Један од најзначајнијих есејистичких остварења Иве Андрића, први пут објављен 1935. године. У овоме тексту Андрић говори о оправданости и природи уметничког стварања. У дијалошкој форми овога есеја излаже се гледиште Гојиног друга из младости Паола који уметника изједначава са Месијом и заступа гледиште о божанском и сатанском пореклу и демонском карактеру уметности. Гоја се супротставља таквом мишљењу и каже да се у самој стварности манифестују појаве нествраног и натприродног. Он сматра да све што у животу постоји од искони има своје оправдање, већ и тиме што постоји. Остарели сликар говори о уметничком послању које повезује људе, пружа им радост и сазнања, сумира учинак свога стваралаштва делећи са свим уметницима патњу стварања и усхићење пред свршеним уметничким делом.