Prikaz
Jedna od dužih Andrićevih pripovedaka, napisana u trećem licu, prvi put štampana 1953. godine. Glavni lik je gazda Jevrem, bogati trgovac i zelenaš, stvarni gospodar cele kasabe, kod koga po savet i, važnije od toga, po novac, dolaze ljudi svih staleža i svih vera. Sin siromašnoga trgovca, Jevrem se, posle izučenoga posla u Sarajevu, vraća u kasabu. Zahvaljujući izvanrednim sposobnostima ubrzo postane najbogatiji čovek u tom delu Bosne, ali mu se posle četrdeste godine oduzmu noge i on ostane trajno nepokretan. Sedi kod kuće i prima mnogobrojne posete, a dvore ga žena, kći-udovica i unuka. Jevrem je apsolutni gospodar, tiranin koji uživa u poniženju drugih; njegovoj volji niko se ne može odupreti. Kažnjava tako što snažnim rukama uvrće uši nesrećnim potčinjenim bijući njihovim glavama o zid onoliko dugo i onoliko snažno kolika je težina kazne. Objektivni pripovedač veli: „Znalo se šta znači poslovati sa gazda-Jevremom: pretrpeti i štetu i sramotu... A ipak su svi dolazili i tražili njega i njegovu pomoć“. I sve bude tako dok u njegovoj kući naglo ne izraste, u neviđenu lepotu, usvojenica Gaga, nađeno cigansko siroče. Ona opčini gazda-Jevrema, potpuno, takvom snagom da ukućani pomisle kako su čini pale na njihovog gospodara. Razmišljaju kako da se oslobode Gage, ali im gazda-Jevrem, saznavši za to, surovo pripreti. Kaže kćeri: „Ja sam te stvorio, ja ću te rastvoriti kao da te bog nikad dao nije!“ Mutna, teško dokučiva igra neostvarive čežnje između Gage koja intuitivno oseća svoju erotsku moć i gazda-Jevrema nastavlja se iz dana u dan. Gaga je doslovno jedina osoba koja je u stanju da odbije Jevremovo naređenje. I biva tako, kroz igru pristajanja i prihvatanja u potčinjenosti, u sivoj i spečenoj varoši, u kojoj se sporo menjaju godišnja doba, sve dok u kasabu ne dođe vojska, sa zapovednikom Alibegom, poturčenim poljskim plemićem, avanturistom i pustahijom. Alibeg se jednom slučajnom prilikom suoči sa Gaginom lepotom i ubrzo poruči Jevremu da je odlučio da se oženi njegovom usvojenicom. Gazda Jevrem isprva odlučno odbija taj zahtev. Što na pretnju, što na molbu iza koje je stajala prisila, što na nevidljivi ali delujući pritisak ukućana i kasabe Jevrem, posle dugog i mučnog razmišljanja, na to ipak konačno pristane. Vojska odlazi i Gaga sa njima. U Jevremom domu nastupa mir i praznina; tiho i postepeno, jedva vidljivo, gospodar kasabe kopni. Pristiže jesen i sa njom novi trgovački poslovi, potom i zima koju Jevrem ne voli. Misao na Gagu polako nestaje; te zime gospodar je mladu Ciganku koje se gotovo više niko i ne seća usnio samo jednom. U snu, on je zdrav i pokretan, ali mu Gaga ne dopušta da se pomakne s mesta. Jevrem je san zaboravio čim se probudio. Pripovedač ovako završava pripovetku „Nemirna godina“: „Jer, snovi nemaju vlasti nad čovekom koji i stvarne događaje, kad hoće, zaboravlja lako i brzo, a snove ne pamti uopšte.“
Odlomak
(...)
Toga jesenjeg dana Gaga je nešto unela i odmah krenula ka vratima sa talsom novih dimija koji je izgledao kao da je nosi.
- Stani! - viknuo je neočekivano i promuklo gazda Jevrem.
Stala je, okrenula se, i pogledala pravo u oči. Pogled joj je bio nesiguran, zamagljen i vlažan, negde u dnu kao nasmejan. Gledao je nekoliko trenutaka u nju. Na licu mu se nije ništa moglo primetiti, ali - nezapamćena stvar! - gazda Jevrem je u sobi bio iznenađen, uplašen, moglo bi se reći, kad bi bilo moguće da se i on nečega uplaši.
- Prolazi! - rekao je zatim muklo i tišim glasom.
I tako danas, tako sutra – „stani!“, „prolazi!“ - gazda Jevrem je sve češće prizivao Gagu i nalazio ponešto da joj naredi ili primeti. Između starog gazde i njegove sluškinjice, koju doskora nije ni primećivao, zametnula se tajna igra, bez predaha i prestanka.
Gaga je i dalje bila bojažljiva i pokorna i rečima i pokretima plaćala uobičajeni danak straha, koji svako živo ljudsko stvorenje mora da prati gazda Jevremu.
- Priđi! - kaže gazda, pošto je silom našao neki povod za ljutnju.
Devojčica prilazi.
Kad je nesigurnom rukom našao u gustoj neposlušnoj kosi njeno uho, on mu se dugo svetio, stežući ga dugo, grčevito.
Tako jednom, dvaput, dok se jednog dana, upravo jednog od ovih suvih i sivih pretprolećnih dana, ne desi ovo.
- Priđi!
Reč je bila izgovorena oštro, i preoštro možda, ali sa suviše daha, jer za njom je išlo nešto kao nagoveštaj uzdaha, kao prigušen grcaj.
Na to se devojčica, onako u hodu, okrenula, izvi se neočekivano i čudno, samo gornjom polovinom tela, kao mlada topola na vetru, i iz tog prosto neverovatnog položaja koji je brkao sve starčeve misli, odgovori kratko i podmuklo:
- Neću!
Smešila se samo onom vlagom u očima.
A gazda je u svojoj nepomičnosti postao još nepomičniji, zaboravljajući da ima išta zdravo i pokretno na sebi. Sve se odjednom ukočilo u njemu i na njemu: misao, jezik, ruka. Samo su oči gledale u iskošenu i zakrenutu devojčicu, ali i one ukočene od čuđenja. Jer, gazda-Jevremu se činilo da je odjednom ugledao pred sobom biće iz drugog nekog sveta, koje ničem ne liči na ljude koji su se dosad kretali oko njega i nije podložno nijednom od zakona koji vladaju u ovom gradu i u njegovoj kući.
I tada se desilo nešto kao čudo. Otakako se zna da ovaj mali i zatvoreni gazda-Jevremov svet ide kako ide i da gazda Jevrem sa šiljteta upravlja njime, prvi put je on morao da ponovi svoju reč jer nije bila odmah poslušana. Ali ta reč je već imala izmenjen zvuk, kao naprsla.
Posle je opet bivalo sve kako treba i prividno izgledalo po starom.
- Priđi!
I ona prilazi, ali nekako nasmejano i lako, bez senke straha i kao od svoje volje. Čak se dešavalo da sama priđe, bez pozive i reči od njegove strane. Tada nije mogao sakriti da mu ruka drhti. Time ga je razoružala do kraja. Ali često se već sutradan posle toga dešavalo obrnuto. Nije htela da priđe nikako, gluva za sve njegove pretnje i molbe i promukla dozivanja. Samo bi kao lasica šmugnula kroz jedva otškrinuta vrata i bez šuma ih zatvorila za sobom.
Ta čudan i naizgled nevina igra povukla je u svoj vrtlog nepristupačnog i nepomičnog gazda-Jevrema. Ono što nisu mogli da učine događaji ni ljudi ni godine, učinila je, i ne sluteći to, ciganska devojčica od nepunih petnaest godina; ona se uvukla u njega, načela ga i stala da rastače kao što crv rastače drvo, nevidljivo, iznutra. U očima stranih ljudi one je isti onakav kakav je vazda bio, ni u govoru ni u držanju ničeg blažeg ni čovečnijeg, nigde znaka promene ni slabosti. Ali ukućani, koji su stalno oko njega, naročito kći Draginja, pomogli s vremena na vreme da primetena njegovom licu novi neobičan izraz u isto vreme bezbrižan i zamišljen. To je bivalo samo kratko i prolazno. Sekund zaborava. Pa ipak, taj izraz ih je zbunio više nego ijedan od njegovih nastupa gneva, uplašio ih, kao da su ugledale pečat strašne, nepriznavane bolesti, početak raspadanja.
(...)