„Bife Titanik“ je pripovetka iz jevrejskog kruga Andrićevih tema, po opštoj oceni kritike dominantna priča toga kruga (prvi put objavljena 1950. godine). Napisana je u trećem pripovednom licu, smenjivanjem deskriptivnih i komentatorskih pasaža. Prikazuje vreme jevrejskog stradanja u Bosni (Sarajevo, Banjaluka) na samom početku Drugog svetskog rata. Glavni lik u prvom delu priče je Mento Papo, sitni i neugledni sarajevski Jevrejin, vlasnik bifea „Titanik“. Isticanjem nesklada između imena bifea i njegovog stvarnog izgleda (poslednje svratište sirotinje i socijalnih marginalaca, mesto za ilegalnu kocku) pripovedač naglašava grotesknost predstavljenog sveta. Mento Papo živi od danas do sutra, u nepodnošljivoj vezi sa nevenčanom ženom Agatom, poluseljankom katoličke vere. Odmah po izbijanju ratnog meteža Agata nestaje, a bife „Titanik“ propada. Trenutak je da nam pripovedač predstavi drugog glavnog junaka, Stjepana Kovića, banjalučkog probisveta, koji slično Mentu Papi uvek opsesivno teži tome da bude neko drugi. „Otkako zna za sebe on je patio od bolesne sujete, od neodoljive želje da bude ono što nije. Biti ma šta samo biti drugo, ili bar izgledati drugo“. Tako objektivni pripovedač u analitičkoj sekvenci opisuje Stjepana Kovića, čoveka nejasnog porekla i bez stvarne psihološke i socijalne fizionomije. Kada izbije rat, Stjepan Ković postaje ustaša, ali i u tom društvu ubrzo biva skrajnut i prezren. Po sili nečije odluke, a da ne bi štetio ugledu ustaša u Banjaluci, ubrzo dobija premeštaj u Sarajevo. No, ni tu ne biva prihvaćen. Jedva nekako izbori se za pravo da učestvuje u pogromima i da dobije „svog Židova“. U trećem delu priče pripovedač sučeljava Menta Papu i Stjepana Kovića: po mizernu žrtvu došao je još mizerniji dželat. U opustelom bifeu, u odmakloj noći, Ković sprovodi „istragu“, mada ne zna ni šta pita, niti pitani zna šta treba da odgovori. Ković je došao u pljačku, ali bedni Papo nema čime da smiri njegov bes, koji je bes promašenosti egzistencije. Mučni susret dve straćene, nerealizovane ljudske sudbine, od kojih je jednoj, hirom zlih vremena, pripala uloga potlačenog, a drugom, takođe bez ikakvog smislenog razloga, uloga tlačitelja, razrešiće se ubistvom. Grotesknost priče doseže kulminaciju u završnoj sekveneci: „Stjepan zasu mecima kao grmljavinom i munjama ugao sobe u kome je Mento neprirodno i fantastično mahao rukama, skakao i poigravao kao da protrčava između munja i preskače preko njih“.