„Mila i Prelac“ je priča čija su zbivanja vezana za višegradsku kasabu. Napisana je u trećem licu i prvi put je objavljena 1936. godine. Počinje „andrićevskom eskpozicijom“, dugim opisom ambijenta. Dečak, glavni junak, igra se sam na rubu kasabe, gledajući na drum. Dugo vremena niko ne naizlazi, a onda sa brega silazi stranac, stasit i jak čovek u najboljim godinama, skitnica od  duga puta prekrivena prašinom. Dečak je gazdinsko dete, zaštićeno brigom majke i ljubavlju tetke Mile koju upravo obožava. Mila je neudata dvadesetdvogodišnja devojka, lepotica kakve nema nadaleko, gorda u odbijanju prosaca. Za dečaka ona je oličenje  nečeg nepoznatog a omamljivog, nečeg što istovremeno i privlači i štiti. „I ostala mu je u sećanju takva, sa osmejkom koji zari, uvek lepo obučena, snažna, živa i laka, sva tvrda i glatka kao litica i skroz prožeta nepoznatim jakim mirisom“. Dečak uživa u njenom prisustvu. Došljak, skitinica po imenu Mile Prelac najmi se za varoškog šintera. Dobio je taj posao jer niko drugi nije hteo da ga prihvati. Stari gradski sluga Ćorkan više nije imao snage za to. Sledi digresija u kojoj se opisuje Ćorkanova smrt. Ugasio se, star i ispošten, sedeći na jednom zidu izvan grada. Sahranili su ga po muslimanskom obredu. Već sutradan po Ćorkanovoj sahrani Prelac se prihvatio da poubija sve varoške pse-lutalice i zbog toja je postao omražen. Dečak, čiji stric je opštinski potpredsednik, često odlazi u zgradu opštine, i jednom takvom prilikom osmotrio je kako Prelac ubija pse. I zapamtio je jednu epizodu u kojoj pas, braneći se, ujede Prelca. Ta slika prati ga i uznemirava, čak ni Milino prisustvo ne smiruje njegov nemir. Plaši se Prelca, koji nastavlja da radi svoj posao, i svako veče se opija. I tako bude sve do jednog dana kada će dečak ponovo videti Prelca, ali mrtvog. Pijani Prelac se, naime, nesrećno okliznuo, pao sa visokog bedema i udavio se u nabujaloj reci. Oko njegovog izvađenog leša okupio se svet, među njima bio je i dečak koji do tada nije video mrtvog čoveka. Vrativši se kući osetio je neodoljivu potrebu da ispriča sve što je video. Majka i tetka Mila isprva ga znatiželjno prekidaju pitanjima, ali kada one zaćute i dečak prekine priču. U tišini, prema odblesku svetlosti sa prozora vidi kako njegova obožavana tetka Mila plače za Prelcom. Užasnut, dečak beži u sobu, ruše se njegovi snovi, njegova tetka Mila nije više za njega idealna žena. Dok na crkvi izbija zvono u pomen na Prelca, on se sklanja u orman sa vunenim prekrivačima. I sve se odjednom promenilo. Ubrzo je došao raspust, a na jesen su tetka Milu udali za nekog trgovca. Posle udaje sve ređe je dolazila u dečakovu kuću. Poživela je još tri-četiri godine i potom umrla. Poodrasli dečak bio je na njenoj sahrani, nije pustio ni suzu, i bilo mu je neprijatno što njegova majka plače. Prelca se, kaže pripovedač, dečak nije ni setio.