Andrić je pisac koji stvaralački misli o svim fenomenima čovekove egzistencije, pa su i njegovi kritički i esejistički tekstovi, i stilom i temama, neodvojivi deo njegovog celokupnog stvaralaštva. Iako po vokaciji nije bio kritičar, pisac je ostavio dragocene eseje o važnim pitanjima čovekovog postojanja i umetničkoga poslanja, kao i kritičke osvrte o mnogim svetskim i našim piscima. U posthumno objavljenim Sabranim delima Ive Andrića u nekoliko knjiga (Istorija i legenda, Umetnik i njegovo delo, Staze, lica, predeli) sakupljeni su svi piščevi kritički i esejistički tekstovi među kojima se izdvajaju eseji o Vuku Karadžiću, Njegošu, Matošu, Petru Kočiću, Simi Matavulju, Voltu Vitmenu, Petrarki, Goji, Adamu Mickjeviču, Maksimu Gorkom, Simonu Bolivaru, Hajneu, zatim tekstovi o stilu i jeziku, beleške za pisca i o rečima, članci o fašizmu, o prevođenju i značaju biblioteka, o dnevnicima i odnosu prema literaturi, i nekim, za pisca važnim ličnostima – o Šopenu, učitelju Ljubomiru, mis Adelini Irbi, Rigi od Fere.
 

Od trenutka kada je krenuo na studije u Zagreb a potom Beč i Krakov, Andrić je često putovao. Radeći kao diplomatski službenik u jugoslovenskim poslanstvima u nekim evropskim gradovima, pisac je dobro upoznao ljude i predele zemalja u kojima je boravio. Prvi putopis Andrić je objavio 1914. godine pod nazivom „Pismo iz Krakova“ u Hrvatskom pokretu, za vreme studija na Jagelonskom univerzitetu. Živeći i učeći u Gracu, Andrić je 1923. godine utiske o životu i zemlji u vidu „zabeleški s puta“  pretočio u tekst „Kroz Austriju“.

Život u mnogim prestonicama međuratne Evrope, inspirisao je Andrića da zapiše svoje utiske. On se, međutim, nije oslanjao samo na sopstvena čula i opažanja, već se za svako putovanje pažljivo pripremao i u beležnice upisivao podatke iz knjiga o istoriji, kulturi i tradiciji zemlje. U putopisima Andrić pre svega iznosi ono što jednu zemlju i njen način života čini specifičnim.

Boravak u Italiji, Španiji i Portugaliji bio je plodonosan za pisca. Raznolikost predela, opojni i teški južni mirisi, bujni sokovi, blještavo plavetnilo neba i žarkost sunca, otvorenost i raskoš duha, bogata kultura i duga tradicija Južne Evrope, očarali su pisca. Pored priča koje su nastale u vreme njegovog boravka na jugu („Dan u Rimu“, „Noć u Alhambri“, „Bajron u Sintri“) i eseja o Goji i mostovima, Andrić je ostavio nekoliko zanimljivih putopisa o lepoti Juga – „Portugal, zelena zemlja“ (1931), „Španska stvarnost i prvi koraci u njoj“ (1934).

Ljubav prema Jugu nije, naprotiv, isključivala piščevo interesovanje za Sever. Dok je putovao po Skandinaviji, u zrelijim godinama, kada strasti i emocije polako ustupaju pred intelektom, Andrića su inspirisali čistota ledenog Severa, kristalna prozirnost vazduha, ponoćno sunce i čarobni sjaj polarne svetlosti. Svedenost pejsaža iza kojeg ključa život i uzdržan i prividno hladan severni čovek i njegova prikrivena strast, bili su piscu tema nekolikih putopisnih –zapisa:„Sever“, „Zemlja na Severu“ (1965).

Neki Andrićevi putopisi nastali su neposrednim povodom – „Na Nevskom prospektu“ (1946) i „Utisci iz Staljingrada“ (1947) – napisani su kao rezultat piščevog službenog boravka u Sovjetskom Savezu. Drugi, pak, kao „Na vest da je Brusa pogorela“ (1958), nije zapravo pravi putopis nego naknadno prisećanje na grad koji je pisac upoznao ranije i kojim je bila inspirisana Prokleta avlija (1954). Vojnovićevo delo Maškarate ispod kuplja Andriću je poslužilo samo kao povod da u tekstu „San o gradu“ napiše odu Dubrovniku. Nekoliko tekstova o Sarajevu („Jedan pogled na Sarajevo“, „Na jevrejskom groblju u Sarajevu“ i „Raja u Sarajevu“), zatim onaj o hercegovačkom kršu („Na kamenu, u Počitelju“), jadranskoj lepotici Boki Kotorskoj („Trenutak u Toploj“) ili opisi Ohrida („Kraj svetlog Ohridskog jezera“) i slovenačkih predela („Dolinom Radike, i dalje“ i „O letovanju u Sloveniji“) predstavljaju, zapravo, rezultat piščeve ljubavi, razumevanja i poznavanja njegove tada velike i raznolike zemlje.