Prikaz
Priču „Žeđ“ Andrić je prvi put objavio 1936. godine. Ispripovedana je, već prema Andrićevom običaju, u trećem licu, iz perspektive potpuno objektivnog pripovedača koji priča ono što vidi svojim svevidećim okom. Vremenski, priča se odvija odmah posle austrijske okupacije Bosne, počekom XX veka, kada se u visokom i ravnom selu Sokocu otvara žandarmerijska kasarna. Komandir te kasarne doveo je sa sobom u taj daleki i zabačeni kraj i mladu ženu, evropskih manira koji potpuno odudaraju od okoline. Ubrzo po njihovom dolasku u toj oblasti pojavi se hajdučija i njen muž krene u danonoćne hajke. Nenavikla na nove uslove života, i na stalno odsustvo muža, žena ne može ni da spava ni da jede. Ne biva ništa drukčije ni kada se muž, razočaran neuspehom potera, posle dugih izbivanja navrati kući. Žena se moli gospodu da njen muž konačno uspe i da tako učini kraj njenoj patnji. I molitve budu uslišene. Jednog dana žandarmi nekako uspeju da uhvate glavnog hajduka, Lazara Zelenovića. Hajduk je uhvaćen slučajno. Bio se sklonio u logu koju je načinio u obali kraj gorskog potoka, gde je mirovao i stalno ispirao ranu od metka. Ali, naišle su vrućine i rana mu se dala na zlo. U poteri, komandir nekako nabasa na to dobro zaklonjeno sklonište. Ne bi ga ni otkrio da nije osetio zadah hajdukove rane. Okupio je žandarme pa su lako savladali ranjenog Lazara, vezali ga lancima i sproveli ga do kasarne. Kako nisu imali zatvor Lazara su, pod stražom, zaključali u podrum ispod komandirovog stana. Hajduk, kao u narodnoj priči, ni po koju cenu neće da oda ni drugove ni jatake. Da bi ga prisilo na priznanje komadnir strogo naredi da se hajduku ne da nijedna jedina kap vode, ma koliko on tražio i zapomagao. I zbilja, hajduk, koga čuva njegov poznanik i zemljak Živan, očajnički zapomaže u noći, kuneći, preklinjući i moleći za vodu. Dok njen muž olovnim snom spava kraj nje, rasanjena mlada žena sluša to zapomaganje, koje ne prestaje, ali postaje sve slabije, da bi pred zoru prešlo u teški, nerazgovetni uzdah. Žena, koja je slušala o hajdukovoj svireposti, probdi noć, osećajući njen strahoviti pritisak, pojačan hajdukovim predsmrtnim molbama. Razmišlja, ne mogavši nikako da zaspi, o krivici i osveti, beskonačnom nizu krivica i osveta koje tvore ljudski život. Noć joj se čini kao velika pustinja od mraka. U toj pustinji ona nema snage ni za šta, čak ni da probudi muža. Pa ipak je svanulo. Hajdukov jecaj postaje sve slabiji, jedva čujan. Mladi, razbuđeni komadir privlači ženu k sebi, ona se isprva kratko otima ali potom brzo potone u „poznatu a uvek novu strast“. U vrtlogu te strasti iščezavaju slike užasne, probdevene noći. Soba se puni „živom svetlošću dana“.
Odlomak
(...)
O ovome Lazaru se odavno mnogo govorilo na Sokocu. Ona je slušala priče o njegovoj svireposti. Kako muči na najstrašniji način seljake koji mu se ne pokoravaju, kako ubija žandarme iz zasede, svlači ih do kože i ostavlja gole na putu. A sad, evo, vidi kako njemu žandarmi vraćaju dug. Ali, može li tako večno ići? Njoj se čini da tako srljaju u neki ponor i da će svi zajedno propasti u ovakvoj noći bez svitanja, u krvi, u žedji, i u nepoznatim strahotama.
Na mahove je pomišljala da budi čoveka, da ga moli da jednom rečju svojom, jednim osmejkom, rasprši sve ovo kao grozovit san. Ali se nije micala s mesta, niti je budila čoveka, nego je sedela i dalje nepomična, isto kao da je mrtvac pored nje, osluškujući glas iz podruma, sama, sa svojim strahom i svojim pitanjima. Pomišljala je i na molitve kojima su je naučili u detinjstvu, ali to su bile molitve za neki drugi, zaboravljeni i potonuli život, i nisu davale ključa ni pomoći. Kao sa sopstvenom smrću, mirila se sa mišlju da će onaj što jauče večno moliti i jaukati, a ovaj što spava i diše pored nje, večno tako spavati i ćutati.
A noć je pritiskivala, sve gušća i sve teža. To više nije bila obična noć, jedna od bezbrojnih u nizu dana i noći, nego jedna jedina večita i beskrajna pustinja od mraka u kojoj poslednji živi čovek jauče i zapomaže, i bez nade i pomoći bogoradi kap vode. Ali od celog velikog božjeg sveta, sa vodama, kišama i rosama, nema više ni jedne suze vode, i od svih živih bića, ni jedne ruke. Sve su vode usahle i svi ljudi presvisli. Živi još samo slabi žižak njene svesti, kao jedini svedok svega toga.
Pa ipak je svanulo. Sa nevericom je gledala žena kako počinje da se beli zid, na istom mestu kao i za ranijih svitanja, i kako zora, prvo siva pa rumena, osvaja sobu i izdvaja i oživljava predmete u njoj.
Napregnutim sluhom mogla je da razabere još uvek hajdukov glas, ali kao da dolazi iz daleka. Ni psovke ni proklinjanja.
- Uh, uh, uuuh!
I to je više pogađalo nego čula.
Iako je svitanje osvajalo, žena nije imala snage da se makne. Sva ukrućena, savijena, sa glavom u dlanovima, sedela je nakraj postelje i nije ni primetila kad se komandir probudio.
Čovek je otvorio ispavane oči i pogled mu je pao na povijena pleća ženina i njen bledi potiljak. Tada ga, posle prve nedoumice, kao mlak i zanosan talas, svega prođe i prože svest o radosnoj stvarnosti. Htede da zovne ženu, da klikne njeno ime, ali se predomisli. Nasmejan, podiže se malko, nečujno, odupirući se na levi lakat, a desnom slobodnom rukom, bez reči, iznenada obuhvati njena ramena i privuče je i savi poda se.
Žena se otimala kratko i uzaludno. Učini joj se užasan taj nenadani i neodoljiv zagrljaj. Činilo joj se nemogućno i svetogrdno da se tako brzo i lako, bez reči i objašnjenja, izneveri noćnom svetu u kom je do tog trenutka živela i stradala, sama sa svojom mukom. Htela je da mu se odupre i i uveri ga da to ne može biti, da ima teških i bolnih stvari koje mora da mu kaže i preko kojih se ne može tako lako preći na svagdašnji život. Ogorčene reči su joj navirale, ali nije mogao da izgovori ni jedne. Samo se zagrcnu. Ali čovek nije ni primetio taj znak njenog otpora, taj zvuk koji nije dospeo da postane ni jedna cigla reč. Htela je da ga odgurne od sebe, ali njeni pokreti nisu imali ni približnu snagu njenog ogorčenja ni brzinu njene misli. Već sama vrlina toga odmornog i probuđenog tela pritisnu je kao teret. Popustiše kosti i mišići u mladom telu kao poslušna mašina. Usta su joj bila zapečaćena njegovim ustima. Osećala ga je na sebi kao ogroman kamen za koji je privezana i sa kojim zajedno pada, strelovito i nezaustavno.
Gubeći svest ne samo o prošloj noći nego o celom životu, tonula je u gluhom i sumračnom moru poznate a uvek nove slasti. Nad njom su ostajali poslednji tragovi njenih noćašnih misli i odluka i svega ljudskog sažaljenja, i redom iščezavali, kao vodeni mehurići nad davljenikom.
Bela, iskićena soba naglo se punila živom svetlošću dana.