„Panorama“ je Andrićeva poetska, sižejno vrlo složena a fabulativno svedena priča. Napisana je u monološkom, samoispovednom prvom licu jednine, a prvi put je objavljena 1958. godine. Počinje retrospekcijom, pripovedač se seća svoga sirotinjskog detinjstva u Sarajevu početkom XX veka. Tada su u modi, koja je već polako zastarevala, bile „panorame“. U „panoramama“, velikim mehaničkim kaleidoskopima, naročitom tehnikom, koja je za neuk ili naivan svet bila čudo nad čudima, prikazivane su kolorisane slike dalekih predela. Pripovedač se seća izgleda „panorame“ i svoje opsednutosti njome. Svake nedelje on je, kao dečak, hitao u tu, za njega čudesnu, „panoramu“, koja mu je budila maštu i razgrevala čežnju za nepoznatim svetom. Pažljivo, sa gotovo fotografskim pamćenjem, on rečima dočarava i rekonstruiše izgled „panorame“ i priseća se slika koje je u njoj video. Znao je da u njoj boravi satima, pošto je nekako pronašao sitan ali za njega veliki novac da bi platio ulaznicu. Sedeo je, prepuštajući se prizorima o kojima u svom malom, skučenom provincijalnom svetu nije ni mogao sanjati. I sedeo bi tako doveka, da ga, posle isteka plaćenog vremena ne bi, najzad, gazda Austrijanac opomenuo da je vreme da ustupi mesto drugima. „Sve što je dotle značilo moj stvarni život, tonulo je u nepostojanje“, kaže pripovedač. Punu godinu on je u „panoramu“ odlazio kao u sveto mesto. Za minut ili dva, i za nešto teško izmoljenog novca, dečak se lako i brzo, maštajući, prebacivao u nedohvatne gradove sveta. Najviše je voleo Rio de Žaneiro, pamtio je svaki detalj i svako lice uhvaćeno na slikama toga grada. Viđene slike činile su da dečak stane gledati na stvarnost u kojoj je živeo potpuno drugim očima. „Panorama“ mu je pomagala da ljude koji su ga okruživali, recimo najboljeg druga Lazara ili rođaka Blagoja, vidi na drukčiji, dublji i zreliji način. A kada je „panorama“ kao neisplativa zauvek otišla iz Sarajeva, dečaku je ostala trajna potreba da mašta. Uz stvarni svet, u njemu se razvio i onaj drugi, nesputan, sav od slobodnih asocijacija i detalja. Bića koje je gledao u „panorami“ za njega su postala stvarna i on ih je u mislima pratio kao svoje poznate i najprisnije prijatelje. On ih nosi sa sobom i prati njihov rast, dok se i sâm menja, iz dečaštva u mladost, iz mladosti u zrelo doba, kada postaje inženjer. Taj inženjer koji je kasnije video sveta, priča svoju priču, i stalno se u sećanju vraća na dečačke dane, na „panoramu“ koja je odredila njegovu kasniju misao. Paralelno sa tim sledi i životnu priču jedne devojke iz Rio de Žaneira, čiju sliku pamti iz „panorame“. Zamišlja kako je prati i kako čita njen dnevnik. Devojka se zove Margarita i ima zanimnjiv ljubavni slučaj. Izneverila je mladalačku ljubav i udala se za drugog čoveka. Svog nesuđenog dragog srešće godinama kasnije, na putovanju po Evropi i gledaće ga izmenjenim očima. Javljaju se i drugi likovi, i njihovi potomci. I javljaju se i novi predeli, Cejlon i Lisabon, sve u sećanju na slike iz „panorame“. Glavni junak, pripovedač, nosi ih u sebi kao nešto trajno, nešto što ga određuje. On je dužnik svoje dečačke strasti koja ga nosi i na poseban način mu osmišljava i produbljuje život. „Panorama“ je poetska priča koja stoji kao protivteža Andrićevim epskim pripovestima.