекину у разговору. Фра Иво се био дигао. Црвен од доброг ручка, он је бискупски пружао свима своју тешку руку, као омањи јастук, и тешко дишући и шиштећи уверавао да је зима и мећава, да је Доца далеко и да им ваља кретати, ако желе за вида да стигну.
Младић и фратар се расташе са жаљењем.
(...)
Епилог
Већ је трећа недеља откако се време усталило. Као сваке године, бегови су почели да излазе на разговоре на Софи у Лутвиној кахви. Али њихови разговори су уздржљиви и суморни. У целој земљи врши се онај прећутни договор за устанак и отпор против неподношљивог и лудог владања Али-пашина. Та ствар је у духовима већ решена и сад сазрева сама од себе. Својим поступцима Али-паша и сам убрзава то сазревање.
Данас је последњи петак маја месеца 1814. године. Сви су бегови на броју и разговор је жив и озбиљан. Свима су познате вести о поразима Наполеонових армија и његовој абдикацији; сад само измењују, упоређују и допуњују своја обавештења. Један од бегова, који је јутрос говорио са људима из Конака, каже да је све уређено за одлазак француског конзула и његове породице, а да се зна поуздано да ће убрзо за њим кренути и аустријски конзул, који је због Француза једино и седео у Травнику. Тако се може слободно рачунати да ће пре јесени нестати из Травника конзулâ и конзулатâ и свега што су они донели и увели.
Сви примају те вести као глас о некој победи. Јер, иако су се у току година умногоме привикли на присуство страних конзула, сви су ипак задовољни што ће нестати тих странаца са њиховим друкчијим и необичним начином живота, са њиховим дрским мешањем у босанске послове и прилике. Претресају питања ко ће преузети „Дубровачки хан“ у коме је сада Француски конзулат и шта ће бити од велике Хафизадићеве куће кад и аустријски конзул напусти Травник. Сви говоре мало гласније, да би и Хамди-бег Тескереџић, који седи на свом месту, могао да чује о чему је реч. Он је престарео и тронуо, слегао се у себе као трошна грађевина. Издаје га слух. Не може да дигне очне капке који су још више отежали, него мора да заврти главу кад хоће кога боље да погледа. Усне су му модре и лепе се једна за другу при говору. Старац диже главу и пита онога који је последњи говорио:
- Кад оно би те дођоше ови...конзули?
Настаде зглéдање и погађање. Једни одговарају да има шест година, други да има више. После краћег објашњавања и рачуна сложише се и утврдише да је први конзул стигао пре више од седам година, на три дана пре рамазанског Бајрама.
- Седам година - каже замишљено и отежући речи Хамди-бег - седам година! А сјећате ли се каква је онда узбуна и повика била због тих конзула и због тога...тога...Бунапарте? Те Бунапарта овдје, те Бунапарта ондје. Те ово ће учинити, те ово неће. Свијет му је тијесан; његовој сили нема мјере ни карара. А овај наш каурлук бијаше дигао главу кň јалов клас. Те једни се држе за скут француском, те други аустријском конзулу, те трећи очекују московског. Лијепо се избезумила раја и повилéнила. Па, ево, и то би и прође. Дигоше се цареви и сломише Бунапарту. Конзули ће очистити Травник. Помињаће се још коју годину. Дјеца ће се на јалији играти конзулâ и кавазâ, јашући на дрвеним приткама, па ће се и они заборавити кô да никад нису ни били. И све ће опет бити као што је, по божјој вољи, одувјек било.
Хамди-бег застаде, јер га је издавао дах, а остали су ћутали у очекивању онога што би старац још могао да каже, и пушећи сви су уживали у доброј, победничкој тишини.