Žaneta Đukić Perišić

MAJSTOR SRPSKE PRIPOVETKE

Jedan pogled na Andrićev pripovedački opus

Čitalac koji uzme sabrana dela jednog pisca, čita ih kao povezanu celinu, i pored svih protivrečnosti i preloma, koje delo jednog pisca u sebi nosi. On prolazi kroz to delo kao kroz dobro uređenu ulicu u kojoj su fasade kuća povezane međusobno, i sve mu dolazi kao jedna više manje planski i dobro povezana celina. Jer takav čitalac stoji na krajnjoj tačci piščevog dela, gleda u pravcu protivnom od onog kojim su ta dela nastakala, posmatra ih u celini i kontinuitetu koje ona nisu mogla imati kada su, jedno po jedno, sporo i teško nastajala u dugim i nemirnim periodima piščevog života (...)

Ivo Andrić
Znakovi pored puta

 I

Posmatramo li istoriju srpske književnosti kao jedan niz žanrovski polivalentnih formi, nametnuće nam se zaključak da najupadljivije mesto u tome nizu zauzima pripovetka sa svim svojim modalitetima. Vitalnost pripovetke kao žanra nesumnjiva je i nesporna, a njena raznovrsnost, tematsko bogatstvo, stilska i kompoziciona razuđenost toliko veliki da je čine najstabilnijim oblikom proznog izražavanja u našoj književnosti. I ne samo savremenoj: pripovetka je kao vrsta najdublje ukorenjena u istoriji srpske literature. Uz liriku u užem značenju reči, pripovetka je, naročito u novijem dobu, bila žanr u kojem su načinjeni najveći prodori, a u nizu njenog evolutivnog uspona, upisuje se velik broj remek-dela sa osobinama najveće izvrsnosti. Bilo da je reč o pripovedačima što žele u pripoveci da ostvare atmosferu «čaranja, tihog tkanja i šapata o dubokim i skrivenim tajnama života», kako bi to rekla Isidora Sekulić, onima što u legendi, mitu ili povesti pokušavaju da nađu skrivene ključeve sadašnjosti, ili o onima što otvorenih očiju gledaju svet oko sebe pa nam ga, prelomljenog u sočivu vlastitog saznanja, vraćaju kroz sliku, reč i zvuk, ili, pak, onima što kroz san idu u nepoznate svetove da bi nam ispričali priču o nama samima – svi oni pripovedaju uvek istu priču o čoveku, tajnama njegovog srca i duha i njegovom mestu u vaseljeni.

A šta je, u osnovi, pripovetka? Kako bi se, u najkraćim crtama, pripovetka mogla, pre opisati nego li precizno definisati? Jedno od najbitnijih obeležja pripovetke jeste njena veličina, odnosno mera njene sažetosti. Upravo od obima kompresije forme zavisi kako će pisac rasporediti svoju građu, kako će konstruisati siže i kako u njega uvesti svoju temu ili umrežiti više motiva, kako će eksplicirati svoj jezički potencijal. Nema sumnje da pripovetka počiva na kategorijama selekcije i sažimanja, na davanju ograničavajuće, svedenije forme procesu pripovedanja. Koncentracija pažnje, sažetost i zanimljivost pripovedanja moraju biti u prvom planu da bi se ostvario utisak jedinstvene celovitosti. Zbog toga se pripovetka oslanja na «ograničeni svet», na jasno istaknut detalj, motivisanu situaciju ili naglašen karakter.

Ali, srž, suština, opravdanje postojanja svake pripovetke ne može se svesti samo na njene formalne karakterisrike jer, najvažnija jeste priča, proces pričanja, pripovedanje. Priča je antropološki uslovljena, ona daje smisao ljudskom postojanju i njegovoj muci da dopre do smisla i razloga postojanja sveta. Pričam, dakle, postojim, mogli bismo parafrazirati jednu prastaru maksimu. Od pamtiveka čovečanstvo priča, pripoveda o herojstvu, ljubavi, patnji, izdaji, odanosti i prijateljstvu, priča je čoveku inherentna, sastavni deo njegove pozicije u interaktivnom odnosu sa svetom. I nije slučajno Andrić u usta svoga junaka fra Petra, stavio reči njegovoga „amidže“, pokojnog fra Rafa, koji je u šali uvek govorio: „Ja bih bez hljeba još nekako i mogao, ali bez razgovora, beli, ne mogu.“

I upravo duboko verujući u životodajnu i spasilačku moć priče i pripovedanja, Andrić je celom svetu sa govornice Švedske akademije glasno objavio svoj credo i svoju nepomućenu veru u pričanje. Primajući iz ruku švedskoga kralja Nobelovu nagradu za književnost, Andrić je izrekao jednu od najlepših pohvala priči i pričanju. Evo tih reči pisca koji je priču doveo do perfekcije i koji se opredelio za najviši oblik književne imanencije: „Na hiljadu raznih jezika, u najrazličitijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do modernih pripovedača koji izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje a pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bljeska svesti, kroz vekove priča sâmo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da izraze. Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznajemo šta smo učinili, a šta propustili, šta bi trebalo činiti, a šta ne. Možda je u tim pričama, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih mogao bar naslutiti, ako ne saznati, smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuju prošlost ili sadašnjost.“

Sličnu misao izrekao je Andrić u svom imaginarnom „Razgovoru s Gojom“ još 1935. godine. Andrićev junak Goja, pripovedačev sabesednik, vidi život i priču kako se stvaralački prepliću, jer bez priče i nema pravoga života. A kako doći do priče, te ključarice svega onoga „što je bivalo i biva“, što se ponavlja u bezbroj različitoh oblika? Treba osluškivati legende, „te tragove kolektivnih ljudskih nastojanja kroz stoleća i iz njih odgonetati, koliko se može, smisao naše sudbine“, kaže na jednom mestu Andrićev Goja i dalje dodaje kako smisao treba tražiti „u onim naslagama koje stoleća stvaraju oko nekoliko glavnih legendi čovečanstva“. Tako se istorija i legenda u Andrićevoj umetnosti spajaju u jedno, gradeći most od istorije kao najšireg polja svekolikog životnog poprišta do kolektivnog pamćenja i dragocenih slojeva narodnih predanja. Istorijski događaji, hod istorije, tako, za Andrića postaju teren na kojem on otkriva tragove kolektivno nesvesnog i pokušava da kroz razumevanje legende podari smisao istorijskom zbivanju.

Ovakvo Gojino uverenje o moći i važnosti kolektivnog predanja, deli i bezlični pripovedač u „Priči o vezirovom slonu“ iznoseći misao da „u tim ponajčešće izmišljenim pričama krije se pod vidom neverovatnih događaja i maskom često izmišljenih imena, stvarna i nepriznavana istorija toga kraja, živih ljudi i davno pomrlih naraštaja. To su one orijentalske laži za koje turska poslovica veli da su 'istinitije od svake istine'“. Upravo se ovde može videti da Andrić veruje u jedan viši oblik istinitosti, onaj koji se objavljuje kroz priču i pripovedanje, a koji svoju građu crpe iz legendi, predanja, anegdota, a finalni oblik dobija u piščevoj imaginaciji. Međutim, Andrić nije pasivni hroničar, beležničar povesti, već stvaralac koji reinterpretira istoriju kroz mikrosudbine svojih junaka: pojedinačne sudbine Mare milosnice, Anike Krnojelčeve, Alije Đerzeleza, Mustafe Madžara, fratara i pravoslavnih popova, bosanskih seljaka, jevrejskih trgovaca, turskih i inih velikodostojnika i mnogih drugih junaka koji prolaze pozornicom Andrićevoga dela, služe piscu da ih, umrežene i upletene u hod istorije, postavi kao niz različitih odgovora na krucijalna životna pitanja. Andrić dinamizuje istoriju uzburkavajući je mnoštvom junaka i događaja koji su postojali ili se desili ili su, pak, mogli biti „prema zakonima verovatnosti i nužnosti“. Krećući se kroz vreme i prostor, posmatrajući živote svojih junaka i u sinhronijskoj i u dijahronijskoj ravni, Andrić pokušava da u opštem besmislu istorije pronađe smisao. A taj smisao moguće je pronaći u priči i pripovedanju.

Karakterističan je i primer Andrićeve zbirke pripovedaka Kuća na osami koja je objavljena posthumno, u obliku u kojem je za piscem ostala. Komponovana je kao celovita, na odabranoj matrici formirana knjiga pripovedaka, kao ciklus priča ulančan u jedinstvenu strukturu. Stiče se utisak da je Kuća na osami neka vrsta tipološke, selektivne hrestomatije tema i likova iz celokupnog Andrićevog pripovedačkog opusa, a svaki od likova može se razumeti kao reprezentant jedne od piščevih velikih tema i ideja ili tipa junaka. To, dakle, nije prosto zbirka priča kakvih je Andrić objavio nekoliko, rukovodeći se, doduše, određenim principom kao objedinjujućim načelom. Zbirka priča Kuća na osami jedinstvena je po tome što su priče čvrsto povezane zajedničkim „dekorom“ i likom pripovedača. Imaginarna lica koja nahrupljuju u pripovedačevu kuću na osami sa svojim posebnim životima, i neverovatnim sudbinama, predstavljaju za pisca kakav je Andrić idealno tle na kojem se ispreda priča. Svaka od jedanaest pojedinačnih sudbina jeste vrelo iz kojeg se rekonstruišu minuli životi u svoj njihovoj složenosti, a pripovedač ima jedinstvenu priliku da svojim čitaocima ispreda priču, ispripoveda sudbine koje su na granici fantazije i jave. Kuća na osami pravi je andrićevski primer pripovedanja o priči.

Jedna od pripovedaka iz Kuće na osami nosi naziv „Priča“, kao što će taj pojam u nazivu nositi još nekolike Andrićeve pripovetke: „Priča iz Japana“, rana alegorija o mestu i ulozi pesnika u društvenim previranjima i revolucijama, spominjana „Priča o vezirovom slonu“, potresno viđenje ljudske prirode i vlastodržačke obesti u Bosni, „Priča o kmetu Simanu“ koja govori o užasima seljačkog života, protkana maštanjima o vlastitoj veličini, „Priča o soli“ (u prvoj verziji „Razgovor o soli“) u kojoj su maestralno prikazani dani turske uprave u okolini Sarajeva, u vidu snažne patrijarhalne drame. Srodna modelu „pričanja“ jeste forma „razgovora“, pa pisac u tri naslova svojih pripovednih proza uvodi taj termin: „Razgovor s Gojom“, „Razgovor“ i „Razgovor pred veče“.

Andrićeva pripovedačka umetnost i njegova priča vezuju se često za usmenu tradiciju. Narodna istorija, amalgam stvarnih događaja i nataloženih interpretacija onoga što se zbilo, maštanja o onome kako je moglo biti, predstavljali su za Andrića „stvarnost“ koja se nalazi u temeljima njegovog pripovedačkog umeća. „Narod pamti i prepričava ono što može da shvati i što uspe da pretvori u legendu. Sve ostalo prolazi mimo njega bez dubljeg traga, sa nemom ravnodušnošću bezimenih prirodnih pojava, ne dira njegovu maštu i ne ostaje u sećanju“ – beleži Andrić na kraju druge glave svoje višegradske hronike. U usmenom pripovedanju, govoreći o onome što je video i čuo, i što je tek povod maštanju, iluziji i nadogradnji, čovek stvarni događaj vidi kao primarni povod pričanju. Tako se i Andrić, polazeći od narodnog predanja, jezikom drevnog pripovedača, preuzimajući delimično forme usmene naracije, približava jednom specifičnom modelu sveta u okviru kojeg nastoji da dosegne univerzalne istine o čovekovoj sudbini u svetu. Metafizička obeležja njegove pripovedne proze ukazuju nam na piščevu razvijenu svest o složenosti ljudskog iskustva i relativnost u shvatanju nekih tradicionalnih uverenja.

Struktura mnogih Andrićevih pripovedaka formirana je tako da pripovedanje o kakvoj čuvenoj priči, događaju ili junaku predstavlja često okvir u koji se utiskuju druge, paralalne, umetnute ili koncentrične priče, priče u priči, na čijem fonu, u finom preplitanju značenja, izrasta smisao piščeve poruke. Podsetimo se samo Proklete avlije, „Mare milosnice“, „Anikinih vremena“, „Trupa“, „Priče o vezirovom slonu“, „Ljubav u kasabi“ i drugih, u kojima se pripovedanjem priče u priči, daje širi okvir i kontekstualno značenje osnovnoj niti kazivanja. Andrić često svoje pripovetke postavlja kao narativne krugove koji se, kao kada se kamenčić baci u more, šire i bokore novim, složenijim značenjima. Nije na odmet na ovom mestu setiti se jedne Andrićeve misli u kojoj kaže da nikada nije pisao knjige „nego rašivene i razbacane tekstove koji su se s vremenom, a više ili manje logike, povezivali u knjige-romane ili zbirke pripovedaka“. I odista, iako se Andrić u istoriji naše književnosti vidi kao vrhunski romansijer, u čijim su romanima mitotvorne snage stvoreni najkrupniji umetnički, pa, u izvesnom smislu, i antropološki simboli, ipak smo skloni da ga najpre razumemo kao pripovedača najvišeg ranga. Njegovi su romani, gotovo po pravilu, nastajali postepenim nizanjem odvojenih, zasebnih manjih narativnih celina, sklapajući se u nizove i čineći, tako, svoje vrste „novelističke romane“, kako bi to rekli ruski formalisti. Jezgro Andrićeve književne umetnosti jeste priča, a pripovetka njegov osnovni žanr. Njegove velike epske tvorevine, Na Drini ćuprija i Travnička hronika nastale su ulančavanjem, povezivanjem manjih pripovedačkih formi oko jedne ose, a nedovršeni roman Omerpaša Latas sklopljen je od relativno nezavisnih pripovednih celina. Osmotrimo li stvar i sa druge strane, iz obrnutog ugla, videćemo da mnoge Andrićeve pripovetke, upravo zbog postojanja opšteg plana u njima, iako se završavaju više nego efektnim poentama koje su dragulj Andrićeve pripovedačke umetnosti i filosofije, izgledaju kao delovi neke moguće veće celine. Otud se u Andrićevom pripovedačkom korpusu mogu uočiti čitavi ciklusi priča koji su povezani ili likovima o kojima govore, ili istorijskim periodom, ili zajedničkom temom, tipom ličnosti koji dominiraju prozom, vrstom odnosa među likovima (fratarski ciklus, priče o deci, ciklus priča o turskim vremenima u istoriji Bosne, zatim tzv. fantastične priče, ciklus priča o austrougarskom prisustvu u Bosni, jevrejske priče, priče o nastranim ljudima i mitomanima, priče o zlu i nasilju, pripovetke o malim biografijama, priče o ženi, beogradske, sarajevske priče, pripovetke o Višegradu, priče o čuvenoj 1878. godini, porodične priče, kompleks priča o buntovnoj 1906. godini).[1] Skoro svaka Andrićeva pripovetka mogla bi se naći u najmanje dva, ako i ne mnogo više tipoloških nizova.

Stoga je pitanje tipologije Andrićeve pripovedačke umetnosti izuzetno složeno, jer je reč o jednom polivalentnom i slojevitom opusu u okviru kojeg svaka pojedinačna pripovedna celina ima niz stratuma koji bi se mogli razumeti kao kopče sa nekim drugim delovima piščevog opusa. Osim najjednostavnijih, tematskih razvrstavanja Andrićevih pripovedaka u širokom rasponu, može se govoriti i o formalnim karakteristikama njegovih kratkih proza, zatim o razumevanju njegovih priča na osnovu odnosa prema istoriji ili pak sa sa akcentom na neistoričnosti njegovog pripovedanja. Na jednoj strani istorija, na dugoj strani fantastika, na jednoj strani fabularni tok koji, kao korito reke Drine teče moćno, ka cilju, ka ušću, odnosno poenti, prikupljajući i usisavajući usput nizove fabularnih rukavaca, na drugoj strani nefabularne, poetske epizode, sa čudesnim fantazmagoričnim jezičkim tkanjem i neočekivanim obrtima. Andrić prosto nije stvarao jedan tip pripovetke: jednim delom oslanjao se na usmenu tradiciju i na Vukov doprinos integrisanju te tradicije u pisanu književnost i kulturu, drugim delom na srpsku realističku tradiciju (Kočić, Matavulj), ali mu nisu nimalo bili strani ekspresionistički i modernistički eksperiment i kratke, fragmentarizovane forme, kao ni duboka psihološka analiza kao jedna od konstanti njegovog pripovedačkog glasa. Psihološka utemeljenost motivacije, gotovo matematički izračunata i sprovedena u kratkom potezu do kulminacije, daje posebnu uverljivost Andrićevim junacima. Kao po pravilu, Andrić više nagoveštava nego što eksplicitno kazuje, on kao da više „senči“ nego što „crta“ svoje likove, kroz samo jedan pokret, ili pogled ili gest on svoje junake predstavlja u njihovoj celovitosti. (Setimo se samo kad kratko opisuje Omerpašu Latasa kako se prekrsti „naviklim pokretom“: tom jednom sintagmom on je o Mići Latasu iz Janje Gore, o njegovom psihološkom profilu i o njegovom odnosu prema poreklu rekao toliko da čitalac ima više nego jasnu predstavu o tome Andrićevom čuvenom junaku). Bez praznog hoda, bez suvišnih elaboracija, nekolikim, kao uzgred nabačenim rečima, majstor srpske pripovetke otvara pred čitaocima neslućene prostore zlom napaćenih, usudom onemogućenih, zlehudim sticajem okolnosti osakaćenih, ranjenih i ubogih ljudskih duša.

Patnja i zlo velike su Andrićeve teme: bilo da je reč o turskim ili austrijskim vremenima u kojima bezobzirna vlast, bahatost pojedinih predstavnika te vlasti truju život pojedincima, bilo da se govori o potresima u istoriji ili u čovekovom životu, bilo da se suočavamo sa previranjima, neodumicama, dilemama, traganjima, borbama, zabludama, slabostima, uzdignućima krhke ljudske prirode, pojedinac gotovo po pravilu strada i trpi „besmisleni teror prilika i stvari“, kako je pisac zapisao još u Ex Pontu.

U Andrićevim pripovetkama, kao i u romanima-hronikama, pripovedačev govor je najčešće glas mirnog svedoka, posmatrača. Njegova proza ispisana je uglavnom u trećem, pripovednom licu, iz pozicije sveznajućeg pripovedača, mada postoji i jedan broj priča napisanih u prvom licu. Za Andrićev pristup tekstu karakteristična je jedna udaljena, u izvesnom smislu, uzvišena tačka iz koje se baca pogled na celovitost priče koja je najčešće iskazana u monološko-meditativnom tonu. Iz tako „podignute“ pripovedačke perspektive, iz šireg rakursa, pisac može da vidi više, oseti jasnije i razume bolje svoje junake i shvati ih u svoj njihovoj kompleksnosti. Pripovedačev glas se kod Andrića definiše kao glas nekoga ko govori o nečemu što je video ili čuo, što se može zamisliti kao nekakva „stvarnost“, čak i onda kada deluje najfantastičnije. Pojam „stvarnosti“ kod Andrića ni izdaleka se, međutim, ne iscrpljuje u realističkom shvatanju sveta kao viđenog fenomena. I onda kada je plod izmaštanih predanja, snatrenja i nada, izraz kultnih simbola i snoviđenja, „stvarnost“ Andrićeve proze deluje uverljivo, kao što su to „preboljene bolesti“ koje su „mogle biti opisane“, kako sâm pisac kaže na jednom mestu. Andrić se i u svojim romanima i u velikom broju svojih pripovedaka laća tema koje su posredovane istorijskom distancom i naslaganim istorijskim iskustvom. On poseže za istorijskim temama onda kada su one već stabilizovane u istoriji i objektivizovane naučnim interpretacijama. Zatim ih nanovo oživljava, bacajući na njih snop svetlosti sa, kao što smo rekli, istorijski uzdignute i udaljene pozicije, stavljajući ih u jedan posve nov, književni kontekst.

Međutim, vrlo je važno istaći da se Andrićevo pripovedačko umeće ni izdaleka ne iscrpljuje u onome što se i o čemu se pripoveda, već se jednako značajnim mora tretirati i pitanje formalne prezentacije teksta. Za shvatanje Andrićevog pripovedačkog umeća neobično je važna činjenica da svojim postupkom stavlja akcenat na sâmo pripovedanje, formalno-stilsku organizaciju teksta i na proces naročitog jezičkog oblikovanja. Andrićevu prozu ne zanima samo ono što je ispripovedano na realističkoj potki andrićevski viđene „stvarnosti“, već jednako tako i proces pripovedačkog oblikovanja u okviru jezičke matrice. Pisac kao da se u komponovanju svojih priča sa stanovišta forme i u njihovoj jezičkoj eksplikaciji, držao saveta Gojine tetke iz Fuente de Todosa, koja je svojoj kćeri govorila: „Zbijaj! Gušće! Ne tkaš sito!“ Andrićev pripovedački opus, čak i u onim manje uspelim pripovetkama, odlikuje se dobro odmerenim odnosom između teme i forme, ideje i jezičko-stilske realizacije.

„Nikad se se ne bi potpuno moglo kazati u čemu je upravo bila lepota njegovog pričanja“ – opisuje Andrić pričanje fra Petrovo na početku pripovetke „Trup“. Ni mi sa preciznošću niti sa definitivnošću suda ne možemo reći koje su to čari koje zanose čitaoca Andrićeve proze. Njegov jezik je kontrolisan, a njegova mirna, ritmična rečenica smatra se jednom od najboljih rečenica u srpskom jeziku. Jednostavan i precizan, izražajno ekonomičan, bez suvišnog nagomilavanja i zgušnjavanja reči, jezik Andrićev, u najboljoj tradiciji takozvanog beogradskog stila, u savršenom je skladu sa fabularno-sižejnom potkom značenjske osnove teksta i podvrgnut je razvojnoj logici i niti pripovedanja. Andrić retko pribegava dijalogu, koji je, i kada ga ima, veoma štur, sve što hoće da saopšti čitaocu čini to smirenom, ujednačenom i objektivnom naracijom, lišenom strasti i jezičkih ekscesa, mirnom, ritmičnom rečenicom kojom je, u izvesnom smislu, stabilizovana sintaksa srpskog jezika.

KAKO JE NASTAJAO ANDRIĆEV PRIPOVEDAČKI OPUS  

I          

Ivo Andrić u književnost je ušao stihovima: godine 1911. devetnaestogodišnji pesnik oglasiće se setnim, melanholičnim strofama u „Bosanskoj vili“, u pesmama „Blaga i dobra mesečina“ i „U sumrak“ gde će svoje srce videti kao „tamno jezero koga ništa ne diže i u kom se niko ne ogleda.“ U početku zaokupljen svakim treptajem svoje duše, Andrić je u ispovednom tonu, u slobodnom stihu, eksplicirao svoj odnos prema životu kao tragičkom usudu, a čoveka video kao nesrećnog usamljenika i gubitnika, od svih zaboravljenog i osuđenog na patnju i bol. U njegovim stihovima oseća se nihilistički duh epohe i osećanje beznadežnosti i bespomoćnosti u svetu u kojem je pojedinac osuđen na poraz. Kasnije, okrećući se prozi, Andrić polako napušta ispovedni ton koji karakteriše najpre liriku, a onda i meditativne, prozno-poetske tekstove u Ex Pontu i Nemirima, koji su rezultat defetizma ratne i poratne epohe, te uzdiže umetnika koji ostaje anoniman, zauzimajući objektivno graditeljsku ulogu u proznom tekstu. Međutim, rani poetizam, lirska introspektivna meditacija neće se sasvim izgubiti iz Andrićevog stvaralaštva: kao jedva čujan ton, kao ritam koji ponekad probije čvrstu prozaističku matricu, javljaće se docnije u mnogim Andrićevim pripovetkama, pa i romanima, a tokom celog njegovog života i u meditativnim zapisima u Znakovima pored puta i Sveskama.

Međutim, treba istaći i da se u Andrićevim ranim radovima, Ex Pontu (1918) i Nemirima (1919), koje nije uvek lako žanrovski definisati, javlja zametak „priče“, nekakvo pripovedno jezgro, narativnost u nagoveštaju, iz kojeg će se docnije, prirodno, razviti Andrićeva pripovedna proza. Tako, prva Andrićeva prozna tvorevina, „Popodne“, objavljena 1914. godine, u vreme kada se Andrić vidi i razume prevashodno kao pesnik (u Hrvatskoj mladoj lirici 1914. godine izišlo je šest Andrićevih pesama), nazvana pesmom u prozi, ispisana u prvom licu, osim što ima elemente rane Andrićeve ispovedne lirike, ima i jasniju i čvršću proznu strukturu, nalikikuje tada popularnim ekspresionističkim štivima, pa se može smatrati Andrićevim proznim prvencem. Iz istog razloga, i „Priča iz Japana“ (1919) i „Pobednik“, (1922), objavljene, takođe kao „pesme u prozi“, s obzirom na uobličenost fabule, razvoj sižea i poente, mogu se smatrati pripovetkama lirske provenijencije.

A sakupiti na jednom mestu celokupan pripovedački opus jednoga pisca zadatak je nimalo lak. Pred priređivača se postavlja niz metodoloških pitanja i, kao što smo već rekli, nedoumica vezanih za žanrovske odrednice teksta, te se taj posao nikada ne može smatrati u potpunosti završenim. Posebice kod Andrića u čijem opusu ima, kao što smo rekli, takozvanih pesama u prozi, te veoma kratkih proznih formi („Igra“, „Slepac“), a onda i dužih pripovesti koje se obimom približavaju romenesknom obrascu („Zeko“, „Anikina vremena“, „Mara milosnica“).

Osim klasifikovanja Andrićevog pripovedačkog opusa i davanja „zelenog svetla“ i metodološkog opravdanja određenim proznim tvorevinama da se mogu smatrati pričama, pa makar i u nagoveštaju, pred priređivača se postavljalo i pitanje prezentacije odabrane građe. Mi smo se odlučili za, kako nam se činilo, najprirodniji, hronološki pristup građi. Takav postupak, čini se, pruža mogućnosti drukčijeg, u izvesnom smislu novog sagledavanja Andrićevog pripovedačkog opusa i daje materijal za nove uvide i zaključke. Posmatranje jednog pripovedačkog opusa u kontinuitetu, korak po korak kako je nastajao, praćenje hronologije nastajanja i objavljivanja piščevih pripovedaka s jedne, i drugih proznih formi, s druge strane, i čitaocima i istrživačima otvaraju jedno novo vidno polje Andrićeve umetnosti. Pre svega, ako se paralelno prati nastanak Andrićevih pripovedaka i drugih formi njegovog umetničkog izražavanja, mogu se dokučiti mogućni uticaji i izvorišta njegovih priča. Lako se može zapaziti kako Andrićev kratkotrajni ekspresionistički eksperiment, kao rezultat njegove mladalačke lektire i preovlađujućeg književnog pravca, ustupa mesto interesu za istoriju Bosne, u okviru koje ga zanimaju podjednako i Turci, i katolički fratri, i srpski seljaci, i jevrejski trgovci i mnogi drugi. Ne napuštajući do kraja svoga stvaralačkog puta interesovanje za sudbinu zemlje koja ga je oblikovala, Andrić se paralelno bavi i temama u kojima dominira njegov interes za savremene teme. Međutim, savremenost u tim pričama predstavlja samo neutralni „dekor“ u okviru kojeg pisac progovara o krucijalnim i svevremenim pitanjima ljudske sudbine i o večnim pitanjima o smislu života. (Obol aktuelnom trenutku Andrić će, čini se, najočoglednije i najbukvalnije, i najmanjom umetničkom vrednošću, platiti kada posle Drugog svetskog rata bude objavio nekoliko pripovedaka u kojima se referiše na aktuelnu stvarnost. Nastale u periodu „obnove i izgradnje“, delimično izlazeći iz okvira Andrićeve poetike, te priče su, po svemu sudeći, neka vrsta odgovora na realnost i život koji je pisca okruživao. Korelacija sa aktuelnim trenutkom Andrića u prozi gotovo po pravilu ne zanima, a samo u malom broju priča srećemo otvorenu formu angažovanja („Dedin dnevnik“, „Elektrobih“, „Sjeme iz Kalifornije“...).  

Godine 1924, iste one godine kada je u Gracu odbranio doktorsku disertaciju Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine, Andrić je u beogradskoj Srpskoj književnoj zadruzi objavio prvu zbirku priča pod jednostavnim nazivom Pripovetke. Andrić sâm u disertaciji ističe da je „po svome sadržaju i po svojoj osnovnoj zamisli, ova rasprava u vezi sa drugim radovima“ koje je pripremao „u drugom obliku i u drugim prilikama.“ Ne možemo a da se ne zapitamo kakva je ta veza i na koje se radove ta Andrićeva izjava odnosi? Koliko je istraživanje istorije Bosne u vezi sa disertacijom pomoglo Andriću da sagleda prirodu života u bosanskoj zabiti za turskoga vakta, da razume splet konfesionalnih i nacionalnih odnosa u bosanskom karakazanu? Po svemu sudeći, istraživanja koje je preduzeo mladi doktorand i uvidi do kojih je došao, postala su neiscrpno vrelo i sirova građa za njegove pripovetke, i ne samo za one što su štampane 1924. godine. „Ove pripovetke o Turcima i o našima jesu samo deo (otprilike srednji) jednog rada, započetog pripovetkom 'Put Alije Đerzeleza'“, zapisao je Andrić u uvodnoj belešci za Pripovetke. (Pripovetka „Put Alije Đerzeleza“ objavljena je u celini, kao samostalno izdanje, kod izdavača Cvijanovića još 1920. godine). Osim priča koje su do tada objavljene u periodici („U musafirhani“ (1923), „Ćorkan i Švabica“ (1921), „Za logorovanja“, (1922), „Mustafa Madžar“ (1923), „Dan u Rimu“ (1920), i „Ljubav u kasabi“ (1923), u knjizi se prvi put štampaju pripovetke „U zindanu“, „Rzavski bregovi“ i „Noć u Alhambri“. Izvan zbirke ostaju do tada u periodici objavljeni tekstovi „Knez sa tužnim očima“ (1920), „Pobednik“, „Žena od slonove kosti“ (1922), proze ispisane u simbolističkom maniru, a zatim i „Iskušenje u ćeliji broj 38“ (1924) i „Na drugi dan Božića“ (1924), koje će sačekati tek Sabrana dela iz 1963. godine da u njima budu objavljena.

Druga zbirka priča, takođe pod nazivom Pripovetke štampa se ponovo u Srpskoj književnoj zadruzi 1931. godine i u nju ulaze do tada u časopisima objavljene priče “Mara milosnica“ (1926), „Ispovijed“ (1928), „Čudo u Olovu“ (1926), „Kod kazana“ (1930), „Most na Žepi“ (1925), dočim se „Anikina vremena“ štampaju prvi put u okviru te zbirke.

Srpska književna zadruga štampa i treću Andrićevu zbirku priča jednako jednostavnog naziva Pripovetke, godine 1936. Pisac u zbirku unosi priču „Svadba“ (koja u zbirci doživljava prvo publikovanje), zatim „Smrt u Sinanovoj tekiji“ (1932), „Napast“ (1932), „Olujaci“ (1934), „Žeđ“ (1934) i „Mila i Prelac“ (1936). Velik broj pripovedaka do tada objavljenih u periodici ne ulazi u ni u ovu, treću zbirku koju je Andrić sâm komponovao, najverovatnije zato što im nije video jasno mesto u okviru celine. To su priče “San bega Karčića“ (1925), „Stvorenje“ (1925), „Pakao“ (1926), „Prvi dan u radosnom gradu“ (1926), „Jedan dan u Sarajevu krajem jula 1878.g. („Julski dan) (1928), „Veletovci“ (1928), „Na Latinskoj ćupriji“ (1929), „Zanos i stradanja Tome Galusa“ (1934), „Na lađi“ (1932), „Šetnja“ (1934), „Bajron u Sintri“ (1935), „Deca“ (1935), „Ruđanski bregovi“ (1935), „Razgovor s Gojom“ (1935). Neke od njih pojavljivaće se docnije u različitim izborima Andrićeve pripopvedačke proze, mnoge će prvi sledeći put biti štampane u prvim Andrićevim Sabranim delima iz 1963. godine, a neke će čekati tek posthumna izdanja piščevih Sabranih dela.

Uprkos, dakle, izvesnoj tematskoj raznolikosti, pripovetke u prve tri Andrićeve zbirke odlikuju se određenom merom kompaktnosti, iako priče nisu međusobno formalno povezane. Može se reći da njihov prevashodni značaj ne potiče od toga što predstavljaju sastavni deo grupe, mada njihove teme i motivi postaju upadljiviji kada su pripovetke uklopljene u zbirku. Time priče dobijaju i dublje, kontekstualno i istorijsko značenje, jer sve zajedno tvore jednu širu sliku Andrićevog pripovedačkog sveta sagrađenog najvećma na mapi bosanskog duhovnog i fizičkog prostora. Mada, nijedna priča iz zbirki ne gubi na važnosti i značaju i kada se razmatra pojedinačno.

U posleratno izdanje Andrićevih priča pod nazivom Nove pripovetke (Kultura, Beograd, 1948) koja nema tematsku kompaktnost prvih triju zbirki, uključene su „Priča o kmetu Simanu“ (1948), „Zmija“ (odlomak objavljen 1948), „Zeko“, „Snopići“, „Dedin dnevnik“, „Deca“, „Knjiga“ (1946), „Susedi“ (1946), „Zlostavljanje“ (1946), „Pismo iz 1920. godine“ (1946), „Ćilim“ (1948). Nove pripovetke ne mogu se smatrati čvrsto izgrađenom i usklađenom celinom. Pre bi se moglo reći da je reč o nekoj vrsti eksperimenta koji odražava socijalne i političke promene za vreme i posle Drugog svetskog rata. Andrić čitaoca u svoju novu zbirku priča uvodi kratkom napomenom: „Ove pripovetke nastale su u vremenu od 1944. do 1948. godine. Izuzetak čini pripovetka „Deca“ koja je napisana i štampana 1935. godine. Najveći deo ovih pripovedaka objavljen je već ranije po časopisima i novinama. Pripovetka „Zeko“ dosada nije objavljivana.“ U tu zbirku priča uključena je i pripovetka „San“ za koju je u fusnoti Novih pripovedaka zapisano: „Istu ličnost stare devojke – zelenaša i tvrdice pisac je obradio već u romanu Gospođica; sad se vraća na nju u ovoj kratkoj pripoveci.“ Međutim, nije reč ni o kakvoj posebnoj priči, već o preuzimanju jednog poglavlja iz romana o Rajki Radaković. Stoga ta „priča“ nije ušla u korpus Andrićevih Sabranih pripovedaka.

Čitav niz Andrićevih pripovedaka objavljen je u periodici između 1936. i 1948. godine, odnosno između treće i četvrte Andrićeve zbirke, a da nije ušao u Nove pripovetke iz 1948. To su priče „Trup“ (1937), „Poručnik Murat“ (1938), „Čaša“ (1940), „U vodenici“ (1941), „Pod Grabićem“ („San i java pod Grabićem“) (1946), „Šala u Samsarinom hanu“ (1946), „Taj dan“ (1946), „Priča o vezirovom slonu“ (1947), „S ljudima“ (1947), „Tri dečaka“ (1947), „O starim i novim Pamukovićima“ (1948), „Elektrobih“ (1948), „Predaja“ (1948), „Razgovor“ (1948), „Sjeme iz Kalifornije“ (1948). Neke priče, kao što su „Trup“, „Šala u Samsarinom hanu“, „U vodenici“, „Čaša“, čekaće da budu objavljene tek 1954. godine, u dvotomnom izdanju Odabranih pripovedaka (priređivač B. Kovačević) u Srpskoj književnoj zadruzi. Neke su, poput „Razgovora“ bile objavljene u Andrićevoj poslednjoj zbirci Lica, a neke (na primer, „Tri dečaka“, „Taj dan“, „S ljudima“, „Poručnik Murat“, „O starim i novim Pamukovićima“) ući će tek u posthumno objavljena Sabrana dela. Očigledno svestan izvesne umetničke neubedljivosti i ideološke tendencioznosti pripovedaka „Elektrobih“ i „Sjeme iz Kalifornije“ Andrić ih nije uvrstio u Nove pripovetke.[2] U dogovoru sa piscem, te priče (kao i „Dedin dnevnik“) priređivači su izostavili i iz prvog izdanja Sabranih dela u deset tomova. Mi smo ih, međutim, uvrstili u izdanje Sabranih pripovedaka videći im mesto u okviru celokupnog korpusa Andrićeve pripovedačke proze sakupljene na jednom mestu: one naprosto jesu integralni deo njegovog književnog opusa i svedočanstvo o piščevom stvaralačkom interesovanju u određenom periodu. S druge strane, te priče, i pored činjenice da su pisane s tezom i da ne dosežu vrhove Andrićevog pripovedačkog opusa, ipak pokazuju izvesne konstante Andrićeve umetnosti, prate osnovne koordinate piščeve poetike i ostaju u dobrim okvirima njegovog pripovedačkog postupka.

Posle Novih pripovedaka iz 1948, sledećih nekoliko godina Andrić neumorno objavljuje priče po periodici: godine 1949. izlaze “Slučaj Stevana Karajana“ i „Crven cvet“, a godina 1950. donosi četiri nove Andrićeve priče: „Bife 'Titanik'“, „Kosa“, „Porodična slika“, „Prvi susreti“ i „Štrajk u tkaonici ćilima“. „Autobiografija“, „Zatvorena vrata“ i „Znakovi“ izlaze tokom 1951. godine, a 1952. godina donosi priču „Buna“ (fragament), „Na obali“, „Na sunčanoj strani“ i „Pre nesreće“ (fragment). „Aska i vuk“, „Izlet“, „Lica“, „Nemirna godina i „Prozor“ objavljene su u toku 1953. godine, a 1954. se pojavljuju „Proba“, „Reči“ i „Žena na kamenu“. Pripovetke „Ekskurzija“, i „Priča o soli“ („Razgovor o soli“) štampane su 1955, a naredne godine priče „Igra“ i „Na stadionu“. Mnoge od tih priča biće štampane prvi put u okviru knjige, u spominjanom dvotomnom izboru Odabranih pripovedaka iz 1954. godine (npr. „Autobiografija“, „Zatvorena vrata“, „Znakovi“).

U međuvremenu, od Novih pripovedaka, pa do sledeće zbirke priča Panorama (1958) u kojoj su izišle samo dve nove priče, „Panorama“ i „Osatičani“, izišlo je nekoliko zbirki „izabranih“ ili „odabranih“ pripovedaka, (1948, 1951, 1954, 1956, 1958) u kojima su publikovane odabrane pripovetke iz periodike (npr. „Priča o vezirovom slonu“ objavljena je dva puta u časopisima – 1947. i 1948. godine, a prvi put je u knjizi štampana u Izabranim pripovetkama, u izdanju beogradskog Novog pokolenja, 1951. godine) ili su iz zbirki preštampavane priče koje su birane i kombinovane ili po kriterijumu priređivača ili prema piščevoj odluci.

U godini izlaska Panorame štampana je priča „U zavadi sa svetom“, a sledeće, 1959. godine, izlazi „Letovanje na jugu“, „Lov na tetreba“ i „Na državnom imanju“. Godine 1960, one godine koja prethodi Andrićevoj Nobelovoj nagradi za književnost, izlazi u zagrebačkoj Mladosti nova Andrićeva zbirka pripovedaka Lica u kojoj se, pored nekih već poznatih priča, prvi put štampaju pripovetke „Đorđe Đorđević“, „Kula“, „Zimi“, „Svečanost“, „Sunce“, „Razaranja“, „Praznično jutro“ („Nedeljno jutro“) i „U ćeliji broj 115“. To će, ujedno, biti i poslednja Andrićeva zbirka priča, a tokom narednih godina, štampaće se velik broj različitih izbora Andrićeve pripovedačke proze u okviru kojih će priče biti uglavnom temataski klasifikovane.

Samo jednu novu priču („Predvečernji čas“) Andrić je objavio 1961. godine, a integralna verzija „triptiha“ „Jelena, žena koje nema“ biće jedina delimično nova proza objavljena u toku 1962. godine, i to u okviru zbirke Žena na kamenu. (Jedan fragment te priče, sa podnaslovom „Galusov zapis“ štampan je još daleke 1934. godine, jedan deo je pod nazivom „Na putovanju“ objavljen 1955. godine, a celina pod nazivom „Jelena“ pojavila se 1961. godine). Od 1962. godine pa do kraja života, 1975. godine, Andrić je u periodici objavio manji broj priča („Dva zapisa bosanskog pisara Dražeslava“ (1963), „Kod lekara“ (1964), „Susret“ (1965), „Razgovor pred veče“ (1966), „Veliki raspust“ (1966), „Sarači“ (1966), „Vejavica“ („Dubrovačka vejavica“) (1968-69), „Legenda o pobuni“ (1968-69), „Pekušići“ (1971), „Ranjenik u selu“ (1971-1972). Posle njegove smrti, krajem 1975. godine, štampana je priča „Slepac“, a već 1976. godine izlazi zbirka priča od dvanaest pripovedaka Kuća na osami („Uvod“, „Bonvalpaša“, „Alipaša“, „Baron“, „Geometar i Julka“, „Cirkus“, „Jakov, drug iz detinjstva“, „Priča“, „Robinja“, „Životi“, „Ljubavi“, „Zuja“) od kojih nijedna nije štampana za piščeva života. U izdanju Sabranih dela iz 1981. godine prvi put štampana je i priča „Nemir“ koja je nađena u piščevoj zaostavštini.

II

Prvo izdanje Andrićevih Sabranih dela iz 1963. godine u 10 knjiga imalo je, pored romana Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i Prokleta avlija, još pet zbirki pripovedaka u okviru kojih je izvršena neka vrsta standardizacije Andrićevog pripovedačkog opusa: u zbirkama Nemirna godina, Žeđ, Jelena, žena koje nema, Znakovi i Deca i u poslednjoj, desetoj knjizi Sabranih dela - Staze, lica, predeli (koja je uključivala i neke pripovetke, i eseje, kritike, lirsko-meditativne zapise i putopise), u saradnji sa Andrićem utvrđeni su i nazivi zbirki, i broj i redosled priča u okviru zbirki. Isti raspored prati i dva sledeća izdanja Sabranih dela (1965. i 1967), a tek će se posle Andrićeve smrti, i broj dela[3] i, delimično, raspored pripovedaka u okviru knjiga Sabranih dela unekoliko izmeniti, mada priređivači nikada neće dirati u izbor i raspored pripovedaka iz prvobitno ustanovljenih pet zbirki. Intervencije će se ticati nekih pripovedaka iz Staza, lica, predela koje su priređivači priključili novoj zbirci priča u okviru Sabranih dela – Kući na osami - i to u okviru segmenta „druge pripovetke“, među kojima će se naći i one priče koje su ostale rasute po periodici i koje nisu nikada ušle u bilo koju Andrićevu zbirku priča.

U bibliografiji Andrićevih dela, susreli smo se sa nizom pripovedačkih, proznih tekstova koji se nisu našli ni u jednoj Andrićevoj zbirci priča. Uvidom u tekst ispostavilo se da je reč o odlomcima iz većih celina, posebno iz romana (pre svega iz Travničke hronike i Omerpaše Latasa). Ti su odlomci, tokom decenija, objavljivani u dnevnoj štampi i periodici: na primer, „Ljubav“, Politika, (1925), „Tišina“, Politika (1936) – varijante tekstova iz Travničke hronike, zatim „Leto“, Borba, 1951, „Mladić u povorci“, Život, (1954), „Svatovi“, Politika, (1961), „Dolazak“, Forum, 1962, „Posle“, Politika (1963) iz Omerpaše Latasa. U zagrebačkoj Republici objavljen je 1950. godine prozni fragmnent pod nazivom „Slikanje“, da bi se već naredne godine, pod istim nazivom, kao zasebna priča, pojavio u knjizi Izabranih pripovedaka. Međutim, nije reč ni o kakvoj posebnoj pripoveci, već o odlomku iz Omerpaše Latasa koji će se, unekoliko izmenjen, pojaviti u romanu kao poglavlje pod nazivom „To što se zove slikar“. Takvih primera ima još mnogo u Andrićevoj bibliografiji.

Isto tako, Andrić je u vidu pripovedačkih celina, sa posebnim naslovima, objavljivao fragmente većih pripovedaka. Dešavalo se i da pisac prvo objavi celu priču, a onda, u nekoj prilici, za neke novine ili časopis, dâ jedan njen fragment. Na primer, pod nazivom „Prsten“, u listu Pionir, 1956. godine, objavljen je središnji deo pripovetke „Izlet“ koja je već u celini objavljena 1953. godine. Isto se dogodilo i sa pričom „Zlostavljanje“ koja je u celini objavljena 1946. godine, a jedan njen deo, pod nazivom „Reformator“ objavljen je u Narodnim novinama osam godina docnije. Godine 1952, u knjizi priča Pod Grabićem, objavljena je i pripovetka naslova koji nije poznat u Andrićevom pripovedačkom korpusu: reč je o proznoj celini „Leto na pomolu“ za koji smo utvrdili da, zapravo, nije nikakva nova, nepoznata priča, već da predstavlja neizmenjen fragment dvadeset prvog poglavlja romana Na Drini ćuprija koji je objavljen čitavih sedam godina ranije.

Jednako tako, Andrić je iz svojih neobjavljenih rukopisa ponekad izdvajao fragmente koje je objavljivao kao zasebne celine. Tako, na primer, pripovetka „Sunce“ predstavlja deo rukopisa „Postružnikovo carstvo“, a priča „Pre nesreće“ deo je rukopisa pod nazivom „Prokleta istorija“. Oba ta rukopisa - „Postružnikovo carstvo“ i „Prokleta istorija“ – osim objavljenih fragmenata, ostala su u Andrićevoj rukopisnoj zaostavštini, u fascikli sa naslovom „Na sunčanoj strani“ (Gallus). Nama su ti rukopisi, koji su sačuvani u po dve varijante u Arhivu SANU, poslužili da, zajedno sa još nekim objavljenim prozama sa tzv. zatvorskom tematikom („Zanos i stradanja Tome Galusa“, „Na sunčanoj strani“, „Sunce“, „U ćeliji broj 115“, „Iskušenje u ćeliji broj 38“) i prvim delom triptiha „Jelena, žena koje nema“ (Galusov zapis) učinimo pokušaj rekonstrukcije Andrićevog nedovršenog romana Na sunčanoj strani (Matica srpska, Novi Sad, 1994).

Prilikom hronološkog razvrstavanja pripovedaka rukovodili smo se jedinstvenim principom: kao vreme prvog objavljivanja uvek je uziman datum objavljivanja cele priče, bez obzira na to da li je neki njen deo štampan ranije. Ako je štampan samo deo pripovedne proze, i ako se neka pretpostavljena veća celina docnije nije pojavila, kao vreme štampanja uziman je datum objavljivanja fragmenta („Poručnik Murat“, „Na Latinskoj ćupriji“, „S ljudima“, „Buna“, „Pekušići“, „Nemir“).

Neke pripovetke objavljene su pod dva različita naslova: („Razgovor o soli“ i „Priča o soli“, „Nedeljno jutro“ i „Praznično jutro“, „Ćilimuše pevaju“ i „Štrajk u tkaonici ćilima“, „Pod Grabićem“ i „San i java pod Grabićem“). U ovom izboru štampaju se oni naslovi za koje se sâm pisac opredelio prilikom objavljivanja svojih prvih Sabranih dela iz 1963. godine i na taj način ih konačno verifikovao. Priča „Jedan dan u Sarajevu krajem jula 1878. g.“ pod ovim je nazivom štampana samo jednom, 1928. godine, da bi se u prvom posthumnom izdanju Andrićevih Sabranih dela iz 1976. godine pojavila sa skraćenim nazivom „Julski dan“. Smatrajući da je skraćeni naslov koji su priči dali priređivači praktičniji, a da se, pri tom, niukoliko ne menja odnos prema sadržini priče, mi smo se opredelili za kraću varijantu naslova priče.

Za ovu knjigu sabranih Andrićevih pripovedaka služili smo se izdanjem Sabranih dela iz 1981. godine[4] koje smatramo dosada najboljim i najkorektnije urađenim. U tome izdanju, Andrićeve priče štampane su prema verzijama u kojima su prvi put štampane ili prema varijantama iz zaostavštine, pa se tako prva izdanja objavljuju i u izboru koji je pred čitaocem. Priče kojih nema u spomenutim Sabranim delima („Elektrobih“, „Dedin dnevnik“, „Sjeme iz Kalifornije“) štampaju se ovde prema verziji prvog objavljivanja.

Unošenjem sto trideset i četiri priče u izdanje koje je pred čitaocem, Andrićev pripovedački opus predstavljen je bezmalo u celini. U piščevoj zaostavštini u SANU ostali su rukopisni delovi nekih pripovedačkih pokušaja - „Čavkušići“ i „Pekuša“, kao i skice nekih priča (na primer, „Priča o svinji“, „Brakovi“). Njihovo raščitavanje i objavljivanje ostaje predmet nekog drugog, budućeg kritičkog izdanja Andrićevih dela.

                       

[1] Nije sasvim isključeno da su pripovetke „O starim i novim Pamukovićima“, „Jedan dan u Sarajevu krajem jula 1878. g.“ („Julski dan“), „Na Latinskoj ćupriji“, „Poručnik Murat“, pa i „Mara milosnica“ mogle biti delovi jedne pretpostavljene veće celine o istorijski burnoj i turbulentnoj 1878. godini u Sarajevu. Jedanako tako, nekoliko pripovedaka i odlomaka vezuju se za pobunu radnika 1906. godine („Buna“, „Prvi susreti“, „Pekušići“, „Nemir“, „Crven cvet“), pa se, takođe, može zamisliti da je pisac možda imao na umu veću celinu o rađanju i organizovanju modernog proletarijata u nas. Mogućno je da pisac to veće „gradilište“ koje je, kako je sâm imao običaj da kaže, gradio „parče po parče“, nije dovršio do kraja, pa je sa njega iznosio delove kako bi ih štampao. (Fragment „Nemir“ nije štampan za piščeva života). Nije na odmet napomenuti da ove proze unekoliko podsećaju na piščeve „Crvene listove“ koje karakteriše jasan socijalni angažman. Spomenute priče, i vremenom, i miljeom i književnim junacima mogu se vezati za pripovetku „Štrajk u tkaonici ćilima“. Pa i priče „Taj dan“, „S ljudima“, sa istim junakom Petrom za vreme savezničkog bombardovanja Beograda, najverovatnije su deo jedne veće pripovetke. Tu je, zatim, i „Dedin dnevnik“ u kojem se upoznajemo sa delovima ratnog dnevnika, najverovatnije istog junaka Petra, pisanog za vreme dok savezničke snage bombama zasipaju Beograd. I priče „Razaranja“, „Slučaj Stevana Karajana“, a onda i „Zatvorena vrata“ i „Zeko“ zajedno mogu da se razumeju i kao jedan ciklus priča o životu u ratnom Beogradu.

[2] Ali, pisac se nikada neće odreći priča iz toga, posleratnog, perioda koje govore o različitim vidovima otpora sili i apostrofiraju određen oblik „revolucionarnosti“ („Zeko“, „Snopići“, zatim „Predaja“, priča o pogibiji grčkog rodoljuba Rige od Fere), kao i onih koje svedoče o piščevom bolnom susretanju sa apsurdom rata i konfesionalnih sukoba („Pismo iz 1920. godine“, „Tri dečaka“, „Bife 'Titanik'“, priče o bombardovanju Beograda...).

[3] Posthumno su bili objavljeni Omerpaša Latas, Kuća na osami, a Ex Ponto, Nemiri, lirika štampani su prvi put posle njihovog prvog objavljivanja. U nekoliko knjiga sakupljeni su i prvi put u okviru posebnih izdanja objavljeni piščevi eseji, prikazi, putopisi i kritike - Staze, lica, predeli, Istorija i legenda, Umetnik i njegovo delo. Meditativni zapisi - Znakovi pored puta i Sveske i, nešto docnije, doktorska disertacija, štampani su, takođe, posthumno.

[4] Udruženi izdavači – Prosveta (Beograd), Mladost (Zagreb), Svjetlost (Sarajevo), Državna založba Slovenije (Ljubljana), Misla (Skoplje) i Pobjeda (Titograd).