Приказ
„Пут Алије Ђерзелеза“ (1920), прва Андрићева приповетка која је писца на велика врата увела у књижевност. Остварена је као триптих, а исприповедана са становишта свезнајућег приповедача који, причајући о муслиманском јунаку Алији Ђерзелезу, користи историјске чињенице и народно предање, легенду и фикцију. Главни лик познат је у фолклору као велики јунак чије су одлике хиперболисане и идеализоване у мегдану, шенлучењу и одевању. Андрићева приповетка настаје као пародија народне епске песме, постаје досликавање портрета и довршавање приче о некадашњем газији кога стижу умор и године. Све оно што су некада у народној песми биле витешке особине јунака, у Андрићевој причи постале су Ђерзелезове мане. Све оно што је некада Ђерзелеза чинило узвишеним, сада га чини смешним. Сви који нису смели да приђу његовој десници и коњу од мегдана, сада терају шегу са њим. Ђерзелезове особине постају анахроне, а он сам не може да покаже своју величину јер нема одговарајућег противника. Али ако Алија Ђерзелез престаје да буде јунак у смислу епске песме, он свакако остаје трагични јунак. Не схватајући суштину сопствене неостварености, жалећи за стварима које никада неће достићи, лепотом, жељеном женом, јер је и створен само да жели, он упада у низ неугодних ситуација из којих излази понижен и исмејан. Врхунац његове трагичности дат је у последњој сцени када се нашао на крилу једине жене коју никада није пожелео, а успео је да стигне само у њено наручје. И тада, пун дамара и немира, ламентира над својом судбином: „И та рука што је осјећа на себи, је ли то рука жене? - Мљечанка у крзну и сомоту чије се тјело, витко и племенито, не може ни замислити. Циганка Земка, дрска и подмукла, а мила животиња. Гојна удовица. Страсна а превејана Јеврејка. И Катинка, воће које зри у хладу. - Не, то је рука Јекатерине. Само Јекатерине! Једино до Јекатерине се иде право!“
Андрићева слика Алије Ђерзелеза и слика истоименог јунака из епске песме односе се као уљани портрет на платну и цртеж оловком. Пишчева снажна фикционална надоградња усмене легенде и сама је то постала.
Одломак
(...)
А Ђерзелез посрће. Подаље у полумраку, за последњим Циганкама и лови Земку. Усиљава се да трчи што боље и бијаше је добро пристигао, кад она наједном окријену налијево и изгуби се на путу који води између њива. Ђерзелез се није надао тако наглом заокрету; онако крут, тежак и пијан, кад се једном залетио, он се није могао зауставити, пређе обронак равнице и отисну се низ високу стрму обалу пут потока. Испрва се дочекивао на ноге, али како је обала бивала све стрмија, изгуби равнотежу и скотрља се као клада све до у поток. Под рукама осијети влажно камење и глиб, и одмах поче да се диже. У очима му је још титрао сјај, али ту је било мрачно. Напипа воду и стаде да хлади руке и чело. Тако је сједио дуго. Ноћ је одмицала.
У неко доба осијети студен и неугодну дрхтавицу, прибра се и одлучи у тупој глави да се извуче из потока. Пењао се и отискивао, придржавао рукама за траву и огранке, одупирао се кољенима, идући све више налијево где је обала била мање стрма; и све је то чинио као у сну.
Након дуга времена и много напора он се нађе на рубу равнице на којој већ давно није било живе душе. Било је тамно. Осјети равно и тврдо тло под ногама и тек тада изнеможе потпуно. Он опаде на кољена, дочека се на руке и осјети нешто топло и прхко под собом; био је изишао на мјесто где је изгорио пласт сијена. Тако је лежао потрбушке, одупирући се на руке. Било му је мучно. Под њим је у хрпи црног гара бљеснула још гдјекад покоја искра. Чуло се како пси реже и глођу остављене кости. Са једног бора паде шишарка и докотрља се до њега. Он се осмијехну.
- Не гађај се, Земко, роспијо...'вамо дођи!
Никако не може да се сабере. Присјећа се да је хтио неког да бије; хтио је неког да упита шта је ово са њим, али било се наоблачило, и касна ноћ; и никог није било, ни кога да пита, ни с ким да се бије.
(...)
Као увијек кад би угледао женску љепоту, он изгуби у тили час сваки рачун о времену и истинским односима, и свако разумевање за стварност која раставља људе једне од других. Видећи је онако младу и пуну као грозд, он није могао ни начас да посумња у своје право; потребно је само да руку пружи!
Један трен је гледао, раскорачен и зажмиривши мало на десно око, а онда се насмија полугласно и ширећи руке и готово поскакујући пође према њој. Дјевојка га угледа на вријеме, трже старицу за рукав и увуче је у авлију - Ђерзелезу се укрстише у очима гипки и велики покрети зреле дјевојке - а онда тресак, и он не видје ништа до, пред самим носом, велику бијелу плоху авлијских врата за којима је шкрипала брава и стругао мандал. -Тако је стајао. Још је остало малко, сада већ бесмисленог, смијешка на његовом лицу; а онда се окрену:
- Видиш!...
И у несвијесном чуђењу неколико пута понови ту ријеч без смисла и значења, као што чини човјек који се жестоко удари.
(...)
Она се звала Катинка и била је кћи Андрије Пољаша, несрећна због своје љепоте о којој су пјевали двије пјесме по свој Босни. На кућу су им ударали због ње. Никад није смјела излазити. Свецем би је водили зором на рану мису у Латинлук, и тад умотану у бошчу као Туркињу, да је не познају. Ријетко је силазила и у авлију, јер је одмах до њих била ислахана, за читав бој виша од њихове куће, а ђаци те школе слабо храњени и много бијени младићи, проводили су, блиједи од жеље, сате на прозорима, ловећи је погледом по авлији. А кад год би изишла, угледала би за прозором нацерено лице лудог Алије, жута и крезуба идиота, који је био слуга у тој школи.
Дешавало се, послије бурних вечери, кад би аскери или сарајски момци врискали и накашљавали се испод прозора и ударали на врата, да би је мајка ни криву ни дужну, грдила и у чуду се питала „у кога се уметну“ да је рад ње град луд и кућа немирна, а она би је слушала, скопчавајући јечерму на грудима, без зрачка разумевања у великим очима. Она је често поваздан плакала не знајући куд ће са животом и са својом проклињаном љепотом. Она је клела саму себе и гризла се и узалуд мучила, у својој великој невиности, да докучи шта је то „безобразно и турско“ на њој што залуђује све мушкарце и рад чега се успаљују и маме око њине куће аскери и балије, и због чега то мора она да се крије и стиди а њени да живе у страху. И сваки дан је бивала љепша.
Отад заређаше Ђерзелезу поподневи у халвеџиници. Почеше се купити и неке Сарајлије. Долазио је и млади Бакаревић, па Дервиш-бег са Широкаче, риђ и подбуо од пића, а сад, због поста, љут као рис; и Авдица Крџалија, ситан, мрчав и жустар као ватра, познат укољица и женскар. Ту, у полумрачној халвеџиници, гдје је свака ствар била потамњела и лепљива од шећера и испаривања, чекали би да пукне топ и водили дуге разговоре о женама само да забораве жеђ и духан.
Са горчином и запаљеним устима и неким болним немиром у сваком мишићу, Ђерзелез их је слушао, смијао се, па и сам покаткад причао, заплићући се и узалуд тражећи ријечи. А пред њим је увек Катинкина кућа затворених врата и непомичних пенџера.
(...)
Ђерзелезу удари крв у главу. Та ствар, тако јасна и вјероватна и неповратно истинита: да у тој кући већ од некидан нема дјевојке с блиједим и мршавим лицем а тешком косом и бујним великим тјелом (он је још једном угледа цијелу), узбуни и преврну све у њему. Као да се стеже и смркну халвеџиница; крвави му дођоше и баба и Арнаутин; окрену се и као слијеп изиђе на улицу.
Надимао се од гњева. Не моћи до те влахиње; никад не моћи! И не моћи никог убити и ништа разбити! (Нови вал крви запљусну.) - Или да ово није варка! Да њега не магарче? Каква је ово шала опет? И какве су то жене до којих се не може као ни до Бога? А истог часа је јасно осјећао да су то претанки конци за његове руке и да - по који је то пут већ у животу!? - не може никако да схвати људе ни њихове најједноставније поступке, да ваља да се одрече и повуче, и да остаје сам са својим смијешним гњевом и сувишном снагом.
Ишао је туп и убијен. Ниједне мисли у глави, само се црвен облак један за другим диже и расплињује. Није се освртао, а за њим је остајала бијела шутљива кућа и мрачна ниска халвеџиница.
(...)
(...)
Ђерзелез ју је познавао из пријашњих ноћи. Она се изненади дањој посјети; устаде, а он рече мирно, с врата:
- Јекатерина, дошао сам до тебе.
- Нека, нека, добро дошао! - говорила је она намјештајући му покорно јастуке.
Сјео је на кратко шиљте, а она остаде стојићи, малко пригнута. И одмах поче да га распасује.
Послије је лежао положивши главу на њен скут, док му је она миловала сунцем опаљену шију. Припио је лице уз танко ткиво њених димија; пред очима су му кружили свијетли и црвени колутови несрећне крви и безбројне успомене, ублажене и далеке.
И та рука што је осјећа на себи, је ли то рука жене? - Мљечанка у крзну и сомоту чије се тијело, витко и племенито, не може ни замислити. Циганка Земка, дрска и подмукла, а мила животиња. Гојна удовица. Страсна а превејана Јеврејка. И Катинка, воће које зри у хладу. - Не, то је рука Јекатерине. Само Јекатерине! Једино до Јекатерине се иде право!
И још се једном јави мисао с којом је сто пута заспао, нејасна, никад до краја домишљена, а увредљива и јадна мисао: зашто је пут до жене тако вијугав и тајан, и зашто он са својом славом и снагом не може да га пређе, а прелазе га сви гори од њега? Сви, само он, у силној и смијешној страсти, цио свој вијек пружа руке као у сну. Шта жене траже?
Мала рука не престаје да га глади, вјешто и зналачки низ кичму. И опет гасне мисао и руши се неријешена и тешка у њему. Говорио је као у сну, непомичан.
- Колико сам свијета видио, Јекатерина! Колико сам ја свијета обишао!
Он сам није више знао би ли то да јој се тужи или да се хвали; и прекину се. Био је миран у сањивој тишини у којој се сливају и измирују сви дани и догађаји. Силом је склапао очи. Хтио је да продужи тај час без мисли и жеље, да што боље отпочине, као човјек ком је дан само кратак одмор и коме ваља даље путовати.